Војни подухват на Иран

У јавним наступима америчких и израелских званичника може се видјети њихов потпуно недефинисан став око тога какву политику и курс заузети према Ирану, једној од највећих муслиманских држава на свијету са више од 75 милиона становника и четвртим свијетским извозником нафте.

Пише: Стефан Драгичевић

Док су Американци или тачније републиканци и демократе у јеку предизборне кампање у коме се боре за наколност грађана велике и моћне државе за то вријеме америчке институције имају веома слабо разрађену спољну политику према Ирану којег сматрају „опасном државом“ због нуклеарних амбиција Ахмадинеџадове власти. Помирљиве изјаве и неко стално ограђивање од америчких традиционалних партнера на Блиском истоку – Израела који тражи употребу силе, Америка покушава да купи вријеме док се изборна грозница не заврши, јер је неспремна да улази у нови рат са више милијардитим трошковима са ионаком осиромашеном америчком државном касом и Федералним резервама.

Но, треба примјетити да је САД већ дуже вријеме неспремна да са Израелом јавно сарађује и координише политичке правце дјеловања према Ирану под очигледном диригентском палицом врхушке Демократске странке која недозвољава уплив у нови рат и сукоб (евентуално инвазија и нове погибије маринаца) јер би то драстично пољуљало рејтинг не само ове странке унутар САД него и саме државе која у свијету већ одавно има прикачену етикету „модерни робовласник у суровом времену капитализма“. Треба примјетити да се админинстрација Барака Обаме кроз четири године до сада водила политичком дипломатијом и сарадњом, а не ултимативном силом коју републиканци и данас дан заговарају, а нарочито сада када су врата Бијеле куће отворена за новог станара идаље најмоћније државе свијета.

Превирања на Блиском истоку изгледа да неће утихнути ни наредних 50 година јер је очигледно да је то подручје у коме се преплићу велики предузетнички и корпоративни интереси великих свијетских предузећа који су зарад остваривања профита од нафте и других природних богатстава спремни да униште вјерско и идентитетско опредјељење народа који живе на том простору. Невјероватно је и послије свега да се западна јавност исчуђава откуд појава „радикалног ислама“ или „исламског фундаментализма“ када су и сами творци хаоса који су натјерали групације унутар друштва да се организују и трајно обиљеже своје главне непријатеље и крвнике. Зар неко заиста мисли да сви народи посједују једнаку моралну норму и идентичан менталитет који је склон подаништву? Ако је одговор да, онда се засигурно ради о људима који су политички занат научили да граде из новоствореног Новог свијетског поретка и мултикултурализма који не познаје нације и границе.

С друге стране, прича о подаништву неминовно се поклапа и са тезом „скоре инвазије на Иран“ који ће очигледно бити један од круцијалних разлога јавног помирења Турске и Израела послије убиства девет турских хуманитараца на броду „Мави Мармара“ средином 2010. године који су превозили хуманитарну помоћ угроженом палестинском становништву. САД настоји да свог вјерног НАТО слиједбеника (Турску) приграби чврсто за себе тако да поред Израела има ударну војну машинерију која ће почистити иранске војне и безбједносне снаге. Примјетна је веома активна америчка дипломатска активност на том пољу ових дана, вјероватно настојећи да ојача савезнике пред скори рат са можда и највећим ратним изазовом са којима ће се САД суочити у историји – Ираном.

Поједини званичници Стејт Департмента и Пентагона спекулишу да реална интервенција на Иран може да се деси тек средином 2013.године, што у једну руку представља неозбиљност америчке стране. Како се може предвидјети рок за сукоб ако Иран прије тога из властитих ресурса направи нуклеарно оружје? Шта ако иза Ирана стану Русија, Кина и Индија као што су стали иза Сирије? Да ли Американци заиста вјерује да ће Русија и Кина тек тако пустити иранско тржиште нарочито у војном и технолошком смислу зарад империјалистичких амбиција САД? Шта ако СБ УН не дозволи САД-у и НАТО да крене у војну акцију, да ли су и овај пут спремни да погазе међународно право?

Постоје многобројна питања, али очигледно се жели само лицитирати неким роковима онако како то Американци пласирају, па било то реално или не било.

Иран није мали залогај јер је то блиско-источна муслиманска сила у сваком погледу. Ако се већ јавно спекулише, онда засигурно треба спекулисати и о могућности избијања трећег Свијетског рата са несагледивим послиједицама по човјечанство јер Иран данас представља државу у којој се преплићу политике и интереси свијетских сила. Евентуални „пламен“ који би избио у Ирану ширио би се невјероватном брзином по читавом свијету.

Провокације и кориштење војних вјежби на самим границама Ирана такође су дио активности које предузимају западне земље са очигледном намјером да испровоцира иранску страну и да им да повод за интервенцију. Опсежне војне вјежбе код Ормуског тјеснаца показују нескривену жељу да се испровоцира Иран. Иначе кроз Ормуски тјеснац прође извоз трећине свијетске нафте. У Ормуском тјеснацу налазе се амерички носачи авиона, ракетне крстарице и разарачи – циљ вјежбе је неутралисање евентуалне иранске блокаде, а са друге стране Иран је послао подморнице класе „кило“. Дубоке тензије које владају у овом региону су веома опасне јер пријете да додатно дестабилизују Блиски и Средњи исток.

Иран данас има одређене санкције за извоз нафте из политичких разлога, лимитирано је пословање западних предузећа у овој држави, забрањује се пословање иранских предузећа на трећим тржиштима, ограничен је приступ информација, урушава се билатералан однос земаља према Ирану, строге контроле уласка грађана Ирана у треће земље, на међународним скуповима Иран се константно понижава и деградира... једном рјечју Иран желе тако да изолују и понизе да Ахмадинеџадова власт каже „ми смо капитулирали и без оружаног сукоба“. Јасно је да иранска политика има два колосјека, једну коју води власт, а једну коју воде ајатоласи, тако да и када би власт пала народ би имао на кога да се ослони. Тешко је то објаснити људима који су свој публицитет стекли у друштву које не познаје вјерска и национална осјећања, али ће им сигурно много јасније бити уколико се искра запали. Они који мисле да ће се и такав сценарио завршити као нека авантуристичка прича са унапријед познатим побједником, варају се, јер са оваквом државом од краја Другог свијетског рата САД се није суочила.

Немири који су активни у арапском свијету, нарочито у Ирану због аматерског филма „Невиност муслимана“ је коска коју су Американци бацили, а коју глође народ исчекујући да ће на тај начин показати своју нетрпељивост према свему што је „производ САД“. Вријеме је да послије провокативног филма и „неких“ немира у арапском свијету видимо и ко ће изаћи као побједник у судару запада и блиског истока.

Извор: Фронтал.СРБ 

Нови предсједник Србије

Послије Слободана Милошевића, Милана Милутиновића и Бориса Тадића четврти предсједник Србије од 1990. године и увођења вишестраначког система у земљи је Томислав Николић.

Пише: Стефан Драгичевић

Од почетка предсједничке предизборне кампање цјела јавност од медија до најистакнутијих друштвених личности истицали су да је Борис Тадић несумњиви побједник избора. Међутим, они који мисле да само новцем и радом подмићених, личних НВО и истраживачких кућа могу себи да обезбједе нови мандат у политици показују сву своју политичку наивност и незрелост у процесу у коме се боре за повјерење грађана. 

Не може се свакодневним руковањем са амбасадорима остварити политички поен; не може се учествовањем на разним међународним манифестацијама (не озбиљним политичким скуповима) придобити повјерење грађана; не може се куповањем медија и својом насмјешеном гримасом на реклами постићи неки астрономски резултат; не може се лажном реториком народ обмањивати до бесконачности... Границе постоје, а то је сам народ који очекује да се сами кандидати за највишу функцију у земљи јасно опредјеле и покажу какву ће политику водити ако буду изабрани за челну функцију у земљи. Сама одговорност ту долази у питање јер је круцијално шта су кандидати обећали и да ли су та обећања реална са становишта политичко-економске ситуације.

Србија је у предходном периоду за вријеме „стране“ власти ДС-а и Бориса Тадића имала ситуацију да је страначка олигархија превелика са великим личним интересима и амбицијама у чијој активности је учествовао и сам предсједник државе који је уједно био и предсједник странке. Како се на сва уста тада причало о департизацији помислио сам да ће на политичком небу Србије остати 5-6 странака овако се показало да је Тадић био предсједник само оних који су за њега гласали на изборима и то у два мандата.

Особа која је добила највеће повјерење на предсједничким изборима требала би да буде предсједник свих њених грађана, а не само својих присталица и симпатизера јер се онда и само друштво дјели на подобне и неподобне односно повлаштене и потлачене.

И умјесто да власт разбистри причу о департизацији то је остало само пука флоскула тада владајућих партија који им је служио као изговор за добијање гласова. С друге стране, човјек који је очигледно најбоље схватио цјелу причу и у добронамјерном смислу прихватио све то око „раздвајања функције“ био је тадашњи предсједик СНС-а Томислав Николић који је одмах послије побједе на изборима над Борисом Тадићем поднио неопозиву оставку на мјесто шефа странке и тако постао предсједник свих грађана. 

Је ли ово друштвено одговорно? Наравно да јесте, јер у свим државама у којима је развијен вишепартијски систем и фамозна демократија овако се поступа. Шта је требало да буде да није покренута прича о департизацији? Да се за челног човјека у земљи вежу криминалне активности и сарадња са тајкунима? Да се говори о списку повлаштених предузећа и тзв. приватних предузетника? Да је ово и сада тако, то се не може приписати на име Томислава Николића јер је он сада практично ванстраначка личност.

Њен оснивач и предсједник, данас најмлађу уједно и највећу политичку странку у Србији Николић је оставио због очигледне жеље да буде предсједник свих грађана иако му то није по личној жељи што се видјело на његовом задњем говору у својству предсједника СНС-а, али према народу и према Републици сигурно јесте.

Реторички предсједник Николић показује да не жели да прелази црвене линије око највиших државних интереса, што је јасно око Косова и ЕУ рекао прије неколико дана на засједању Генералне скупштине УН.

Ево главних теза са састанака Николића са високим званичницима САД, ЕУ и УН:

 Узалудно је да ЕУ тражи од Србије признање Косова зарад уласка у ЕУ
 Србија неће укинути своје институције на сјеверу Косова
 Припрема државне платоформе око Косова
 Угрожена безбједност Срба јужно од ријеке Ибар
 Руска подршка за републички буџет

„Стигли смо до краја у испуњавању захтјева за које смо видјели да воде ка независности Косова и Метохије и више нећемо да начинимо ниједан корак у том правцу, а то сам рекао и на Генералној скупштини“ ; „неко други би морао да побједи у Србији са идејом да призна КиМ”, за шта је казао да је „за дуго година унапријед немогуће” , рекао је Николић.

Ма шта о Николићу мислио док је био у опозиционим редовима (од стиропора, штрајка глађу, непромишљених јавних испада...), предсједничку функцију, колико се до сада могло видјети, обавља одговорно и савјесно. Јавни наступи су испунили потпуно конзервативни став предсједника (нарочито послије Николићеве изјаве да је русофил) и остаје да се виде резултати које ће овај предсједник да оствари у наредном периоду.

Сарадња са Руском Федерацијом се подиже на највиши ниво од 2000. године, а свој врхунац ће дефинитивно достићи градњом Јужног тока као и кроз пораст спољнотрговинске размјене која је и сада на завидном нивоу.

Послије доласка Николића, Вучића и СНС-а на власт примјетан је жесток обрачун са криминалом који се може видјети у бројним јавним предузећима, Агробанка, комерцијалном и услужном сектору гдје су прави пустош оставили предходници из Демократске странке; примјетно је такође активна политика Владе према Санџаку како би се спријечио активизам радикалног ислама кроз пробагирање колаборационисте и нацистичког комаданта Аћифа Ефендије коме је на захтјев Владе Србије скинута спомен плоча у Новом Пазару... Све то улива наду да је тренутна власт спремна да се обрачуна са свим видовима криминалних активности које су рађене у предходном периоду за вријеме власти ДС-а и његових сателита.

Ово је очигледно вријеме када ће многима у Србији летјети перје али вријеме је било да се нешто конкретно предузме и да „борба против криминала и корупције“ није пуко предизборно обећање.

Случај Тачи и новог преговарачког процеса

За разлику од Бориса Тадића који је у Дубровнику у својству предсједника ДС-а се руковао са човјеком осумњиченим за ратне злочине на Косову прије неколико мјесеци, Хашимом Тачијем, актуелни предсједник Томислав Николић уопште не жели било какав вид комуникације са човјеком који се терети за најтежа кривична дјела. Како треба преговарати са таквим човјеком када унапријед знате његов став око свих питања које муче двије стране? Како уопште тежити ка компромисном рјешењу када се сви представници тзв. независног Косова понашају онако како им је САД наредила? То је „Не попуштајте, ми смо вам обећали независност и имаћете је“. Овдје није питање како приволити двије стране да разговарају, него како омогућити политичку растерећеност и једних и других који треба да се усагласе око будућности јужне српске покрајине и свих њених грађана.

Оно што остаје нејасно прије самог преговарачког процеса под покровитељством ЕУ јесте „шта значи подићи дијалог на највећи политички ниво“? Сви до сада разговори су били политички, а мање-више су се они преводили као технички, животни, грађански... на уштрб Србије и српског народа. Према томе, долази у обзир само онај политички дијалог у коме ће Приштина бити спремна да попусти, а не онај у коме ће се Србија условљавати кроз нове притиске јер је довољно попуштала. ЕУ стално и изнова понавља захтјев „да Србија и Косово нормализују односе“, а ни сами високи званичници исте те ЕУ не знају шта то значи, попут Едварда Кукана, иначе шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу.

Политичка магла је идаље веома густа и питање је да ли ће се уопште дићи послије толико преговора, уцјењивачког система од стране ЕУ и САД као и услова који се неоправдано постављају пред Србију коју ниједна земља свијета не би прихватила.

Извор: Фронтал.СРБ    

Запад за петооктобарску револуцију дао 60 милиона долара

Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано

Велике суме новца годинама су улазиле у Србију. Тим Маршал у књизи „Игра сенки –петооктобарска смена власти у Србији” пише: „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције... Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу”.

У једном од ретких интервјуа поводом објављивања ове сензационалне књиге новинар „Скај њуза” је рекао:

–Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС-а. На том, последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе штаће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати”.

На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

–То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на пример, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе... У креирању Отпора, на пример, директно је учествовао амерички пуковник који их је у Мађарској снабдевао свим и свачим, а понајвише парама. Било је и кеш исплата! А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг.

Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг тој количини новца утрошеној у припреми 5. октобра. Успели су да дешифрују путеве који су однели 40 милиона. Оних двадесет се расуло негде по Београду...

Како се крај миленијума ближио, Отпор је све чвршће развијао своју операцију која је требало да доведе до пада Милошевића. Следећа препрека била је сагласност око имена човека који ће постати „краљ”, како каже Тим Маршал.

Ангажована је агенција „Пен Скоун и Берланд” која је саопштила песимистичке резултате. Кандидат који би могао да победи Милошевића морао је да има чисту прошлост, да никад није имао везе са режимом и новцем из иностранства и да није учествовао у гложењима са опозиционим лидерима. Ови услови искључивали су познате људе из опозиције. Неколико недеља касније у Будимпешти, агенција је саопштила свог кандидата – Војислава Коштуницу.

Окружење око Зорана Ђинђића се на овај предлог разбеснело. Зоран је мало оћутао и затим рекао: „Воја може то да уради”. Прихватио је да се повуче корак назад, да би потом као премијер иступио два напред.

Потрага за „краљем” започела је још крајем 1999. године, када је делегација опозиције отишла у Вашингтон. Милан Ст. Протић сведочи о вечери са Холбруком у књизи „Изневерена револуција”:

„Завршно Холбруково слово било је у његовом стилу:

’Пошто је свако од вас изнео свој став, да вам кажем шта ја мислим. У Србији можете да победите само филипинским методом. Треба вам уједињена опозиција и једна личност као симбол отпора. Тамо је то била Кори Акино. А ко је ваша Кори Акино?’

Ђинђић се први јавио: ’Седи поред вас, то је професор Аврамовић’.

’Да’, рече Холбрук злурадо, ’признајем, г. Аврамовић је бољи економиста од Кори Акино, али је она ипак мало лепша, признаћете’.”

На једној вечери у Вашингтону Протић је срео бившег амбасадора САД у Москви који му је рекао: „Могу да вам кажем да сам био у Москви све време од ваших избора у септембру до петооктобарских догађаја. Мој посао је био да одржавам несметану координацију између нас и Руса поводом вашег случаја”.

Шта је, у ствари, била права позадина 5. октобра? Ако данас и није могућно открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући.

Извор: ПОЛИТИКА

Британци финансирали преврат 1941. године

Открића нових докумената показала да су тајне службе западних сила припремиле, финансијски помогле и извеле два преврата у српској историји, 1941. и 2000. године

Увек када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, ма колико нам изгледало да је то тако – неумитно грешимо.

У нашем просечном доживљају моћи склони смо, без сумњичавости, из интереса и кукавичлука добро умотаног y дивљење, да некритички хвалимо оне који су силом узимају власт од оних који су изабрани по договореним друштвеним правилима.

Или да хвалимо оне који та правила драстично крше с позиција власти. У оба случаја заборављамо на низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и утичу на животе појединаца. Бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.

Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности), не изненађује то што су нека нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности.

Појаву књиге новинара британског Скај њуза Тима Маршала „Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији“ дочекало је – ћутање! Изостале су отвореније политичке анализе Маршалових тврдњи, а на њих се нису осврнули, осим у спорадичним случајевима, ни „главни јунаци” ове хронике...

Према његовом сведочењу, показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге јесте: „Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!”

Слично је прошло и откриће Мирослава Савићевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

Само на први поглед ова два открића српској јавности немају никакве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.
„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео.

То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“

Нешто доцније огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се јануара 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили.“

Из поверљивог писма агента СОЕ (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.“

Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца, уз повике „Успели смо“.

Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог.

На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб.

Шифровани телеграм посланика из Београда Кембела у Лондон, 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: „На мој захтев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства).

Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар... они желе да одбаце Пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извесно значи рат и да више воле ту могућност него наставак садашњом линијом...“

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“

ПОЛИТИКА

ДС у опозицији: Распад, или змијски свлак?

Послије 12 година проведених на челу државе Србије, на крилима ДОС-овске побједе над Слободаном Милошевићем 5. октобра 2000. Демократска странка данас је опозициона политичка партија.

 Пише: Стефан Драгичевић

 Како данас изгледа једна таква политичка странка? Како послије толико дуго времена проведених на челу највеће државе насталој распадом СФРЈ, а сада у опозицији ова странка функционише?

Наиме, ДС је странка која је из свог стомака изродила пет политичких партија на политичком небу Србије, али то није битно уздрмало политичку инфраструктуру ДС која је идаље наставила да води мирољубиву и сталожену политику која је подразумјевала да само ова странка има пуни легитимитет за демократске промјене и тзв. демократску транзицију. Политичке странке које су се формирале из ДС-а су Демократска странка Србије, Либерално-демократска партија, Српска либерална странка, Демократски центар и Народна демократска странка. Од ових пет, само су двије данас активне политичке партије, а то су ДСС Војислава Коштунице и ЛДП Чедомира Јовановића. Кроз дугогодишње дјеловање ДС-а било је ту различитих трзавица, од напуштања странке веома важних и угледних чланова до политичких реформи који су се дешавали у овој странци у припремама за преузимање државне власти. Но, као скоро и у свакој странци о томе се може говорити само о уобичајном промјенама и дешавањима унутар партије који подразумјева да сваки човјек и сваки члан има право на свој демократски избор.

Треба напоменути да данас ДС, ДСС и ЛДП имају веома слабу међусобну јавну политичку комуникацију првенствено зато што су интереси и једне и друге и треће групације различити на више поља. Посебно се ту издваја ДСС која је по мом мишљењу, једина државно одговорна политичка странка данас у Србији која зна гдје су црвене линије, која зна да повуче ручну и која зна да води државу, а не да се бави пуким политиканством као преостале двије.

Свака странка која се осилила на власти и која је зарад задовољавања потреба и апетита чланства ушла у систем да води државу имала је веома црне (независне) агенцијске прогнозе пред скоро сваке изборе. То није чудно јер су многи мислили да постављањем политички подобних и лојалних, а не стручних и образованих кадрова могу више да извуку корист за себе и партију, а при томе потпуно занемаривајући стварну друштвену потребу. Друштвена потреба значи мање мобинга, шиканирања, криминала, запошљавања по родбинским и партијским везама, мање политике у свакодневном животу. И наравно, свако ко не осјети вољу већине тај ће морати да падне, само је питање времена. Власт и појединци који сматрају да су они сада „функција“ код народа стварају негативну слику јер сами себе дискредитују код народа којег сматрају површним и неупућеним. На крилима обављања државних функција појединци од себе стварају култ личности гдје се они сматрају личностима које нешто одобравају или не одобравају. Другим ријечима да народ што више приближе себи да би њиме лакше манипулисали.

Пад Демократске странке на изборима у Србији или уосталом ХДЗ у Хрватској управо се може повезати са тим стварима јер је њихова политика пала оног тренутка када су се сами себи отргли контроли и надзору. Када је преовладао облик да се кредити из државних банака дају повлаштеним односно предузећима блиским власти који не измирију обавезе према држави, који нередовно дају плате запосленима, који не враћају редовно рате кредита, којима се и поред „лабаве ликвидности“ за подигнути кредит који не могу враћати – продужава грејс период... Све је то наличје политичке олигархије која се мора казнити јер казна подразумјева кривично гоњење сваког оног појединца који је свјесно извршио кривично дјело.

Такође ту је и питање запошљавања гдје у многим институцијама сједе политички подобни који не знају да раде посао, а не стручни и образовани кадрови. Жалосно, али политика у нашем друштву не бира средства и зато промјена или боље речено револуција мора да дође из народа. Власт се једино и највише боји народа, а ако је свијест народа на ниском и поткупљивом нивоу онда ће се радити како се радило и прије.

Успон и пад ДС

Стрмоглави раст али уједно и пад Демократске странке почео је да креће од 2008. године наступањем свијетске економске кризе када је држава без икаквог плана и контроле, визије и става одмах потегла кредите за крпљење буџетских рупа. Већ су се увелико широм Србије почела затварати мала и средња предузећа; масовно људи остају без посла; привреда у огромним губицима; ММФ стално условљава реформе; ЕУ са својим фондовима помаже неком сићом; држава задужена... Лице и наличје нечега што није способно да се избори са ситуацијом у коме се Србија нашла јер је очигледно да су у појединим кабинетима министарстава сједили другоразредни, политички подобни функционери.

Треба напоменути да је за вријеме власти ДС верификована свака приватизација у Србији која се касније показала као катастрофалан потез власти. Наравно, не треба само о неуспјесима, али чињеница је да их је много више него успјеха. Довођење Фијата је уреду, пословање Нектара је изузетан резултат али гдје је још сличних профитаблиних инвестиција? Не може се тако понашати према држави која има веома низак животни и друштвени стандард, која нема производњу, која не ствара нову вриједност.

Што се конкретно тиче политичких и националних приоритета за вријеме власти ДС-а треба нагласити веома напету ситуацију у Санџаку у коме се власт није довољно заложила за стварање мултиетничке слике овог простора као и Војводине којој је изгласан тзв. Статут који је по многим конзервативним политичким круговима оцјењен као стварање „државе у држави“. Косово као тему за ДС је излишно коментарисати јер су политиком „Европа нема алтернативу“ потпуно урушили српске интересе у историјској српској покрајини и низом неуставних и противзаконитих одлука у преговарачком процесу понизили државу и народ – Да не бих сада писао о Косову, све што сам рекао и шта мислим имате у мојој анализи ОД 18.08.2012

Одлазак у опозицију

Био је веома болан. Након што им је СПС окренуо леђа и кренуо у формирање умјерено конзервативне Владе са СНС-ом, ДС се потпуно погубила. Томе је итекако допринијела и сама чињеница да Борис Тадић гаји једну врсту политичког анимозитета према Млађану Динкићу којег није хтио да види у будућој Влади Србије у којој би он био премијер. Но, да ли је тај један став предсједника ДС-а био кључан, јер тиме ДС губи на кадровсокој политици, самим тим губи и власт? Очигледно да је тада Тадић имао још какву-такву подршку Главног одбора и Предсједништва странке али се касније испоставило да неулазак ДС-а у власт подразумјева да та странка губи на рејтингу и губи људе који су чинили окосницу ове странке.

ДС данас личи на раштимани оркестар који не зна гдје удара. У странци постоји најмање четири струје која вуче свака на своју страну и не жели да попусти. Ту је неизбјежно поменути Драгана Ђиласа градоначелника Београда који се претворио у највећег критичара Бориса Тадића и његовог највећег политичког конкурента за чело странке.

Било је спекулација да ће Ђилас напустити ДС, да ће формирати сопствену политичку странку, али је очигледно и сам схватио „да то пуно кошта и да му неће донијета ништа добро у политичком животу“. Остао је у ДС-у, а по начину гласања за избор новог Предсједништва странке управо је Ђиласова иницијатива за делегатски приступ добила већинску подршку Главног одбора странке, што значи да полако али сигурно Тадићу из руку клизи предсједничка функција у странци.

С друге стране, Бојан Пајтић и Драгољуб Мићуновић дјелују прилично неопредјељено и играју на „смиривање страсти у странци“ како би се коначно дефинисао страначки будући статус. Јелена Триван се повукла са страначке функције, Шутановца (бивши министра одбране) полиција испитује због непријављивања стана, Јеремића скоро да више и нема у јавном животу Србије одкако је преузео дужност предсједавајућег Генералном скупштином УН... итд итд.. Све у свему, веома неугодна ситуација за странку која је профитирала на ДОС-у и која 12 година није силазила са власти.

Расцјеп, неповјерење, подметање, лажи, јавна препуцавања, оставке... Све је то послиједица неодговорне и неуспјеле политике ДС-а која очигледно није имала никакав кодекс понашања за своје чланове са високим амбицијама.

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ

Федерација БиХ – Несрећна политичка реалност

Ових дана поново је активан предмет интересовања босанско-херцеговачке јавности уставни, демографски и политички положај Федерације БиХ која се налази у перманентној кризи од самог свог оснивања 1994. године па до данас. Од социјално-економских проблема, распрострањеног криминала до веома озбиљне националне подјељености и сегрегације федералног друштва.

Пише: Стефан Драгичевић

Систем који је био постављен од стране бившег хрватског предсједника Фрање Туђмана и бившег предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића односно премијера Хариса Силајџића и предсједника Предсједничог савјета Хрватске републике Херцег Босне Крешимира Зубака унапријед је био лош по хрватску страну, али су га они под америчком и ватиканском директивом прихватили како би ослободили политички и територијални простор који би се могао назвати „Оснивање нове БиХ са доминантним хрватско-муслиманским становништвом“. У новој, како неки федерални политичари воле да је назову „западној Њемачкој“ никада није дошло до истинског помирења муслиманског и хрватског становништва. Националне тензије су биле и сада су веома очигледне нарочито у подјељеном Мостару и свим кантонима у којима партиципирају Хрвати и Бошњаци.

То значи да је процес транзиције и процес формирања Федерације био изузетно тром и да је страним директивама брже-боље нешто морало да се уради како би се све уклопило у амерички тајминг и програм за рјешење грађанског рата у БиХ по њиховој режији. У свему томе вјероватно је и најзаслужнији бивши амерички државни секретар у Клинтоновој Влади Ворен Кристофер који је практично кумовао потписивању Вашингтонског споразума у којој су оловком и папиром помирени политички лидери Бошњака и Хрвата док су на неком фронту већ увелико гинули војници Амрије БиХ и ХВО-а.

Суштинска позадина стварања пројекта звани Федерација БиХ јесте њена трајна нефункционалност у којој ће се сва природна богатства, ресурси и друштвена предузећа ставити на располагање страним предузећима и корпорацијама „који су ту дошли да помогну напаћеним, уморних, уплашеним и осиромашеним народима“. Сама визија Федерације показује да постојање такве једне ентитетске творевине није одрживо, јер се градила на мултиетничном принципу у коме је доминантно муслиманско становништво. Свакако ту треба напоменути и веома перфидну игру политичара из хрватског табора који су својим потписима и усаглашеношћу са другом страном прихватили овакву Федерацију коју чине 10 кантона, што значи да данас хрватски представници нису компетентни да говоре о томе „како су они дискриминисани по изборном питању“ када су они директно прихватили споразуме који иду на штету и маргинализацију Хрвата који већински живе у Херцеговини и уз границу са Хрватском.

Увелико се данас прича о широким реформама у Федерацији, ревидирање Вашингтонског споразума, о новом Уставу ФБиХ, о новом преуређењу кантона, о новом ентитету, изборној јединици и сл. Међутим сав тај домен спекулација ништа не значи за обичан народ, јер толико политичких нагађања има, а резултата и неке конкретне акције нема ни на видику. Поражавајућа слика се може видјети и у медијима који напросто од ионако нестабилног и дисфункционалног система у Федерацији праве још мрачније слике без икаквог обзира према људима који су постали таоци политичких актера и дешавања.

С друге стране, инсистирање политичких представника Хрвата на својој изборној јединици може бити у супротности са усвајањем судске пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци, будући да ова пресуда на мала врата затвара концепт конститутивности, а отвара грађански концепт у коме се мора поштовати и изборна воља мањинских народа. Ту долазимо до још једног апсурда, јер је Дејтоном децидно назначено да је БиХ држава три конститутивна народа, а не грађанска држава као нпр Србија и Хрватска.

Јединствен примјер у свијету, али такав је Устав господо. У БиХ је све могуће послије толико пута прекршеног Устава, преноса надлежности и сл да сваки концепт може проћи јер овдје нема правне државе која би регулисала најбитније структуре државе и друштва у цјелини.

Такође, у медијима се нагађа како ће се САД ангажовати у ревидирању Вашингтонског споразума, али нико не каже како ни зашто. Па није САД страна која пристаје или не пристаје; Није САД страна у сукобу. САД је играч са стране који командује како ће се играти на шаховској табли, а које политика мора да проведе ако јој је у интересу опстанак народа и државе. Каква црна јавна потрошња, огромна админинстрација, 10 кантона са 10 Влада и Скупштина – То Америку не интересује јер су америчке приватизације широм БиХ, а нарочито у ФБиХ и силним донацијама присилиле цјелу државу да диже кредите код ММФ-а, Свјетске банке и ЕБРД-а из простог разлога што бх привреда нема производњу, не ствара никакву нову вриједност. Систем задужења је наметнут јер једино тако ова држава долази до средстава. а како ће враћати кредите то већ никог не интересује јер се вјероватно воде девизом "да ће се нове генерације снаћи и рјешити све проблеме и заоставштине неуспјешних политичких пензионера".

Да ли неко вјерује да је садашњој Обаминој админинстрацији на крај памети БиХ, а још значајније, Федерација и Вашингтонски споразум? Америчка админинстрација на челу са Бараком Обамом за четири године мандата није се уопште огласила никаквим критикама нити приједлозима за будућност ове државе. У политичкој бури и константној кризи у коме се бх политичари препуцавају и одговорност сваљују на друге као пинг-понг лоптицу, америчка админинстрација само ћути. Јављају се дежурни портпароли из Европског парламента, попут Пакове, Кацина, Свободе... али није то-то, зато што је БиХ искључиво амерички пројекат. То је показатељ да, иако је и сама дејтонска БиХ скројена по америчком принципу, САД више нема интерес да се политички ангажује у БиХ јер ју је искористила, црпила до изнемоглости и бацила. Сурова страна капитализма, али истинита и на нашем примјеру веома препознатљива.

Актуелна криза власти у ФБиХ додатни је узрок све веће кризе у којој се јавља неповјерење и варање које са са врха власти шири и код самог народа, тј. по етничкој линији. Једна велика проституција која је постала нормална појава када се прича о власти и политици. Код нас све што се дешава у политици аутоматски се прелива и на народ, тако да он никако није нијем на сва дешавања која се догађају на политичкој сцени, ма колико људи жељели да остану по страни.

Ово све изгледа као једна лијепа авантуристичка политичка прича, али нажалост она је наша реалност и свакодневница. Дејтонска БиХ је америчка авантура са поносним, национално осјетљивим, са дубоко вјерски опредјељеним и подјељеним народима који живе у њој, а чији завршни чин треба да буде наметање новог свијетског поретка са домино ефектом западњачког мултикултурализма.

Извор: Фронтал.СРБ

Политички морал на политичкој сцени

У Српској још није кренула изборна кампања, али по новинама, порталима и редовним политичким трзавицама на политичкој сцени чини се да је она већ поодавно кренула и као да је 7. септембар замијењен неким даном у јулу мјесецу.

Пише: Стефан Драгичевић

Но, оно што свакако треба довести у питање јесте људски и политички морал као и културу људи који се боре за повјерење бирача. Невјероватно је колико смо политичких атака до сада могли да видимо, посебно кандидата за начелнике и градоначелнике, као да је у питању борба на живот и смрт. Натписи у медијима и изјаве појединих кандидата нпр.: „Разбићу те; Нокаутираћу те; Зелен си ти још; Ајд' у пензију; Ништа ви нисте урадили; Ви ћете бити гори; Покрали сте и уништили све“ – показују каква недораслост и примитивност влада на домаћој политичкој сцени.

Још када се томе придодају физички обрачуни, као што се десило недавно у Сребреници, гдје су главни актери Хакија Мехољић и возач Суљагића због псовки по партијској линији, јасно се види колико неки људи једноставно нису свјесни да не припадају политичком колу, а због своје дрскости и осионости. О политичком и људском моралу да и не говоримо. Јер ту се неминовно поставља питање: кога ће ти људи сутра да представљају?

Такође, то показује како људи данас доживљавају политику у нашем друштву -  као нешто што је претрпано људима, који су ту чисто ради реда, и поврх свега, да се овдје политичка конкуренција води принципом, „ови су крвни непријатељи“.

Зар смо дошли дотле да се за један мандат људи мрзе и не трпе до краја живота због, како они то мисле, политичке конкуренције? Да не смију кафу попити више никада у животу? Да је партијска подјела постала распрострањенија и значајнија од националне?

Систем вриједности је одавно поремећен, али то не би било ништа чудно да спирала није ишла са врха према доле. Тј., од политике и власти према обичном народу. Уочљиво је и то да се из силне борбе за мандат види и намјера људи да што прије обезбиједе себи средства, занемарујући политичку идеологију своје политичке странке, тако да он/она практично наступа по наређењима. То је само показатељ да је демократија далеко од овог подручја и да је то само ријеч која се користи у дневно-политичкој демагогији, а у пракси она заправо и не постоји односно није прихватљива овом менталитету.

Далеко је овдје било какав појединац да се мјери са парламентарцем у Дому Лордова - или у америчком Конгресу, или оним европским, типа Најџел Фараж, или у Холандији Герт Вилдерс - који приврженом идеологијом своје политичке странке желе да управљају најбитнијим политичким процесима у земљи, а да им сама идеја буде путоказ ка доношењу одлука. То је политика у суштини. Доношење крупних и значајних одлука за народ, систем управљања, менаџмент. Они немају ни 500 актвиста, али својом реториком и политичком досљједношћу добијају гласове на изборима од бирача, да не кажем симпатизера који желе да се та политика реализује у пракси.

Овдашња политика, не само у Републици Српској него и у цјелој БиХ, доживљава се као пијаца илити велика тржница у којој онај који више оцинкари, или који више да, има изгледне шансе за успјех. Највише се чека тренутак ко ће прије да попусти милиметар - е тај више на политичкој сцени сунца видјети неће.

То је понижавање и то је смијање институцијама у лице. У оваквим околностима у којима је и сама држава деструктивна и нефункционална, политика би се и сама могла назвати једном великом тржницом у којој нема ни приоритета, ни идеја, ни визије, ни иновација, ни приврженост својој изворној политичкој идеологији, већ само: асфалтирање, куповина сијалица и кила брашна.

Људи овдје погрешно тумаче политичку странку па је понекада поистовјете са црвеним крстом или неком хуманитарном организацијом којој се требају обратити. Али то је наша реалност, коју и јесу креирали политички актери у земљи. Огромно сиромаштво друштва у цјелини довело је до тога да се политичка странка сматра нечим што једино може да помогне у овом веома тешком и бременитом времену, а посљедица свега је ово што данас имамо: институције пребукиране, огромна јавна потрошња – производње, приватног и реалног сектора више нема, ни у сновима.

С друге стране, било би добро да политичке странке и њихове централе проуче основне економске тржишне инструменте борбе на тржишту (како на оном робном тако и на финансијском) гдје би научили шта значи надметање и борба квалитета и идеја. Конкуренција као један свеопшти појам, а посебно кориштен у економији, требао би да да путоказ овој домаћој политичкој сцени како да се понаша и како да на демократски начин придобију гласове и тиме извојевају побједу на изборима.

Праћење цјена, амбалаже, квалитета, људи/инжињера који раде за одређено предузеће, шпијунирање... све је то дио борбе на тржишту који касније продајом својих производа и инвентивношћу својих људи даје резултате, али без пљувања по конкуренцији.

Економија је пракса, а богами и политика би требала исто да буде, само је начин одлучивања очигледно поремећен.

На финансијском тржишту никада ниједна комерцијална банка није оптужила другу банку (које су конкурентне) већ се оне у пракси боре за своје депозитере, примамљивије камате, провизије, квалитетне пружања кредитних и других банкарских услуга... То је конкуренција у пракси, а не као у овој тзв. тржници од политике -  „ко кога више попљује, више добија гласова на изборима“.

Заправо, ти који мисле да се пљувањем и окретањем према другом може политички профитирати, варају се. Оправдана оптужба је прихватљива, али неоправдана или чак шта више измишљена може скупо да кошта оног ко је изнио паушалне оцјене. Онај који у глави више мисли о другом, тј. политичком опоненту, веома слабо ће проћи на изборима јер је запоставио свој рад на терену и рад на личној промоцији, што је у кампањи јако битно.

Наставак преговора или наставак уцјењивања?

Премијер Србије Ивица Дачић најавио је да ће 4. септембра у Бриселу разговарати са европским званичницима око тога „о чему ће се преговарати и око чега ће се договарати двије стране Београд и Приштина“.

Пише: Стефан Драгичевић

У овој најави премијер Србије је рекао да дијалог треба подићи на виши ниво. Који је то ниво? Статусни ниво? Политички ниво? Демагошки ниво? Технички ниво? Има различитих нивоа, али наши политичари толико замагле тему да сутра када се пробуде ни њима самима није јасно шта су поручили јавности и друштву. То није случај само са овом темом, него и са већином које се дешавају у нашој јавности, које пласирају политички лидери, а које немају суштински основе да се реализују јер се не зна шта се треба реализовати. Но, јасно је да о којем год нивоу се радило када је ријеч о Косову, званични Београд није спреман, јер да је спреман већ би се предузеле активности на усаглашавању ставова са свим релевантним политичким факторима у земљи укључујући и саме државне институције.

Упадљиво је и то што је премијер Дачић најавио да ће Србија примјенити све до сада договорене споразуме са Приштином, а посебно оне које се односе на фусноту, звјездицу и регионално представљање. Поставља се неизбјежно питање: Да ли је садашња власт спремна да настави да крши Устав Србије, да уставно и законски напушта Србе који живе сјеверно и јужно од ријеке Ибар на Косову, да уништава своје институције на Косову (које званични Београд већ почиње називати паралелним институцијама) и укратко да настави противуставну политику према јужној српској покрајини као што је то радила и предходна власт?

На ова питања не требају никакве ријечи оправдања нити одговори - пракса, договори и потписи на документа који се постижу и потписују показују шта се урадило и шта ће се сутра примјенити. До сада ниједан једини споразум кроз дијалог Београда и Приштине посредством ЕУ није био на страни Србије. Сви су били на њену штету, а на корист приштинских власти који полако али сигурно добијају легитимитет да интегришу цијело Косово у свој политички или боље речено мафијашко-картелски систем. Све то да би једног дана уз помоћ својих пријатеља са запада имали све аргументе на својој страни због које је независност Косова неминовност за међународну заједницу и УН.

До тих тзв. преговарачких процеса под покровитељством ЕУ Београд је имао какву-такву стабилну политичку позицију да инсистира на резолуцији 1244, на неодрживом Косову као држави, на доказивању свог пуног права над том територијом као уставним и територијалним дјелом Републике Србије, али споразумима и договорима који ће услиједити од стране Борислава Стефановића и Едите Тахири под формулом техничких преговора и рјешења, Србија је изгубила сва правна овлаштења над најбитнијим основама очувања и одбране свог територијалног интегритета. Овдје није у питању само Стефановић као човјек који је политички и дипломатски јавно поразио Србију него цијели владајући естабилишмент у Београду тада који је противуставним дјеловањем препустио Приштини најбитније облике и факторе који једну земљу карактеришу као државу.

Постао сам и сам себи досадан, али ширу јавност морам упознати шта је све тадашња власт предала у руке Приштини кроз, како они то називају „технички облик дијалога“: Статусна питања, матичне књиге, катастар, админинстративне прелазе, печат, универзитетске дипломе, регистарске таблице, телекомуникације, регионално представљање...

Све оно што једну земљу и једно друштво карактеришу као државу. Заговорник сам подношења кривичне пријаве против цјелог бившег политичког режима у Србији због флагрантног кршења Устава Србије и због издаје српских интереса на Косову. Њихова дјела су непоправљива јер иза сваког споразума постоји потпис овлаштеног лица. Садашња власт и када би хтјела да учини нешто другачије или да промјени не може.

Србија се налази у једној врло незавидној и тешкој позицији око Косова јер нема одговор.

С друге стране, британски амбасадор на Косову Јан Клиф је изјавио да ће главна тема будућег разговора Београда и Приштине бити сјевер Косова онако како га дефинише и сам ахтисаријев план, и гдје је такође нагласио да нема разговара о статусу. То у преводу значи да је на следећем преговарачком столу остао задњи атом снаге Србије и Срба на Косову, а то је да се Срби са сјевера КиМ препусте Приштини. Заиста не знам како и шта размишља ова тренутна власт и какви људи раде по овом питању у државном врху, али моје мишљење је да овај преговарачки процес треба зауставити и да Србија каже „да више не жели да учествује у томе“ јер оно што тражи запад су класичне уцјене гдје Србија не смије да таласа. Има само избор да каже „Да“ или „Не“. Разумијем да није лако, али које је политичко, територијално и гесотраштеко питање лако? Ниједно.

Ризиковати и играти се са судбином Срба са сјевера Косова што значи и самим институцијама Србије тамо, није паметно, јер се онда држава понаша као краљ који због неке велике жеље за улазак у ЕУ жртвује народ на некој својој територији.

Потпуно је несхватљиво зашто Србија и дан данас води неку одбрамбену политику? Србија мора да се ослободи ланаца из прошлости и да схвати да је друга деценија 21. вијека , да су се геостраштеке околности промјениле и да офанзивном политиком она буде иницијатор и уцјењивач. Србија се данас понижава, јер мафија са Косова разним лобистичким дјеловањима по свијету Косово представља као државу која је способнија од једне Србије, највеће државе настале на простору бивше СФРЈ. Неодговорном и партијском политиком Србија се у међународним односима срамоти и заиста је вријеме да то неко заустави.

Регионално представљање

Што се тиче фусноте, звјездице и свих тих комичних договора само је показало неозбиљност Србије. Замислите, ви једном звјездицом и фуснотом желите да рјешите проблем који вам је наметнула ЕУ да би Косово могло да присуствује регионалним скуповима. Па наравно да ће сваки креатор скупа да се понаша по принципу да је Косово „држава“ чим њен представник присуствује скупу, и наравно да ће да другачије тумачи постигнути споразум. Нису сви паметни и бистри као нпр. Борислав Стефановић па да одгонетну шта та звјездица и фуснота треба да значи.

Регионално представљање званичне Приштине подразумјева да на сваком скупу гдје буде присутан косовски званичник неће бити српског званичника. Ето, тиме сад државни врх шаље поруку да не прихвата независност Косова...

Фуснота и звјездица – ако се регионални скупови третирају као дјечији вртићи онда је сасвим логично да и буду примјећени, али је очигледно неко заборавио да су регионални скупови – политички скупови у коме се граде међународни, дипломатски и мултилатерани односи.

Извор: Фронтал.СРБ  

Баварска тражи независност од Берлина

Баварска независност – каже се „подстицај далекосежног осамостаљења” које би, сукцесивно, водило отцепљењу од Немачке – од јуче је политичка тема број један у Минхену и у Берлину.

Извор: ПОЛИТИКА

Ватру сецесионизма, како дневник „Велт” титулише баварску иницијативу за (још) широм аутономијом, распирио је Вилфрид Шарнагл, незванично – чувар печата баварске посебности. У коментару за немачки недељник „Фокус” позвао је, каже сународнике, дакле Баварце, на отцепљење од Савезне Републике Немачке.

Шарнагл, национално политички саветник Хришћанско-социјалне уније, сестринске странке владајућих демохришћана Ангеле Меркел, и дугогодишњи „ментор” легендарног баварског премијера Франца Јозефа Штрауса појаснио је, екс катедра, како би његов наум требало да буде реализован. „Време је великом народном референдуму (о отцепљењу)”, закључио је и додао: „Баварци морају очувати своје суверено и демократско право на самоодлучивање. Дужни су према себи, према историји и према потомцима, да поврате право на национално опредељење – изгубљено у стапању с вештачким, наметнутим структурама савезне државе.”

Идеја о отцепљењу има дуге сенке. Баварски историчари се радо позивају на хиљадугодишњу традицију, а радикали међу тамошњим националистима сањаре о „реконституцији” Велике Баварске. У десетом и једанаестом веку Баварска је обухватала делове данашње Аустрије на истоку и југоистоку, са изузетком војводства Бабенбергера, тада званог Марка Оријенталис или Остарихи. Уз Тирол, Салцбург, Штајерску и Корушку, Баварци су управљали Крајином (данашња Словенија) и Истром. Северно су се у извесним периодима тринаестог века простирали до Бранденбурга, а на западу су, уз Рајну, допирали до тадашњих „регија” Холандије и Фризије...

Реконструкција Велике Баварске, наравно, није предмет данашњих политичких, односно сепаратистичких тежњи. Баварци би, по Шарнаглу, и не само по њему, били задовољни „малом али независном” државном творевином. Данашња Баварска, по површини највећа покрајина, а по броју становника друга по величини покрајина Немачке располаже територијом од седамдесетак хиљада квадратних километара и броји 12,5 милиона становника – по Шарнаглу сасвим довољно за опстанак у уједињеној Европи, или мимо ње. „Ако једна Грчка опстаје у својој самосталности, ако са 22 посланика у Европском парламенту заговара сопствене интересе – зашто то не би могла и Баварска”, пита Шарнагл.

Политички Берлин примио је к знању вест – каже се да је реч о буђењу баварске сецеонистичке свести – са подсмехом, али и са забринутошћу, у исти мах.

Према статистичким подацима из 2010. године, наиме, 23 одсто Бавараца отворено заговара отцепљење, док су даљих 16 одсто становника за „значајно проширење” постојеће аутономије.

С друге стране, на појављивање Шарнагла у јавности гледа се као на иступ утицајног представника Фондације „Ханс Сајдел” – де факто националне академије Баварске. Под плаштом грађанске организације, ова фондација представља „фабрику” националних идеја Баварске. Фондација има представништва у низу европских земаља и у САД. То су, незванично, „дипломатске” канцеларије покрајине у свету.

„Уколико тема баварског осамостаљења постане једна од окосница предстојећих покрајинских избора – биће одржани, по традицији, упоредо са савезним изборима 2013. године – а тежиште неопходности отцепљења буде повезано са питањем заједничке прерасподеле средстава у савезном буџету, број бирача склоних сепарацији би могао да значајно добије на динамици”, сматра Клаус Воверајт, градоначелник Берлина и један од челних стратега социјалдемократског изборног штаба (и за Баварску).

Питање финансирања заједничких, савезних фондова, наиме, деценијама подстиче баварски сецесионизам. Као богата аграрна покрајина с разгранатом индустријом и најмањим бројем незапослених, Баварска из године у годину прети обуставом плаћања у фондове из којих се, по радикалним тумачењима, финансирају губици настали лошим газдовањем и прерасподелом у виду донација које се додељују „лењим и недисциплинованим”.

Најзад, намеће се питање – полажу ли Баварци право на самоодцепљење? Важећи немачки устав не помиње могућност сецесије, али је, такође, не забрањује. По уставу, међутим, који је важио до поновног уједињења две Немачке – члан 23, тачка 2 – дефинисано је право на приступ савезној држави из којег стручњаци за уставно право извлаче закључак: „По логици закона, ако је дозвољено присаједињавање, онда је оправдано и иступање из државног савеза”.

Глобални систем по америчком диктату примјењен на Косову

Оно што у својој књизи „Неуспјеле државе“ описује писац и свијету познати критичар глобализма и савременог друштва Ноам Чомски, јасно даје до знања како САД и њена админинстрација утичу на политичке турбуленције у свијету.

Пише: Стефан Драгичевић

Књигу коју сам прочитао за непуне двије седмице неодољиво поdсјећа на свјетске књижевне брендове из критичког осврта према међународној политици са јасним назнакама и информацијама гдје стоје највећи проблеми цивилизације и времена у коме живимо. Сваки мислећи човјек има свој поглед на одређена дешавања у земљи и иностранству и управо због тога је важно имати правовремену и добру информацију, посебно ако се писац критички осврнуо на горуће проблеме свијета и друштва у цјелини.

„Неуспјеле државе“ дјело Ноама Чомског које је преведено на наш језик 2009. године од стране Рубикона, а издато од издавачке куће Беокњига описује догађања на свим важним ратним жариштима у послиједњих 24 године. Од Ирака, Индонезије, Кубе, Хаитија, Косова, БиХ који, као амерички протекторати се дефинишу као неуспјеле државе... Књига која на поједностављен начин описује активности власти земаља као и незамјењиву улогу и утицај САД у свим битним процесима.

У анализи посветићу се само виђењима Ноама Чомског око Косова и то подјелити са читаоцима Фронтал.РС јер је књига опширна и бави се свим тематским питањима свијета из прошлости.

Нормативна револуција

Дио који се тиче Косова и бомбардовања Србије садржан је под насловом „НОРМАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА“ у коме Чомски директно читаоцима жели да објасни најбитнију ствар:

„Држећи се свог либералног међународног крила – суштински прихвата принцип да су САД јединствен изузетак од међународног права и јурисдикције, и у складу с тим овлаштене да прибјегну, којим год средствима да изаберу, у одговор на изазов својој „моћи, положају и престижу“ и да осигурају неометан приступ кључним тржиштима, енергетским изворима и енергетским ресурсима.“

Овај дио из књиге најбоље описује оно због чега је Пентагон донио одлуку за бомбардовање Србије 1999. јер основа корпоративног владања свијета састоји се у томе да што више приграби страно тржиште за своје приватне корпорације који треба да успоставе својеврсни монопол, а чији власници и директори су угледни чланови Демократске односно Републиканске партије. Капитал не познаје националне и вјерске подјеле – он само жели да се увећава и да се улаже у одређене пројекте који ће реализацијом десетоструко да увећају богатство чланова Управног одбора великих приватних корпорација са запада. Примјери у Србији су „Трепча“ на Косову и фабрика дувана у Нишу која је од стране Малбора купљена практично за само вриједност земљишта на коме је фабрика почивала, што је у тржишним околностима најблаже речено, смјешно. С друге стране, иста та Србија данас изгледа потпуно девастирано од рушилачке и дивљачке приватизације којој као држави није остало ништа у посједу.

Но, политичка заврзламе око Косова је у следећим детаљима, а што је нашој јавности изгледа остало недовољно објашњено:

„Једно од најважнијих студија Међународне независне комисије за истрагу о рату на Косову је она коју је предводио истакнути јужноафрички правник Ричард Голдстон. Комисија је свуда побрала најгрубље критике од већине која правда НАТО бомбардовање Србије 1999. године закључујући да је бомбардовање било нелегално али легитимно. Било је нелегално јер није имало одобрење СБ УН, али је било легитимно јер су сви дипломатски токови били исцрпљени и није било другог начина да се заустави убијање и покољи на Косову“. Интервенција НАТО-а објашњава он превише је важан преседан да би била сматрана као застрањење. Боље да државни суверенитет буде редефинисан у сусрету са глобализацијом и прихватањем већине народа свијета да су људска права постала задатак међународне заједнице. Голдстон такође наглашава потребу за „објективним анализама злоупотребе људских права“.

Када је НАТО одлучио да бомбардује, на столу су биле двије дипломатске опције: НАТО приједлог и српски приједлог. Овај српски приједлог је касније скривен од јавности у САД, а можда и на цјелом западу. Након 78 дана бомбардовања махом по цивилном становништву међу њима је постигнут компромис тако да су дипломатске опције ипак биле могуће. Питање је да ли је тачно „да није било другог начина да се зауставе убијања и покољи на Косову као што је независна комисија инсистирала, што је очигледно круцијално питање рата на Косову.

Веома интересанто је и то како су се постављале најважније међународне институције по питању рата на Косову попут америчког Стејт Департмента, ОСЦЕ-а, посматрачких комисија, међународне комисије за верификацију на Косову, Уједињених нација као и досијеа које су радиле британске службе за потребе британског парламента:

Убиства и звјерства нису предходила него услиједила бомбардовању, што је такође октрила оптужница против Милошевића. То тешко да изненађује. Насиље је сасвим јавно предвидио НАТО комадант Весли Кларк чим је бомбардовање почело. Други извори су разјаснили да је Клинтонова админинстрација такође предвидјела злочине који су услиједили послије бомбардовања како је Кларк детаљније потврдио у својим мемоарима. Бивши секретар одбране Френк Карлучи пише да је НАТО бомбардовао након што је „Милошевић отпочео операцију етничког чишћења и друга звјерства“. А према њемачим обавјештајним службама власти из Београда су одувјек намјеравале да депортују велики број Албанаца са Косова, уобичајна процјена је 350.000 . За НАТО бомбардовање Србије узроковано је тиме што НАТО придаје већу вриједност заштити људских права него поштовању статута, дакле, то чини бомбардујући у очекивању да ће тако изазвати масовно кршење људских права, као што је уосталом и било.

Овдје треба имати на уму да су многи европски критичари из тог времена сматрали да акције НАТО-а на Косову заправо имају неколико циљева од којих су најзначајнији: војна доминација над Европом, одржавање кохезије НАТО-а и кредибилитета америчке моћи. Веома је интересантно то што је Европска заједница дозвољавала Америци да је држи у шаци јер их је самим чином „НАТО“, а не „САД“ бомбардовањем СРЈ увукла у рат. У суштини  Американци очекују од Европљана поданички однос и да не помишљају о неком свом војном пројекту.

Голдстон даље наставља: „Непосредан резултат бомбардовања је скоро милион људи који су побјегли са Косова у сусједне земље и око пола милиона људи расељених унутар самог Косова... Ужасна катастрофа за народе на Косову која је појачана озбиљним злочинима под западном војном окупацијом након тога.“ Голдстон додаје да су заговорници рата морали да се тјеше вјером у то да ће „Потковица“, српски план етничког чишћења усмјерен против Албанаца бити спроведен прије бомбардовања.

Што се тиче операције „Потковица, Весли Кларк јавља неколико недеља прије бомбардовања да не зна ништа о томе. НАТО силе јављају о операцији након што су шокантне послиједице бомбардовања постале евидентне, а одавно је било изложена као вјероватна обавјештајна конструкција.

Према западним изворима, око двије хиљаде људи је убијено на обје стране у години која је предходила инвазији, а многе је убила ОВК герила нападајући Србе из правца Албаније у напору, као што је јавно изјављивано да се изазове суров српски одговор који би придобио наколност Запада за њихову ствар. Британска влада дала је значајну изјаву да је до јануара 1999. године већину погинулих убила ОВК, а западни извори уједначено јављају да није било значајних измјена док НАТО није објавио и отпочео рат.

Косово је једно од два велика достигнућа да се ретроспективно потврди како су по први пут у историји државе испуниле принципе и вриједности под вођством својих племенитих и алтруистичких англо-америчких тутора и да Повеља УН мора бити ревидирана да би допустила Западу за извршава „хуманитарне интервенције“.

Аутор налази три примјера такве интервенције између 1928. године и Келог-Брајановог пакта који ставља рат ван закона и Повеље УН из 1945. године: јапанска инвазија на Манџурију и сјеверну Кину, Мусолинијева инвазија на Етиопију и Хитлерово преузимање дјела Чехословачке.

Самоискључење

Предмет је стигао пред Свјетски суд због НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Кад је установљен међународни суд да истражи ратне злочине у балканским ратовима, група међународних правника захтјевала је од суда да истражи и НАТО злочине током кампање бомбардовања Србије, презентујући документарну евиденцију коју су сакупиле важне међународне организације за људска права, заједно са увидима у наредбе НАТО команде. 

Југославија је затим изнијела оптужбе пред Свјетски суд, позивајући се на Конвенцију о геноциду. Влада САД је изузела себе, на основу самоискључења од оптужби за геноцид.Суд је, држећи се свог статута, прихватио овај аргумент.
Изгледало би да је услиједила одредба Вашингтону да призна агресију као и геноцид. Геноцид, према исказу Нирнбершког суда јесте највећи међународни злочин који се разиликује од других ратних злочина само по томе што садржи у себи акумулисано зло у цјелини. Сво оно зло у измученој ирачкој земљи које је процвјетало након инвазије САД и Британије, на примјер.

Извор: Фронтал.СРБ    

Професор Бојл: БиХ је и прављена са роком трајања од 15 година

Професор међународног права на америчком Универзитету Иллиноис, борац за људске слободе и некадашњи агент БиХ пред Међународним судом правде, Френсис Бојле, изјавио је у ексклузивном интервјуу за агенцију Анадолија да је Дејтонски споразум створио земљу која је нефункционална и која ће се сама урушити.

Извор: Фронтал.РС

"У Дејтону су Американци, уз сагласност осталих великих сила, скројили државу БиХ с вијеком трајања од 15 година. Људи из Пентагона су ми јасно рекли да ће се према Холбруковом плану десити успорено, али коначно цијепање БиХ. Гдје смо данас?! Велике силе су свјесно и намјерно створиле државу која никада није могла функционирати и која доживљава колапс, а крајњи циљ је да се изврши трајна подјела БиХ и то мирним путем“, казао је Бојл.

На питање да ли међународна заједница заиста спремна да призна подјелу БиХ, након милијарди уложених у њен послијератни опоравак, Бојл је одговорио:

"Све што су Американци требали урадити је да успоставе државу која може функционирати. Они су то знали, али нису хтјели. Све што сада раде је да сједе позади и гледају како се држава распада. И на крају дана сви ће одустати и рећи ОК, зашто то не бисмо завршили. Дакле, они неће признати да су направили државу за коју су знали да ће се распасти, али је чињеница да су то намјерно урадили још у марту 1994. када је потписан Вашингтонски споразум. Касније, у Дејтону, нацрт Мировног споразума који је Холбрук (специјални изасланик предсједника Клинтона за Балкан) дао босанској делегацији значио је подјелу на двије државе – Федерацију и Републику Српску. Било је потпуно јасно и тада, а данас такођер, да Америка и Европа просто не желе државу БиХ. Они желе колапс БиХ".

Бојл не вјерује у избијање новог рата у БиХ.

"Ја не заговарам рат или нешто такво, али може бити нешто горе од тога: да гледате како вам отимају земљу, а да не можете ништа урадити. Видите, босански Срби имају Републику Српску блиско повезану са Србијом. Босански Хрвати имају двојно држављанство, везе са Хрватском и ранији приступ Европској унији. А босански муслимани, шта су они добили?! Муслимански бантустан“, рекао се Бојл.

Једину наду за опстанак БиХ, овај експерт међународног права види у народу којег позива да дигне глас за своју земљу.

"Будућност државе БиХ је у рукама њених људи који морају показати више воље и жеље за просперитет своје земље", увјерен је Бојл.

Свјетски признати експерт међународног права убијеђен је да се међународна заједница вратила на споразум Туђмана и Милошевића из Карађорђева, договорен још 1991.

"У политици се ствари не дешавају случајно. Туђман и Милошевић су у Карађорђеву све договорили, а Холбрук им је у Дејтону рекао да ће мало потрајати док њихов договор не буде проведен".

Србија никад није престала да негира постојање државе БиХ, а пресуда Међународног суда правде којом је Србија ослобођена одговорности за геноцид и агресију, отворила је врата за неки нови напад на БиХ у будућности, увјерен је Бојл.

"Пред Међународним судом правде успио сам издејствовати двије мјере привремене заштите за БиХ против тадашње Југославије, творевине која је укључивала Србију и Црну Гору. Био сам на добром путу да издејствујем пресуду против Велике Британије, која је у рату радила за Србију. Тада се десила интерна и вањска саботажа. Велике силе су тражиле од босанске владе да ме склони јер су знали да ја нећу стати. Годинама касније десила се пресуда Међународног суда правде која је потпуно политичка и која је Србију и Црну Гору ослободила одговорности за геноцид у БиХ, чак и у Сребреници. Србија је историјски ослобођена одговорности за агресију и геноцид у БиХ. Велике силе желе видјети Србију у ЕУ и НАТО. Они желе интегрисати Црну Гору у НАТО и ЕУ. Хрватска је већ у НАТО, а ускоро и у ЕУ, али они једноставно не жели муслимански бантустан у том друштву. То је тако просто и тако болно“, истакао је Бојл и закључио да је БиХ потлачена у односу на све друге земље регије јер већину њеног становништва чине муслимани.

"Да су босански муслимани силовали 40 хиљада хршћанки, као што су хршћани силовали 40 хиљада муслиманки, Европа и Америка би их отпухали истог дана. Избрисали би их с лица земље. Ја сам као адвокат БиХ заступао свих 40 хиљада силованих жена, босанских муслиманки. Тражио сам од УН-а да изда наредбу која би их заштитила, али Вијеће сигурности УН-а одбило је да изда такву наредбу. Поново сам то тражио, али су опет одбили. Рат, геноцид, етничко чишћење, силовања и сва друга зла су се могла наставити. На исти начин су Европа и Америка генерацију раније поступиле према Јеврејима. Бошњаци и Јевреји су прошли исте ствари. Давид Оwен и остали британски представници из тог времена су имали типичан расистички став према Бошњацима. Као што су подијелили и завадили Палестину и Индију, чинили су то и овдје. Нема никакве сумње у то“, казао је амерички професор за агенцију Анадолија.

Бојл је истакао како је ратни вођа Србије Слободан Милошевић имао подршку од свјетских лидера за свој геноцидни план у Босни и да је интересантно како је изненада умро пред само изношење доказа о умјешаности свјетских сила у рат. Караџић и Младић такођер пуно знају и процеси против њих могли би бити окончани на исти начин – смрћу прије изрицања пресуда, поручио је Бојл.

"Милошевић је изненада умро и то управо у тренутку кад је требао говорити о својих везама са Холбруком, Билтом, Овеном и многим другим Европљанима и Американцима. Однио је у гроб све своје тајне. Милошевић је желио рећи да је од главних међународних представника добио одобрење за провођење свог геноцидног плана. Никад није разјашњено како је умро, а официјелно је то било због срчаног удара, али је нејасно како се то десило јер је све вријеме имао најбољу здравствену његу. Процес против Младића је тренутно суспендиран из истих разлога. Наводно је болестан. Ја сам убијеђен да нећемо свједочити Младићевој одбрани јер би он сугурно у све укључио Холбрука, Билта, Овена, Столтенберга и многе друге који би се сигурно застидјели своје улоге у геноциду. Младић је кључна особа у свему овоме јер би он могао рећи да су Милошевић и Београд наредили злочине и геноцид у Босни", казао је Бојл и додао како је јасно да свјетски лидери тог времена не желе да се сазна шта су радили док су Босанци убијани.

"Јасно је да Клинтон и други државници из тог периода не желе чути шта Младић има за рећи. И Милошевић и Младић и Караџић су знали превише о улогама које су САД-а, Европа и УН играли у прешутном одобравању, па чак и помагању, геноцида у Босни. Њих тројица су једини који могу компромитирати свјетске лидере због њихове срамне улоге у Босни. Зато нисам сигуран да ће Караџић и Младић избјећи Милошевићеву судбину. Врло је могуће да ће изненада умријети прије изношења кључних доказа“, закључио је експерт за међународно право, професор на америчком Универзитету Иллиноис, Френсис Бојл, у ексклузивном интервјуу за агенцију Анадолија.