Драгичевић: Политизирање набавке хеликоптера за Оружане снаге

У општој политичкој "макљажи" за и против главног ревизора Републике Српске Душка Шњеготе и његовог ревизорског извјештаја око буџета, јавност је очигледно остала ускраћена за упознавање са проблематиком која се зове - глобални фискални оквир.

Пише: Стефан Драгичевић 

Као што је својевремено прикључење Транспортној заједници остало на маргини политичких дешавања у домаћој јавности све до познате конференције у Трсту гдје је БиХ остала изоловани случај, тако се и око фискалног оквира "више тајно" ломе копља.

 

Наиме, фискални оквир се утврђује на нивоу БиХ и доноси га фискални савјет којег чине министри финансија са заједничког нивоа и ентитета, те се на основу тог финансијског документа формирају буџети заједничких институција, Републике Српске, Федерације и нижих нивоа власти. 

Проблем око утврђивања садашњег фискалног оквира за 2018. годину настао је због тога што власти Републике Српске не дозвољавају повећање средстава за набавку два хеликоптера за потребе Оружаних снага БиХ. То је по мени врхунац вођења лицемјерне политике, јер сви се сјете хеликоптера када настану природне непогоде као што су сада пожари у Херцеговини или оне трагичне поплаве из 2014. године или не дао Бог земљотреса, клизишта и урагана гдје се становништво мора спашавати на све могуће начине.

Лично сматрам да је Оружаним снагама БиХ потребно не два, него пет хеликопетра који би били распоређени на све зоне које могу да покривају у случају елементарних непогода и како би се помогло угроженом становништву: један хеликоптер за Крајину и средњу Босну, један за Посавину и Семберију, један за регију Бирач и Романију, један за Херцеговину (од Требиња до Мостара) и један за сарајевску регију. Наравно, свјестан сам чињенице да не постоје средства за набавку пет хеликоптера али говорим о реалним потребама на терену.

Неко ће рећи "није примарни посао војске да помаже погођеном становништву" него је то посао цивилне заштите и црвеног крста. Извините, ако је цивилна заштита на свим нивоима власти буџетски и финансијски способна да обезбједи хеликоптере, лично немам ништа против, али сам сигуран да они средства која има и може имати војска не могу имати ни за наредних 20 година. Зашто? Зато што цивилна заштита Републике Српске тражи једно, Федерација тражи друго, кантони траже треће... то Бог не може повезати и увезати, а камоли да се обезбједе средства за набавку хеликоптера.

Дакле, хеликоптери ОС БиХ су неопходни и ја сматрам да се треба ићи у реализацију њихове набавке како поново, не дао Бог, буде нека елементарна непогода као што је била 2014. па сви гледају у небо и моле за помоћ. Сви знамо шта је било са Добојем 2014., шта је било са Шамцем, са Бијељином, са неким општинама у Федерацији гдје су чак и клизишта прорадила... према томе, манимо се политикантства и једном поставимо општи и народни интерес изнад појединца.

У овој ситуацији уопште није потребно ама баш никакво политичко уплитање јер говоримо о потребама становништва и будућих превенција нежељних догађаја, али не би смо ми били ми када витална питања за грађане не би смо блокирали, јер "ће неко други себи политички приписати заслугу за реализацију пројекта". 

Овдје је потребан само здрав разум и зато не видим ниједан разлог да се око набавке хеликоптера за потреба ОС БиХ не направи консензус свих нивоа власти.

(крај)

Драгичевић: Повезивање и одвезивање аутопута Београд-Сарајево

Да живимо у нормалној земљи, сигуран сам да би у року од седам дана могли да добијемо најквалитетнију студију изводљивости и саобраћајну руту за аутопут Београд-Сарајево, али нажалост опструкцијама и блокадама никад краја.

Пише: Стефан Драгичевић

Дакле: Транспорт, економија, привреда, размјена роба и услуга, туризам, јачање регионалне сарадње и што је једна од кључних политичких порука - отпочети процес нормализације односа између Срба и Бошњака у 21. вијеку - није приоритет одређених политика у БиХ него само продубљивање кризе како би се политички манипулисало. Нажалост, овдје нема визије и нема храбрости да се коначно посветимо животним питањима, а да политикантство које се увијек надовезује на трагичне деведесете године оставимо по страни.

Док Србија и турски инвеститор чекају да се политика у БиХ договори да ли је најбоља рута Сарајево - Пале - Рогатица - Вишеград - Вардиште или друга могућност која повезује Сарајево, Тузлу, Брчко и Бијељину и даље повезивање на аутопут Београд - Загреб до тада траје политичко-пројектна сапуница између Републике Српске и Федерације које у свему виде неки свој интерес. Интереси су легитимни то нико не оспорава, али је ли нормално да се у трогулу Република Српска - Федерација - заједнички ниво никако не могу договорити којом ће трасом будући брзи пут или аутопут да пролази? Умјесто да сви нешто добију и да свако има користи од тога - овдје се очигледно воде оном старом опробаном логиком - све или ништа. Као да смо у 1996. , а не у 2017. години.

Не разумијем таква размишљања јер ово је инфраструктурни, а не политички пројекат који у будућности треба да допринесе да се развијају локалне заједнице нарочито на истоку Републике Српске чији су демографски подаци више него забрињавајући. Треба напоменути да је идеја за пројекат повезивања Београда и Сарајева потекла од бившег премијера, а сада предсједника Србије Александра Вучића који је на овај начин хтио да пошаље и другачију врсту поруке, а то је да треба градити нормалне и комшијске односе Срба и Бошњака који деценијама живе једни поред других и који не требају стално да се враћају у прошлост која је више него трагична.

Друга ствар, изградњом аутопута Београд - Сарајево неће преко ноћи потећи мед и млијеко али ће се упутити јасна порука иностраним партнернима, међународној заједници, страним предузећима заинтересованим за улагање да је подручје стабилно и да мора имати перспективу ради будућих генерација. Сит сам приче о сахранама и џеназама - вријеме је коначно да људи живе нормално јер је апсурдно да 22 године послије Дејтона овдје влада страх од неког политичког надгласавања, прегласавања, већине и мањине. Будимо једном озбиљни, искрени људи и погледајмо на шта личи друштво у коме живимо. Пензионери су нам највећа популација; радници у реалном сектору су у мањини јер суштински реални сектор у БиХ је у катастрофалном стању; јавни сектор на свим нивоима је балон који пријети да ће пукнути сваког тренутка због јавне потрошње и кредита од страних повјерилаца који се добијају за крпљење буџетских рупа; социјалних случајева све више... дакле, горе стање од овога не може. 

У овом случају, због недостатка комуникације у домаћој политици ми нисмо способни да изградимо на својој територији 70 километара аутопута уз сву могућу помоћ инвеститора, кредитора, пројектаната итд... морамо једном да се запитамо као људи у чему је проблем јер нећу да прихватим да се и овај важан инфраструктурни пројекат излаже класичном "националном политиканству" којем смо највише склони.

Читава ова прича подсјећа ме на Транспортну заједницу гдје је БиХ због непотписивања уговора суспендовано пола милијарди КМ за вриједне капиталне пројекте од стране ЕУ, док све остале земље западног Балкана "добију средства за која су се залагала". Главни проблем проистиче због недостатка комуникације и због тога што одређени људи у политици на позицијама имају огромне анимозитете једни према другима, а гдје се посљедице свале на леђа грађана ове напаћене земље.

Оног тренутка када схватимо као људи колико је значајан један аутопут који подразумјева повезивање, развој и запошљавање тек тада ћемо разумијети да су политикантске приче попут покушаја за ревизију тужбе за геноцид и разне декларације биле пуцање у празно од којих нико није имао никакве користи.

(крај)