Мистерије: Тетоважа краља Александра

Краљ Александар Карађорђевић, убијен у атентату у Марсељу 1934, имао је преко груди истетовираног великог крунисаног орла, по изгледу најсличнијег германским хералдичким мотивима који су красили пруске племићке грбове.

Оно о чему се до сада само спекулисало открио је ђакон Ненад Јовановић прикупљајући материјал за књигу “Грбови, заставе и химне у историји Србије”, у којој је први пут и објављена фотографија краљеве тетоваже.

“Мало је познато да је витешки краљ ујединитељ имао прилично велику тетоважу израђену преко читавих груди”, каже ђакон Јовановић.

“Приказивала је једноглавог орла широко раширених крила, с мачем у једној и шаром у другој канџи. Орао је крунисан хералдичком круном, налик на круну Светог римског царства њемачке нације. Наша хералдичка наука се овим питањем није бавила и вјерујем да ће наредна истраживања дати вјеродостојан одговор”. Он каже да је употреба оваквог хералдичког знака без преседана код једног српског владара.

“Посебно ако имамо у виду да су управо Карађорђевићи водили славан и побједоносни рат који је значио и крај њемачког царства и силазак дома Хоенцолерна са њемачког престола”, објашњава Јовановић.

Могуће објашњење ове тетоваже поједини хералдичари виде у родбинским односима пруске владарске куће са Карађорђевићима.

“Супруга краља Александра, наша краљица Марија, била је румунска принцеза из дома Хоенцолерн-Зигмарингена”, каже Јовановић.

Секретар Друштва српских грбоносаца “Милош Обилић” Марко Дражић подсјећа да древне корјене овог симбола.

“У древној грчком политеизму, још од седмог вијека прије Христа, врховни бог је био Зевс. Владао је на престолу на врху Олимпа са свежњем муња у лијевој, и скиптром, на коме је стајао орао, у десној руци. И његов римски пандан, Јупитер, имао је вјерног савезника у једноглавом орлу, који је постао симбол римске државе и елитних легија”, подсећа Дражић.

Он истиче да се и поред Константиновог стега, у Ромејском царству у почетку користио једноглави орао, као симбол старе римске државне власти.

У хришћанској теологији орао је симбол светог Јована Богослова и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Јеванђеља и Апокалипсе. Његову представу можемо видјети и на стубовима цркве Светог Марка у Београду”, закључује Дражић.

Убица

И убица краља Александра, терориста Владимир Черноземски, имао је тетоважу испод мишке – лобању са укрштеним бутним костима и иницијале ВМРО, односно организације која је, за рачун усташког покрета, организовала и извела атентат на првог југословенског краља.

Принцип погодио главу змије

Почетком 20. вијека тетовирање је било веома популарно међу краљевским породицама. Руског цара Николаја Другог Романова тетовирао је јапански мајстор.

Познато је да је и аустроугарски престољонаследник Фердинанд имао велику тетоважу са змијама на грудима. Налази са аутопсије, после атенатата 1914, показали су да је један од метака које је испалио Гаврило Принцип, а који је усмртио принца, прошао тачно кроз главу змије.

http://www.youtube.com/watch?v=B0pyyt_G0U8&feature=player_embedded#!

ПРЕУЗЕТО СА ФРОНТАЛ.РС

Антифашисти, марксисти и остали у посљедњем обрачуну

У жижи интерсовања цијеле регије ових дана представља вијест скоре рехабилитације гелерала Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића.

Доста је оних који овај чин осуђују као „непожељни повратак идеологије српског хегемонизма из Другог свијетског рата“ занемарујући многе релевантне чињенице које говоре управо супротно томе. Нормално је да се глас „против“ чује од једног социјал-демократе какав је Иво Јосиповић који припада политичкој партији која је наслиједила основне принципе и одлике Комунистичке партије, исте оне која је генерала Михаиловића на суду у Београду 1946. године осудила на смрт због сарадње са окупатором. Вјероватно не би исте реакције видјели да је неки српски званичник поставио питање у вези Алојзија Степинца, који је 1998. године од стране папе Јована Павла II проглашен блаженим.

Нормално је да данас у сваком дјелу бивше државе се буде „Титови пионири“ који су слијепом послушношћу пратили комунистичке идеале и који су из године у годину свјесно или несвјесно уништавали и изједали националне идентитете, културу и вјеру сваког народа који живи на територији бивше СФРЈ.

Међутим, има ли истинске воље за сагледавање историје? Чему стално потпаљивање неким историјским догађајима међу политичарима ако се истина стално крије и скупља прашину у архивама судова? Одавно су данашњи политичари научили да живе на демагогији, међутим мало ко од њих би се истински ухватио у коштац и када би схватио да није у праву.

Оно што неко неће или не жели да схвати јесте чињеница да је генерал Дража Михаиловић у рату предводио тада регуларну краљевску војску Југославије која је имала потпуни легитимитет да брани земљу од било ког потенцијалног агресора. Дакле, једина права војна формација која се могла назвати антифашистичком и која је морала заштити становништво. Немогуће је након овога подвлачити паралелу Дража-Тито јер то су дијаметрално супротне личности у сваком погледу.

Први је дао своју заклетву за одбрану отаџбине и краљевине, а други је зарад власти био спреман да жртвује цијелу своју војску, али и народ, кроз познату једначину „за једног убијеног Нијемца 100 срба“. Каква коинциденција па су у партизанима били већински Срби. Ако томе додамо Титову историјску позадину у злогласном НКВД и какве је све злочине правио широм Европе да би добио подршку Стаљина због Комунистичке партије и комитета у Југославији онда ништа више не може да буде чудно „зашто је Југославија и кројена на уштрб једног већинског народа“.

Не треба ни да нас изненађује зашто је 1941. године тадашњи већински српски народ био против комуниста који су на све начине покушавали да исјеку везе на којима су се заснивале друштвене вриједности тог доба. На неки начин су и успјели, али првенствено захваљујући политици Стаљина који је средином рата у Југославији видио велики штит од Нациста и Фашиста.

Зашто је Тито себи давао неоправдане заслуге у рату? Веома једноставно, да би придобио повјерење српског народа, јер српски народ и послије рата није давао велико повјерење Титу, већ искључиво генералу Михаиловићу и краљу Карађорђевићу. Отуда се и развио онај страховити политички дискурс Совјета и Тита да како знају и умију скину и униште генерала Михаиловића јер им је он био главни политички опонент за престо у тадашњој разореној и уништеној Југославији. На сва уста у завршници рата Комунисти Југославије су прозивали четнике и Дражу како сарађују са окупатором, како деградирају све оно у чему су партизани успјели да би извршили невјероватан притисак на свјетску сцену у коме би се Дража приказао као злочинац и нечовјек. Зашто су то радили?

Прво, генерал Михаиловић је имао одличне односе са званичним Лондоном, чак га је тамошља ратна команда хвалила како је одлучан и поуздан генерал. У часопису „Тајм“ 1942. био је написан чланак о Дражи који је приказан и на насловној страни. Даље, одликовање од стране генерала Шарл де Гола који је генерала Михаиловића одликовао ратним крстом; Постхумно одликовање од стране америчког предсједника Хари Трумана због учествовања у операцији спашавања америчких пилота који су били оборени изнад Југославије; Америчке обавјештајне службе заједно са Југословенском војском у отаџбини спроводе операцију „Холјард“ чији је циљ био евакуација 15. Ваздухополовне америчке армије... Зар је ово сарадња са фашистима? Је ли ово највише иритирало старјешине КП или чињеница да је Дража заједно са краљем уживао велико повјерење сопственог народа?

Исти ти комунисти су на сва уста говорили како су баш они ослободили цијелу Србију, међутим, иоле ко је упознат са дешавањима током Другог свијетског рата зна да је највећи дио Србије заједно са Београдом ослободила Црвена армија која је дошла и са још једним задатком – Постављање Тита као врховног комаданта.

Врховни командат није чекао ни презао, па је одмах желио да удари на Нијемце који се повлаче и то формирајући Сремски фронт, тако славну битку за комунисте у коме је изгинуло око 13.000 српских омладинаца. Забранио хришћанима да се моле Богу у цркви, уништио САНУ, уништио српску традицију... Прави правцати марксиста!

Четири ипо деценије народи су живјели под марксистом који је онако „ниском и жалосном“ судском побједом над генералом себи омогућио нову монархију оличеном у социјалном нагону гдје је новац добијан од различитих међународних финансијских институција користио за бесплатне факултете, здравствену заштиту за сваког становника Југославије.

Краља и Драже се ослободио, али умало да добије и по носу и по прстима од свог „некадашњег“ великог пријатеља из СССР-а – Јосифа Стаљина. Права је штета што до тога није дошло јер би данас народи живјели слободније и нормалније.

Дио фељтона из Пресса од 24.03.2012.

Обраћање Драже Михаиловића пред комунистичким судом

Још у марту четрдесет и треће готово цијели партизански врх, осим Тита, нашао се у Загребу и склопио са Нијемцима и усташама пакт о међусобном ненападању и заједничком нападању на моје снаге. Тај споразум су крваво платили и мој народ и моја војска. Ипак, никада нисам ни помислио да се домогнем њемачке помоћи у обрачуну са партизанима, иако ми је често нуђена. Знао сам да је циљ окупатора био да уништи обје гериле, а прије свега ову коју сам ја предводио јер је била бројнија и по Нијемце много опаснија. Васпитан сам и у свом дому и у свом позиву да Нијемцима не вјерујем, чак ни онда када би нам доносили поклоне, а не бомбе. Осјећање према њима из Првог свијетског рата пренио сам и у Други, и то с једнаком одлучношћу, радило се о Кајзеровим или Хитлеровим генералима.

Ако су неки локални комаданти који су се китили мојим именом покушавали да Нијемце или Италијане придобију за савезнике против партизана, немилосрдно сам реаговао и кажњавао. По том питању, разумјевања или гледања кроз прсте никада није било. Избјегавао сам непотребе сударе са окупатором, унапријед осуђене на неуспјех и страшне одмазде над цивилима, и спремао стратегију општег и муњевитог удара по свим непријатељским гарнизонима и сили. Сукоба са Нијемцима било је, наравно, непрестано и наносили смо им више губитака него ико у окупираној Европи. Они партизане нису ни осјећали. За вријеме битке код Ел Аламејна, у сјеверној Африци, моје су снаге мјесецима чврсто држале пругу Београд-Ниш-Скопље-Солун и спријечили десетине хиљада хитлероваца да притекну у помоћ Ромелу.

То је Србију у црно завило. Што на бојном пољу што при њемачким репресијама, живот је изгубило више од стотину и педесет хиљада Срба. Само у логору на Бањици и у Јајницима однијели десетине хиљада глава. Савезничка команда је упућивала прогласе патриотама Европе да се не залијећу, да чувају животе и чекају осдудни позив за одсудни бој. Истовремено, од мене је захтјевано да се не уздржавам и да не штедим српске животе. Штедио сам дјецу и домаћине Србије колико год сам могао, унапријед знајући да ће ми то и Енглези и Американци и Руси узети за зло. Никада се нећу покајати због тога што нисам голоруке тјерао на бункере и тенкове, него сам ударао кад је то имало смисла и циља. Да не бјеше партизана, а после Черчилове и Стаљинове завјере против Срба, ја бих са Нијемцима завршио још `41, а са Павелићем сигурно и много раније. У једном дану, који сам спремао, затресао би се Балкан под мојом војском и сва Хитлерова сила од Солуна до Љубљане била би оборена на плећа.

Извор: Фронтал.РС

Живот у прошлости

У вријеме када су многе земље у нашем окружењу рат/сукобе/разарања/злочине 90-их поодавно оставиле на рад различитим институтима, невладиним организацијама, историчарима, до тада се бх јавност интензивно и готово свакодневно бави овим питањима у коме се стално поставља питање „ко, како и зашто“.

Правде нигдје, а политике свуда. Но, како објаснити феномен сталног медијског надзора над крвавим ратом који је задесио БиХ у коме је изгинуло преко сто хиљада људи? Ко и зашто сматра да таквом уређивачком политиком може да профитира и да политизацијом жртве оствари одређену корист? Због чега се и 17 година послије несрећног рата јавност држи тако чврсто у канџама прошлости?

Отворите данас било које дневне новине у РС и ФБиХ и видјећете колико је тачка потенције на рату и жртвама. Ништа мање од њих не одступају ни сами магазини који излазе три пута седмично. Када је недавно Џуд Романо без икаквог аргумента обуставио истрагу у случају „Добровољачка“ у појединим штампаним медијима могли сте о томе да читате читава три листа „о узорицма“ „о посљедицама“ „о лошим/добрим момцима“...

Сличне приче су и око Сребренице, Горажда, Бихаћа... Само је питање „ко је извор“ Србин, Бошњак или Хрват. Врти се увијек једна те иста „ратна“ прича која уопште не дозвољава да људи крену у правцу помирења и на неки начин, другом животу. Људи су медијски индоктринирани разним аргументима с једне, с друге и треће стране што код њих ствара утисак „да корак у садашњост и будућност људи никада неће остварити“. Ја схватам да велика бол преовладава у души сваког човјека који је изгубио некога свог без обзира на националну и етничку припадност, али ми је несхватљиво да се на основу тога базира цијела данашња политичка дебата која се шири по најважнијим институцијама БиХ, РС, ФБиХ и на основу које пљуште индивидуално подизање оптужби за клевету и лажи.

Да се разумијемо, не оправдавам ни на који начин Суд и Тужилаштво БиХ који јесу политичке институције и чији је главни задатак да промовишу причу „о једном народу као жртви“ али онда се мора доћи до квалитативног рјешења за тај проблем. Не једни да причају једну причу, а други другу и на крају све се заврши „не причамо више до даљњег“.

Зашто да нове генерације које одрастају и крећу у живот, слушају и гледају овакве ствари? Требам ли ја, као дјечак, рођен ратне 1992. године да слушам о томе како су се донијеле поједине пресуде за злочине у „овом или оном селу, граду; како су цивиле масакрирали; сјекли им ноге, руке...“? Људи на власти не схватају да нове генерације нису оптерећене прошлошћу и да оне желе једну нормалну друштвену средину у коме ће креирати свој живот за сутра. Нису свјесни да требају да креирају један нормалан амбијент у коме ће се његовати породична и патриотска традиција сваког народа, а који није заснован на рату, крви и мржњи.

Да ли данашња политичка елита заиста сматра да пребацивајући лоптицу на друге ријешава проблем? Не, она га само продубљава. Данас је он довољно продубљен да је ова држава у правом смислу ријечи добила карцином мржње који се испољава убјеђењима људи како су у праву, на бази пренијетог знања о неком „ратном догађају“.
Жалосно је само погледати колико је самих расправа у разним емисијама било по овом питању, а да се нигдје не помене опстанак и интерес младе популације у овој и оваквој држави, развој привреде и формирање неког реципроцитета.

Уопште не треба сумњати у то да постоје људи који су плаћени да с времена на вријеме пуштају „овакве балоне“ како би испитали пулс јавности и додатно конфронтирали народе. Како су западњаци 90-их Југославији наметнули рат, тако су `95-е формирали домаћу политичку машинерију са задатком трајног потенцирања на злочинима и крвавим ратним дешавањима како би народи живјели под тензијама.

Гдје је рјешење? Донијети закон на нивоу државе у коме ће се сви активни политички актери 90-их година послати у политичку пензију и гдје би о рату могли да причају само преко новоформираних института и то у склопу њиховог члана. Такође, донијети закон о одговорности јавно изговорене ријечи сваког политичког актера у земљи, у коме би сви обратили пажњу шта и како говоре о „шкакљивим“ темама које имају предизпозицију конфронтације према једном, другом или трећем конститутивном народу.

Преко ових закона многи би се упустили у конкретније рјешавање виталних проблема ове државе, а које подразумијева систематско уништавање криминала и корупције и обезбјеђивање људима животне егзистенције кроз развој бољег привредног амбијента и структурирани облик улагања у радна мјеста. На овај начин би се избјегла сваква реторика која би жељела да на различите начине скрене са социјалних проблема.

Када би Нијемци и Французи или Французи и Енглези имали овакву спону савременог негирања злочина и стално се враћали у прошлост, пола данашње еврозоне не би ни постојала, а питање је да ли би и ЕУ била у оваквом монтерном систему у коме је сада ,или тачније, да ли би уопште и постојала. Исто важи и за НАТО. Једноставно, морамо порадити да наш менталитет „небеских народа“ кроз историју промијенимо јер садашњи токови друштва дају нове задатке и изазове са којима ћемо се суочити кад-тад.

Деведесете се не могу заборавити, али будуће генерације имају велику одговорност да то раздобље превазиђу, а да се они посвете будућности овог друштва у оној мјери које обичан грађанин од њих очекује. Од прошлости ниједна нација нити народ није живио те је с те стране неопходно да се окренемо друштвеним вриједностима које су својствене времену и простору у коме живимо.

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ

Империјалисти и заштитници свијета

Оно што се десило народима у социјализму на истоку по распаду СССР 1989. године најбољи је повод за славље оних који су желили коначну и потпуну доминацију над свијетом и да кроз злочиначко удружење НАТО проведу политику свјетског полицајца.

Контрола природних ресурса, индоктринација народа, стварање нестабилности појединих регија зарад копроративних интереса... Све су то појединости које је америчка политика циљано проводила уз асистенцију обавјештајних служби које су требале да играју улоге проматрања друштвених дешавања. Њихов узлет и налет није се зауставио на томе, па су уништили Југославију наметнувши јој рат са несагледивим послиједицама који у појединим политичким главама и дан данас траје.

Циљани пут данашњег екс Ју простора по америчкој визији треба да изгледа као „крава музара“ која страним предузећима допушта да све раде како хоће и како желе, а да се домаћа привреда ништа не пита. То је тај тзв. либерални капитализам који омогућава „слободну трговину добара и услуга“.

Но, како посматрати савремену геостратешку сцену? Да ли у садашњим политичким условима континенти одређују границе у блоковским подјелама? Да ли је Урал, Кавказ и мала Азија гранични дио који одваја чланице БРИК од оних западно-европских НАТО чланица?

Ако узмемо само мали дјелић онога шта се издешавало прошле године на свјетској политичкој сцени онда ћемо видјети да су се позиције итекако промјениле и заоштриле. Америчка противракетна одбрана у Пољској, још мало и у Бугарској; Турска, једна од најутицајнијих НАТО чланица упада у Ирак и напада курдске побуњенике; јача сарадња земаља БРИК; све више одржаних организованих сасатанака у вези формирања Евроазијске уније; јачање нуклеарног потенцијала С. Кореје; арапско прољеће; убиство пуковника Моамера ел Гадафија; збацивање Хоснија Мубарака; оштар дискурс Израела према Ирану; немири у Сирији; увођење ембарга на увоз нафте из Ирана као и економске санкције; Русија и Кина уз Иран и Сирију итд...

Сви ови догађаји поново враћају у јавност империјализам и експанзионизам, али и оне који стално некога бране. Силе против силе, али увијек исте државе и исти креатори.

САД-Западна Европа (НАТО) офанзивно, Русија-Кина-Индија дефанзивно. Што је још интересантнији ови дефанзивци и данас дан се у међународној заједници тако постављају и никако да једном они поведу коло политичког напада. Увијек су вјешти и формално јаки на ријечима и дискусијама али слаби када НАТО мимо УН удари на неку међународно признату државу и реалну слабију од далеко надмоћније војне машинерије са запада.

Свијет жели да види некога ко ће одлучно стати у крај америчкој политици рата и насиља у свијету, некога ко ће бити права брана америчком Стејт Департменту у сваком смислу. Разумљиво ми је да Русија обнавља своју економско-политичку моћ од времена неспособног и прозападног Јељцина и да се наглашавањем Сибира жели подстакнути енергетски сегмент једне супер силе, али то предуго траје. Док се Русија захваљује примањем у СТО, Американци то виде као знак своје супериорности и неупоредиво примамљивијег тржишта од руског.

Смисао треба да буде овакав Русија мора више да буде свјесна своје снаге. Зашто то наводим? У сукобима у Грузији прије шест година Русија је одлучно схватала одбрану Абхазије и Јужне Осетије јер су је људи прихватали као своју државу, а не Грузију. Постсовјетски синдром је поткопао тежње двије територије да се уједине са РФ јер је НАТО схватао тежњу колико Осетинима значи Русија. Изазивањем сукоба у том региону од стране режима Михаила Сакашвилија они су само тестирали реакцију званичне Москве јер су знали да РФ неће гледати скрштених руку инвазију на веома блиске покрајине које су се налазиле у територијалном саставу Грузије.

За резултат смо имали снажан притисак НАТО и ЕУ да Русија прекине рат под уцјеном да ће прекинути важне трговинске односе са њом и да је неће примити у СТО. И овај примјер показује да је Русија на неки начин подлегла притиску, али је за собом оставила двије аутономне покрајине које су се самоиницијативно прогласиле независним што им није донијело великог међународног признања у УН тако да је стање Јужне Осетије и Абхазије данас на статусу кво. Без руских трговинских односа и помоћи они не могу опстати, а Грузија само чека окидач да поврати своје „изгубљене територије“.

И овај примјер показује да се Русија понашала под притиском, али не званичних Уједињених Нација већ империјалиста из Америке и западне Европе.

Данас имамо ситуацију да НАТО заједно са Израелом разматра нападе на Иран на прољеће, а да се Русија и Кина сврставају у заштитнике Ахмадинеџада и ајатолаха Хомнејиа. Куда све ово води ако ће се двије „силе у успону“ само на међународној сцени постављати као штитови других, а НАТО-овци са мачевима нападати друге? Докле ће једни бити стално у офанзиви, а други стално у дефанзиви? И у међународним односима у свијету треба да постоји реципроцитет али ко ће се сада бавити Аристотелом и Платоном, демократијом и анархијом, када свако тражи своју мету која је обиљежена „виталним интересом“?! Апсолутно нико.

Многи сматрају да су поједини друштвени системи нестали и отишли у заборав, али није тако. Друштвени системи су сада само микс савременог 21. вијека у коме је у главној улози феудализам и робовласнички систем чије је поновно оживљавање конструисао запад. Не може се тек тако заборавити колонија попут Индије, попут Јужне Африке, попут Бразила и њихово енормно екслоатисање од стране колонијалиста.

У данашњем свијету се мора појавити снажан војно-политички блок који ће бити права конкуренција НАТО-у и западу. Да ли ће то бити јачање БРИК или формирање нечега другог потпуно је свеједно, али је важно да једни не осјећају сав монопол у својим рукама, посебно у војном смислу.

Извор: Фронтал.СРБ

Јован Ристић - српски дипломата

Јован Ристић (Крагујевац, 4. јануар 1831 – Београд, 23. август (јулијански)/4. септембар (грегоријански) 1899) је био политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Народнолибералне странке, два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића, а 1878. био је представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.

Ристић – дипломата и политичар

Будући несигуран, кнез Милан није волео Ристића, бојао га се. Волео је једног другог дипломату, Јована Мариновића. Зато што се није петљао у власт. Тако да је владала конкуренција између те две личности, али Мариновић није био куражан, повлачио се. Управо захваљујући Ристићу Србија је добила независност на Берлинском конгресу.

Будући да је Српско-турски рат 1877 — 1878. био успешан за српску војску, чинило се да постоје добри изгледи да се остваре политички циљеви Србије. На Ристићевој влади било је да донесе одлуку o војним захтевима Србије, који би се заснивали на овим српско-руским победама. Кнез Милан и српска влада одабрали су за тај задатак Ристића као дугогодишњег борца за националну политику Србије.

Српско-бугарске свађе, углавном око граница, које су изазвали глупост и про-бугарска пристрасност одговорних руских званичника, развиле су се у смртно непријатељство. Кнез Черкаскиј подржава максималне бугарске претензије. Читаво подручје које су заузеле српске трупе он означава као бугарске, додељујући Бугарској Призрен и Приштину, чак и нишки округ.

[уреди]Санстефански споразум

Премда никад није спроведен, Санстефански споразум имао је далекосежне последице за Јужне Словене и њихове односе c Русијом. Споразум је Србији дао независност, али је испуњен тек делић њених територијалних захтева. За српску јавност и политичке лидере ово је била велика неправда, коју су наметнули Руси a чије разлоге Срби нису могли да разумеју. Ристић је био озлојеђен одлукама из Сан Стефана. Прилику да Србија изађе из готово безнадежне ситуације видео је у незадовољству Беча и Лондона Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум, посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије o задржавању постојеће војне ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата“, написао је Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу у марту 1878.

Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Ристић ће ускоро отићи уБеч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, a Србији донети значајну корист.

[уреди]Берлински конгрес

Све до Сан-Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је прокљувио да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољ-на политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.

Већина одлука, које су потврђене Берлинским споразумом, постигнута је незванично, иза затворених врата. Министар иностраних дела Ристић одиграо је кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Цукић, заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: притиснут од Беча да препусти територије на западу, a од Русије да препусти области око Пирота и Трна Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, a да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама. Србија је веома добро прошла у Берлину, добила је за четвртину већу територију. Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима. Преузимањем контроле над јужноморавском долином Србија је постала владар главних праваца из Европе на Балкан, a отворен је и правац долином Вардара. Ристић је успешно завршио борбу Србије са Османским царством. Такође, дао је темељан допринос уставном развоју Србије својом одлучујућом улогом у припреми устава од 1869. и 1888. Ови документи подстакли су јачање демократских институција у Србији и истакли је у прве редове балканских земаља. Стога Ристић заслужно спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века.

Научни рад

Бавио се и историјом и написао:

• Спољашњи одношаји Србије од 1848-1872
• Дипломатска историја Србије 1875 – 1878

Штиглиц: ММФ је убица малих економија

Џозеф Штиглиц, професор економије, открива како моћне западне банке и ММФ изазивају социјалне немире у многим сиромашним земљама које „помажу“.

Перфидно смишљени сценарио је следећи: Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развитак или опстанак.

Након тога Свјетска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истовјетан типски програм који садржи четири обавезна корака, пише Штиглиц за Обзервер.

Текст је објављен у јануару, али актуелан је као стално упозорење свим државама, које би, по Штиглицу, могле постати жртве ММФ.

Прво што влада земље-жртве треба да спроведе без одлагања је приватизација, а посебно великих јавних и кључних индустријских предузећа која чине кичму привреде.

Уместо да се аргументовано противе захтјеву за брзоплету продају јавних предузећа многи су политичари пожурили у радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као да је ријеч о привредном императиву.

Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка с тешким далекосежним последицама они се позивају на императивне захтјеве Свјетске банке за обнову и развој.

„Можете видјети како им се рашире очи на могућност добијања провизије ако се у процјени вриједности имовине великих јавних предузећа и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или барем неколико стотина милиона долара“, каже Штиглиц.

Након кампањски спроведене приватизације обавезно слиједи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала.

Тај потез, теоријски гледано, омогућује инвестиционом капиталу несметан улазак и излазак из земље.

При томе, како показује искуство, у земљу-жртву, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи дио расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље.

Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“.

Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у земљу-жртву првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бјежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност.

У том паничном бијегу капитала државне резерве могу „пресушити“ за само неколико дана. Након таквог вјешто инсценираног бијега капитала ММФ обавезно тражи од владе земље-жртве да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80 % како би велике свјетске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала.

„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“, каже Штиглиц.

Астрономске каматне стопе, наравно, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу земље-жртве.

ММФ земљу-жртву која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – такозвано „тржишно одређивање цијена“. То је лијеп израз за драматично дизање цијена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга.

Земља-жртва дословице бачена „на кољена“ и „де фацто“ се налази пред првередним уништењем.

У тим драматичним околностима ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви.

Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон цијели котао не експлодира.

Тиме је отворено само предворје пакла. Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно народ, након чега су посвуда букнули жестоки протести и немири.

Постоји ли земља која је избјегла овакву несретну судбину? „Да“ – каже професор Штиглиц.

„Боцвана!“ „Одлучно су рекли менаџерима ММФ-а и Свјетске банке: Марш кући.

Извор: Фронтал.СРБ

Непостојећа држава

Прошле године обиљежило је тако бременито вријеме за арапски свијет, а о убиству уваженог и врло утицајног лидера Либије се више и не говори јер се вјероватно већ почела писати историја по америчко-француском диктату.

Страни медији су утихнули са причама о људождеру свога народа, који им није дао да се „демократским средствима“ боре за свој живот и просперитет, а истог су прије Арапског прољећа називали главним шеиком-дистрибутером најквалитетније сирове нафте у западни свијет по врло повољним цијенама.

Послије 42 године владавине Џамахиријом уваженог и утицајног пуковника Моамера ел Гадафија, године просперитета и социјалног мира у држави, отишле су у неповрат и заувијек се изгубиле у само шест и по мјесеци због немилосрдне жеље западних нафтних корпорација да свој спољни дуг акумулирају (200 милијарди), а повјериоца ликвидирају. Никакво чудо, јер основа њихове политике представља да само они могу да креирају своју власт и гдје год они дођу морају да јасно и прецизно дају налоге владама, а они ће им заузврат давати, на лијепе очи, концесије испод тржишне вриједности под изговором „треба нам страних инвестиција“.

Колико год то изгледало сувишно напоменути, Гадафи је за разлику од многих држао свој систем вриједности одбацујући идеологије и форме, Маркса и Енгелса, радио је оно што народ уједињује, то је национална освијешћеност, социјални нагон и покушавао на све начине да очува стабилност племена у одређеној мјери.

Нажалост, стварно стање је било такво да Бедуини нису задовољни својим стањем па су индоктринирани америчко-француском политиком прешли на страну агресора, оних који су напали једну суверену и међународно признату државу под изговором „да Гадафи гуши демократска права свога народа“. Уз све то кршећи сопствене усвојене резолуције у СБ УН које се у двије тачке састоје у следећем: 1) Забрана ваздушног лета изнад Либије 2) Ембарго на увоз оружја.

Сам против свих

И поред очигледне чињенице да је за вријеме НАТО агресије на Либију Гадафи одржао величанствени национални говор код свог комплекса Баб ал-Азизија у коме му је нација клицала и тражила одлучан борбени одговор против побуњеника и америчких ваздушних бомбардера, страни медији су извјештавали све супротно и окарактерисали тај говор као разлог зашто Гадафија треба скинути са власти.

Чак су његову владавину називали „режимом“ иако се у појединим политичким литературама тај појам оцјењује у негативном контексту. Иоле упућеном човјеку је јасно да су се Американци поново посветили свом најубојитијем оружју – медијима, па тек онда бомбардерима и томахавцима како би свијет видио борбу против тиранина.

Зашто многи бјеже од једног суштинског питања, а којег су многи на западу игнорисали? Џамахирија Либија је била секуларна држава, држава у коме нису владали радикални покрети нити неке групе које реално могу да угрозе друштво у било ком смислу.

И онда се ми враћамо на разлог бомбардовања? Поред дуговања очигледан је био и онај други принцип скидања са власти пуковника, а који је у средњем вијеку многе краљеве највише болио. Љубомора, способност, част, љубав према народу, однос човјека према човјеку, традиционализам... Систем вриједности никада до краја није испуњен, али је непобитна чињеница да је све од овога покојни пуковник посједовао и да нажалост, колико год био добар према народу, то му је била лоша етикета на западу.

Корпорације и капитализам не воле тај однос, они желе све да подреде само себи, а да други имају посљједице од тога.

Начин и облик који су се испољили у сукобу против Моамера ел Гадафија били су све само не прави војни и људски одговор. Вјероватно су ови у Бенгазију рачунали да због јаких мјера безбједности, тада регуларне војске, морају да раде брзе нападе, па кад су схватили да су превише млитави и реално неспособни да се боре против правих војних формација на фронту, на сва уста су позивали како би им налогодавци са запада помогли из ваздуха и са мора. Најупечатљивији примјери могу се видјети код Рас Лануфа или Мисрате гдје су побуњеници буквално побјегли са фронта уз све присутну авијацијску помоћ „савезника“.

Узалудна је сва ова прича ако се она неће приказати у садашњем облику, као најбоља слика колико су либијска племена стварно демократска у транзиционом периоду према западном благостању.

А шта је демократија?

Да ли Либија постаје демократско друштво са овим НТЦ и Абделом Џалилом? Не да постаје већ се доказује на сваком кораку да иде тим путем! Свако племе и свако дијете од 16 година има оружје; свака параформација може да упадне обичном грађанину Триполија у стан/кућу; параформација појединих племена су јача од полиције (војске скоро да и нема); поједини наоружани припадници племена могу у сваком тренутку да зауставе било које возило, да претресу возача и аутомобил и да га из чиста мира пребију и узму му новац... Права правцата западна демократија, гдје ћеш боље! И Дивљи запад би се постидио оваквог стања у једној „сирово-нафтно“ богатој држави. Док западне корпорације трпају и згрћу новац, на улицама влада хаос, а сва дуговања су већ давно отписана од стране НТЦ.

Но искрен да будем, није ми жао. Чак напртив, драго ми је што видим овакво стање у Либији.

Зашто? Па исти ови људи из Триполија, обични грађани, су приликом опсаде од стране побуњеника газили пуковникову слику, пљували на његове билборде, уништавали „зелене заставе“, јавно, да свијет види колико је народна маса против пуковника и лидера који им је, благо речено, дао све што су хтјели. Живјели су као мали богови, имали животни стандард којег нема једна Њемачка, да би на крају довели неке марионете на власт који ће управљати душама и тијелима сваког Либијца, а њихове побуњенике-звијери поздрављали, исте оне који су на најгнуснији начин убили пуковника и његове синове у току сукоба.

Уопштено, Либија више никада неће бити она држава коју су људи познавали широм свијета. Никада више неће бити та која ће своју способност обликовати кроз правичне вриједности које народ жели да види. Никоме више неће говорити своје стварне државне ставове, већ корпоративне. Либија ће се сама од себе гушити и многим грађанским ратовима који ће услиједити у тој држави, довешће сама себе до потпуне дисолуције.

Извор: Фронтал.СРБ

Конкурентност БХ привреде: Диктирати, или пратити темпо

У условима када привреда једне земље нема основу за свој развој она полако али сигурно постаје домаћи феуд чији је власник странац.

Тако у најсликовитијем примјеру можемо описати ову данашњу бх привреду која показује сву немоћ према увозничком лобију, према страним корпорацијама, према страном капиталу и према цјелокупној ЕУ (60% свих донација, кредита, бесповратних средстава, ИПА фондова...).

Наиме, основни проблем нашег друштва, а тако и наше привреде јесте недостатак дугорочне стратегије и стратешког развоја. Овај недостатак је теоријски рак рана, а практично подразумјева економски суноврат са несагледивим послиједицама. Најбоља поука недостатка стратегије и визије може се извући из чињенице да ова држава има скоро маргиналан учинак производње у самој структури БДП.

С друге стране, потрошња јавних институција и тзв. агенција на нивоу БиХ је превисок и она мора да се сведе на минимум ако се има и мало жеље за отвореношћу према домаћој привреди. Домаћа привреда мора доћи до даха јер она „вјештачким дисањем“ не може да опстане на дугорочан рок. Разлози њеног сталног гушења јесу непостојање скоро никаквих подстицаја од државе и стално задуживање које посебно куца на врата малим и средњим предузећима.

Систем који није заснован на производњи има веома кратак вијек трајања. Ако се узме у обзир да већина малих и неразвијених државица своју политику заснивају на сталним задужењима, а не на реалном сектору и производњи онда друштво у цјелини слаби, а животни стандард галопирајуће пада. Економска филозофија каже „што више узимаш зајма, више си туђи“, али очигледно да је то капиталистичка филозофија држава које не желе своју економску стабилност, монетарну и фискалну самосталност. Срамотно је само и прочитати званични податак да цјелокупни простор бивше Југославије дугује свјетским „финансијерима“ 186 милијарди, у којима убједљиво предњачи Хрватска са укупним ино дугом од око 70 милијарди.

Да ли је боље диктирати, или пратити нечији (успјешнији) темпо?

На први поглед врло једноставно питање, а заправо је комплексно јер људи не желе да схвате колико је суштина заправо у једном независном и самосталном привредном систему. У мојој предходној анализи „Перспектива земље у евроазијској Унији“ јасно сам желио ставити до знања да је кључ развоја самосталне и слободне државе либерализовано регионално тржиште. Данас нико не жели да поднесе иницијативу за отварање регионалног тржишта екс-ЈУ (не ЦЕФТА) који би имао јединствене тржишне услове за све државе у развоју или оне који већ дуже вријеме називају „у виртуелној транзицији“ у коме је и наша БиХ, коју квалификују као политички нестабилну и нефункционалну заједницу за развој малог и средњег бизниса.

Регионално тржиште би на постепен начин креирало производњу, изњедрило мале пољопривредне задруге, формирало заједничке девизне резерве и на тај начин потпуно заокружило један простор. Коме је то лоше? Лоше је феудалцима са запада јер они желе јефитну радну снагу, а Балкан је идеалан да се иста пронађе на „јадном“ тржишту капитала. Апсолутно им не би одговарало да имају домаћу конкуренцију за њихове производе јер би им то урушило пословну политику за инострана тржишта. Наша радна снага је у већини случајева недовољно образована, едукована и она се мора прилагођавати, слично нешто што се приписује за 600 радника „Фијата“ у Крагујевцу.

Зашто смо се убиједили да не може

Ми као народ понекада занемарујемо своје интелектуалне могућности, стално их потцјењујемо, а заправо се у њима крију највећи пројекти који би за мало рада и труда створили праву, функционалну и стабилну пословну заједницу. Зар није велики успјех када једно српско предузеће попут „Нектар“ купи успјешни словеначки „Фруктал“? Зар није успјех када војна индустрија Србије извезе оружја за мегаломантске цифре? Када Телеком откупи 30 одсто акција туђег предузећа и поврати свој углед и сјај са новим менаџментом? Када се „Симпо“ пробије на руско тржиште? Када се поједини самостални предузетници разноликим идејама пробију и на инострана тржишта? Када Електропривреда опстаје и по свему судећи, данас представља главни потенцијал ових простора? То су најочигледнији примјери, најбољи примјери привредне стране, али њих треба да буде неупоредиво више.

Наша земља је плодна земља, она тражи да се обрађује, а за такве идеална ствар је формирање пољопривредних задруга у коме би општина или држава откупљивала од сељака производе које он предаје за државне резерве. На тај начин би се Влада обезбједила у случају суша или поплава, а сељак добио средства за егзистенцију своје породице. Наравно, све то мора да прати стабилна и одговарајућа политика Владе.
Често се запитамо „како су француски или њемачки производи тако квалитетни, а за њихова извозна предузећа и јефтини“? Врло једноставно, франуска и њемачка Влада субвенционишу извоз својих предузећа, па је тако и сам успијех загарантован. Наша предузећа немају иза себе политику подстицаја јер је потрошња велика, па и покриће долази понекада као немогућа мисија.

Приједлог и ријешење са моје стране јесте формирање либерализованог регионалног тржишта који би објединио процес производње са посебно наглашеном борбом за развој наших производних и трговачких предузећа. За исту би требало формирати посебна монетарна правила која би била кључ тржишне конкуренције са монополским акционарским друштвима са запада.

Идејно рјешење би било да и сами закључимо колико су иновације са запада штетне нашим малим произвођачима, из простог разлога што својим патентираним експериментима нас свакодневно купују. То морамо зауставити, а излаз морамо тражити у домаћој робној производњи, да покажемо зубе увозничком лобију и да на крају за све имамо резултате у облику стабилног домаћег тржишта.

Извор: Фронтал.РС

Перспектива земље у евроазијској Унији

Најава формирања евроазијске Уније од стране руског премијера Владимира Путина је за многе била сензација још 2003. године, али тек половином 2011. о овој Унији се озбиљно разговарало.

Актуелизација питања нове економско-политичке уније било је и на свечаној цермонији Јединствене Русије на којој је Дмитриј Медведев унапријед јавности обазанио име будућег руског предсједника - Владимира Путина.

Сагледавањем геополитичког простора којег би обухватала будућа евроазијска унија, излишно је рећи да то нас на Балкану не интересује. Пројекат још није разрађен и није добио своје концепцијске дјелове, али је очигледан процес стварања новог, слободнијег и разноврснијег тржишта на којем би многе неразвијене државе са слабим економијама нашли свој интерес.

Ако на том једном простору имамо државе бившег СССР-а попут Азербејџана, Казахстана, Јерменије... држава које су изразито неразвијене, онда се пружа шанса за конкурентску борбу наших предузећа, концерна и холдинга. Са модерног становишта посматрања једне ЕУ свима је јасно да балканска предузећа имају врло мали проценат инвестирања и извоза и да је тамо већ предодређено која предузећа имају реалну основу за пословни успјех. Да не кажем монополску позицију с којом диригују и по цијенама и по вриједностима.

Не сумњам да има свакаквих тумачења и око тога, али ако се деси једном у 10 година да неко српско предузећа као нпр. „Нектар“ купи словеначки „Фруктал“ онда је понижење гледати заосталу привреду која каска и нема реалне шансе да се избори са странцима. То све говори да ми трчимо за нечим што је ирелевантно и што нашу привреду и наша јавна добра искориштава на начин „доброг магарца“.

Неће ЕУ имати добар стандард за српског сељака, нити за било кога ко има истинску жељу да се испрофилише у свијету бизниса, јер основа сваког модерног и јаког акционарског друштва јесте да добије јефтину радну снагу. Слободно тржиште у једном дјелу то и подразумјева, али ми нисмо тај ниво да би имали предодређен курс дјеловања против некога ко има ухлебљен однос на тржишту и који га није промјенио дуги низ година.

Зато морамо да тражимо алтернативе, а она је засигурно у будућој евроазијској унији у којој имамо реалне шансе за продор на тамошње тржиште. Да наша предузећа живе од свог капитала, свог рада, својих производа, а не да су увијек на апаратима у виду зајмова и кредита, посебно оне које су извозно орјентисане. Наша предузећа немају реалне основе да изврше процес акумулације јер немају од чега... притиснути обавезама и оним што истискује вриједност капитала сатјерани су уза зид.

Свакако, ако се у овај пројекат угради амбициозност и шанса која ће се створити у виду понуде, а не као предизборни миг, засигурно дугорочни план малих и неразвијених могао би да постане стварност. Не треба заборавити да је процес реструктурирања источне привреде и даље слаб, па и да се деси нека балканска приватизација онда то да не изгледа као баук.

Снага оваквог тржишта створила би неке политичке несугласице у виду Источног и Западног тржишта, али се као оправдање може наћи нагласак и на „Азију“.

Свјестан сам чињенице да већина политичких елита заговара причу о уласку у ЕУ као једини „безалтернативни рај на земљи“ но ти исти имају такав интерес јер они то не посматрају са становиштва народа и обичног свијета који има можда боље и јаче идеје од њих који се у већини случајева понашају поданички. Најбољи примјер су ИПА средства. Дигли су халабуку и на сва уста су једни друге оптуживали, а данас не знамо ни шта је са тим средствима која ће се „некада“ морати вратити и због чега ће испаштати наредне генерације.

Народу и грађанима се мора једном јасно рећи, да сви фондови и сва средства од стране ЕУ коју ми као држава добијамо нису бесплатни, и да нам они та средства не дају што нас воле већ што смо ми сиромашно друштво које када дође у зону неликвиднсти онда ће морати давати све што има, наравно, без продаје (јавна добра, јавна предузећа и сл.). Неки процјењују да ће то бити већ следеће године због нагомиланог јавног дуга од 6 милијарди.

Наши природни потенцијали су високи и јаки, и највеће је чудо што се ниједна бх компанија није изборила да имамо једно угледно предузеће на пољу извоза воде, винарије и пољопривредних производа. Како све више вријеме одмиче и како БиХ стално тапка у мјесту, имам осјећај да у овој држави постоји један снажан увознички лобиј који руши све нормалне оквире за развој домаће привреде. Напросто преглед ситуације на терену говори колико је све подређено неким циљевима којима је главни приоритет да се испрофилишу и да цјели један народ постане модерни роб.

Фрапирао ме је податак, почетком ове године, да смо увези флаширане воде за 120 милиона КМ; Да пољопривреда „није здрава“ и да не може да се избори за своје циљеве; Да имамо слабу климу за општи развој... У неку руку је то све тачно, али да ли се ми о неким стварима питамо? Предузетници, послодавци? Радници, синдикати? Надзорни, управни одбори?

Изгледа да овдје постоји већ оцјењени сегмент у друштву да ови спадају у мишеве, а политика у врхушку која диктира развој свега. У нормалним земљама привреда има строгу децентрализацију, нпр. Шведска, Русија, Аустрија, Француска, Италија... док у ненормалним државама попут БиХ имамо ситуацију да све зависи од политичке климе која тиме креира и институције и цјелокупну привреду.

Остајемо пусто острво чији је основни водич дестабилизација.

Из свих тих разлога нама је потребна алтернатива и то у виду новог и распрострањенијег тржишта у коме ће и индивидуални сељак, чија је роба далеко квалитетнија од привређивачке, моћи наћи свој кутак и своје сталне купце.

Снага, евентуално нове економске и монетарне уније чији би покретач била Руска Федерација засигурно би направио један баланс гдје би се у тржишну утакмицу могли наћи и слаби, и јаки са тачно одређеном сегрегацијом. Тржиште које има више од 250 милиона људи је јако примамљиво и значајно само је питање позиционирања.

У свему томе било би лоше видјети акционарство. Нека се том појавом баве они „који би дјелили имовину“, а они који неће да дјеле „да имају цјелу своју имовину“.

5 приоритета БиХ у евроазијској унији:

1. Равноправна конкуренција предузећа која би се темељила на сегрегацији нижег (неразвијене), средњег и вишег (развијене) тржишта.

2. Омогућавање индивидуалним понуђачима да представе своје производе који би били субвенционисани због јавног добра. Уколико нема купаца, онда исте књижити као јавну својину држава чланица уније и ставити их у средства резерве. Својеврсни откуп.

3. Створити већи маневарски простор ЦБ која би новом законском регулативом давала нове могућности са вриједношћу нове кредибилне валуте.

4. Јачање грађевинарства као области привреде

5. Настанак новог и рационалнијег друштвеног система.

Извор: Фронтал.РС