Драгичевић: Атлански савјет и наши интереси

Прије неколико дана у јавности се појавио извјештај једне невладине организације о новој америчкој стратегији за Балкан под називом "Балкан напријед: Нова стратегија САД за регион" која је добила толико медијског простора да је то за мене невјероватно.

Пише: Стефан Драгичевић 

Стратегија коју је радила једна невладина организација под називом Атлански савјет се по мени више може сврстати у приједлог него у стратегију јер се ради о закључцима класичног дебатног друштва која нема везе са америчким конгресом, сенатом или Стејт Департментом. То је исто као када би нека домаћа НВО која се бави праћењем радничких права објавила СВОЈУ стратегију коју, вјероватно, извршна и законодавна власт неће ни погледати, а камоли разматрати. Не сумњам да иза ове невладине организације стоји неко са стране, али генерално мислим да су реализатори лоши и неискусни.   

Сама, назови - стратегија Аталнског савјета је, по мени, толико дискутабилна и непрецизна да се ово не може назвати озбиљним документом за јавност. Прва ствар на којој се темељи овај текст је "стално америчко присуство у југоисточној Европи". Дакле, овдје нису уопште дефинисали да ли војно или дипломатско присуство јер то су важне ствари када се пишу јавни документи ове врсте. Појединци из ове НВО би требали да знају да је САД кроз НАТО скоро па потпуно инволвиран у југоисточну Европу, дакле почев од Словеније и Хрватске преко Мађарске, Бугарске, Румуније па све доле до Грчке на југу. Што се источне Европе тиче и тамо је САД доминантна кроз НАТО структуру јер скоро све балтичке земље су у НАТО, а Украјина која, да нема отворени конфликт са Русијом око Донбаса, давно би се прикључила војном савезу.

Што се америчког дипломатског присуства тиче, сваки добро информисан појединац зна да се главне домаће политике креирају у америчким амбасадама. Конкретно у БиХ, имате огроману жељу америчке амбасаде да се реализује реформска агенда или да будем прецизнији на имплементацији сета закона о акцизама који се мјесецима константно налази у парламентарним процедурама па се онда на гласању обара. Такође, прича око статуса Мостара за које је САД веома заинтересована да се рјеши, као и самих избора у том граду који се годинама не одржавају... руски хуманитарни центар у Србији-Ниш и низ других питања, да сад не идем у прошлост и спомињем Дејтонски споразум, 1999. бомбардовање СРЈ, 5. октобар 2000. у Србији и смјена Слободана Милошевића, Косово итд.

Друго, што је наведено у извјештају "историјско помирење САД са Србијом" гдје је више изражена декларативна жеља, која по мени не може да се нађе у облику стратегије једне НВО. То је посао државе, а не цивилног сектора. Што се конкретно тиче те теме, лично мислим, да су добри односи САД и Србије неопходни ради будућности и стабилности овог региона, а посебно мислим на капитал, инвестиције и запошљавање. Живимо у 21. вијеку у времену када је глобализација учинила и чини своје, тако да се сви томе морамо прилагођавати не ради себе лично, већ због будућих генерација којима се мора обезбједити мир, стабилност и перспектива. Оно што свакако остаје отворено питање јесте различит однос Србије и САД по питању Косова, и нека постоји, али то не смије да буде камен спотицања за друга битна друштвена питања.

Нисам од оних који бира  "или запад или исток", ја сам од оних појединаца који се залаже за хипотезу "и запад и исток", јер наш циљ треба да буде како на најбољи начин обезбједити да нашим грађанима и нашој земљи повећамо стандард и омогућимо достојан живот кроз коришћење свих могућих страних ресурса, а првенствено инвестиција и технологије. То треба да буде наша снага и вјештина да са свима у међународним круговима будемо добри јер ми смо мали регион коме требају подједнако и америчке и кинеске и руске и инвестиције ЕУ, а не сукоби и политикантство. Дакле, искористити свијет за потребе својих грађана и народа, јер и велики играчи посебно из Г-8 групе раде исто за своје интересе, а историја се оставља историчарима.

Што се тиче САД "као истинског посредника" мислим да је то илузорно коментарисати јер сви ми знамо да се ниједна озбиљна политика у региону не води без директног или индиректног присуства америчког утицаја.

Геостратешки сматрам да је ЕУ у великој мјери узела примат над југоисточном Европом од САД нарочито због економије што говори и макроекономски показатељи свих земаља регије, али идаље мислим да је САД у обавјештајном, инфраструктурном, логистичком и безбједносном сектору, што се региона тиче, најприсутнија. Админинстрација Доналда Трампа тренутно је искључиво фокусирана на Пацифик, Корејско полуострво, Блиски исток и понекада на Украјину, али гледајући америчко спољно-политичко дјеловање кроз историју они врло лако и брзо могу редефинисати своје приоритете.

Као закључак мислим да свака земља појединачно на Балкану треба да има своју аутентичну политику гдје се бори за свој интерес под паролом "и запад и исток" јер само на тај начин ће се обезбједити дугорочно рјешење и стабилност која је од пресудне важности за живот грађана.

(крај)

Драгичевић: Неискоришћени потенцијал дијаспоре

Када сам прије нешто више од двије године истраживао и радио на свом дипломском раду, уочио сам огроман потенцијал бх дијаспоре чије новчане дознаке сваке године прелазе милијарде евра, додуше, родбински повезаним особама.

Пише: Стефан Драгичевић

  

Само учешће новчаних дознака из дијаспоре је око 13 одсто укупног Бруто друштвеног производа БиХ, што само по себи говори да када би се дио средстава удвостручен уложио у "чист капитал" ми би смо имали квалитетне инвестиције за мали и средњи бизнис. Дијаспора БиХ је распрострањена у више од 102 земље свијета, што само по себи говори колики потенцијал она посједује. Дакле, дијаспора јесте огромна шанса, али колико год њен потенцијал био велики, и наше процедурално законодавство мора једноставно да буде доста флексибилније.

Према подацима Централне банке БиХ - дијаспора је послала у прошлој години око 2,6 милијарди КМ што говори о томе да потенцијал постоји, али да би за будућност младих генерација најефикасније било када би се преко дијаспоре отворио инвестициони циклус. 

Ми као друштво имамо велики проблем са страним инвестиционим циклусом јер суштински политика у овој земљи блокира све. Политика, свакодневним сукобима на разним релацијама, генерално контаминира будућност ове земље и онда ви не можете очекивати да се у неподношљивој политичкој атмосфери догађају милионске инвестиције. Странци "се боје за свој капитал" и зато они улажу тамо гдје уложени капитал може имати своје дејство у кратком временском периоду, а онда временом и да проширују своје производне капацитете да би  се ширили на тржишту.

Баш из тог апсурдног разлога гдје имамо блокаду страних директних инвестиција због политике, шанса може и мора бити у дијаспори која већ сада има огроман утицај кроз новчане дознаке које сваке године иду преко двије милијарде. Дакле: пословно окружење, могућности, повластице, могуће гаранције државе и институција, програми подршке, кредибилни парнетни за послове... све су то информације које морају дати институције од заједничког нивоа, до ентитетског, кантоналног и општинског како би се могло нешто планирати, јер овако ми остајемо на статусу кво.

Дијаспора се треба више укључити у развој ове земље зато што је једноставно неопходна. Она је, по мом мишљењу, у суштини задња сламка спаса за ово очајно стање у коме се налази друштво и привреда, гдје омладина у великом броју непрекидно одлази одавде, а о стручном кадру као што су љекари, инжињери или ИТ програмери и стручњаци да и не говорим. 

Два милиона људи изван матичне земље, који према неким процјенама, има БиХ у иностранству говори у најмању руку о недовољно искориштеном капацитету и зато сматрам да се око овога мора повести озбиљна расправа, како би се дијаспора више укључила у друштвени живот кроз инвестиције. 

За почетак, било би одлично да се направи нека врста стратегије према дијаспори и да се тачно дефинишу наши држављани који су временом покренули неки пословни бизнис у иностранству; да се дефинишу наши држављани који су спремни да помогну у развоју инвестиционог циклуса; да се направи анализа могућности и на крају СВОТ анализа како би се пронашле најбоље могућности за повезивање и инвестирање у БиХ.

Једноставно речено, дијаспора мора бити глас разума који покреће економију и реформе јер у БиХ здрав разум, нажалост, више не постоји. 

(крај)

Драгичевић: Два лица Доналда Трампа

Пратећи Трампову турнеју по Пацифику и Азији ових дана, остао ми је упечатљив двоструки однос америчког предсједника према Кини за коју је у току предизборне кампање за америчке предсједничке изборе рекао, дословно, да "силује" САД - у трговинском и берзанском смислу.

Пише: Стефан Драгичевић

Данас, додуше изабрани амерички предсједник Доналд Трамп, је промјенио потпуно геополитичку плочу према Кини који Си Ђипинга и његову државу "топлим ријечима" хвали на сва звона, покушавајући на тај начин да створи повјерење код кинеске стране.

Да ли у томе успјева, не знам, али естетски и нашминкани дио јавности приликом његове посјете Кини је више него величанствен. Шта се дешава иза затворених врата је оно што оптерећује односе САД и Кине, и гдје "осмјеси за јавност" се сигурно претварају у озбиљне фаце када се почне причати о трговинској кинеској инвазији на америчко тржиште, Тајвану, Хонг Конгу и нуклеарном програму Сјеверне Кореје.

Оно што свакако боде очи је и чињеница да је прије шест година тадашњи активни бизнисмен Доналд Трамп за Кину рекао "да је пријетња по САД и да Кина жели да преузме САД у тржишном смислу". У односу на данашње декларативне ставове које су пуне "хвалисања Кинеза", ово је Трампова промјена политике за 180 степени и то озбиљан и информисан човјек не може да занемари ако жели да буде објективан. 

Међутим, евидентно је да велики интерес не бира средства, посебно у смислу приче око Сјеверне Кореје која ако изгуби свог јединог комишијског и међународног савезника оличеног у Пекингу - остаће на милости и немилости америчке војне машинерије која ће сравнити са земљом комунистичку Сјеверну Кореју у року од седам до петнаест дана. Читав Пацифик је пун америчке војне морнарице, са истока Јапан који је савезник САД, са југа Јужна Кореја која је такође вјерни савезник САД... према томе, јасно је да се покушава истиснути Кина како би се отворио простор за могућу војну акцију. 

Кинези јесу учествовали у изгласавању неколико важних резолуција у УН којима се уводе санкције Сјеверној Кореји, али то ништа не мора да значи на терену јер мишљење међународне заједнице идаље говори да је Кина та која суштински штити Ким Џонг Уна од могуће војне опције.

Друга врло битна ствар јесте кинеска трговинска експанзија на америчко тржиште која не мирује. Кинеске огромне пословне корпорације окупирају тржиште САД и када се само погледа однос јачања америчког долара и кинеског јуана, долазимо до закључка да Кина као држава снажно подржава своје извозне корпорације посебно у трговини и преради. Из тога јасно проистиче и други интерес Трампа као америчког предсједника да ту врсту пословања - покуша смањити и учинити да америчка економија не буде зависна од кинеских улагања.

Дакле, суштина је интерес од геополитике до економије, сад је само питање ко ће и какве потезе повлачити "на шаховској табли". Први погрешан потез једне стране, друга ће објеручке прихватити и искористити.

 Незаобилазна у читавој тој причи је и сама Русија која по питању Сјеверне Кореје покушава да игра неутралну игру чији се ставови искључиво темеље на међународном праву и УН. Јасно је да и Русији као и Кини одговара да на азијском тлу има што мање америчког војног и логистичког присуства, али је велико питање колики је и сам руски утицај на изоловане комунисте у Сјеверној Кореји.

Углавном, треба имати на уму једну врло важну чињеницу, а то је "када се слонови туку, трава настрада".

(крај)

Драгичевић: Посљедице због непостојања правне државе

Гледајући застрашујуће податке о напуштању становништва које је објавила Унија за одрживи повратак и интеграције у БиХ питао сам се - да ли износ од преко 150.000 људи (у период 2013. - 2017.) који су напустили ову земљу уопште нешто говори руководећим политичарима?

Пише: Стефан Драгичевић

Некима сигурно ништа не говори, јер појединцима и одговара да се народ расели по иностранству како би овдје лакше владао и манипулисао. Зашто? Па нема критичне масе, нестају људи који би били критични према стању у коме се налазе - а онда оним преосталим утјерати страх у кости да не смију ништа проговорити, него само да климају главом. Као под влашћу Ким Џонг Уна у Сјеверној Кореји. Кад ових садашњих пензионера више не буде као највеће популације међу живима, поставља се велико питање да ли ће у овој и оваквој БиХ бити људског живота или само оног животињског?

Нажалост, живимо у потпуно несређеном друштву у коме се изгубио велики дио тежње за нормалним и просјечним животом чији је узрок криминал и корпуција, јер су трка за луксузом и богатством малог броја људи преовладали здрав разум. У таквом друштву нема мјеста за оне који желе да живе од свог рада, часно и поштено, и за оне који хоће да мисле својом главом, а не туђом.

Неки се чуде што школована омладина трчи да буде физички радник у Аустрији, Њемачкој или Шведској, а при томе уопште не узимајући у обзир социјално-економску карту већине те омладине која живи у овој земљи, којој се не пружа никаква перспектива и нада да би "ускоро могло бити боље" или што би старији људи рекли "да се види свјетлост на крају тунела". Па, нужда га тјера да иде на ту опцију. На крају крајева, зашто би неко сутра у оваквом канцерогеном друштву хтио да одгаја своје потомство када је све подложно лоповлуку и када сутра тај исти родитељ зна да његово дјете кад одрасте очекује "борба са ветрењачама"? 

Неко ће рећи "омладина мора бити активнија у друштвеном смислу и да се више бори за своја права"... слажем се ја са том констатацијом, али шта ће она постићи тим својим активизмом када врло добро знају да привреде у овој земљи нема као највећег покретача развоја и запошљавања, када је све мање-више у рукама 5-6 људи који одлучују о свему, када је све корумпирано и када им је једина сламка спаса у социјално-економском погледу запослење у јавном сектору који им даје какву-такву могућност да нешто планирају од свог живота које опет није дугорочно рјешење.

Нигдје на свијету није нормално да јавни сектор буде већи од реалног (привредног), а код нас је то тренд који се наставља због кључне тачке - а то је просјечна плата и потпуна неуслађеност животног стандарда са потрошачком корпом. Међутим, и тај јавни сектор се већином финансира из кредита од ММФ-а и других страних повјерилаца што значи да је то надувани балон који у сваком тренутку може пући. Јавна потрошња на свим нивоима је огромна и у таквим условима ви не можете очекивати привредни раст, зато што је порука: да је јавни сектор перспективнији од привредног, што је апсурдно у капитализму, а код нас у транзицији је очигледно све могуће.

Онда се неки домаћи политичари питају "како нема страних директних инвестиција"... како ће бити? Прва блокада је огромна бирократија гдје се у мору закона и прописа све мора спустити од заједничког нивоа, ентитетског до општинског. Је ли неко мисли да потенцијални инвеститор има времена да се бакће свим тим процедуралним глупостима да би отворио производњу и запослио људе? Мислим да не.

Друго, како ће доћи инвеститор када га домаћи конкуренти опструишу директно преко својих "пипака" у власти да им не би угрозио њихов монополски положај на тржишту?

Треће, политичка стабилност односно нестабилност, која је јако битна, је код нас застрашујућа због свакодневних политичких сукоба који с времена на вријеме ескалирају због етнонацоналне манипулације. Само замислите како је некоме са стране када гледа следећи слијед политичких догађаја: Укидање 9. јануара као Дана Републике Српске од Уставног суда БиХ, накарадно проведени попис становништва, Бакиров покушај ревизије тужбе за геноцид против Србије, вербални сукоби по скупштинама, протести дрвопрерађивача, жељезничара, здравствених радника, политички сукоби око акциза и механизма координације који не стају... Дакле, да ли би неко при здравој памети уложио свој новац у земљу у којој је таква друштвена и политичка атмосфера?

Оног тренутка када нам у првом плану као друштву буду питања: производње, развоја, запошљавања, иновативности, развоја нових технологија и ИТ сектора, извоз, макроекономска стабилност, фискална одрживост - тада ћемо моћи да кажемо да смо се окренули будућности и посветили се обичном човјеку. Велико је питање - до када ће овако ово друштво да функционише јер ово што имамо на сцени је класично безвлашће и анархија, гдје држава не стоји иза свог становника него га тјера да бјежи одавде главом без обзира. Један од разлога зашто је то тако је недостатак правне државе јер овдје умјесто институција одлучују појединци, што је трагикомично.

Овај "стампедо" одласка грађана из БиХ који за четири године прелази цифру од преко 150.000 је класични демографски геноцид, и ако се ништа у скоријој будућности не промјени, понављам, послије пензионера - овдје ће остати само дивље животиње.

(крај)

Драгичевић: Уврстити плави дизел у нови закон о акцизама

Конференција и промоција књиге под називом "Визија 2020: Реформе у БиХ, пут ка европској будућности" одржана је 3. октобра у хотелу Европа у Сарајеву.

Учешће и активну улогу имали су амбасадори САД (Маурин Кормак), Велике Британије (Едвард Фергусон), Њемачке (Кристин Хохман) и ЕУ (Ларс Гунар Вигемарк) који су истакли значај економских реформи и политичку стабилност која је неопходна ради будућности ове земље. Посебно су се осврнули на реформску агенду која је проистекла као производ британско-њемачке иницијативе за БиХ из 2014. године те још једном истакли значај усвајања сета закона о акцизама.

Нагласилу су да знају да је пореска политика у свакој земљи тешка и непопуларна, али неопходна ради функционисања. Нису очекивали оволико проблема око акциза, те су апеловали на домаће политичке лидере да забораве на популизам и посвете се конкретним мјерама и рјешењима који су преузели усвајањем реформске агенде.

Међународни представници такође су рекли да БиХ има једну од најлошијих путних инфраструктура у Европи према подацима Свјетске банке и да је то један од основних препрека за развој позитивног пословног амбијента.

Шеф делегације ЕУ у БиХ, Ларс Гунар Вигемарк, истакао је спремност међународне заједнице да домаћим властима стави на располагање 500 милиона евра на сто, али истовремено позвао политичаре да дугорочна визија и политика буде испред краторочне и личне.

Конференција је била подјељена у четири панела: Реформска агенда: гдје смо данас и који су наредни кораци? ; побољшање привреде, банкарства и ИТ сектора ; Перспектива цивилног друштва ; Туризам у БиХ - гдје су учешће узели премијер Федерације Фадил Новалић, министрица финансија Јелка Миличевић, програм менаџер ЦЦИ Адис Араповић и остали представници финансијског и цивилног сектора.

Стефан Драгичевић, гост конференције испред алумнија Политичке академије Перпетуум мобиле, у панел дискусији истакао је да лично нема ништа против усвајања сета закона о акцизама под условом да се у новим правилима мора наћи плави дизел као једна од подстицајних мјера домаћим пољопривредницима.

"Не видим проблем у плавом дизелу, и сматрам да се Владе Републике Српске и Федерације по том питању требају јасно изјаснити: имају ли финансијског простора за овакву врсту подстицајне мјере домаћој пољопривреди или не? Усвајањем плавог дизела амортизујемо контра-ефекат према домаћим пољопривредницима који су једна од најосјетљивијих категорија овог становништва и не можемо да се понашамо неразумно јер њихови трактори сигурно неће ићи преко нових дионица аутопутева" - каже Драгичевић.

Драгичевић даље наглашава да прича о расту БДП-а од 3 до 3,5 одсто на нешто више од 3,4 милиона становника колико их живи у БиХ је податак за манипулисање широким наордним масама јер Њемачка на 81 милион становника има раст од 4,1 одсто за осам мјесеци. 

"Ако ћемо бити објективни онда хајде да будемо објективни јер немојмо да се лажемо, када нам је, занемарујући јавни сектор и јавна предузећа, примарна дјелатност трговина док је у Њемачкој индустрија. Дакле, наше друштво је већински само посредник, а да би смо направили стабилан систем, за производњу прије свега, нама је потребна правна држава, смањење бирократије и владавина институција, а не појединаца" - закључује Драгичевић.

(крај)

Драгичевић: Насиље у Каталонији иницијална каписла у подјелама шпанског друштва

Гледајући јучерашње снимке из Барселоне питао сам се ко је гори и луђи од лидера у Шпанији и Каталонији: да ли шпански премијер Маријано Рахој који је послао специјалну полицију да туче и пуца гуменим мецима у народ на гласачким мјестима или каталонски премијер Карлес Пуџдемон који расписивањем референдума о независности крши Устав и одлуку највише правне инстанце - уставног суда који је јасно ставио до знања да је референдум неуставан.

Пише: Стефан Драгичевић

 Нико не спори да свако мора поштовати основне људске и грађанске слободе, али у складу са законом и уставом који су апсолутно погажени. Мени је јасно да ниједна "револуција" у свијету по питању независности до сада није завршила без крви, али ствари су се промјениле јер је 21. вијек и самом том чињеницом лидери би требали бити мудрији и паметнији према народу кога воде.

Оно што смо видјели јуче на ТВ екранима је посљедица политичког циркуса који се годинама па и деценијама одвија између власти Шпаније и Каталоније, а ко страда - наравно - народ. Дакле, народ је страдао, а ко је одговоран? Одговорни су, по мени, и Рахој и Пуџдемон те против обојице треба подићи оптужнице за тешка кривична дјела злоупотребе власти против властитог народа. Првом треба судити због употребе прекомјерне силе против невиних грађана који представљају колатералну штету политичке манипулације. Другом треба судити због подривања уставног поретка и злоупотребе политичке функције. На крају, обојици трајно забранити бављењем политиком.

Очигледно је да Пуџдемон покушава да изиграва модерног Фидела Кастра чији политички скупови недвосмислено подсјећају на "кубанску револуцију" против централних власти, док Рахој не жели да остане у историји записан као премијер Шпаније у чијем је мандату Каталонија прогласила независност. Ово треба пресјећи јер постаје опасно по народ, и по мени је једино компромисно рјешење да се и један и други повуку из политике, а ако неће, понављам, треба их смјенити и забранити им политичко дјеловање.

Суштина читаве приче је да је извршено класично државно насиље које је потпуно неконтролисано и неприхватљиво за Европу која од Другог свјетског рата почива на институцији која се зове Савјет Европе и која је стуб демократских процеса. Да се ово десило у Нигерији, Судану, Бангладешу... не бих ријеч написао, али овако - ово је примјер како не треба народ доводити у заблуду и правити од њега жртвеног јарца.

Јако је интересантно ћутање ЕУ и њених званичника по питању дешавања немилих догађаја из Каталоније и Шпаније. То само потврђује двоструке аршине које ЕУ користи и понаша се од случаја до случаја без икаквог институционалног става, а нема бољег примјера од Косова и Метохије. Да је којим случајем Србија искористила право по резолуцији 1244 СБ УН око повратка одређеног војног и полицијског особља у јужну српску покрајину, вјерујем да би то изазвало лавину међународних реакција, политичких и економских рестрикција. Пошто је у питању Шпанија, е, то је већ друга прича за Европску комисију, јер је очигледно ћутање њихова најбоља могућност изношења става када је у питању њихова важна и велика чланица без обзира што се користи сила против народа.

Евидентно је да из међународне заједнице неће и не желе да признају да је једнострана независност Косова направила преседан, а сваки спорни дио свијета ће још плус на тај преседан додати и неке своје историјске разлоге зашто "баш они требају добити самосталност". Од Нагорно-Карабаха, Чеченије, Хонг Конга, Шкотске, пола Македоније, Јужне Осетије, Абхазије, Курдистана до најсвијежијег примјера Каталоније на тлу Европе.

Јуче је свијет свједочио над репресијом власти над народом у 21. вијеку, а ја сам увјерен да је то производ неспособних, бахатих и тврдоглавих политичара чије лидерство се претворило у крвави обрачун на улици.  Како год се ово завршило око референдума, Шпанија и Каталонија више никада неће имати исти однос и ово је, на неки начин, увод у даље подјеле шпанског друштва које ће једног дана експлодирати. 

Има она Еванђелска изрека Исусова по Матеју: "Ко се лати мача, од мача ће и страдати". Та изрека описује како садашње тако и будуће стање односа Шпаније и Каталоније.

(крај)

Драгичевић: Пропаст три банке без процесуирања разлог за реформу правосуђа

Од 21. - 22. септембра ове године у хотелу "Вучко" на Јахорини одржан је други састанак Алумни академије за политичке лидере у БиХ - Перпетуум мобиле, а све у циљу провођења пројекта "T.A.L.K.S.".

Припрема, методологија и начин презентације врши се према моделу "ТЕД конференција", с тим што ће сваки од учесника односно алумниста на располагању имати најмање 10 до 15 минута могућност да на креативан, инспиративан начин објасни суштину проблема на одређену тему и могући начин рјешавања. 

Пројекат "T.A.L.K.S." предвиђен је да се реализује у пет градова БиХ и то: Бања Лука, Сарајево, Мостар, Бијељина и Тузла. Теме су: Антикорупција, ЕУ интеграције, људска права и процес запошљавања.

На другом састанку највише ријечи је било о корупцији и презентацији досадашњих резултата с тим у вези од стране невладине организације Транспаренси интернешнал која се бави овом проблематиком.

Стефан Драгичевић, алумниста политичке школе (8. генерација) у својој дискусији посебно се осврнуо на проблем пропадања три банке у Републици Српској и неефикасности домаћег правног система.

"Ако причамо о корупцији јасно је да она са собом повлачи и друго зло које се зове криминал, што се најбоље могло видјети на примјеру пропасти Бобар банке, Банке Српске и Балкан Инвестмент банке гдје нико у ланцу одговорности није правоснажно осуђен, а милионски депозити институција, правних лица и фондова су пропали" - наглашава Дргагичевић.

Драгичевић додаје да је то један од доказа колико је домаће правосуђе неефикасно и један од разлога зашто ВСТС треба из коријена реформисати ако желимо коначно функционалност правне државе.

"И онда се питамо како у овој земљи нема страних инвеститора? Овакав друштвени и пословни амбијент са толико бирократије и нефункционалности правосудног система какав је сада присутан на читавој територији БиХ, може само потенцијалном инвеститору да буде знак да нас заобиђе у широком луку" - закључује Драгичевић.

 
(крај)

Промјена начина избора чланова Предсједништва БиХ или пуцање у празно?

У мају ове године писао сам о разлозима зашто изборни закон БиХ треба мијењати, а овај пут текст ћу посветити свом виђењу неколико пута већ отваране али никада јавно затворене теме око начина избора чланова Предсједништва БиХ.

Пише: Стефан Драгичевић

Читава проблематика звана избор три члана Предсједништва БиХ почела је да "терорише" домаћу јавност оног тренутка када се појавио судски случај из Стразбура "Сејдић-Финци". Дерво Сејдић (Ром) и Јакоб Финци (Јевреј) тужили су БиХ Европском суду за људска права зато што им је као припадницима националне мањине онемогућено да се уопште кандидују за члана Предсједништва БиХ јер Устав БиХ каже да у ту институцију директним изборима може бити изабран: 1 Србин (из Републике Српске), 1 Бошњак (из Федерације БиХ) и 1 Хрват (из Федерације БиХ) што одражава уставну конститутивност три народа. 

Због евидентне дискриминације према националним мањинама које по највишем правном акту немају право да уопште буду бирани за чланове Предсједништва БиХ, Дерво Сејдић и Јакоб Финци су добили овај судски спор у Стразбуру, што је и дан данас међународна обавеза БиХ која никада није имплементирана зато што је потпуно исполитизована.

Од 2010. године па надаље нема каквих приједлога није све било за рјешавање овог питања (симетричан, асиметричан начин избора, директан, индиректан избор, итд...) али је временом случај "Сејдић-Финци" потпуно обесмишљен зато што су се политички представници Хрвата "осјетили" угроженим. То је посредно и довело до оснивања Хрватског народног сабора или у јавности познатог по скраћеници ХНС који по овом питању покушава да направи хрватску изборну јединицу у БиХ која би кроз изборни процес омогућила избор хрватског члана Предсједништва по мјери странака и удружења окупљених око ХНС-а. Или да буде лакше разумљиво - да се Хрватима никада више не понови "случај Жељко Комшић" у Предсједништву.

Хрватска изборна јединица на територији Федерације или било која друга етнички чиста територија је у садашњим политичким констелацији односа тешко остварива, зато што политички представници Бошњака, прије свега СДА никада неће за тако нешто дићи руку.  И ту долази до "политичког зида" који је очигледно непремостив за лидера ХДЗ-а Драгана Човића коме је "осигурање хрватског члана Предсједништва" главни политички циљ.

И сада се поставља питање, како ријешити овај гордијев чвор гдје је проблем "Сејдић-Финци" се потпуно претворио у рјешавање хрватског питања, а да евентуални приједлог буде прихватљив свим странама? 

Лично мислим да је индиректан начин избора чланова Предсједништва БиХ (Преко Парламентарне скупштине БиХ) добар модел за читаву Федерацију јер омогућава да поред Бошњака и Хрвата у игри могу бити и представници националних мањина. То практично значи да се посредним бирањем чланова Предсједништва ријешавају два кључна проблема - проблем избора Хрвата и проблем осталих јер сваки посланик односно делегат у Представничком дому и Дому народа може предложити човјека за Предсједништво БиХ. Сматрам да се избор мора вршити идентично оном како се сада бира предсједавајући Савјета министара да не би било опет неких политичких блокада које би трајале пола године и више јер се ради о "осјетљивом" политичком процесу. То је једино ријешење које је нормално и природно за овакву ситуацију у Федерацији, свако друго, попут засебних федералних или изборних јединица, виртуелних јединица, А-Б-Ц модела је раван немогућем.

Чињеница стоји да ће тако изабрани чланови Предсједништва (конкретно, два) имати мањи легитимитет јер умјесто народу одговараће Парламенту који их промјенама скупштинске већине или другим могућим догађајима може смјенити са те позиције. Баш из тог разлога, потребно је пажљиво дефинисати начин избора и разрјешавања јер се не смије доћи у позицију да институције буду потпуно у блокади, а на штету грађана.

Што се тиче Републике Српске - мени је познат став да су све парламентарне странке (без обзира на позицију или опозицију) сложне у идеји да се бира један члан директним путем, дакле непосредним изборима гдје народ даје легитимитет будућем члану Предсједништва БиХ. Уколико ћемо бити разумни, такав став се мора поштовати тако да не видим ниједан разлог да се политички представници Бошњака и Хрвата, а прије свега СДА и ХДЗ-а у Федерацији  не договоре око овог питања и једном заувијек затворе питање националног и грађанског.

Ово последње је кључно за разумијевање садашњих политичких односа, јер БиХ по уставној структури је земља конститутивних народа, а не грађанска држава као што су земље у окружењу попут Србије и Хрватске.

У овом тренутку, колико могу да примјетим у јавности, не постоји политичка воља да се ово питање коначно заврши у интересу свих јер је ово превише крупно питање које одређене политичке странке и појединце могу скупо коштати на општим изборима следеће године.

(крај)

Драгичевић: Политизирање набавке хеликоптера за Оружане снаге

У општој политичкој "макљажи" за и против главног ревизора Републике Српске Душка Шњеготе и његовог ревизорског извјештаја око буџета, јавност је очигледно остала ускраћена за упознавање са проблематиком која се зове - глобални фискални оквир.

Пише: Стефан Драгичевић 

Као што је својевремено прикључење Транспортној заједници остало на маргини политичких дешавања у домаћој јавности све до познате конференције у Трсту гдје је БиХ остала изоловани случај, тако се и око фискалног оквира "више тајно" ломе копља.

 

Наиме, фискални оквир се утврђује на нивоу БиХ и доноси га фискални савјет којег чине министри финансија са заједничког нивоа и ентитета, те се на основу тог финансијског документа формирају буџети заједничких институција, Републике Српске, Федерације и нижих нивоа власти. 

Проблем око утврђивања садашњег фискалног оквира за 2018. годину настао је због тога што власти Републике Српске не дозвољавају повећање средстава за набавку два хеликоптера за потребе Оружаних снага БиХ. То је по мени врхунац вођења лицемјерне политике, јер сви се сјете хеликоптера када настану природне непогоде као што су сада пожари у Херцеговини или оне трагичне поплаве из 2014. године или не дао Бог земљотреса, клизишта и урагана гдје се становништво мора спашавати на све могуће начине.

Лично сматрам да је Оружаним снагама БиХ потребно не два, него пет хеликопетра који би били распоређени на све зоне које могу да покривају у случају елементарних непогода и како би се помогло угроженом становништву: један хеликоптер за Крајину и средњу Босну, један за Посавину и Семберију, један за регију Бирач и Романију, један за Херцеговину (од Требиња до Мостара) и један за сарајевску регију. Наравно, свјестан сам чињенице да не постоје средства за набавку пет хеликоптера али говорим о реалним потребама на терену.

Неко ће рећи "није примарни посао војске да помаже погођеном становништву" него је то посао цивилне заштите и црвеног крста. Извините, ако је цивилна заштита на свим нивоима власти буџетски и финансијски способна да обезбједи хеликоптере, лично немам ништа против, али сам сигуран да они средства која има и може имати војска не могу имати ни за наредних 20 година. Зашто? Зато што цивилна заштита Републике Српске тражи једно, Федерација тражи друго, кантони траже треће... то Бог не може повезати и увезати, а камоли да се обезбједе средства за набавку хеликоптера.

Дакле, хеликоптери ОС БиХ су неопходни и ја сматрам да се треба ићи у реализацију њихове набавке како поново, не дао Бог, буде нека елементарна непогода као што је била 2014. па сви гледају у небо и моле за помоћ. Сви знамо шта је било са Добојем 2014., шта је било са Шамцем, са Бијељином, са неким општинама у Федерацији гдје су чак и клизишта прорадила... према томе, манимо се политикантства и једном поставимо општи и народни интерес изнад појединца.

У овој ситуацији уопште није потребно ама баш никакво политичко уплитање јер говоримо о потребама становништва и будућих превенција нежељних догађаја, али не би смо ми били ми када витална питања за грађане не би смо блокирали, јер "ће неко други себи политички приписати заслугу за реализацију пројекта". 

Овдје је потребан само здрав разум и зато не видим ниједан разлог да се око набавке хеликоптера за потреба ОС БиХ не направи консензус свих нивоа власти.

(крај)

Драгичевић: Повезивање и одвезивање аутопута Београд-Сарајево

Да живимо у нормалној земљи, сигуран сам да би у року од седам дана могли да добијемо најквалитетнију студију изводљивости и саобраћајну руту за аутопут Београд-Сарајево, али нажалост опструкцијама и блокадама никад краја.

Пише: Стефан Драгичевић

Дакле: Транспорт, економија, привреда, размјена роба и услуга, туризам, јачање регионалне сарадње и што је једна од кључних политичких порука - отпочети процес нормализације односа између Срба и Бошњака у 21. вијеку - није приоритет одређених политика у БиХ него само продубљивање кризе како би се политички манипулисало. Нажалост, овдје нема визије и нема храбрости да се коначно посветимо животним питањима, а да политикантство које се увијек надовезује на трагичне деведесете године оставимо по страни.

Док Србија и турски инвеститор чекају да се политика у БиХ договори да ли је најбоља рута Сарајево - Пале - Рогатица - Вишеград - Вардиште или друга могућност која повезује Сарајево, Тузлу, Брчко и Бијељину и даље повезивање на аутопут Београд - Загреб до тада траје политичко-пројектна сапуница између Републике Српске и Федерације које у свему виде неки свој интерес. Интереси су легитимни то нико не оспорава, али је ли нормално да се у трогулу Република Српска - Федерација - заједнички ниво никако не могу договорити којом ће трасом будући брзи пут или аутопут да пролази? Умјесто да сви нешто добију и да свако има користи од тога - овдје се очигледно воде оном старом опробаном логиком - све или ништа. Као да смо у 1996. , а не у 2017. години.

Не разумијем таква размишљања јер ово је инфраструктурни, а не политички пројекат који у будућности треба да допринесе да се развијају локалне заједнице нарочито на истоку Републике Српске чији су демографски подаци више него забрињавајући. Треба напоменути да је идеја за пројекат повезивања Београда и Сарајева потекла од бившег премијера, а сада предсједника Србије Александра Вучића који је на овај начин хтио да пошаље и другачију врсту поруке, а то је да треба градити нормалне и комшијске односе Срба и Бошњака који деценијама живе једни поред других и који не требају стално да се враћају у прошлост која је више него трагична.

Друга ствар, изградњом аутопута Београд - Сарајево неће преко ноћи потећи мед и млијеко али ће се упутити јасна порука иностраним партнернима, међународној заједници, страним предузећима заинтересованим за улагање да је подручје стабилно и да мора имати перспективу ради будућих генерација. Сит сам приче о сахранама и џеназама - вријеме је коначно да људи живе нормално јер је апсурдно да 22 године послије Дејтона овдје влада страх од неког политичког надгласавања, прегласавања, већине и мањине. Будимо једном озбиљни, искрени људи и погледајмо на шта личи друштво у коме живимо. Пензионери су нам највећа популација; радници у реалном сектору су у мањини јер суштински реални сектор у БиХ је у катастрофалном стању; јавни сектор на свим нивоима је балон који пријети да ће пукнути сваког тренутка због јавне потрошње и кредита од страних повјерилаца који се добијају за крпљење буџетских рупа; социјалних случајева све више... дакле, горе стање од овога не може. 

У овом случају, због недостатка комуникације у домаћој политици ми нисмо способни да изградимо на својој територији 70 километара аутопута уз сву могућу помоћ инвеститора, кредитора, пројектаната итд... морамо једном да се запитамо као људи у чему је проблем јер нећу да прихватим да се и овај важан инфраструктурни пројекат излаже класичном "националном политиканству" којем смо највише склони.

Читава ова прича подсјећа ме на Транспортну заједницу гдје је БиХ због непотписивања уговора суспендовано пола милијарди КМ за вриједне капиталне пројекте од стране ЕУ, док све остале земље западног Балкана "добију средства за која су се залагала". Главни проблем проистиче због недостатка комуникације и због тога што одређени људи у политици на позицијама имају огромне анимозитете једни према другима, а гдје се посљедице свале на леђа грађана ове напаћене земље.

Оног тренутка када схватимо као људи колико је значајан један аутопут који подразумјева повезивање, развој и запошљавање тек тада ћемо разумијети да су политикантске приче попут покушаја за ревизију тужбе за геноцид и разне декларације биле пуцање у празно од којих нико није имао никакве користи.

(крај)

Драгичевић: Заједничке институције полигон за политичка препуцавања

Парламентарна скупштина БиХ ових дана изгледала је на све осим на законодавну институцију која треба да ради за општи интерес свих грађана и народа који живе у овој земљи.

Пише: Стефан Драгичевић

Проблеми се из дана у дан све више гомилају, а то се најбоље могло видјети на примјеру обарања извјештаја о раду Савјета министара за 2016. годину, трвења око рада ОБА (обавјештајно безбједносне агенције) гдје су на површину испливале све политичке нетрпељивости и размимоилажења.

У ситуацији када су БиХ блокирана средства од пола милијарди КМ за вриједне капиталне пројекте због неусаглашености око Транспортне заједнице, доведени смо у ситуацију да поред отвореног проблема који постоји у механизму координације - иде нови политички сукоб око уопште опстанка садашњег Савјета министара. То само показује колико су односи у домаћој политици поремећени, вјештачки и који сваког дана пријете да ову земљу одведу до самог дна не само финасијског и социјалног већ и моралног и психолошлог. 

Није да нећу, него једноставно не могу да разумијем овакве политичке односе зато што умјесто да имамо представничку демократију ми на дјелу имамо представничко иживљавање гдје народ не види перспективу и због чега све више напушта своја огњишта, небитно да ли су Срби, Бошњаци, Хрвати или остали. Вођење овакве дезоријентисане политике у овој земљи довело је до тога да је највећа пензионерска популација и да се поставља велико питање ко ће и на који начин издржавати огроман број пензионера када нема радника нити озбиљне производње која може да уплаћује доприносе? Кредити од ММФ-а и Свјетске банке су, као што сам безброј пута рекао до сада - инфузије које нико нормалан и озбиљан не сматра дугорочним рјешењем за овакве крупне проблеме у друштву јер они ће кад-тад доћи на наплату.

Па да ли се неко заиста запитао зашто ММФ и међународни повјериоци толико инсистирају на усвајању сета закона о акцизама? Па, да би обезбједили колатерал за отплату рата кредита које су пласирали јер виде да је БиХ у политичком хаосу који се не може контролисати. Обезбјеђењем повећања акциза они су на неки начин добили ту неку сигурност око враћања кредита, па кад буде поново "догорило до ноката домаћој политици" онда ће им драге воље одобрити нове транше кредита уз неке друге фискалне услове које морају да проведу. То вам је као када човјек изведе свог пса у шетњу на повоцу, а пас хоће да побјегне од газде али не може зато што је поводац довољно јак да га газда може контролисати. Е, таква ситуација и с нама, с тим што су улоге јасне - ММФ је газда са повоцем, а БиХ је пас који се дресира и контролише.

Умјесто да нам приоритет буде питање будућности и питања која оптерећују свакодневницу (рад, запошљавање, производња, индустрија, БДП...), ми се бавимо политикантством, и не би ни то био проблем да се неке ствари не блокирају. Нажалост, живимо у времену када је систем вриједности потпуно поремећен и гдје је главно питање како једни другима "да забодемо нож у леђа" што је проблем око Транспортне заједнице и показао. Све земље западног Балкана потпишу Транспортну заједницу, само ми остајемо као изоловани случај гдје суштински проблем настаје, увјерен сам, због недостатка комуникације.

Ја не тврдим да је Савјет министара у овом мандату идеалан, али дајте ми од краја рата један Савјет министара који је у свом мандату био одличан, а измјешале су се скоро све садашње политичке странке које чине оба дома Парламента БиХ? Дакле, не постоји. Овом Савјету министара остало је скоро годину ипо дана да заврши свој мандат и умјесто да се бар мало изађе из те сталне политике конфликта он се додатно продубљује. Шта је рјешење? Пустити људе да заврше свој мандат јер сви ми знамо да је процедура за обарање Савјета министара компликована и тешка посебно јер мандатара даје Предсједништво БиХ. Да ли има парламентарне већине? Нема, и нико је за сада нема, зато законе предлагати и усвајати од тачке до тачке, друго рјешење је тешко наћи. Нема се више времена за чекање и да се бистри демагогија на велико.

Механизам координације коначно мора да престане бити механизам за несугласице. Од механизма координације зависиће сваки будући корак који значи усаглашено дјеловање свих нивоа власти и јединствен однос према међународном фактору од ЕУ до УН. Ако координација не профункционише онда смо ми потонули у дубоку анархију гдје политика није способна да пореда приоритете.

(крај)

Драгичевић: Измјене изборног закона су проблем који проистиче из Сејдић-Финци

На дводневном одржаном састанку алумнија Академије за политичке лидере/ке у организацији невладине организације из Бања Луке Перпетуум мобиле дефинисани су циљеви пројекта под називом "T.A.L.K.S." која има за циљ да се развија култура јавних дебата о најважнијим темама са којима се грађани БиХ суочавају, а то су: антикорупција, људска права, запошљавање и ЕУ интеграције.

Такође, циљ је и да се млади политичари охрабре и преузму одговорност за будућност друштва и повећају омладински активизам у демократским процесима.

Пројекат је предвиђен да се реализује у 5 градова БиХ и то: Бања Лука, Бијељина, Мостар, Сарајево и Тузла.

Током првог састанка у оквиру овог пројекта, алумнисти академије за политичке лидере/ке имали су прилику да разговарају са дипломатом Игором Давидовићем који је био ангажован на многим позицијама у преговарачким процесима БиХ са ЕУ и другим спољнополитичким питањима.

Стефан Драгичевић, који је један од алумниста академије (8. генерација) интересовао се за процес имплемнтације Реформске агенде и наглог преласка са политичке (Сејдић-Финци) на економски терен постављених услова од стране ЕУ за даљи процес придруживања.

"Толике године домаћа политика није успјела да рјеши политичко питање Сејдић-Финци гдје је јасно из Стразбура речено да су националне мањине у БиХ дискриминсане по питању уопште кандидовања за чланове Предсједништва БиХ, а ми поред тог неријешеног питања добијамо нове, и то економске услове које морамо да испунимо" - каже Драгичевић.

Драгичевић наглашава да је и сам заговорник реформи и европског стандарда али сматра да се не може олако прелазити преко првобитно постављених услова и задатака који се морају испунити јер управо нерјешавање питања Сејдић-Финци довело је до нове иницијативе за измјене изборног закона БиХ које ће неславно завршити у Представничком дому.

"Овдје је велики проблем то што нема комуникације и што је новосновани механизам координације, по мени, механизам за несугласице што се најбоље могло видјети на примјеру различитих ставова по питању Транспортне заједнице због чега је БиХ једина земља западног Балкана која је изван те приче и којој је суспендовано пола милијарде КМ за вриједне капиталне пројекте" - наглашава Драгичевић.

Поред питања европских интеграција организована је и панел дискусија са представницима уније послодаваца, привредне коморе, завода за запошљавање Републике Српске те министарстава омладине и спорта као и борачко инвалидске заштите на тему "(НЕ)запосленост - Прво запослење".

(крај)

Кандидатски статус и стање друштва у БиХ

Свједоци смо да се у току јуна толико отворила тема о кандидатском статусу БиХ да је просто код народа та прича створила одређену врсту анимозитета.

Пише: Стефан Драгичевић

Зашто анимозитета? Зато што је економско, социјално па и морално стање друштва у Републици Српској, Федерацији и Брчко дистрикту очајно. Дакле, хоћемо Европу, а живимо у друштву без икаквог система вриједности, гдје се закони примјењују селективно, гдје су родбинска запошљавања у јавном сектору постала нормална, гдје је привреда у катастрофалном стању те се нико на њу не осврће, гдје спољни и унутрашњи дуг земље константно расте и гдје не постоји владавина права и правне државе. 

БиХ у унутрашњем смислу је класичан примјер дивљег запада гдје се не зна ко пије, а ко плаћа, али зато је јако битно, замислите, да ми знамо да је неки домаћи политичар био у Бриселу и да је обећао кандидатски статус у првој половини 2018. године. Ово што неко назива системом, нормалан-информисан човјек назива безвлашћем јер нема видљивих резултата не из реформске агенде, механизма координације него из стварног живота. Омладина бјежи одавде главом без обзира и само чека повољан тренутак за то, нагомилава се јавна админинстрација умјесто да се покреће производња и реални сектор, кредитна задужења "гризу и једу" Бруто друштвени производ (БДП) и он као да не постоји, политичка нестабилност, незапосленост највећа у региону... и са таквим односом према друштву домаћа политика очекује стране инвестиције и приближавање ЕУ? Да човјек не повјерује и да се запита ко је овдје луд.

Декларативни ставови "ја сам за ЕУ" долазе само из уста политичара, а како се то ради и како то иде - сви ми знамо - траљаво и смотано уз опструкције. Довољан примјер је онај фамозни механизам координације гдје разни нивои власти нису способни да унесу одговоре на европски упитник у неки софтвер. Еј, рачунарски софтвер као да је Ербасова авионска управљачка табла! Да би једна земља постала пуноправни члан ЕУ она треба да буде политички и правно уређена, да има правну државу, да усвоји потпуно капиталистички начин управљања и дјеловања, тржишно орјентисана, да има образовану-иновативну-способну радну снагу, да стимулише извоз и домаћу пољопривреду... од свега тога најважније теме у БиХ су: ревизија тужбе за геноцид против Србије, укидање 9. јануара као Дана Републике Српске, попис становништва, начин управљања Оружаним снагама БиХ и цивилна команда чланова Предсједништва БиХ. И то озбиљна држава која брине о својој будућности? 

Такви не можемо у ЕУ, јер домаћа политика није способна да пореда приоритете због разних опструкција и различитих погледа на прошлост, садашњост и будућност. Озбиљни инвеститори који желе да улажу, БиХ заобилазе у широком луку и свој новац улажу у Србију и Хрватску зато што имају повољни амбијент али и политичку безбједност.

Читав европски пут који је БиХ успјела да уради у мандату 2014. - 2018. од британско-њемачке иницијативе, ступања на снагу ССП, прихватања апликације за чланство и добијање упитника за ЕУ - је само добра воља Европске комисије првенствено Јоханеса Хана и Федерике Могерини како би "тапкање у мјесту и унутрашњи политички сукоби" на неки начин покушало да се помјери односно да се превазиђу. Јесу ли у томе успјели? Нису, јер тек сада креће загријавање за "политичко пљување" пред опште изборе следеће године. 

Када у овој земљи све зависи од кредитног аранжмана са ММФ-ом првенствено око оне заврзламе са акцизама, онда би свима требало да буде јасно колико је сати. Од кредитног аранжамана са ММФ-ом зависе: пензије, плате буџетским корисницима, борачки додаци и остала давања из онога што зовемо јавни новац. Од кредита зависи будућност нас и наше дјеце сутра и онда долазимо до једноставног закључка да смо ми у дубокој кризи не само финансијској већ и моралној.

Нисам оптимиста да ће се било шта позитивно догађати у наредних, најмање, четири године у домаћој политици јер политичка гарнитура која управља свим нивоима власти је мање-више имала своју улогу у трагичним 90-им годинама и она је заробљеник тог периода, а самим тим и народи које представљају. И даље сматрам да је будућност политике ове земље у младим људима неоптерећених прошлошћу и људи који су спремни да општи интерес подреде изнад личних како би коначно ово друштво могло да види свјетлост на крају тунела.

(крај)

Деструктивна политика Здравка Крсмановића

Годину и по прије следећих општих избора у БиХ, опозициони политичар Здравко Крсмановић говори о непостојању Савеза за промјене и лично предлаже Младена Иванића као кандидата за једну од двије најважније функције (предсједника Републике Српске или српског члана Предсједништва БиХ).

Пише: Стефан Драгичевић 

Кад обичан човјек слуша шта јавно говори посланик Крсмановић помислио би да је овај предсједник неке политичке организације и да је његова ријеч пресудна, а он је само потпредсједник Народног демократског покрета. Било би интересантно да се чује шта предсједник НДП-а Драган Чавић има да каже на јавне наступе свог партијског колеге Крсмановића јер овај дјелује као "слободни стријелац" који својом политиком поткопава заједничко дјеловање СзП. 

Да је он неки политички аналитичар, истраживач или новинар не би ријеч рекао, али овако, ко је Здравко Крсмановић да предлаже било кога па и Младена Иванића за једну од двије најважније функције? Ваљда се око тих питања прво требају договорити страначка руководства СДС-а, ПДП-а и НДП-а па тек онда, ако је неко незадовољан да каже - зашто је незадовољан договором. Друго, општи избори су следеће године и класична прича у домаћој политици је да је сада прерано говорити о могућим кандидатима не само за предсједника и српског члана Предсједништа БиХ већ и за кандидатске листе за Народну скупштину Републике Српске и Представнички дом Парламента БиХ.

Замислимо сада када би и потпредсједници СДС-а и ПДП-а или чланови Главног одбора (свако појединачно) изашао и говорио ко би по њима лично требао да буде кандидат за једну од двије најважније функције које се директно бирају на изборима? Тај ниво страначког безвлашћа тешко ко да би могао контролисати јер то води ка анархији. Зашто је себи Здравко Крсмановић дао за право да он говори о кандидатима на следећим изборима, заиста не знам, али да прави политичку пометњу, у то сам сигуран. Чавић се не оглашава по питању општих избора следеће године, а Крсмановић већ увелико развио причу. То није у реду, прво према страначким лидерима, а друго ни према чланству јер нико никога није овластио да преговора око кандидовања за појединачне функције.

Што се тиче Савеза за промјене, он је према мом мишљењу био предизборни пројекат пред изборе 2014. године и као таквог га треба сматрати јер политички живот иде даље. Период локалних избора из 2016. године и подршка заједничким кандидатима за градоначелнике и начелнике могла је комотно страначки да се пружи без навођења СзП, а кандидатске листе су свакако независне. У Народној скупштини Републике Српске укључујући и локалне скупштине нема посланичког клуба који носи назив "Савез за промјене" већ свака политичка партија има свој посланички клуб укључујући и Крсмановићев НДП. Идентична је ситуација и у Представничком дому Парламента БиХ, гдје, истина постоје само два српска посланичка клуба предвођена СДС-ом и СНСД-ом. Дакле, та Крсмановићева прича "како се СзП не састаје" је на првом мјесту лоше формулисана, а као друго мислим да нико никоме од страначких лидера не брани да сазове састанак уколико то неко сматра потребним.

Колико је Крсмановић неприципијелан говори и чињеница да је почетком априла ове године за Н1 телевизију истрчао у јавност и предложио Иванића за кандидата за предсједника Републике Српске, да би два мјесеца послије рекао "да Младен Иванић треба да буде кандидат за једну од двије најважније функције". Очигледно је ишао на то да је Иванић на питање новинара прије неколико дана, рекао да би он, ако би одлучио да се кандидује, ишао поново у трку за српског члана Предсједништва па је Крсмановић брже-боље покушао да промјени причу што наравно за информисане људе тешко може да прође неопажено.

Нико не спори да би и на следећим општим изборима 2018. године СДС, ПДП и НДП оличени у Савезу за промјене требали поново јединствени да стану иза кандидата за предсједника Републике Српске и српског члана Предсједништва БиХ који је једини пут успјеха, али прерано се ушло у причу о кандидатурама зато што неким високопозиционираним политичарима унутар савеза фали партијска дисциплина. Тако се не води озбиљна политика и због тога одлуке око тако крупних питања морају бити на страначким лидерима, а не на сваком страначком појединцу који је себи умислио да је битан и важан за политички живот Републике Српске.

(крај)

Стефан Драгичевић: Николићева сјенка над Вучићем

Прије три дана представници СНС-а на консултацијама код новоизабраног предсједника Србије Александра Вучића изричито су тражили мјесто премијера за своју странку, на шта је Вучић јавно реаговао и рекао "да је изненађен оваквим ставом своје странке".

Пише: Стефан Драгичевић

Лично ме чуди да нико од медија, а камоли од раштимоване опозиције није реаговао на оваква очигледна супротстављена мишљења у СНС-у, да не кажем размимоилажења. Не могу да се ослободим свог личног утиска, а то је да ме Вучићева инаугурација умногоме подсјећа на ону из 2012. године када је на мјесто предсједника Србије дошао Томислав Николић. Тома Николић, ма шта ко говорио и мислио је на врхунцу своје моћи био када је добио предсједничке изборе и омогућио својој Српској напредној странци да буде окосница нове власти у Србији са СПС-ом. 

Међутим, како је вријеме све више одмицало тако се Николић почео дистанцирати од свог јединог успјешног политичког пројекта - Српске напредне странке и њеног чланства, а врхунац потпуног разлаза десио се оног тренутка када је као изабрани предсједник Србије одступио са мјеста предсједника СНС-а са намјером да представља све грађане без обзира да ли су гласали за њега или не. По мени, то је кључни тренутак када се Николић удаљио од чланства сопствене политичке партије и која га је, на неки начин, маргинализовала доласком Вучића на предсједничко мјесто СНС-а. Додатно томе иде у прилог и то што Николића важни људи у СНС-у, за ове прошле предсједничке изборе, уопште нису разматрали да иде у трку за други мандат него су се акламацијом сложили да то буде Александар Вучић или како га Тома воли од миља назвати "његов политички син".

Колико год се Вучић и Николић у прошлости слагали или не слагали једно је јасно - а то је да су политички интереси и лични апатетити превелики "за двоје", тако да кроз "финиш трке" пролази само један. Власт је превише сласна и укусна да би се она ИСКРЕНО дјелила са још неким. Обојица су свјесни тога и било какво "таласање у јавности" и свађа између њих, изазвало би тоталну политичку конфузију и враћање на период 2008. године када су се суштински дистанцирали од радикала и Шешеља.

Сваки проблем у политичком животу који настане - покушавам рационално да анализирам, али код овог задњег око консултација предсједника Србије са политичким странкама настаје нека врста апсурда. С једне стране, имате СНС који је политички и инфраструктурно највећа политичка странка у Србији и логично ми је да има интерес да наредни предсједник Владе Србије буде из њихових редова. То је сасвим оправдано на неки начин. Али с друге стране, имате Александра Вучића као појединца који је на предсједничким изборима освојио повјерење нешто више од два милиона бирача и који је био предсједник СНС-ове извршне власти. 

Дакле, у конкретној ситуацији настају врло деликатна питања око премијерског мјеста, а то су "шта политичка партија хоће" и "шта хоће лично предсједник Србије Александар Вучић". Ако наступају као једно, дакле, као партија мислим да им неће бити проблем усагласити име новог премијера, али ако се буде ишло појединачним интересима онда је могуће свашта очекивати. Вучић има страшан политички рејтинг који сем Милошевића не знам да је имао иједан политичар у Србији у новијој историји, али тај рејтинг може да се истопи ако се не буде имало резултата.

Једно је бити премијер Владе која је потпуно динамична функција и којом у суштини оперативно управљате државом и свим процесима у њој, а другачије је када сте предсједник државе чија је функција (да будемо објективни) више церемонијалног карактера која не пружа Бог зна какве надлежности. Моја лична процјена је таква да уколико Александар Вучић због избора предсједника Србије напусти кормило СНС-а (као што је то урадио Томислав Николић 2012.) имаће сличну или приближну политичку судбину као и његов претходник. Свако удаљавање од страначке инфраструктуре која је у овом случају моћна и јака по појединца може бити само погубна, ништа више, али ево нека вријеме покаже своје.

Само Александар Вучић зна зашто је направио овакав зачуђујући политички маневар, знајући при томе колика је тежина и утицај позиције премијера коју је напустио, а колика предсједничка на коју иде. Вријеме ће показати врло брзо шта је у глави имао када је то радио.

(крај)

Стефан Драгичевић: Задужи па владај

Покушајем да се по пети пут сет закона о акцизама стави на дневни ред Представничког дома Парламента БиХ (четири пута одбијен), иницијативом за продају већинског пакета акција у РЖР "Љубија", иницијативом да се прода Олимпијски центар Јахорина и као врхунац прича о приватизацији електропривреде Републике Српске - говори нам да је стање јавних финансија на свим нивоима јако тешко.

Пише: Стефан Драгичевић

Шта је заједнички именилац за повећање акциза на гориво и продаја РЖР "Љубије", ОЦ Јахорина и електропривреде? Хроничан недостатак новца у буџету јер нема кредитних инфузија, а самим тим у проблему су плате буџетским корисницима, пензије, социјални издаци, борачки додаци, итд... Када све то анализирамо и погледамо и лаику је јасно да без кредита ММФ-а, прегломазне админинстрације на свим нивоима БиХ не би могле издржати. Чим нема кредита као што је сада проблем због неусвајања сета закона о акцизама и закона о осигурању депозита - црвени аларм се пали и власти на све начине покушавају да се домогну новца која укључује и продају природног богатства.

Таква политика је дугорочно осуђена на пропаст јер онај народ и она држава која продаје своје ресурсе и природна богатства постаје роб на сопственој територији. Због чега смо доведени у ситуацију да се на такав начин размишља? Зато што нема производње и нема тзв. реалног сектора који је мотор развоја сваке државе. Овдје је размишљање усмјерено само ка томе како јавни сектор, админинстрацију и партијску машинерију одржати, а то ко ће и како ће пунити буџет - то је небитно јер "када дође вода до грла" моли и клечи за кредите ММФ-а и Свјетске банке.

У капитализму је нормално да се државе кредитно задужују (чак постоје и кредитне агенције које оцјењују кредитни рејтинг свих међународно признатих држава), али оне тачно планирају: колико ће средстава трошити, којом динамиком ће повлачити транше, гдје ће утрошити и што је најбитније - планирају како ће средства вратити. Кључна ријеч: НОВОСТВОРЕНА ВРИЈЕДНОСТ. Ту вриједност у западним државама не ствара админинстрација, јавни сектор и јавна предузећа већ ПРИВРЕДА и из стабилности привредне активности и укупног развоја враћају се рате кредита. 

Како БиХ и сви њени нивои враћају кредите? Поново се задужују под условима које диктирају међународни финансијски кредитори, а то у економском смислу скраћено значи "камата на камату". И има ли ту онда будућности? Па нема, зато нам младост бјежи одавде главом без обзира јер види пропаст.

Највећи проблем у овој земљи је нагомилавање непотребне радне снаге у јавном сектору која папрено кошта, а што наравно захтјева и кредитна задужења. Најбољи примјер је Електропривреда Републике Српске у којој је 2006. године било запослено око 7000 радника, а 2016. 9000. Дакле, за 10 година у Електропривреди је створено нових 2000 радних мјеста, чије су плате збирно на годишњем нивоу скоро 240 милиона КМ. Када се саберу дугорочни кредити и краткорочне обавезе - укупне обавезе електропривреде су 544 милиона КМ. Може ли то систем електропривреде дугорочно поднијети? Не може, зато ће кад-тад доћи иницијатива за приватизацију јер систем не може да подноси толика оптерећења и отплате дугорочних кредита. У јавности се спекулише већ да је електопривреда Србије заинтересована за куповину.

Што се тиче државног капитала у  РЖР "Љубија" и продаје 64,99 посто акција "Израел инвестмент групи" за 92 милиона КМ - мислим да је већина народних посланика, радника "Арцерол Митала" својим протестима рекла своје, а то је, укратко, да се не треба тјерати онај послодавац који редовно измирује све своје обавезе према радницима (око 850 радника) и према држави. У Арцелор Миталу просјечна плата је 1.100 КМ, редовно плаћени доприноси и превоз за раднике, али и редовно измирене обавезе за порезе. Овакав кредибилан партнер као што је Арцелор Митал да се ризикује са новим власником гдје нема баш "чистих података"? То се зове авантура и у такву авантуру се могу упустити само они људи на власти који су свјесни да једино на тај начин дугорочно могу из буџета измиривати обавезе за пензије, пољопривреду, борце и друго.

Постоји ли алтернатива? Она мора да постоји оваквом лошем стању, и сматрам да је једина будућност у развоју и подстицању реалног сектора који мора да буде покретачка снага сваке земље и сваког друштва, јер ту се ствара вриједност и обезбјеђује будућност за младе генерације.

(крај)

Разлози зашто изборни закон треба мијењати

У потпуности се могу сложити са појединим тврдњама да је изборни закон који је тренутно на снази у БиХ застарио и да га хитно треба мијењати, али не самоиницијативно као што то ради Драган Човић него покушајем да се обезбједи консензус свих.

Пише: Стефан Драгичевић

Прво што треба бити промијењено је изборни праг који треба повећати са тренутних 3 на 5 одсто. На тај начин потпуно би се из политичког живота елиминисале минорне политичке странке које често имају високе апетите приликом формирања власти, а незаобилазан су фактор. Повећањем изборног прага политички паразити би преживљавали једино преко предизборних коалиција са великим политичким странкама, налик онима у Србији као што су СПО Вука Драшковића, Покрет социјалиста Александра Вулина, Карића и других. Лично сматрам, што сам небројано пута рекао до сада на одређеним семинарима, да је садашњи изборни праг у БиХ идеалан за политичку корупцију гдје се мандатима тргује "на велико". Ако желимо постати озбиљно и зрело европско друштво са тим морамо да завршимо једном за сва времена. 

Друго, за члана Предсједништва БиХ и предсједника Републике Српске увести други круг гласања. Нигдје на свијету данас се не постаје предсједник са једном трећином гласова изашлог бирачког тијела на изборе јер такав резултат показује да је народ подјељен. У нормалним земљама које имају уређен законодавни оквир и изборни закон у таквим ситуацијама организује се други круг у који улазе првопласирани и другопласирани кандидат, и ко тада побједи он је предсједник. Јавност је недавно свједочила о побједи Емануела Макрона за предсједника Француске који је у другом кругу побједио Марин ле Пен. То су избори и то јесте демократија, а не као код нас у којем нема уопште приче о другом кругу гласања.

Треће, треба у изборном закону предвидјети могућност ванредних парламентарних избора. Толико криза у овој земљи су протутњале, а за које су једино рјешење били и остали ванредни избори које наш тренутни изборни закон уопште не познаје. Дакле, онда када се остане без парламентарне већине, када ти закони падају у парламенту, логичан слијед догађаја су ванредни избори који треба да пресјеку гордијев чвор. Једнако тако ванредни избори морају да буду постулат и за рјешавање питања политичке корупције.

Четврто, спојити локалне и опште изборе. У многим земљама западне Европе локали избори су одвојени од општих, али примјер БиХ је показао и доказао да управо треба бити супротно. Дакле, да би се направио било какав корак напријед што се друштва, стандарда, економије и социјалне политике тиче - мора се направити размак од најмање четири године како би се могли надати некаквим резултатима. Овако као што је сада је неодрживо, јер послије сваких избора буквално иде предизборно вријеме за двије године када иду нови (општи или локални) избори. То значи да су политичке странке константно у кампањи, а то дугорочно има катастрофалне посљедице јер нико не обраћа пажњу на обичног човјека и свакодневницу. Раздвојени општи и локални избори ем што папрено коштају буџете, ем што су јако лоше рјешење за било какву причу о бољем животу на овим просторима.

Пето, затворити листе кандидата за изборе тако да посланички мандати припадају странкама, а не појединцима. Када је ријеч о овој проблематици, свјестан сам да то није добро рјешење што се регионалне заступљености тиче по парламентима и да је најмање демократско, али за овакав коруптивни менталитет који је присутан преко 20 година у овом друштву, не постоји друго рјешење. Велики број кандидата који добију мандате обично су их добили јер су имали јаку страначку инфраструктуру, али временом добијају различите понуде како би баш они окренули леђа "својим дојучерашњим партијским колегама" што на крају и ураде. Парола "ко да више" је присутна послије сваких општих и локалних избора у БиХ када су посланички мандати у питању, што само по себи говори о недосљедности идеологији и политичкој партији која ти је омогућила да уђеш у парламент.

Шесто, укинути компензационе листе. То је најгора и највећа грешка постојећег изборног закона. Не кажем да то не постоји у другим државама, постоји, али ово што се дешава у БиХ је више него трагикомично по том питању. Дакле, по компензационој логици само је важно који си на тој листи и ако странка освоји довољан број гласова ти улазиш у парламент са нпр. 300 гласова, а човјек који је био регуларно на листи и ишао редовним путем у борбу за посланички мандат освоји преко 5000 гласова и не уђе у скупштину зато што предност има компензација. Е то је трагично и ту никакве равноправности нема, али замислите, имамо изборни закон који то омогућава.

Суштина читаве приче је да изборни закон хитно треба мијењати јер овог је вријеме прегазило давно. Није праведан и није логичан по одређеним питањима и још кад се на то додају малверзације око бирачких одбора, спискова и мјеста па то је да човјек не повјерује шта се у овој земљи сматра "законитим" и "нормалним".

Aктуелизације питања изборног закона од ХДЗ-а, ХНС-а и лично Драгана Човића како би рјешили избор хрватског члана Предсједништва БиХ је потпуно погрешан. Разумијем да свака интересна група жели да проводи своју политику онако како мисли да је најбоље, али за било какво рјешење у овој земљи мора постојати консензус свих, а посебно парламентарне већине. Изборни закон је крупно политичко питање и оно се не може рјешити тако што ћете једнострано да измјене изборног закона упутите у парламентарну процедуру те да очекујете подршку владајућих странака које уопште нисте консултовали.

Дакле, ви сте свјесни да првенствено СДА и СББ неће подржати приједлог било какве, па и привидне подјеле Федерације по етничком принципу, и улазите у процесе измјена изборног закона који су већ на првој степеници у Дому народа пали. Начин на који ХДЗ покушава да рјеши избор хрватског члана Предсједништва је потпуно у супротности са оним што БиХ мора да проведе када је ријеч о пресуди Европског суда за људска права у случају "Сејдић-Финци", јер та пресуда изричито подвлачи да етнички принцип не смије да буде сметња "осталима" у овој земљи да бирају и буду бирани.

Лично сматрам да постоји само један једини основ како би ХДЗ успио да рјеши избор хрватског члана Предсједништва БиХ кроз изборни закон, а да то не буде утицај другог националног бирачког тијела: Да се хрватски члан Предсједништва БиХ бира ИНДИРЕКТНО преко Представничког дома за кога ће гласати најмање половина хрватских посланика. Свако друго рјешење, као што су виртуелне или привремене изборне јединице; А Б Ц модел; етничке изборне јединице... су равне немогућем јер такве моделе никада неће подржати бошњачки политички представници, а могу бити још једни од разлога да представници националних мањина поднесу тужбу против БиХ јер им ускраћује основна људска и грађанска права.

Како год, изборни закон јесте комплексно питање али његове хитне измјене и промјене морају да се десе јер је садашњи неодржив.

(крај)