Зашто је краљ Леонида готивнији лик од кнеза Лазара?

Никако да се код нас раздвоји, да ли нас погони косовски мит, или косовски завет?

Пише: Марко Шикуљак

Мит је избио на лош глас као главна кочница нашем бољем животу. Од свега, највећи је мит да је Мурат убијен на превару под чадором, а не у борби како доликује војсковођи, и да су Турци побиједили после. А сама турска историографија каже да није било тако.

Тако да није истинита она шовинистичка глупост како су Срби једини народ који слави пораз (гуглај Лангемарк ). Или је аутошовинистичка, пошто ми волимо да смо једини, макар себе кудили. Срби су за сада једини познати који се одричу физичке побједе и од ње праве пораз. Да би испричали неку дугу причу.

На јутјубу је лако пронаћи ту везу. Пошто је наш филм о косовском боју сниман брже - боље да се стигне прије годишњице, уз мањак пара, на приче у стилу “светиња иза мене и сила предамном” се каче снимци из филма 300. Филм је наравно смеће друге врсте, али је визуелно моћан, тако да малим народима баш добар фазон да од Леонице направе Краља Звонимира или Кнеза Лазара.

А у чему је разлика између приче ова два филма. Нема је. И Лазар и Леонида (према миту и филму) иду у битку за коју знају да је не могу добити, али иду јер тако налаже неки виши закон. Онај који говори да је слобода највиша људска вриједност, и да златници не вриједе ако се мораш клањати цару - богу. Прича о слободи је суштина америчке и француске револуције које су обликовале западни свијет, којем теже они који би да се косовског мита кутаришу.

Косово и царство небеско митског кнеза Лазара су подударни са европским вриједностима, барем оним какви су били док из нису зајашили неизабрани Ромпуј и Ештонова.

Могло би се набрајати и набрајати на шта све утиче и како се манифестује нека зацртана демитологизација. Једно је и то, што слобода и достојанство нису примарна ствар. Жртвоваћемо их онда кад се постави питање да ли да нам лично буде мало боље, а да ћутимо и не гледамо пропадање око нас. И да нам они који причају у категоријама образ, част, слобода, поштење, изгледају као наивне будале. Или да нам се то чини као маска коју носе док не уновче набројане ставке.

Један црногорско - сарајевски србомрзитељ (име му се не помињало) писао је једном, са презиром о својој новој домовини, како не разумије Црногорце који се диче својом слободом у кршу гдје нису имали довољно ни да једу. И некако разумије католичке крајишнике у данашњој хрватској, који се поносе што су били бедем исламу, јер су они иза себе имали неку Европу коју су бранили. Шта су ког ђавола бранили Црногорци (док су се још Србима звали) у том кршу гдје за хљеба нису имали?

Бранили су баш ту слободу, без које човјек није човјек, и без које ни живот нема посебну вриједност. Тешко то разумије мозак одгојен на новцу који се дијели на грантовима за демократизацију и деконтаминацију. Данас када свако има у породици неког ко је био у прилици да жртвује живот да би ми имали слободу, нама је потребно то ново читање лектире (са разумијевањем) која нам је задана на Косову, у Невесињској пушци, у Гатачком устанку 1941. Нове генерације се не примају на досадашње, преписане интерпретације политичара.

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ 

Поводом новог мандатара: Сви наши трагични видовдани

Видовдан је један од најзначајнијих празника у националном сјећању српског народа. Обиљежава се 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару. На тај датум десило се неколико преломних догађаја за српску историју.

Назив Видовдан потиче од Светог Вида. Овог ранохришћанског мученика, пострадалог за вјеру почетком IV вијека, славе римокатолици, православни Срби и Бугари. Код Словена је Свети Вид вјероватно наслиједио култ Световида, паганског божанства рата, обиља, бујности, среће, свјетлости…

Видовдан Срби највише везују за Косовску битку. Тог датума је 1389. године на простору Косова поља дошло до сукоба Срба са Турцима Османлијама.

Битка и њено значење заузимају једно веома специфично и важно мјесто у српској свијести и историји, без обзира и независно од чињеничне историографије. Битка је важна као преломни догађај продора Османлија на просторе некадашње српске државе, који је снажно започео нешто раније, 1371. године, битком на ријеци Марици, а до коначног пада српске средњовјековне државе под турску власт дошло је тек средином сљедећег вијека, падом престонице, Смедерева, 1459. године.

Српска православна црква од 1892. године прославља на Видовдан Светог великомученика Цара Лазара и све мученике српске.

За каснија страдања Срба кроз историју наилазила се утјеха у жртвовању за више праведне циљеве или испуњавање оног што се најчешће назива косовски завјет.

Видовдан се са својом симболиком савршено уклопио у трагичну историју Срба. Тај датум је касније одиграо значајну улогу и у односима модерне српске државе, чија је независност од Турака међународно призната 1878. године, када почиње историјски период који се завршава Балканским ратовима и коначним и потпуним ослобођењем од турске владавине скоро цијелог Балкана, а онда долази још један битан Видовдан.

На Видовдан, 28. јуна 1914. године, приликом посјете аустријског престолонасљедника Сарајеву на њега су извршили атентат припадници револуционарне организације Млада Босна, која се залагала за ослобођење и уједињење Срба. Босну је Аустроугарска анектирала 1908. године, а Срби, и не само они, од почетка анексије почели су са покушајима да се и аустријских окова ослободе, што је духовно резултирало појавом пјесника и писаца попут Кочића, Шантића, а физички – оснивањем организација попут Младе Босне.

Одржавање војне вјежбе аустријске војске на Видовдан доживљен је као понижавајућа провокација. На Франца Фердинанда је пуцао двадесетогодишњи Гаврило Принцип. Аустроугарска је овај инцидент искористила као повод за да Србију прво уцијени неиспуњивим условима, а онда јо објави рат, иако се њена умијешаност у атентат није могла доказати.

Тај рат је искоришћен као прилика да се разријеше дуготрајни сукоби европских сила. Био је највећи до тада и остао је упамћен као Први свјетски рат.

Током рата је 1916. Године Видовдан обиљежен као Српски национални дан у школама савезника Србије у том рату – Енглеске и Француске. Први свјетски рат је званично окончан на Видовдан 1919. године потписивањем Версајског мировног уговора. Након њега Аустроугарска се распала на више држава, а Србија је успјела да оствари национални циљ ослобођења и уједињена Срба и других јужнословенских народа.

Остварење циља коштало је Србију огромних жртава (изгинуло више од четвртине становништва, и више од половине мушкараца између 18 и 55 година).
Новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца требало је три године да донесе први устав. Послије прегласавања у одсуству сагласности, Устав је донијет 28. јуна 1921. године и остао је запамћен као Видовдански устав. Устав донесен тијесном већином, заснованом на националном прегласавању тешко је спровођен наилазећи на отпор његових противника. Проблеме који су у вези тога настали је покушао да ријеши краљ Александар када је 1929. године, укидањем Видовданског устава осам година након његовог доношења, суспендовао политичке странке и увео личну власт, а држави промијенио име у Краљевина Југославија.

Та држава је крваво нестала у Другом свјетском рату, у којем су Срби претпрјели геноцид на простору квинслишке НДХ, и пали као жртве ослободилачке борбе. Краљевину је наслиједила Југославија којом су владали комунисти. И на њих је један догађај који се одиграо на Видовдан судбоносно утицао. Године 1948. Резолуцијом Информбироа дошло је до разлаза Југославије и како се то обично тврди - њеног дотадашњег покровитеља и узора Совјетског савеза. То је даљу историју Југославије усмјерило у нешто другачијем правцу.

Тако је остало све до краја заједничке југословенске државе, чији је почетак крвавог распада опет обиљежио један догађај који се одиграо на Видовдан. Године 1990. усвојен је амандман на Устав Хрватске, којим су Срби изгубили статус конститутивног народа у Хрватској. Убрзо након тог Видовдана услиједио је нови рат и ново страдање.

Југославију (СФРЈ) је наслиједила „окрњена“ Југославија (СРЈ), у чијем саставу су остале још Србија и Црна Гора. Том државом је као предсједник (Србије 1989-1997, СРЈ 1997-2000) владао Слободан Милошевић. Његов политички успон и пад обиљежили су догађаји на Видовдан. Најприје је говором поводом прославе 600 година од Косовске битке на огромном скупу на Газиместану (гдје се налази споменик српским војницима погинулим у тој битци) 1989. године промовисан у новог вођу српског народа. СР Југославију је морао да напусти 2001. године, када је као оптуженик за ратне злочине од стране нове власти, ухапшен и изручен у Хаг, Међународном суду за бившу Југославију. Повратак одатле није доживио.

Србија и Црна Гора нису опстале у заједничкој држави па је дошло до постепеног разлаза, те је самостална Црна Гoра званично постала чланица Уједињених нација - на Видовдан 2006. године.

Видовдан се као државни празник обиљежава од петстогодишњице Косовске битке 1889. године. Слављен је као помен српским борцима изгинулим за вјеру и отаџбину, а и данас је у Билећи обиљежен као слава Војске Републике Српске која је на Видовдан 1992. године успјешно завршила једну од својих сјајних војничких акција Коридор.

Празновање Видовдана је било укинуто након Другог свјетског рата са доласком комуниста на власт у Југославији. Међу државне празнике у Србији враћен је након полувјековне паузе, 2001. године, као спомен на Косовску битку.

Данас, након доношења Закона о измјенама и допунама закона о државним и другим празницима у Републици Србији, из 2011. године, Видовдан је државни празник који се празнује и обиљежава радно, али закон више не наводи којим поводом се обиљежава Видовдан, односно шта тај празник представља.
 

Извор: Историјска читанка блог/Фронтал 

Јеремићев успјех и могућност учешћа либерала у власти

Послије Јеремићевог избора за мјесто предсједавајућег Генералне скупштине УН са 99 гласова различитих земаља свијета, на српској политичкој сцени дешавају се тектонски поремећаји оличени у могућности учествовања либерала у будућој власти.

Пише: Стефан Драгичевић

Након избора Вука Јеремића на мјесто предсједавајућег генералне скупштине УН и генерално угледа којег бивши министар спољних послова Србије посједује код страних држава, даје упечатљиву слику да Србија може у дипломатији и важним институцијама међународне заједнице да издејствује своје државнике. То наравно укључује све његове напоре да кроз промовисање српских националних интереса у свијету сачува сувереност своје земље и да је прикаже у најбољем свјетлу, што и јесте посао дипломатског представника.

Међутим, највећи проблем у свему томе јесте што је кроз политику „чувања“ и „приче“ око националних интереса исти тај Јеремић слушао Владу Србије која је потпуно девастирала међународно признату државу Србију и њене границе, када је кључни преговарач у дијалогу са Приштином Борислав Стефановић прихватио да у наручје тзв. косовским властима да сва важна права које једно друштво карактеришу као државу.

Од међународног представљања тзв. Косова са фуснотом, катастра, регистарских таблица, признавања универзитетских диплома Приштине, личне карте до админинстративних прелаза. За Стефановића су ово техничка питања па је вјероватно кроз ту обрађену технику климнуо главом на све захтјеве САД, посредника Роберта Купера, да би Едита Тахири сва срећна и узбуђена могла да иде кући код својих претпостављених и да им каже да их је Србија у „Стефановићевом техничком смислу“ већ признала.

Нажалост, Јеремић је и даље настављао по свијету да прича о нелегалном проглашењу независности Косова, мада га је стварност, како реална тако и правна, потпуно демантовала прихватањем разноликих приштинских захтјева.

С друге стране, институције Србије на сјеверу Косова су под знаком питања, јер како ће оне да функционишу када се и од Београда и од Запада карактеришу као паралелне институције? Нешто што је паралелно подразумијева да је извучено из правног система и поретка једне земље, па је овим понављањем бивша Влада покушавала народу да објасни каква је реална слика Косова и Метохије као уставно-правне аутономне покрајине Србије.

Другим ријечима, да каже колики је притисак на Србију због тих институција како би коначно угледала свјетлост дана статусом кандидата за чланство у ЕУ.

А Устав? А институције на Косову које функционишу по законима Србије? Еулекс је већ почео да скида регистарске таблице издате из Србије у митровачком насељу „Бошњачка махала“ па ме заиста не би ништа чудило да ускоро видимо КПС и Еулекс у Лепосавићу како почињу да примјењују Уставе и законе тзв. Косова тако што почну да истјерују запослене у општинским управама на сјеверу КиМ.

То је реалност коју је Јеремић знао, али је и даље на многим страним дестинацијама морао да прича о штетности признавања.

Друга медаља - Либерали у власти

Једна страна медаље у прошлости је Косово у радњама бивше Владе Србије, а другу страну медаље ћемо тек видјети јер нам предстоји састав нове Владе у коме Тадићев ДС тако силно зове ЛДП Чеде Јовановића, да им се прикључи у саставу скупштинске већине. Истог оног Јовановића који не признаје постојање Републике Српске (као дејтонске категорије), који тиме негира и само постојање БиХ, оног Јовановића који каже да је РС геноцидна творевина, оног Јовановића који би Косово давно пустио низ воду по погледима Џорџа Сороша...

Поставља се питање коју и какву то политику Јовановић може да игра и да заговара у Влади Србије? Какву ће Влада да води политику према Србима у дијаспори са Чедом у власти? То је опасна игра, а они који склапају скупштинске већине требају добро да размисле с ким улазе у политичке аранжмане, јер је једно математика и новац, а сасвим друго национални интерес и хтјење да се политика укључи у процес доношења одговорних одлука у интересу народа.

Срби у региону, а нарочито у РС, питају се какву Владу могу очекивати у матици. Да ли ће то бити вођење спољне политике по либералним схватањима које ће се темељити на изјавама првог човјека ЛДП-а? Легитимитет такве власти први ће оспорити народ западно од Дрине (јер су национално најосвјешћенији) па касније и сви остали. Политичари не схватају да ријеч коју јавно кажу има своју тежину и као вибраторни уређај се рефлектује на понашање обичног народа према таквој политици и таквој реторици.

Ирелевантан фактор

ДС је самим чином позива према Јовановићевом ЛДП-у да учествује у власти за мене потпуно ирелевантан фактор за склапање Владе без обзира на број гласова који су освојили на изборима, јер је очигледан интерес пошто-пото формирати власт. Ако их је ЛДП (као опозиција) подржао у неким законима у скупштини док су им Динкићеви региони и Чанкови лигаши били окренули леђа, онда се та врста захвалности мора мјерити неким другим вриједностима, а не тако озбиљном одлуком – склапањем будуће Владе.

Изгледа да ДС уопште није поредао приоритете, што је основа једне политичке партије која претендује да буде власт.

С једне стране има политичку биографију из прошлости која је врло дискутабилна и бременита са политичког и економског становишта, а с друге стране сада жели да оформи већину са одређеним сателитима која неће „превише“ условљавати будућу Владу. Као да заборављају - ЛСВ (иначе коалициони партнер – Избор за бољи живот) која ће урадити све да Војводина ојача своју аутономност до коначне државности, СПО који је потпуно промјенио политичку реторику и који се малтене од ултра деснице сада карактерише као крајње ''љевичарска'' политичка партија чији се лидер залаже за улазак у НАТО и још томе додајте ЛДП - државна политика има да буде у пуном капацитету у функцији задовољења националних интереса државе Србије.

Тадић неки дан рече да је добио увјеравања Јовановића „да не доводи у питање постојање Републике Српске“. Међутим, ако Тадић мисли да се политика гради из повјерења и увјеравања онда је он заиста у великој заблуди. Не ради се овдје о амбасадорима, о неким свјетским дебатним форумима, већ о политици која је давно истиснула повјерење, искреност и разум. Поготову зато што сва та увјеравања иду у правцу формирања нове Владе Србије у којој ће изгледа бити мјеста и за либерале, војвођанске лигаше, СДА, Мају Гојковић... Оваква власт би била пријетња по заштиту државних и националних интереса Србије и то по свим питањима.

Мањинска Влада

Постоје у јавности разне спекулације о некој врсти мањинске Владе у којој се не спомиње ЛДП, мада свако онај ко дугорочно гледа политичку сцену Србије зна да ће таква Влада добити подршку ЛДП-а у скупштини за неке своје одлуке и законе што аутоматски ову партију дефинише као владајућу структуру.

Колико год то нереално гледали и сагледавали као најлогичнија и најстабилнија Влада би била она коју би формирали СНС-СПС. Идеолошка трвења су давно по страни на политичкој сцени, тако да би ова врста коалиције заправо била једина реална и нужна за будућност Србије. СПС колико год жели да се домогне и врати у свој изворни љевичарски сегмент, у тој структури ће стално бити „десног крила“ из 90-их што дају потпуно отворену могућност сарадње са декларативно умјереном конзервативном партијом каква је СНС. Таква коалиција можда није идеална (као ни једна по мени у Србији) али је за будућност нужна и најреалнија у овом тренутку.

Послије силних комбинација и ко би с ким могао, а ко с ким не би - остаје да видимо има ли у српском политичком тјелу визија за будућност државе и друштва или остаје онај већ устаљени механизам "амбасаде раде свој посао, а математика саставља и обједињује".

ФРОНТАЛ.СРБ

Рокфелер и Ротшилд удружују снаге

Група Ротхшилд (РИТ Капитал Партнерс) објавила је у среду 30. маја да преузима 37 одсто акција у Рокфелоровој групи, од банке Сосијиете Женерал за непознату суму.

Како је почетком маја јавила агенција Ројтерс СоцЖен се спремала да прода своју јединицу Траст Ко. у Лос Анђелесу, а такође и милијарде тешке зајмове авио индустрији бродоградњи да би балансирала свој салдо и да смањи потребе за доларима. У том контексту Рокефелер је умјесто банке СоцЖен за партнера добио једно од најпознатијих имена у глобалним финансијама. 

Имовином од скоро 40 милијарди долара ће управљати заједничко предузеће Рокфелерових и Ротшилдових, чији планови нису познати.

Дејвид Рокфелер (96) и лорд Јакоб Ротшилд (76) одржавају личне односе више од 50 година. Дејвид Рокфелер, кога називају патријархом породичне компаније је најмлађе и једино преживело дете Џона Дејвисона Рокфелера.

Династија Ротшилд почела је када је Мајер Амчел Ротшилд почео бизнис у Франкфурту крајем 18. века. Мајер Амшел је ударио темеље Ротшилд корпорације када је послао својих пет синова у главне европске финансијске центре - у Франкфурт, Беч, Париз, Напуљ и Лондон, гдје је његов трећи син Натан Мајер Ротшилд основао банку у Ситију 1811.

У хроникама о тој фамилији, у којима се тешко разликују митови од чињеница, остало је забиљежено како је Натан Мајер Ротшилд, финансијски помогао британску побједу над Наполеоном, тако што је куповао британске обвезнице вјерујући да ће Наполеон изгубити, а Велингтон, с којим је пословао раније, побиједити. Дао је и зајам британској влади за Суецки канал. Ротшилдови дјелују у бројним европским земљама. Они сада настоје да консолидују своје послове у Француској и Британији.

Важна година у историји династије Рокфелер је 1870, када је Џон Дејвисон Рокфелер основао Стандард нафтну Компанију која је као мултинационална корпорација доминирала у нафтној индустрији до 1911. Џон Рокфелер је био први Американац који има више од милијарду долара.