Локалне спојити са општим изборима 2018. године

Како смо сваким даном ближи новој години, све се више појачавају политичке активности чији су узрок најављени локални избори 2016. године у октобру мјесецу.  

Пише: Стефан Драгичевић 

У БиХ у којој мало шта функционише овакав изборни процес гдје сваке двије године народ излази на биралишта је више него ирационалан, скуп, неефикасан и беспотребан (јер се ништа на локалу не мјења без обзира ко дође на власт).  Због евидентних проблема на релацији политика-Централна изборна комисија никако да сви схвате нужност и сврсисходност да се локални споје са општим изборима јер поред тога што се грађани не би малтретирали уштедјела би се енергија те је могуће направити и уштеде у новцу, а које прелази цифру од 20 милиона КМ. Сав тај уштеђени новац могао би се усмјерити на инвестиције и још са одређеном подршком Савјета министара, Владе Републике Српске и Федерације обезбједити стабилну климу за отварање нових радних мјеста у реалном сектору.

Последњи општи избори који су одржани 2014. године коштали су око 9,5 милиона КМ. То је огромна сума новца за једну малу земљу која има око 3,7 милиона становника. Кад би се сабрали сви изборни процеси од краја рата наовамо јасно би установили да су изборни процеси грађане ове напаћене земље коштали папрено, нешто више од 82 милиона КМ.

Друго, зар није логично, примјера ради, да онај ко побједи на општим изборима исту ту политичку снагу преслика и на локални ниво? Овако као што је сада стање, републички представници оптужују локалне политичаре и обрнуто јер због низа проблема са којима се и једни и други суочавају не постоји политичка воља да се стање доведе у нормалу, а највише испаштају грађани ни криви ни дужни. Или је у питању инфраструктура, пореска прерасподјела прихода, грађевинске дозволе, пољопривредни произвођачи, борачки додаци или нешто сасвим треће - али координација је проблем управо из разлога што власт на локалном и републичком нивоу немају исте политичке опције.  

Све политичке странке у овој земљи, без обзира да ли су им централе у Републици Српској или Федерацији треба да схвате да су грађани сити избора сваке двије године, јер колико год проценат излазности био (некад мањи, некад већи) стање у друштво остаје исто са тенденцијом погоршавања. Људи у цјелини су изгубили наду и вјеру да ће доћи боље вријеме јер свака политичка странка нуди и обећава свашта, а кад дође на власт (било републичку или локалну) све се заврши са оном познатом реченицом "појео вук магарца". Из тог разлога, неопходно је оно што годинама јавно заговарам, а то је промјена генерација у политици јер млади већином нису у спрези са крупним криминалом и корупцијом што се не може рећи за генерацију политичара која овом земљом влада од краја трагичног рата из 90-их година. 

Све док се не врати нада нашим грађанима да је могуће да се ово друштво уреди на бољој, праведнијој и поштенијој основи, однос према политици ће увијек бити разочаравајући са традиционалном причом "хватајте лопова". Живимо у скупој држави која није функционална; гдје њену унутрашњу снагу црпе политички представници који гледају само свој интерес или интерес своје мале групе људи; гдје се политика схвата као плијен како доћи до богатства; гдје се не преза ни од чега да се јавно истиче да постоји повлаштена и потлачена класа...

У таквој земљи, гдје је систем унутра болестан, имати изборе сваке двије године је исцрпљујуће и ненормално за друштво. Неки предлажу да се локални избори ипак одрже 2016. године па да се опет понове 2018. године када ће бити општи избори па да се тако обједине... то је више него ирационално, јер зашто би мандат локалним политичарима трајао само двије године и ко им гарантује да ће на следећим изборима 2018. године поново бити изабрани у локалне скупштине или начелничке/градоначелничке позиције? Нико, јер народ одлучује, а народна воља за двије године може итекако да се промјени.

Суштина рјешавања овог проблема је да се већ почетком наредне године изврше измјене на Устав БиХ, ентитета и и изборне законе те да се локални и општи избори обједине 2018. године па коме народ да повјерења његова власт. Сада ће ми неко рећи, "да али на тај начин се продужава мандат локалцима за двије године"... Да, и у чему је проблем? Од када се у граду Мостару нису провели локални избори, па је ли ико одговоран, те да ли је некоме прорадила савјест и политичка мудрост да се тамошња заврзлама рјеши? Није, па према томе нема никаквог разлога да од пролонгирања локалних избора за двије године правимо неки баук.

На једном од семинара школе за политичке студије Савјета Европе питао сам дугогодишњег члана ЦИК-а Бранка Петрића "колика је могућност да се локални избори споје са општим изборима 2018. године", а он ми је одговорио врло јасно "све што политика договори и што прође у парламентима и домовима народа могуће је примјенити, а ЦИК само извршава оно што у закону пише". Из тог одговора све се може закључити, а друга је ствар што наши политички представници сваки процес доживљавају као превише тежак и компликован, водећи се у глави мишљу "ако ја засучем рукаве хоће ли то урадити и други". Дакле измјене нису немогуће али је потребно да постоји политичка воља за тако нешто.

Они који би кроз евентуалне измјене Изборног закона због локалних избора хтјели да укину ентитетско гласање или евентуално захтјевом за неком новом изборном јединицом - они онда дефинитивно имају лоше намјере према народима које представљају, и ни лично се не бих либио да их на сваком могућем јавном мјесту прозивам за фолиранте и опструкционисте свега што је добро за грађане ове земље. 

Дакле, мој став је јасан - пролонгирати локалне изборе за 2018. годину, објединити их са општим изборима с тим да се они одрже 5 мјесеци прије општиих због компликованог изборног закона али и због тога што је земља високо децентрализована.

(крај)

Пораз Националног фронта или немоћ социјалиста?

Сви се у свијету чуде како је у првом кругу регионалних избора у Француској Национални фронт тако добро прошао, а нико се не пита шта је узрок томе.

Пише: Стефан Драгичевић

Узрок је тотална европска анархија по питању мигрантске кризе, политичка незаинтересованост Француске за рјешавање овог великог проблема, терористички напад од овог последњег гдје је погинуло 130 људи па до оног раније са редакцијом "Шарли ебдо", али и све израженијег проблема са наталитетом гдје је евидентно да се број изворних Француза смањује у односу на муслиманску популацију и остале мигранте који су се населили у тој земљи. 

Из свих тих разлога, јасно је да ће националисти и уопштено ултра-десница која се по идеологији граничи са фашизмом, добити "погонско гориво" за изборе што се и десило у Француској. Лидерка Марин ле Пен годинама не одустаје од своје политике да Француска припада једино Французима и да је у "политичком рату" против ЕУ, досељеника и људи који покушавају да униште традиционалну француску државу и културу.  

Иако је дјеловало да је Национални фронт послије првог круга регионалних избора постао прва политичка снага Француске, то се на крају није десило јер су се у другом кругу, против њих буквално удружили Саркозијеви републиканци и Оландови социјалисти што је за рубрику вјеровали или не, јер су и они љути политички противници. На тај начин они су хтјели да пошаљу поруку да земља једнакости и слободе остаје оно по чему је Француска препознатљива у свијету, директно се суочивши са идејом Марин ле Пен која тражи потпуни повратак суверенитета и територијалног интегритета земље и излазак из ЕУ.

Међутим, да ли је Национални фронт заиста поражен у другом кругу регионалних избора у Француској? По мом дубоком увјерењу није, а разлог је тај што су се социјалисти у даљем изборном такмичењу потпуно повукли из игре јавно подржавши Саркозија и њихове републиканце. Да су завршили регуларно читав овај процес, сматрам да би 2-3 процента била више на страни Националног фронта у односу на републиканце и социјалисте, а овако је Оланд Саркозију учинио велику услугу тако што му је препустио огромну политичку власт те практично социјалисте гурнуо у трећи план. Говорило се да је Оланду скочио рејтинг јер је одмах послије терористичких напада у Паризу послао бомбардере у Сирији против Исламске државе, али сама Социјалистичка партија од тога није имала никакав ефекат на овим изборима, чак напротив! Дакле, по мом убјеђењу, највећи политички губитници су социјалисти јер је само у првом кругу регионалних избора у њиховим упориштима, а да не причам о регионима де Кале и том лучком граду гдје их је Ле Пенова буквално политички прегазила по броју гласова. 

Из тог страха Оланда од губитка традиционалних региона који су га подржавали он је Саркозија већ промовисао у новог-старог предсједника Француске. 

Разумијем да је и то политика, али владајућа партија као што је Социјалистичка партија у Француској да тако "широм отшкрине врата" власти великој десничарској опозицији је више него чудно у изборном процесу, осим ако притајено негдје и неко није примио огромну суму новца па да све постане евидентно због чега је то тако. Треба напоменути да љевичари у Европи од великих земаља, једино су још на власти у Француској те ако и ту изгубе политички капацитет онда им пријети тотални распад широм Европе одакле ће се тешко вратити у политичку борбу за власт.

Друго, пораз Националног фронта на регионалним изборима нема неки Бог зна какав утицај на предстојеће предсједничке изборе који ће се одржати 2017. године, али је једно јасно око одмјеравања политичке снаге: Марин ле Пен са оваквом подршком и дисциплином коју држи у сопственој партији може очекивати добре резултате у односу на садашњег Франсоу Оланда који непримјетно завршава свој предсједнички мандат. Зашто непримјетно? Па зато што му је радничка класа окренула леђа, а то је највеће бирачко тијело љевичарских партија; затим човјек иза себе оставља хаотичну јавну сцену у земљи у којој су терористички напади постали чести и за ову власт потпуно непредвидиви; недореченост око вазудшне акције против Исламске државе у Сирији и бројих других проблема са којима се нација суочава. 

С друге стране, оправдан ми је захтјев Марин ле Пен да француско држављанство могу да добију само они који говоре француски језик, а такође ми је разумљив њен захтјев за преуизмање контроле над француским границама, но мислим да је он нереалан јер је Француска дио ЕУ и Шенгенског споразума. Оно што ми није разумљиво је да тражи затварање, како она каже "радикалних џамија". Радикалне џамије у свијету не постоје, то су вјерски објекти као и сви остали, али проблем јесу радикални вјерски поглавари или лидери који могу позвати народ на неке активности које су антицивилизацијски мада поглвар па биo он и радикалан неће на то јавно позвати.

Конзервативци освајањем седам региона, а социјалисти пет не показује никакав кредибилан омјер снага пред наступајуће предсједничке изборе јер у питању је избор за личност, а не за партију. Регионални избори као такви јесу одраз тренутних политичких снага у земљи, али ме нико не може убједити да ће Национални фронт бити губитничка партија само због своје идеологије. Она може бити губитничка само у случају да је преузуму компромитовани и неморални људи који не могу остварити значајан политички резултат. 

Све у свему, сложена политичка ситуација у земљи у којој се диче демократијом, слободама и људским правима. Но та политичка ситуација је само одраз политике једних "да не буду сви тако ксенофобични и антиимигрантски расположени" наспрам других, као што су то људи из НФ иако прикривено имају сви исти став као Марин ле Пен о мигрантима, муслиманима и традиционалној Европи. Поред политички нестабилне климе треба напоменути да је Француска још увијек у ванредном стању па ће за Божић и новогодишње празнике полиција и војска са дугим цјевима да патролирају улицама.

Заиста, идилична прича о политичкој и безбједносној ситуацији у земљи које је само срце Европе те нам још само фале бомбастичне информације са Блиског истока и успјесима француске авијације против исламиста у Сирији па да заокружимо причу о стабилној, јакој и неподјељеној Француској. 

(крај)

Уставни суд БиХ као политичка институција

Када ми неко спомене правосуђе и правду, истог тренутка се најежим и помислим да ли ће икада у овој земљи те двије ријечи бити компатибилне и реалне.

Пише: Стефан Драгичевић 

Свима су пуна уста о томе како треба изградити правну државу, како треба поштовати закон, како треба поштовати непристрасност правосудних институција и уједно с тим не коментарисати јавно њихове одлуке, како треба усвајати ЕУ законодавство... А ја сад питам све грађане Републике Српске, Федерације и Брчко дистрикта: Да ли је нормално да у највећој правосудној институцији какав је Уставни суд БиХ сједе двоје судија које су некада били чланови једне политичке партије, у овом случају из СДА? Да ли је нормално да у правосудним институцијама одлучују стране судије који немају никакав додир са реалним животом овдје те које нити плаћају порез у земљи домаћина, нити троше свој новац у БиХ у неким огромним количинама, нити имају икакве везе са народима и грађанима који већином живе испод границе сиромаштва? 

Када покушате дати одговор на ова два питања суочићете се са једном реалном чињеницом, а која каже да живимо у земљи која је пуна апсурда, а нарочито када је ријеч о правосуђу које је толико децентрализовано на ентитете, кантоне, дистрикт, заједничке институције да ви више не знате ни ко пије ни ко плаћа, нити ко коме одговара. Када томе придодате и Високи судски и тужилачки савјет познатији скраћено и као ВСТС онда вам је све једна џунгла у којој политика може веома лако да диригује све, па и саме судске пресуде као што је последњи случај са укидањем 9. јануара Дана Републике Српске. 

Само покушајте замислити Србина из Србије или Руса из Русије у Уставном суду САД, Њемачке, В. Британије или неке друге западне државе те да се он пита око неког унутрашњо-политичког питања које се њега реално не тиче ама баш никако. Кад створите ту слику себи, јасно ће вам бити зашто се и ја лично залажем за корјениту промјену и трансформацију правосуђа у овој земљи.

Бакир Изетбеговић, иначе предсједник СДА, покренуо је прошле године апелацију пред Уставним судом БиХ кроз захтјев за оцјену усклађености 9. јануара Дана Републике Српске са Уставом БиХ и кроз тај захтјев он жели да оствари политичке поене. То је свима јасно и његово политичко право је да се залаже зашта сматра да треба као и његова политичка партија. Кад већ има подобне судије, ко гарантује да сутра исти тај Изетбеговић неће покренути причу о "називу Република Српска"? И није Бакир проблем са својим јасним политичким намјерама колики је проблем правосуђе у овој земљи које је тотално неуређено и које је још увијек у БиХ у пост-ратовском периоду. Бакир је још и благ што се тиче реторике, јер рецимо самозвани интелектуалац Суад Куртћехајић који не силази са ТВ екрана и новинских чланака, оснивање Републике Српске пореди са Исламском државом.

Због недвосмисленог политичког утицаја на Уставни суд БиХ потпуно подржавам иницијативу из Републике Српске да се донесе један оквирни закон о Уставном суду у Парламентарној скупштини БиХ и да се коначно уреди стање у овој институцији које је више него хаотично. Стране судије моментално избацити из правосуђа, не само из Уставног суда већ и у свим другим нижим судовима и тужилаштвима гдје они идаље одлучују о унутрашњим стварима БиХ. Охрабрује чињеница да су и хрватски политички представници заинтересовани за реформу правосуђа тако да заиста постоји критична политичка маса да се неке ствари помјере са мртве тачке. Дакле, два од три конститутивна народа могу пуно тога да ураде ако имају иницијативу и ако имају жељу да нешто промјене.

Такође, у читавој овој ујдурми око 9. јануара Дана Републике Српске имам осјећај да бошњачки чланови судског вијећа, а још мање стране судије које су донијеле овакву одлуку не разумију о чему се ради када је прослава тог дана у питању. Наиме, код српског народа је сваки дан неки светац (већи или мањи) и одлука Народне скупштине из ратног периода је била таква да се Република Српска званично основала 9. јануара 1992. године не водећи рачуна о томе који је светац у питању. Из тог разлога крсна слава св. Стефан којом се прославља Дан Републике нема уставни карактер и због тога се не може 9. јануар доводити у везу са начином прославе тог дана.

Ако је начин прославе засметао Бакиру Изетбеговићу, онда је то могао политички да каже, а не овако да бламира Уставни суд БиХ који ових дана покушава да некако приђе српској страни и да објасни "шта је по усвојеној апелацији вијеће заиста мислило". С друге стране, свако ко познаје српске обичаје зна да је на крсну славу добродошао сваки човјек па тако и особа друге националности те дубоко вјерујем да су све политичке институције какве су Влада, Скупштина и Палата предсједника увијек редовно позивале госте из читаве БиХ из остала два конститутивна народа те да се ни у једном случају нису осјећали понижено и дискриминсано.

Свако ко је имало упућен у политички живот Републике Српске, зна, да је 2007. године по апелацији покојног Сулејмана Тихића дошло до раздвајања 9. јануара као Дана Републике и крсне славе (секуларни празник) те тада нико од бошњачких делегата у Вијећу народа није гласао против ових измјена. Што тада Изетбеговић није питао своје делегате "зашто нису гласали против" него је све хтио да пребаци на Уставни суд БиХ? Очигледно је у питању лојалност и повјерење, па Бакир више вјерује бившим члановима СДА које су судије него делегатима СДА у Вијећу народа Републике Српске.

На овај начин донесеном одлуком о неуставности 9. јануара као Дана Републике Српске може се јасно и гласно рећи да је Уставни суд БиХ политичка институција јер је евидентно да доноси искључиво политичке, а не судске одлуке. Кад се у БиХ од стране суда било којег ниова доноси политичка одлука, онда је јасно да се иде на штету једног од конститутивних народа, у овом случају српског. 

На крају ове политичко-правосудне игране серије ја бих само да подсјетим да чак 91 одлука Уставног суда БиХ није проведена од 2004. године и да због тог неспровођења нико није одговарао нити је ко позиван на одговорност. Према томе, без обзира што нисам правник, не видим ниједан разлог зашто ово не би била 92 одлука која се није спровела у пракси.

(крај)

Обиљежавање међународног дана борбе против сиде

Омладина СДС Брчко данас је обиљежила 1. децембар међународни дан борбе против АИДС-а дјељењем едукативног материјала, кондома и црвених тракица које су симбол овог дана.

Материјал је дјељен грађанима Брчко дистрикта, а посебно младима који треба да буду информисани јер су управо они данас најзаступљенија популација у свијету када је ријеч о преносивим болестима.

Предсједник омладине СДС Брчко Срђан Антић, истакао је тим поводом да је превентивна улога једна од најважнијих фактора како би се на вријеме упозорило становништво о нежељним посљедицама ХИВ-а.

Члан омладине СДС Брчко Стефан Драгичевић рекао је да је ово други пут да СДС у Брчком организује ову активност те да ће то чинити и наредних година.

„Људски живот као и здравље људи немају алтернативу. Из тог разлога, наша данашња активност усмјерена је ка подизању свјести становништва о овој болести, а посебна циљна група су нам млади за које сматрамо да су недовољно информисани о овом проблему, не само у нашој земљи већ и у читавом свијету“ – нагласио је Драгичевић.

Он је додао да када проблем као што је преносива болест, сида настане, онда не постоји средство за лијечење те болести.

Омладина СДС Брчко ову активност провела је на двије локације, и то у центру града и у Великом парку.

(крај)

Драгичевић презентовао "Европске програме за младе" омладини СДС Брчко

Омладина СДС Брчко данас је кроз презентацију „Европских програма за младе“ могла да чује бројне приједлоге око омладинског активизма у организацијама које директно финансира сама ЕУ.

Алумниста политичке академије Перпетуум мобиле и СДС-ов омладинац Стефан Драгичевић је добио обавезу да изврши презентацију у свом Општинском одбору, а све у циљу подизања свјести младих особа о неопходности њиховог укључивања у друштвени живот.

„Презентација програма као што су Ерасмус+, Хоризон 2020., Европа за грађане, Савјет Европе и друге организације под европским покровитељством дају могућност младима да се укључе у оне процесе које њих интересују, а што немају у понуди од стране домаћих институција. Да ли се ради о стажирању, волонтирању у некој од земаља ЕУ, о размјени студената, о даљој едукацији на факултетима у ЕУ – све је то до младих и њихове заинтересованости да аплицирају на одређени пројекат“ – нагласио је Драгичевић.

Он је додао да је важно да се што више младих укључује у друштвени живот јер од босанско-херцеговачког друштва међународна заједница очекује да ускоро дође до смјене генерација и да се неке ствари позитивно трансформишу.

У току презентације посебан осврт је био на идеолошким орјентацијама те је оцјењено да након што је СДС подржао Европску народну партију (ЕПП) која је најбронија групација у Европском парламенту, тада се странка и званично сврстала у „народњаке“ или у преводу странку умјерено десног центра.

На крају је било ријечи о европским омладинским организацијама, неформалном образовању, студентским такмичењима, ЕУ волонтерским камповима те пракси и стажирању.

(крај)

Руско-турски обрачун кратког трајања због Јужног тока

Послије обарања руског бомбардера Су-24 од стране турских авиона Ф-16 на граници Турске и Сирије читава јавност се запитала "да ли је свијет на почетку Трећег свјетског рата".

Пише: Стефан Драгичевић

Иако су односи Русије и Турске прије овог немилог инцидента били у успону са становишта спољно-трговинске размјене, туризма и размјене обавјештајних података - обарање руског бомбардера је тај позитиван замајац двије земље уназадио. Питање које сам сам себи поставио прекључе било је то "а шта ће бити са планираним Јужним током којег је Русија због бугарске и ЕУ блокаде хтјела да гради преко Турске"? На то питање мислим да у ближој будућности нећемо добити одговор, али је сигурно то да ни Русија а ни сам Гаспром немају по том питању пуно алтернатива јер Турска је једина у том подрчују која није чланица ЕУ, која има одличан геостратешки положај и која колико-толико води самостално своју спољну политику.

Баш због гасовода "Јужни ток" сматрам да руско-турски односи дугорочно неће бити нарушени због овог "ваздушног инцидента" јер је у интересу обје земље да међусобно сарађују, а понајвише због своје двије привреде. Оног тренутка када Турска буде главно гасно чвориште за "Јужни ток" који ће ићи према Европи тада је јасно да Руси озбиљно рачунају на Турску у геополитичким аспектима.

Дакле, те приче око избијања Трећег свјетског рата су чиста неупућеност јавности о односима двије државе које озбиљно рачунају једна на другу у будућности. Друго, јавност, а и поједини медији заборављају да када би Русија којим случајем напала Турску - то не би значио само рат против Турака већ рат против НАТО-а јер сваки напад на чланицу НАТО-а подразумјева да све чланице алијансе бране свог савезника. Ту се не прича више о томе да ли је неко крив или не и "ко је први почео" него је то објава тоталног рата до уништења. Зато сматрам да су ратне опције у односима Русије и Турске обичне небулозе. 

Чињеница стоји да Турска подржава поједине опозиционе редове који се боре против војних снага лојалних Башара ел Асада у Сирији али да ли су ти терористички огранци вриједни отпочињања новог свјетског рата? Наравно да нису и било би трагикомично да јесу. Руси нису наивни па да не могу да процјене ситуацију на терену, напротив они врло добро знају шта раде. 

Наиме, руска једина поморска база изван националних граница је у Медитерану у луци Тартус (Сирија). Једна од највећих војних база Русије изван националних граница је у Латакији (Сирија). Тако да из свега тога, али и геополитичке позиције Сирије долазимо до јасног закључка зашто Русији одговара Башар ел Асад и зашто га она на све могуће начине штити и чува на власти.

Стално се говори о томе "како Турска упозорава Русе да прекине да бомбардује побуњеничке групе у Сирији а које нису Исламска држава". Умјесто да каже да су сви терористи једни, Турска као држава јасно излази у јавност и открива своје карте да подржава "неке терористе", а терористичких група које дјелују у Сирији има "мали милион". И шта сад њима одговорити на такве захтјеве? Игнорисати их или пустити кријумчаре и терористе лојалне турској држави да у спрези са властима тргују нафтом? Ту причу Руси су показали да не разумију јер се воде паролом да су терористи једни и да их не треба дјелити "на ове или оне".

Иако је обарање руског бомбардера на турско-сиријској граници проузроковало огромне поремећаје у политичким односима што свједочи и изјава руског предсједника Владимира Путина "да је ово нож у леђа саучесника терориста" нисам сигуран да је он побудио неку јавну пажњу гдје ће се Турци оквалификовати као непријатељи. Чињеница стоји да је ово први случај да је једна чланица НАТО-а оборила руски авион од 1950. године али политичке реакције не иду у прилог томе да се ствара нека врста нетрпељивости између двије земље. Американци се по овој причи држе по страни и кажу "да је то ствар Русије и Турске", што је по мени велико изненађење будући да њих увијек има у свим мањим или већим свјетским жариштима невезано за НАТО. Иако је генерални секретар западне војне алијансе Јенс Столтенберг јасно рекао да НАТО стоји уз своју савезницу Турску, САД је остала дослиједна у не мјешање у овај конфликт. 

Послије читаве ове ујдурме, политичке и медијске хајке око обарања руског бомбардера Су-24 ко је у праву а ко не, да ли је авион био у турском или сиријском ваздушном простору, једна вијест је позитивна - а она гласи да је други руски пилот преживио те да се жив и здрав вратио у руску базу у Латакији. 

(крај)

Растурена и распарчана опозиција у Србији

Када се сагледа политичка сцена Србије из једног аналитичког угла дође се до закључка да тамо постоје само двије велике политичке опције, а које предводе СНС и СПС.

Пише: Стефан Драгичевић

На први поглед изгледа као да је земља у двопартијском систему, али она то није, јер двије највеће странке у Србији су заједно у власти иако свакодневно можемо да видимо "политичке чарке" између коалиционих партнера и нетрпељивост појединих чланова Владе једних према другима. 

Дакле, коалициони партнери у Влади Србије, СНС и СПС, нису повјерљиви једни према другима јер када се само сагледају сукоби на релацији Зорана Михајловић-Ивица Дачић или стално исказивање жеље Небојше Стефановића за ванредним парламентарним изборима или када Бранко Ружић се јавно наруга Вучићу у смислу дружења са политичким персонама нон грата, онда је то јасан знак да ствари не функционишу. Друго, они су природно у политичкој борби јер они немају озбиљну конкуренцију против које би се борили иако имају идентичну визију Србије која је интегрисана у ЕУ. 

Умјесто то да отвори простор опозиционим странкама и да заједно покушају да их критикују по разним основама, оне се међусобно дјеле и распарчавају ионако никакво своје бирачко тијело. Најбољи примјер су Пајтићев ДС и Тадићев СДС који се буквално не могу смислити заједно на политичкој сцени иако имају идентичну идеолошку орјентацију, затим тотална политичка дезоријентисаност и неорганизованост у јавним наступима у Народној скупштини Србије. Живковићева партија нема велики политички капацитет и она може да преживи једино у коалицији са неким. Даље, ДСС од када није парламентарна странка те од одласка првог предсједника Војислава Коштунице из њихових редова се потпуно поцјепала а које је произвело двије сасвим нове политичке партије које су основали бивши прваци те стране Слободан Самарџић и Ненад Поповић. О Чедином ЛДП-у не треба трошити ријечи јер та партија одавно није политички релевантан субјекат на политичком тржишту Србије. 

Када сам неки дан прочитао да Тадић и Јовановић хоће да праве предизборну коалицију своје двије партије - нисам се смијао него сам се питао да ли је могуће да трагикомичност достигне тај ниво па да Тадић и Јовановић сједну за исти сто? И да сједну за исти сто те да иду на изборе, увјерен сам да удружени СДС-ЛДП не би прешао цензус. Не само зато што немају политичког капацитета већ и зато што либерали никада нису добро пролазили на изборима било гдје на Балкану. Живи били па видјели. 

Друго, цјепање ДС-а још није завршено јер послије повлачења бројних функционера те странке из политике због судских процеса, промјена страначких дресова или добровољно, Тадићево напуштање партије, Ђиласово повлачење из политике - сада имамо ситуацију да ће већ сада бивши предсједник клуба посланика ДС-а у скупштини Борко Стефановић сигурно напустити ту странку. Оно што је до јуче било незамисливо сада јесте, а то је да се ДС стално врти око цензуса и лако је могуће због свих ломова које је доживио и које доживљава да постане ванпарламентарна странка. ДС у Србији једино још "живи" у Војводини одакле је и сам њихов предсједник Бојан Пајтић гдје има покрајинску власт иако ту власт као и бројне локалне заједнице озбиљно угрожава СНС који пријети да их "политички прегази" гдје год стигне.

Једини који су се пробудили из дубоког зимског сна и који су се бар мало консолидовали из опозиционих редова су радикали (СРС) Војислава Шешеља који иако имају огромне финансијске проблеме некако успјевају да држе главу изнад површине те би по неким процјенама, да се сада одржавају избори, прешли цензус самостално и ушли у парламент. Иако немају скоро никакав коалициони капацитет, радикали су годинама били најгласнији и најгрлатији опозицинари тако да би их заиста за мене било интересантно видјети опет у Народној скупштини са наравно њиховим предсједником Шешељом. Од када се Војислав Шешељ вратио из Хашког трибунала, рејтинг радикала лагано али сигурно расте што је сигуран сигнал да ће СРС на следећим парламентарним изборима (ако Шешељ за то вријеме не оде поново у Хаг) бити парламентарна странка. Велики недостатак СРС-а је у томе што буквално зависи од свог предсједника јер да нема Шешеља та странка би се угасила. Уопште нисам симпатизер иделошке политике те политичке опције, али ме радује једна ствар, а то је да ће власт коначно у Србији имати корективни фактор који ће их грдити, кудити и критиковати у јавности из петних жила, а не као до сада да сваки усвојени закон има млаку реакцију млитаве опозиције.

Суморна слика безидејне опозиције у Србији је данашња реалност, а до када ће то трајати зависи од најмоћнијег човјека у Србији - Александра Вучића који бар за сада не подлијеже притисцима својих страначких колега око распсивања ванредних парламентарних избора. СНС данас у Србији уопште нема озбиљне политичке конкуренције, тако да им једино остаје да се до краја мандата боре са СПС-ом којег у сваком тренутку могу "шутнути" у опозицију јер СНС сам има комотну већину у парламенту за било који закон. Иако Дачић покушава да не улази у директан обрачун са људима из СНС-а по разним јавним прозивкама, једна чињеница остаје, а то је да је СНС-у потребна "свјежа крв" коју не може да "исиса" из маргинализоване опозиције већ једино из СПС-а који му не може ништа.

Локални и покрајински избори у Србији биће прави тест за све политичке партије које покушавају да преживе и да се некако домогну цензуса. Добити власт у појединим општинама и није нека посебна срећа за опозицију, нарочито због тога што највеће финансијске инекције долазе са републичког нивоа гдје је СНС на власти.  

Што се политичког система тиче заиста је укрупњено учешће политичких партија у јавном животу тако да није далеко она моја опаска са почетка текста - да Србија полако али сигурно иде ка двопартијском систему.  

(крај)

Да ли традиционална Европа подржава народњаке у БиХ?

Из наслова се лако може закључити да је питање усмјерено ка интеграционом процесу БиХ и ЕУ након ступања на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП).

Пише: Стефан Драгичевић

Основа моје заинтересованости за одговор на насловно питање је чињеница да су заједничке институције БиХ (које чине доминантно странке десне орјентације: СДС, ПДП, СДА, ХДЗ) за непуну годину дана мандата, по питању испуњавања услова за улазак у ЕУ, урадили велики посао. Наиме, стари политички услов који је домаћу политичку сцену оптерећавао скоро 10 година, а ради се о случају "Сејдић-Финци" је потпуно остављен по страни те је ЕУ преформулисала редослијед приоритета. 

Као посљедица тога, заједничке институције (Савјет министара, Представнички дом и Дом народа) су до сада усвојиле британско-њемачку иницијативу, потписали су ССП, затим ступање на снагу ССП-а, усвајање економске агенде, извоз млијека и кромпира на тржиште ЕУ, успјешно провођење дигитализације, повећање карго превоза те се до краја ове или почетком следеће године очекује да ће БиХ упутити кредибилну апликацију за чланство у ЕУ што би јој  дало, послије извјесног времена, статус кандидата.

Све ове активности се одвијају у јако убрзаном темпу јер ови процеси су у земљама западног Балкана трајали годинама, а код нас није прошла ни година дана од како је све ово реализовано. Очигледно је да БиХ касни за осталим земљама у окружењу када је ријеч о интеграцији у ЕУ, те да садашње институције ЕУ покушавају да нас приближе у интеграцији са осталим нашим сусједима.

Дакле, ово што сада ради власт на нивоу БиХ омогућила јој је прије свега подршка институција ЕУ као што су Европска комисија и делегација ЕУ у БиХ. И из тог разлога долазимо до оног мог насловног питања, да ли је то зато што су на власти народњачке партије, а које чине већину у свим важнијим земљама ЕУ као што су Њемачка, Велика Британија, Шпанија, Италија...? Да ли је њихов интерес да се оснажи десница тј. народне партије у БиХ које подржавају Европску народну партију? То је заиста велико питање, али гледајући до сада шта је урађено, очигледно је да идеолошка орјентација ЕК игра значајну улогу у профилацији странака десног центра у БиХ, а прије свега СДС-а, СДА и ХДЗ-а. Не треба заборавити да је садашњи предсједник Европске комисије Жан Клод Јункер конзервативац и традициналиста те да се у свакој прилици приклања странкама које се декларишу као народњачке.

Такву подршку Европске комисије нисмо могли да видимо у протекла два мандата када су окосницу власти на нивоу БиХ имали декларативно лијеве политичке опције као што су СНСД и СДП чије мандате је обиљежила политичка блокада звана "Сејдић-Финци" и рјешавање војне имовине. За вријеме њихове власти читава земља је тапкала у мјесту више од 8 година, а саме институције су добијали врло неповољне оцјене од ЕУ које су у једном тренутку биле називане "аљкавим" и "неспособним".

Из тог али и бројних других разлога, вјерујем да је доласком на власт народних странака ЕУ промјенила плочу према БиХ. Како другачије објаснити чињеницу да се већ сада спекулише да би БиХ могла 2017. године да добије кандидатски статус ако сада у децембру мјесецу поднесе апликацију за чланство? Искуства земаља западног Балкана су другачија јер примјера ради Србија је од тренутка подношења апликације до добијања статуса кандидата чекала скоро двије ипо године док је Албанија на статус кандидата чекала пуних пет година. Дакле, јасно је да ову власт на нивоу заједничких органа неко са стране итекако подржава и да јој због тога даје залет пред изборне процесе како би побједила лијеве политичке концепте који заговарају грађанску државу. 

С друге стране, да би апликација за чланство била кредибилна, власт на нивоу БиХ мора рјешити добро познато питање механизма координације (иако је оно по мени већ неформално заживјело), затим дефинисање традиционалне трговине и процјена напретка за БиХ коју би ускоро могла да објави Европска комисија. Задњи сегмент, а везано за процјену напретка се већ могло јавно чути од представника ЕУ у БиХ господина Ларса Гунер Вигемарка који је једном приликом рекао да је извјештај за 2015. више него позитиван у односу на протеклих седам година. Ту је такође неизбјежно питање провођења реформских процеса дефинисаних у економској агенди који подразумјевају потпуно прилагођавање домаћег законодавства са стандардима ЕУ.

Што се тиче механизма координације, то је заиста питање којем ЕУ даје велики значај, али као што сам раније рекао, он већ неформално функционише, а Европљани од нас траже само да то у документ преведемо. Дакле, ми данас имамо Управу за индиректно опорезивање која расподјељељује приходе од индиректних пореза (ПДВ, акцизе и разне таксе) на буџете државе, ентитета и дистрикта, затим личне карте, пасоши, возачке дозволе, регистарске таблице, ЈМБ, пребивалиште - све је то домен координације заједничких институција и институција ентитета. Из тог разлога сматрам да координација већ постоји али да би она била видљива и за странце који, будимо реални, су највећи како донатори тако и кредитори, онда то требамо да поставимо у један текст који би њима био доступан и прилагодљив.

Било како било, европски услови нису шведски сто гдје ће узимати шта ко хоће, већ услови за које се из фондова ЕУ обезбјеђују велике количине средстава за помоћ буџетима и слабој привреди као што је случај са Републиком Српском и Федерацијом. Искористити те фондове значи перспективу, а колико ће наша политичка елита то знати да искористи је најважније питање које они сами себи треба да поставе. 

БиХ петнаест пуних година чека на пријем у ЕУ јер је у јуну 2000. године призната као земља са статусом потенцијалног кандидата. Када ће она заиста постати пуноправни члан не зависи само од Европске уније већ и од нас самих као и свјести о потреби да припадамо једном и јединственом европском простору и пројекту као што је ЕУ те да у том свијетлу прилагођавамо своје законодавство.

Једини ко се у овој земљи у политици показао да може да ради без опструкција су народњачке странке јер су за јако кратко вријеме, на нивоу Савјета министара, урадили велики број активности.

Нама остаје да се надамо се да ће тако и наставити у блиској будућности.

(крај)

Елита и грађанство

На семинару који је одржан у оквиру школе за политичке студије Савјета Европе у БиХ од 22. - 25. октобра чуо сам једну врло интересантну али по мом дубоком увјерењу истиниту тврдњу - да је БиХ елитистичка држава у рукама мале групе људи.

Пише: Стефан Драгичевић 

Ко данас најбоље живи у овој земљи? Политичари. Њихове плате од институција на нивоу БиХ па до ентитетских, кантоналних и локалних нивоа су далеко изнад просјечних плата у земљи, а које се по статистичким подацима крећу око 815 КМ иако реално говорећи то треба узети са резервом будући да огроман број људи ради у сивој и црној зони. О борцима и пензионерима се нема шта пуно рећи јер ове категорије становништва иако су највеће у Републици Српској и Федерацији живе испод сваког људског достојанства. 

Дакле, БиХ иако има најсупљи админинстративни апарат на свијету не може да нађе модус око мјесечних нето примања и свих додатака који иду уз то разних политичара који нажалост у оваквој земљи представљају елиту која добра живи. Умјесто да нам елита буду академици, научници, интелектуалци, угледни професори, предузетници који покрећу властити бизнис - у БиХ, Републици Српској и Федерацији главне и угледне људе представљају политичари који преко 20 година ову земљу држе заробљену у прошлости.

За мене лично не би био проблем да кажем и да су политичари елита коју ја признајем али под одређеним условима: да ти исти политичари раде за опште добро грађана, да стварају услове за живот младим генерацијама који масовно покушавају да оду из ове земље, да покушају да се договоре око заједничких економских рјешења које иде на добробит свих грађана ове земље, да поправе друштвено-економски амбијент у овој земљи ради страних инвеститора, да се ослобде прошлости, да пензионерима и борцима улију наду у боље сутра... То би за мене био политичар који заслужује поштовање, а све док је овакво стање и док ми причамо још увијек о помирењу и послије толико година од завршетка рата - за мене политичари представљају људе који ово друштво враћају уназад и који су далеко од елите.

Не постоји више средња класа која би заиста била тампон зона између богатих и сиромашних, већ данас имамо или екстремно богате људе чије се богатство често може узети са резервом "како је оно стечено" те који представљају елиту ове земље и с друге стране имамо екстремно сиромашне што представља већину становништва у Републици Српској и Федерацији која једва саставља крај с крајем. Та разочараност и бурно реаговање на помисао ријечи "политичар" је управо зато јер не постоји та нека златна средина која би говорила о људима који су између њих, а које би смо могли назвати просјечним грађанима.

Међутим, зашто се не дозвољава стварање просјечних грађана или средње класе? Зато што политика тј. елита у овој земљи са њима не би могла тако лако да манипулише у односу на данашње стање када то може да ради преко куповине гласова, куповине киле брашна, асфалтирање путева или увођењем у неком засеоку од 200 домаћинстава расвјету, и на тај начин кракторочно обезбједи подршку људи који живе у биједи и сиромаштву.

Често сам размишљао о овој теми и стално сам мислио да је проблем до менталитета грађана али сам касније установио да политичка елита својим сталним јавним препуцавањима и упућиавања отровних стрелица једних према другима једни друге "политички хране" покушавајући да одвуку пажњу са реалних проблема становништва и на тај начин да се потпуно минимизира животни стандард који је у БиХ најнижији у Европи.

Овакав огроман админинстративни апарат или оно што се назива јавни сектор какав има Дејтонска БиХ мислим да не би могла да поднесе ни једна Америка нити било која развијена земља свијета. Зато сматрам да се управо кроз Дејтонски споразум покушало експериментисати на БиХ како би се видјело како ће она даље функционисати која је стално на инфузијама страних кредита који се узимају под јако неповољним условима.

Задњи примјер гдје је Влада Републике Српске прихватила задужење од 300 милиона долара без предходне сагласности Народне скупштине јасно говори о томе да новца у буџету нема. Но оставимо процедуру по страни за тренутак, јер овдје се јасно ради о задуживању код неког сумњивог фонда чији је капитал дискутабилан и за којег се уопште не може рећи да је поуздан фонд какав би рецимо могло да се каже за ММФ, ЕБРД или Свјетску банку. Дакле, шта у случају да се сутра установи да је Фонд Глобал ванкорп комидитс инвестмент имао сумњиве токове новце у земљи гдје му је сједиште? Нису Словенци из Нове банке Марибор одбили докапитализацију од овог фонда без разлога јер су установили да се ради о компанији врло сумњивог поријекла. Умјесто да то буде аларм за нашу тзв. политичку елиту на власти они упорно иду са њима у преговоре по сваку цијену, не би ли обезбједили средства за будућу исплату плата, пензија, борачких додатака и остале јавне потрошње. То је просто за сваког озбиљног економисту, невјероватан аранжман Владе Републике Српске.

У условима када спољни дуг Републике Српске прелази цифру од преко 5 милијарди КМ и уз сва ова нова задуживања укључујући издавање трезорских записа и осталих дужничких хартија од вриједности, поставља се питање, ко ће ова огромна задуживања враћати, када и одакле? Садашња структура власти рате кредита враћа из нових задужења јер Република Српска, благо речено, има јако малу производњу и јако мало ствара нове вриједности. Када немате нову вриједност која би вам служила за враћање кредита онда једино преостаје ово што се сада ради, а то је на старе кредите одговарамо новим кредитима. Из свега наведеног јасно је да нам се смјеши дужничко ропство јер другачије се не могу објаснити новонастала кредитна задужења па чак и уз повећање БДП-а.

С друге стране, постоји у најави могућност да ће делегација ММФ-а ускоро посјетити институције на нивоу БиХ и да ће им понудити аранжман од чак 1 милијарде евра кредитног задужења. И тај кредит ће се користити наравно за јавну потрошњу, тј. за буџет и буџетске обавезе. Дакле, наше власти уопште не узимају развојне кредите који имају своју намјену за подршку реалном сектору на чему се заснива савремени капитализам, већ искључиво узимају кредите који ће се користити за јавну потрошњу а одакле нема стварања никакве нове вриједности већ искључиво кориштење за исплату плата, накнада и осталих додатака. 

Лично нисам против узимања кредита јер знам да све савремене капиталистичке државе имају кредитна задужења, али јесам против оних кредита који се узимају а за које се касније испостави да се не зна како ће се враћати. Она земља која ништа не производи и која ништа не ствара; која нема јак реални сектор; која нема основу концепције кредитног задужења у намјенске сврхе - јасно је да се то не може назвати озбиљном државом.  

За све ове проблеме постоји више адреса на којој је распоређена политичка елита ове земље а која се неодоговорно понаша према својим грађанима. Вријеме је да се коначно народ пробуди и да коначно демократски на изборима каже шта мисли о досадашњој елити. Улица и револуција нису рјешење, јер у БиХ се послије тога ништа неће промјенити из простог разлога што смо мали и небитни за свијет.

Политичка елита само и искључиво се боји народа и зато је заиста вријеме да то већина грађана схвати а не да увијек у изборном процесу буде овца за шишање.

(крај)

Драгичевић разговарао са супервизором за Брчко дистрикт Брусом Бертоном

У организацији школе за политичке студије Савјета Европе у БиХ организован је пети национални семинар ове врсте у БиХ који се одржавао од 22. – 25. октобра на Јахорини, а на тему „демократски и изборни процеси у Босни и Херцеговини“.

Млади политички представници из свих већих политичких партија као и из НВО сектора могли су да чују те активно учествују у дискусијама на ову тему са бројним домаћим и иностраним предавачима.

Семинар је отворила шефица канцеларије Савјета Европе у БиХ Мари Ан Хеннеси, а уз њу су у дискусији учествовали амбасдорица Норвешке у БиХ и њена екселенција - Вибек Лило, затим Марк Џост – предсједник парламента Кантона Берн, Патрик Трес – генерални секретар Кантона Берн, Брус Бертон – замјеник високог представника и супервизор за Брчко дистрикт те Рос Џонстон – представник америчке амбасаде у БиХ.

Представник СДС-а у овој школи, Стефан Драгичевић, се највише интересовао за супервизора за Брчко дистрикт господина Бертона са којим је имао активну дискусију у току а и након сесије.

„Разговарао сам са супервизором за Брчко дистрикта о тренутним политичким процесима у дистрикту, са посебним освртом на буџет за 2015. годину који је пао пред Апелационим судом. Он је упознат са овом ситуацијом и већ у понедељак можемо очекивати и његов званични и први долазак у Брчко дистрикт од његовог именовања на позицију супервизора“ – рекао је Драгичевић.

Драгичевић је додао да га је лично највише интересовао садашњи статус супервизије који је суспенован налогом виског представника, али је супервизор Бертон рекао да је у овом тренутку тешко очекивати активирање његовог статуса.

„Свједоци смо чињенице да док је супервизор активно био у Брчко дистрикту, локална политичка сцена је колико-толико функционисала. Након његове суспензије Брчко је упадало у сталне политичке кризе које су произвеле политичке конфронтације које су данас итекако присутне“ – нагласио је Драгичевић.

Ток семинара ишао је у дискусијама око изборног процеса, а чији су предавачи били Бранко Петрић и Владо Рогић – чланови Централне изборне комисије БиХ, затим Марије Милић новинарке дневног листа „ЕуроБлиц“ која је говорила о односима и какви би они требали бити између политичара и новинара, те на крају Адиса Араповића – пројектног менаџера Центра цивилних иницијатива који је говорио о томе какав изборни систем у БиХ има те његове предности и недостатке.

(крај)

Бриселске уцјене

Када је Приштина једнострано прогласила независност од Србије 2008. године и када су услиједила бројна признања прије свега западно европских држава - већ тада се говорило да ће један од услова даљег напретка Србије ка ЕУ бити признање независног Косова.

Пише: Стефан Драгичевић

И баш из тог разлога не разумијем због чега се власт у Србији чуди када Федерика Могерини или Јоханес Хан кажу да ће се за преговарачко поглавље 35 тражити да Србија прихвати Косово као независну државу. Годинама је држава Србија радила на свом постепеном повлачењу са Косова јер ако се само узме у обзир да тамо не постоји ниједна институција која ради по Уставу Србије онда је јасно да државе нема. Кап која је прелила чашу јесте укидање тзв. паралелних институција на сјеверу Косова које нису ништа друго до институције које су до свог укидања функционисале по законима и уставу Србије. Њихово укидање тражила је првенствено ЕУ, а на тајни миг из Приштине. 

Приштини су предате катастарске књиге, телекомуникације, правосуђе, урбанизам, регистарске таблице и све остало што једну територију карактерише као државу... тамо постоји извршна, законодавна и судска власт; затим, полиција, оружане снаге - дакле једна цјелина која показује да Приштина успјешно заокружује своју државност. Још када се томе придодају да се новим захтјевима ЕУ од Србије тражи да утврди границу "између Србије и Косова" тј. да више нема админинстративних прелаза већ граничних, предаја електране "Газиводе" Приштини као и прелазак Универзитета у сјеверној Косовској Митровици у косовски школски систем онда би и птици на грани било јасно о чему се ту ради. 

Дакле, ова али и предходна власт у Србији морају да објасне грађанима зашто су ово све радили јер овакви потези се квалификују као национална велеиздаја и кршење највећег правног акта у једној земљи, а то је Устав. Толико су сви на власти покушавали да испуне европске стандарде да им ништа није било свето, па ни предаја Косова за којег ће власт декларативно да каже "да га никада неће независног признати, а посебно не у УН". 

Како Дачић и остала компанија мисле да се боре за Косово, када односом Београда према Приштини се показује нескривена попустљивост по свим важним националним питањима? Тешко је ту дати неки нормалан одговор јер свако ко је информисан и објективан зна да је власт у Србији саму себе довела у незавидан положај тако што је или на површини или испод површине допуштала све веће удаљавање Косова и Метохије од Србије разним потписима у Бриселу. 

Али и поред поданичке политике власти према Косову, Русија је идаље уз Србе и Србију. Сваки пут када треба одбранити српски интерес у УН ту су Руси, и сваки пут Руси стају на страну Србије како по питању права на вето тако и кроз полемике и оштре вербалне сукобе. Како објаснити Владимину Путину, Дмитрију Медведеву и читавој Русији ове поступке државе Србије која она ради према својој јужној српској покрајини? Како сутра одговорити на питање било ког легалног руског представника око поданичке политике која се извршава само са циљем да се убрзају европске интеграције? Требају ли Руси да изигравају веће Србе од самих Срба? То би било добро питати властодржце који очигледно немају осјећај да су некоме бар за одговоре дужни.

Сви знају да је за успјешан крај преговора између Србије и ЕУ, кључно поглавље 35 које се тиче Косова и ако се оно рјеши - рјешена је читава проблематика око уласка Србије у ЕУ, а што ће значити да је Србија чланица ЕУ, а да је заузврат потписала и признала независност Косова. Већина грађана у Србији је овога свјесна, али мало ко ће јавно то рећи из страха мада све вуче ка томе, посебно потези власти која, када је Косово у питању, ради све да се Србија минимизира у том процесу због евроинтеграција. 

Колико су српске власти од 2008. па све до данас биле мудре и паметне довољно говори и чињеница да су за посредника у дијалогу са Приштином узели ЕУ, чије чланице су у огромној већини признале независност Косова. Дакле, узели су пристрасног посредника гдје се из авиона може закључити на чијој ће страни Брисел бити. Но не би то био проблем да је Србија имала јаке, стручне и патриотски настројене представнике који знају гдје су црвене националне линије када је Косово у питању, али овако све је отишло у неповрат јер је већ велики број споразума потписан, а гдје огроман број надлежности је пренесен на Приштину. Умјесто да је власт у Србији остала дослиједна поштовању Резолуцији 1244 и тиме потврдила да је једини легитимни посредник УН, она је процес одлучивања пребацила у пристрасни Брисел. 

И када се властодржци чуде шта им Брисел ставља пред нос, они кажу "а не,не... нисте ви нас добро схватили", а овамо све већ потписали. Е баш зато, што су политички аутсајдери биће врло интересантно чути "како власт у Србији гледа на приједлог ЕУ да се однос Београда и Приштине рјеши као и однос између својевремено двије Њемачке"? А знате ли какав је био однос двије Њемачке до пада Берлинског зида? Савезна Република Њемачка (Западна Њемачка) и Њемачка Демократска Република (Источна Њемачка) су заједно ушле у УН, али се никада нису међусобно признале. То се сада покушава имплементирати и на случају Београда и Приштине те да се промјени однос како би се у званичним разговорима говорило као о Србији и Косову као двјема сувереним и независним државама. 

Да ли је такво рјешење за Србију прихватљиво? За већину грађана Србије сигурно није, а што се власти тиче она се по питању Косова показала као непоуздан партнер тако да се од њих свашта може очекивати. Годинама су се предходне а и ова власт водиле наивном и промашеном девизом "и Косово и ЕУ" па видимо сада како су због такве политике упали у провалију одакле се тешко могу извући јер их Брисел отворено уцјењује.

Нико у државном врху не може да се прави наиван када је у питању косовски чвор јер је велики број пута од високих европских званичника могло да се чује "да Србија ако хоће да иде према ЕУ мора да призна независност Косова". У томе је читава филозофија преговарачког поглавља, број 35. Све у свему било ово преговарачко поглавље 35 уцјењивачко или не оно је само објаснило суштину зашто Србија мора одустати од утопистичке идеје "и Косово и ЕУ". 

У Србији се референдумом народ мора изјаснити шта сматра за најбоље рјешење за своју будућност и како народ одлучи тако мора бити. Тешке одлуке су саставни дио политике и што прије и власт то схвати биће јој лакше да се постави пред народ.

(крај)

Хамонд и косовска жеља за чланство у УНЕСКО

Нагледали смо се пуно пута до сада како су међународни и европски званичници на конференцијама за новинаре понижавали Србију, а најновији примјер је јучерашње обраћање британског шефа дипломатије Филипа Хамонда који је директно наговјестио подршку косовском уласку у УНЕСКО.

Пише: Стефан Драгичевић

Није тешко схватити и разумјети на чијој је страни Велика Британија када је ријеч о самопроглашеном Косову, али је веома непријатно када такве непријатељске ставове износите у Србији која се с тим апсолутно не слаже. Замислите сада ситуацију да Александар Вучић или Ивица Дачић оду у дипломатску посјету Лондону, никоме другом до самом Дејвиду Камерону, и изнесу став како они подржавају независност Шкотске. Баш се питам како би одреаговао домаћин и да ли би истог трена госте прогласио "персонама нон грата". 

Дакле, поново је на дневном реду косовски захтјев за учлањење у УНЕСКО гдје се на сваки начин може видјети притисак ради косовског што бржег уласка у предворје УН, што је и крајњи циљ овог једнострано отцијепљеног дијела Србије. То што је 236 цркава, манастира и других објеката у власништву СПЦ-а било мета напада албанских екстремиста од 1999. па до 2004. године, то Хамонда не занима када за исто то Косово и шаком и капом тражи да се учлани у УНЕСКО, организацију која би требала да штити културна, идентитетска и историјска добра једног народа. Ако се томе придодају уништена 174 вјерска објекта, 33 културно-историјска споменика и покрадене на хиљаде икона, поставља се питање, да ли је заиста хришћанска Велика Британија за учлањење Косова у УНЕСКО? Да ли заиста хришћанска Европа подржава да се на манастирима који су стари 15 вјекова исписују графити Исламске државе или својевремено ИСИЛ-а?

Одговор већине Британаца је сигурно негативан, али је зато одговор британске политике позитиван која је годинама систематски сатанизовала Србе у свијету. Од Тонија Блера па надаље.

Како сада у тим условима тражити разум, логику, хришћанство, Бога - када је очигледно да најважније чланице УН које представљају западне силе покушавају на све начине да истргну Србији њену више вјековну покрајину ради политичко-пословних интереса? Најбоље је и не тражити јер одавно је у свијету замрло људско-историјско достојанство и понос, а главно је питање имаш ли новца или не и да ли се можеш тајкунски уградити или не.

Та стална опасност која се стално мота око српског културног наслијеђа на Косову је реално упозорење за које се увијек мора бити спреман јер не треба заборавити да се тамо налазе четири објекта под заштитом УНЕСКО. Незамисливо ми је да Пећка патријаршија, Грачаница или Дечани буду дио неке косовске културне баштине али како се данас политика води не би ме чудило да свјетски моћници и на тај начин понизе Србију која нема ниједног великог политичког савезника на западу.

Синод СПЦ-а је средином септембра послао заиста објективно али тужно писмо генералној директорици УНЕСКО Ирини Боковој у коме се наводи да су још увијек поједини манастири под заштитом војника КФОР-а, а нарочито због исписивања исламистичких графита који уздижу тероризам против којег се читав савремени свијет треба да бори. Али коме се пишу такве ствари? Не могу се сигурно писати земљама које су признале независност Косова јер оне су већ изградиле свој став да је Косово независно и да га што прије треба убацити у све могуће међународне организације па било то и у УНЕСКО. То је жалосно, али када вам први дипломата нпр. В. Британије, као што је Хамонд урадио јуче у Београду, скреше то у лице, онда би свима нама требало да буде јасно "колико је сати". 

Међутим, поставља се једно друго логично питање - како Косово може да постане члан УНЕСКО, а да прије тога није чланица УН? Ваљда УН дају приједлог за чланство у УНЕСКО, а не појединачно нека држава да то предложи. То очигледно и јесте главни проблем, јер Косово по резолуцији 1244 је саставни дио Србије, а не независна држава. То очигледно боде очи Хашиму Тачију или Иси Мустафи али је правно гледано то тако и тако би требало и УН да тумаче, а не једнострано. И заиста, не може неко ко није осудио ниједног вандала за стравично уништавање српског културног наслијеђа на Косову да сада тражи учлањење у организацију која штити то исто наслијеђе. Једноставно није праведно и није политички коректно.

Умјесто да УНЕСКО буде тај који ће први да осуди уништавње нечијег културног наслијеђа и да то оквалификује као класични акт тероризма и варваризма, ми смо се сада довели у ситуацију да таква једна организација прима у своје чланство територију на којој су почињени стравични злочини над српском културном баштином. Ако је већ таква ситуација, онда се треба поставити питање, која је сврха постојања УНЕСКО? Је ли оно треба да штити и брани културно наслијеђе или да чланством награђује класичне облике тероризма?

У неким од ранијих текстова писао сам да је вријеме постојања оваквих Уједињених нација и свих њених саставних међународних организација давно истекло јер УН од краја Другог свјетског рата па до данас нису рјешиле ниједан једини већи конфликт у свијету. Како објаснити ваздушне нападе НАТО снага на Савезну Републику Југославију без одобрења Савјета безбједности УН? Како објаснити ударе САД на Ирак без одобрења УН? Како заправо објаснити суштину данашњег постојања УН у којима се велике силе по свим већим проблемима у свијету међусобно блокирају јер користе право вета?

Из моје перспективе, УН нису ништа друго до једно класично дебатно друштво у коме људи држе вишечасовне говоре које нико за озбиљно не схвата. Нити се ко у УН мири, нити се ко озбиљно вербално сукобљава, нити има било какве динамике а која је потребна да једна таква међународна институција данас постоји. 

Заједно са УН исту судбину треба да дјели и УНЕСКО који ће за неколико наредних седмица примити Косово у своје чланство и тиме обесмислити сврху свога постојања.

(крај)

Милановићево предизборно дивљање

Да је предизборна кампања у Хрватској узела маха, више је него очигледно, али да један премијер узме себи за право да због политичких поена затвори границу према Србији првенствено за теретни саобраћај - то се прије свега може подсвести у рубрику "вјеровали или не".

Пише: Стефан Драгичевић 

Избјеглице из Сирије и читавог Блиског истока су само изговор за такву једну активност, јер теретни саобраћај нема никакве везе са људима који бјеже од страха, неимаштине и сигурне смрти. Држати онолику колону камиона на регуларном граничном прелазу која се протезала преко 17 километара може да ради само она власт која није у стању да рјешава своје основне задатке, а на чијим празним обећањима су добили повјерење грађана на изборима. 

Понашање хрватског премијера Зорана Милановића током ове, ја бих је назвао "теретно-граничном кризом", је у најмању руку за жаљење. Толико ружних ријечи је упућено Србији и Србима као народу да се треба поставити питање да ли је хрватски премијер уопште у глави изашао из трагичних 90их година. Од шарања, светог тројства, уцјена (ми смо у ЕУ, а ви нисте) па до варвара - све је то спектар богатог хрватског рјечика којим се послужио хрватски премијер за ово неколико дана блокаде на српско-хрватској граници. Питање је, шта да је ова криза потрајала - какве би тек увреде још српска јавност од хрватског премијера могла да чује? 

"Србију не прозивам, али им могу поручити да мало снизе тон и, што би се рекло у вицу, шарај мало, брате. Дакле, шаљи то мало у Мађарску, Румунију" - познате су ријечи хрватског премијера Милановића, и баш зато су његове ријечи у несразмјери са тадашњим реалностима на терену. Он је овом већ познатом реченицом о шарању хтио да укаже на проблем избјеглица са Блиског Истока који послије завршеног мађарског зида према Србији се крећу према хрватској територији. Но у чему је нелогичност? Нелогичност је у томе што то нема везе са теретним саобраћајем и што избјегличка криза нема везе са пословањем српских предузећа у Хрватској и хрватских предузећа у Србији! Због тога сматрам да је ово вјештачки створена криза, а све зато да би се она користила у политичке сврхе.

Због читаве ове ситуације на граничним прелазима Србије и Хрватске, а све због наводно мигрантске кризе, свијет поново на Балкан гледа као на простор на коме живе дивљаци, примитивни људи и људи са шовинистичким карактерним особинама. Највећу заслугу за то дефинитивно сноси Зоран Милановић звани "Зоки" који у борби за опстанак на власти користи сва дозвољена и недозвољена средства не би ли снизио рејтинг опозиционог ХДЗ-а. У тој борби јасно је да социјалдемократски премијер не може да парира ХДЗ-у у конзервативним и традиционалистичким елементима у Хрватској па се зато послужио добро опробаним рецептом "да се пошто-пото произведе политички сукоб са Србијом", како би некако остао у равноправној трци за власт. 

Због политичког сукоба у предизборне сврхе Милановић је ризиковао много, па и то да српска и хрватска предузећа која су претрпила велику штету због блокаде границе туже хрватску Владу због својих невјероватних одлука. Било би добро да то остане само на тужбама српских и хрватских предузећа, јер ако се у читаву причу укључе још и предузећа из Македоније,  Бугарске, Турске, Грчке... онда ће се дефинитивно Хрватска наћи у финансијском и правном проблему.

Шта се десило Милановићу, познатом антифашисти, човјеку који је јавно осудио скрнављење ћирилице на двојезичним таблама у Вуковару, човјеку који се у прошлости оштро супротстављао величању НДХ-а, Павелића и који се залагао за што бржу интеграцију српске мањине и повратника у Хрватској? Одговор је јасан - предизборна кампања, у којој није добро, због бирачког тијела, да се супротставља "хрватској историји 20. вијека" као ни величању фашизма и нацизма од Марка Перковића Томпсона. 

Такође, јавност мора да зна да ову кризу није произвела читава Хрватска већ искључиво Милановић и његова Влада који су тиме показали своје право лице - ко су они. Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић се око новонастале ситуације на граници скоро никако није оглашавала, предсједник ХДЗ-а Томислав Карамарко повремено - што само додатно упућује на моју тезу, а то је да је ову кризу Милановић произвео из предизборних разлога. Када је све већ у знаку предизборне кампање, биће интересантно видјети како ће се Милановић понашати оног тренутка када се избори и званично распишу, јер не треба заборавити да изборе расписује предсједница Хрватске Грабар-Китаровић која је иначе из опозиционог ХДЗ-а.

Моје личне прогнозе говоре да ће на парламентарним изборима у Хрватској, ХДЗ добити већину у скупштини (Сабору) што ће уз мање коалиционе партнере им омогућити да направе парламентарну већину, а тиме и формирају нову Владу. Додатни основ за тако нешто видим и у томе што је предсједница Хрватске из ХДЗ-а и по том основу она је ближа тој опцији, а самим тим и да им да зелено свијетло за мандатара. СДП је Јосиповићевим поразом у предсједничкој трци остао буквално осакаћен, јер је ситуација сада таква да немају сву власт у својим рукама. Влада и премијер јесу њихови, али Пантовчак није, што је велики политички губитак.

Да је Милановић у проблему са својим политичким рејтингом довољни говори његова популарност у поређењу са предсједницом Хрватске Грабар Китаровићевом. Милановићев рејтинг према посљедњим истраживањима у Хрватској је око 7,5 одсто, а рејтинг Грабар  Китаровићеве је око 30 одсто. То само по себи говори колико је први човјек СДП-а у Хрватској у заостатку за Колиндом што може пресудно да утиче на крајњи исход избора.

Из свега овога може се лако закључити зашто је Милановић измислио "свето тројство", а гдје је у исти кош ставио Србију, Мађарску и ХДЗ. Његов, дакле, главни проблем је страх од пораза на изборима који је неминован послије хаоса који је изазвао на граници са Србијом. Довољан доказ његове самоубилачке политике је и то што је Европска комисија предвођена Јоханесом Ханом у овој кризи јасно стала на страну Србије.

Одблокиране српско-хрватске границе су тек почетак правне битке за одштетним захтјевима пред домаћим и међународним судовима оштећених предузећа, тако да ће се тек видјети ко су орлови а ко муве.

(крај)