Драгичевић: Тероризам не познаје ни вјеру ни нацију

Многи су данас склони да повјерују да је Исламска држава поражена зато што је побјеђена у својим главним упориштима као што су Сирија, Ирак и добар дио Блиског истока, али већина занемарује идеологију на којој та терористичка група и дан данас функциноише.

Пише: Стефан Драгичевић

Дакле, све до оног тренутка док се коријен проблема "не извади", а то је идеологија, проблем ће постојати и због тога уопште не треба занемаривати чињеницу да је тероризам данас опште-присутан у свијету кроз разне врсте својих ћелија. Организован одлазак читавих породица на страна ратишта као нека врста подршке мушким-одраслим члановима, говори у прилог тези да се ради о координисаној акцији чији је циљ да се заокружи дио територије како би се прогласио калифат. Кажем то, зато што је прије нешто више од четири године самозвани лидер ИСИЛ-а Абу Бакр ел-Багдади прогласио калифат у ирачком граду Мосулу, гдје су прије неколико мјесеци ирачке снаге безбједности протјерале терористе у крвавим уличним окршајима.

Највеће питање које се увијек и свуда провлачи када је у питању проблематика организованог тероризма - јесте и сама индоктринација која практично убјеђује појединца "да ради праву ствар". Зато се ти центри за обуку или како год се називали, морају идентификовати на вријеме, јер када се произведе 50-100 индоктринисаних појединаца којима је "испран мозак" онда је касно за реакцију јер су они већ постали пријетња по националну безбједност.

Када се само погледа спирала терористичких догађаја које су извели тзв. припадници Исламске државе у Европи само од 2015. године - ствар је више него алармантна. Од већ заборављеног напада на редакцију часописа "Шарли Ебдо-а" те харања улицама Париза због напада у Батаклан арени и шоферско-камион гажења цивила у Ници, преко разних убистава цивила у Лондону и Берлину до такође трагичног гажења цивила комбијем у туристички веома фреквентној улици Ла Рамблу у Барселони. Сви ти догађаји су показатељ да је безбједносни ниво и у најразвијенијим земљама свијета слаб, а обавјештајна структура (без обзира била увезана или не) - касно реагује јер је посљедица већ наступила. 

Свједоци смо да се често говори о "превенцији" како у домаћој тако и у свјетској јавности, али је исто тако и чињеница да колико год се о томе причало, ланац безбједносног система закаже када је најпотребније. 

Последњи подаци Европола кажу да је до сада око 800 присталица ИСИЛ-а са западног Балкана отишло да се прикључи Исламској држави на Блиском истоку, што само по себи говори о величини регионалног проблема на које државе немају одговор. Зашто и како немају - то је већ питање за њих, јер је просто несхватљиво да вам радикализовани грађани одлазе на страна ратишта, а ви не користите никакве државне механизме да их у томе спријечите, него кад погину упишете их "да више нису међу живима". Ваљда је свакој држави на свијету у интересу да покуша извршити превенцију и дерадикализацију тих људи јер није поента 21. вијека да се гине за некакву идеологију која нема везе ни са вјером ни са нацијом.

У БиХ конкретно је за придруживање терористичким организацијама на страним ратиштима законом предиђена казна до 10 година, а до сада су осуђене 23 особе на укупно 50 година затвора, гдје је највећа казна затвора која је била изречена - три године и шест мјесеци. Дакле, просјек изречених казни је око двије године што је реално гледајући врло блага казна за овај облик кривичног дјела. Будући да је БиХ уставно посматрајући врло компликована земља овакве ствари не требају да нас изненађују, јер смо навикнути да систем нефункционише нормално - што се одмах рефлектује и на само друштво.

Код нас је постала уобичајна пракса да се прво деси одређени терористички напад, па да се онда реагује што је крајње неозбиљно. Од напада на полицијску станицу у Бугојну 2010. , преко Мевлида Јашаревића и пуцања на америчку амбасаду, убиства војника ОС БиХ у Рајловцу до напада на полицијску станицу у Зворнику... ако ико до сада има искуства са тероризмом и радикализмом у Европи онда су то домаће безбједносне структуре и зато ми је потпуно нејасно - зашто и како до сада не постоји јасна и прецизна стратегија за борбу против тероризма који угрожава читаво наше становништво и које није од јуче?

Такође, и ова мигрантска криза која је због мађарског зида на српској граници промјенила руту, па је сада Албанија, Црна Гора и дио БиХ у фокусу... већина ће рећи "ма пусти, они желе да дођу у Њемачку и западну Европу, неће они овдје да остају"... ко грађанима БиХ, Републике Српске и Федерације гарантује да сви ти људи бјеже од рата у Сирији, када већина нема никакав идентификациони документ? Како ћете осигурати безбједност границе и државе ако не знате ко улази и ко излази из ваше земље? Како ћете одговорити на питање неког европског званичника на који начин пуштате "избјеглице" даље према Хрватској и ЕУ? Како ћете знати да неки од тих избјеглица није радикализован и прерушен у цивила, а све у циљу да дође до западне Европе? То су све питања на које се мора знати одговор, јер ако одговора нема онда држава не може да гарантује безбједност својим грађанима.

Читав проблем, увјерен сам, може да буде ријешен ако безбједносне структуре идентификују три главна фактора: индоктринација, начин финансирања и идеологија. Ако се та три фактора елиминишу и пресјеку, сигуран сам да је безбједносни систем како у региону тако и у свијету на добром путу да се тероризам побједи јер не постоји озбиљна организација која би могла да егзистира без та три кључна фактора.

(крај)

Драгичевић: Ново вријеме у политици тражи нове људе

У сарајевском хотелу "Новотел Бристол" 23. априла у организацији Савјета Европе и ЕУ делегације одржана је конференција на тему "Нова стратегија за западни Балкан и перспектива БиХ", гдје је ријечи било о ЕУ перспективи, владавини права, безбједности, миграцији, економском развоју, реформској агенди, помирењу и развоју билатералних односа у региону.

Конференцију су отворили шеф делегације ЕУ у БиХ Ларс Гунар Вигемарк, шеф делегације Савјета Европе у БиХ Драхослав  Штефанек те замјеник директора Генералне дирекције Европске комисије за сусједство и преговоре Маћеј Поповски. Након свечаног отварања услиједиле су сесије и дискусије по бројним темама.

У првобитној расправи о стратегији ЕУ за западни Балкан фокус својих дискусија усмјерио сам на наглашени "процес помирења", а који се спомиње у документу Европске комисије.

"Лично сматрам, што увијек и свуда истичем, да је ријеч "помирење" у контексту трагичне прошлости из 90их година изгубила смисао, јер 23 године су прошле, а ми се нисмо помјерили од чињенице да живимо у 21. вијеку и да је наступило ново вријеме за нове људе" - истакао сам и додао да младе генерације у великој мјери нису оптерећене прошлошћу те да због тога једино се са њима може и треба градити будућност.

"Немам ништа против да сваки народ обиљежи мјесто свог страдања на достојанствен начин у духу вјере и традиције, али нисам за то да се страдања политизују што се често дешава. Заговорник сам да се историчари, борачке организације, разни институти проистекли из рата заједно са судовима и тужилаштвима баве тим питањима, а да се политичари које је народ бирао баве реалношћу са визијом и погледом у будућност са акцентом на економији, сарадњи и развоју у сваком погледу".

У својој дискусији нагласио сам да је БиХ са Републиком Српском и Федерацијом заробљено друштво управо из разлога што многи садашњи политичари "вуку репове прошлости" и није им у интересу функционисање правне државе, а самим тим ни приближавање стандардима ЕУ.

"Ми данас немамо владавину институција или како правници воле да кажу владавину права - него напротив, имамо политичаре који сматрају да су изнад закона и који су само декларативно за ЕУ. Само се сјетите како се и са колико проблема усавајао механизам координације, као да је у питању формирање новог министарства. Дакле, њима одговара стање анархије и хаоса, као и уставна комплексност БиХ, а никако уређен систем".

Наглашавајући значај стварања правне државе посебно сам апострофирао на рад Високог судског и тужилачког савјета који мора да прави резултате јер то грађани очекују, а не да се баве глупостима и подметањима једних према другима.

"Ако се данашњи тужиоци воде паролом - да мора бити политичке воље за борбу против криминала и корупције - што је прије неколико година изјавио главни тужилац Републике Српске Махмут Шврака - онда смо ми у озбиљном проблему. Ако правосуђе по уставу треба бити непристрасно, онда нека тако и буде јер изјава господина Швраке је по мени индикатор по ком моделу тужиоци на свим нивоима функционишу, због тога што немају резултате. У протеклих најмање четири године ми нисмо чули да је било ко одговарао за проневјере милиона КМ, а сјетите се само бомбардовања јавности о пропасти Бобар банке, па Литванаца и извлачења пара из Алумине, па Балкан Инвестмент банка... Чаушевића и УИО те наводне милијарде КМ оштећеног буџета - сувишно је и коментарисати".

Задњу панел-сесију завршио сам са тезом да је у БиХ, Републици Српској и Федерацији јако тешко наћи средње рјешење између националног и грађанског концепта по чему смо јединствени у свијету. Када би постојало то средње рјешење дефинитивно не би било оволико блокада на свим нивоима власти, него би постојао неки модус који би натјерао домаће политичаре да се договарају и сарађују у општем интересу.

(крај)

Драгичевић: Ненасилни екстремизам због идеологије дугорочно опаснији од насилног

Учествујући на другом модулу Института за напредно лидерство у политици (ALPI) фокус мојих дискусија и полемика био је на темама: превенција и борба против насилног екстремизма; Напори БиХ у борби против насилног екстремизма и приступ ЕУ безбједносним изазовима на западном Балкану.

Други модул одржан је у хотелу "Вучко" на Јахорини и трајао је од 13. - 15. априла гдје је поред питања опште безбједности за младе организована и својеврсна симулација преговарања у политици.

Моје интересовање за наведене теме по питању безбједности било је веће управо из разлога што је из БиХ велики број људи отишао на сиријско и ирачко ратиште, а гдје се често дешавало да читаве породице одлазе у ту ратом захваћену земљу као нека врста подршке Исламској држави.

"Морамо констатовати да су ти људи на неки начин радикализовани, али је питање на који начин, јер је то узрок проблема гдје се често БиХ провлачи кроз стране медије и извјештаје као земља која има одређени дио људи који подржава ИСИЛ. Безбједносне службе на свим нивоима ако искрено желе да ријеше овај проблем у интересу грађана, морају да пронађу "коријен" проблема на домаћем терену јер тероризам данас не познаје ни вјеру ни нацију".

Додао сам да је ненасилни екстремизам дугорочно опаснији од насилног, јер кроз разну врсту индоктринације појединца - од њега се ствара живо топовско месо који због праћења неких  радикалних идеала угрожава све око себе.

"Домаћи примјери код нас о томе најбоље говоре и свједоче. Од онoг бомбашког напада прије неколико година на полицијску станицу у Бугојну, преко Мевлида Јашаревића и напада у Рајловцу до најновијег напада на полицијску станицу у Зворнику. Суштина је да таквим примјерима шаљемо поруку да наши грађани нису безбједни и баш из тог разлога сматрам да треба направити механизам координације свих полицијских тијела и обавјештајних структура у БиХ чије би се одјељење бавило искључиво борбом против тероризма и екстремизма како ниједан невин живот више не би био угашен".

Закључак моје дискусије био је, да колико год изгледало да је Исламска држава поражена на страним ратиштима, то никако не значи да је поражена и таква идеологија која има присталице широм свијета.

(крај)

Драгичевић: Гадафијева сјенка над Саркозијем

Док амерички предсједник Доналд Трамп пријети Сирији "лијепим, новим и паметним ракетама" због наводне употребе хемијског оружја од стране владиних снага, до тада се, више скривено од свјетске јавности, води судски процес против Николе Саркозија под сумњом да је за предизборну кампању 2007. године примио новац од Гадафија.

Пише: Стефан Драгичевић

Како ствари стоје, више није у питању "да ли је примио" прљави новац него колико је добио, тако да је евидентан и разлог зашто је Француска својевремено била главна заговорница напада на Либију и власт Моамера ел Гадафија. 

Уколико Саркози буде правоснажно осуђен по овом предмету то ће дефинитивно значити да је он био један од главних иницијатора "Арапског прољећа" гдје су смјењени бројни лидери од Гадафија, Бен Алија у Тунису, Мубарака у Египту, а читав тај ланац крвопролића зауставио се у Сирији јер је Русија стала уз Башара ал Асада. Чињеница јесте да су они владали (сем Асада који је и сада на власти) чврстом руком и да су више тежили ка неком аутократском моделу владања, али сама спознаја да су нпр. у Либији народи подјељени по племенском принципу довољно говори да се другачије том земљом није ни могло владати. 

Данас у Либији се прво не зна ко је на власти, друго - не зна се ко контролише коју паравојну формацију или тзв. милиције, треће - територијално свако племе има дио контроле над територијом (Бенгази једно, Триполи друго), а четврто - сама војска и полиција су, благо речено, ван употребе и без икакве снаге да заведу јавни ред и мир.

За самог Саркозија који је у оквиру НАТО алијансе био главни хушкач за војни напад на Либију и Гадафијеву власт, најбоље би било да престане да кука "како му је живот претворен у пакао" због судског процеса, јер је "захваљујући" њему и његовој политици уништено и протјерано на стотине хиљада становника Либије који су у својој земљи имали више него добар социјални статус. Данас је Либија земља у којој влада сиромаштво, дубока племенска подјељеност и практично непостојање суверене власти иако је та земља итекако богата нафтом.

Дакле, Саркозијев "приређени политички пакао" је оно што је он направио народу у Либији, а "његов лични пакао" је само посљедица тога. Нажалост, своју тадашњу политику силе коју је показао на војно-инфериорној Либији из политичког страха од Гадафија који га је финансијски држао у шаци, "демократа" из Француске је наставио да проводи широм арапских земаља и тиме поново покушао да успостави колонијални систем владања.

Да ли је у томе успио? Дјелимично, јер у игри је интерес великих корпорација и свјетских мултинационалних компанија чији је једини интерес профит, а сама транзиција као процес - је у ћорсокаку. Народ широм сјеверне Африке је подјељен, осјећа се изневјереним, изданим, небезбједним и превареним те самим тим не постоји систем који ће заштити обичног човјека јер нема државе. То су само неки разлози зашто народи са сјевера Африке желе да се домогну европског тла, а економске и социјалне разлоге је сувишно коментарисати и наводити. 

Данас се у јавности често може чути како је штета што је Гадафи убијен и што је његова "уређена Либија" уништена јер она није гарантовала само живот и посао становницима, него штитила Европу од најезде миграната који свакодневно долазе из Африке. Чиме ће се сада спречавати нелегална миграција? Оружјем? Ратним бродовима, авионима, тамахавк ракетама? Нема шта, права демократија и поштовање људских права су на видику!

Никола Саркози јесте политичка прошлост, али он не може да буде заборављен и одстрањен из свјетске политике све до оног тренутка док се не утврди његова повезаност са Гадафијем и причама да га је либијски новац (спекулише се око 50 милиона евра) увео у Јелисејску палату као предсједника Француске. То су више него озбиљне оптужбе и морају се темељно истражити. Када се све то разоткрије и почне јасно и гласно причати о посљедицама, онда ће се знати зашто је и сам Саркози толико инсистирао на бомбардовању Либије и свргавању Гадафија. 

Није логично да је Гадафи био "добар, паметан и шармантан" три године Саркозијеве власти, а већ у четвртој години мандата постоји намјера да се он физички ликвидира, очигледно из страха да нешто не проговори, а што би бившег француског предсједника ућуткало за читав живот.

Шта је резултат такве неразумне политике? Резултат је успон шеријата и појава Исламске државе (Либија је под Гадафијем била секуларна држава) те мигрантска криза са којом се свакодневно суочава ЕУ. Ако је то био жељени резултат сулуде европске "саркози" политике према лидерима "који владају чврстом руком" као што је био Гадафи онда је то само и искључиво њихов проблем који не смију и не требају да пребацују на друге. 

Тражили сте, гледајте.

(крај)

Драгичевић: Бриселски споразум - омча око врата Србији по питању Косова

Све ово што се дешавало и што ће се дешавати на Косову и Метохији је посљедица усвајања Бриселског споразума из 2013. године када је тадашње руководство Србије  званично прихватило измјештање косовског питања из УН у пристрасни Брисел односно ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Кад кажем пристрасан то је из разлога што је већина земаља чланица ЕУ признала независност Косова и из тог разлога је потпуно нејасно - како су "неке мудре главе" у тадашњој Влади Србије могле да закључе да ће Брисел бити бољи посредник од УН гдје је својевремено донијета резолуција 1244 која гарантује Србији суверенитет над покрајином? Друга ствар, тим Бриселским споразумом је дефинисано укидање правосуђа Србије (на сјеверу Косова гдје су Срби већина), а заузврат је Србима обећана Заједница српских општина познатија под скраћеницом ЗСО, коју албански политички представници ни тада, а ни сада нису нити имају намјеру да покрену са мртве тачке, иако се ради о потписаном међународном уговору. Дакле, ишло се свјесно на укидање ефективне власти зарад ЗСО.

Оно што је, по мени, кључно да се схвати садашња проблематика "сваког облика насиља и политичких препуцавања на Косову" је управо чињеница да је стављањем потписа на Бриселски споразум од стране Србије стављен коначни ударац институционалном присуству Србије у покрајини јер су све институције државе у покрајини називане паралелним од стране Приштине. За то "паралелно називање" била је задужена тада дежурни јавни говорник Едита Тахири, који је нажалост уродио плодом те је Србија под притиском запада и ЕУ укинула своје задње и кључно институционално присуство у замјену за ЗСО који би функционисао по тзв. косовском уставу.

Вучић и СНС су овај врућ кромпир приликом преузимања власти наслиједили од остатака ДОС-а, првенствено тадашњег преговарача, чувеног - Борка Стефановића, Бориса Тадића па и самог Ивице Дачића који је тада више био сива еминенција "друга Бориса", а чији се премијерски потпис још увијек није осушио са бриселског споразума. Суштински, Вучићева власт и дан данас трпи посљедице по питању Косова од потпуно анти-уставне политике тадашњих остатака ДОС-а прије шест година, јер то је главни узрок ослабљене међународне позиције гдје се српска дипломатија увијек нешто мора правдати. Додатно уље на ватру направио је тадашњи министар спољних послова Србије, Вук Јеремић (тада ДС и близак сарадник Тадића), који је инсистирајући на тражењу савјетодавног мишљења Међународном суду правде око проглашења једностране независности Косова - Србију довео у незавидну позицију јер је суд донио одлуку у корист Приштине.

Након потписивања Бриселског споразума, написао сам и један текст по том питању, а кључна основа је била та да су остаци ДОС-а прекршили највиши правни акт Србије - устав, јер су практично својим политичким акробацијама укинули сваки вид институционалног присуства Србије у покрајини. Без елемената ефективне власти, без институција (занемарујући војску и полицију због резолуције 1244) - каква сте ви то држава на одређеном дјелу територије?

Дакле, недавна дешавања око насилног упада приштинске самозавне полиције у салу у Косовској Митровици гдје се одржавао састанак оно унутрашњег дијалога о будућем статусу Косова - видим као посљедицу правног хаоса у коме се налази статус Косова. С једне стране, Устав Србије каже да је Косово саставни и неотуђиви дио државе Србије и да је она покрајина, а тзв. косовски устав којег је Приштина донијела каже да је Косово независна држава. Није тешко закључити да се ради о врло осјетљивим стварима, јер се управо због оваквих сукоба надлежности "лако може десити неконтролисано насиље које се с времена на вријеме и деси".

Привођењем Марка Ђурића, директора канцеларија за КиМ, приштинске власти хтјеле су да демонстрирају силу али истовремено и да покажу "да је Приштина та која суверено влада на читавој територији Косова и Метохије", што опет ствара недоумице, из разлога што се у сваким преговорима и разговорима на међународном нивоу сјевер Косова увијек сматрао јединственим. Како због већинског српског становништва тако и због територијалне близине централне Србије. Није тајна ни то да се сјевер сматра главном окосницом будуће ЗСО, али је питање када и како ће се она формирати будући да ту има пуно опструкција из Приштине која неизвршава своју једину обавезу из Бриселског споразума кријући се иза неких одлука својих судских инстанци.

Начин како су приштинске полицијске снаге привеле преговарача за Косово у име Србије, Марка Ђурића, дивљачки и понизно, говори о томе како они мисле да преговарају и разговарају, али се из понашања њихових политичких званичника сваки пут када се деси неки инцидент - види страх од могуће интервенције Војске Србије, знајући да ово није 1999. него 2018. година те да су се многе политичке околности у свијету промјениле.

Било како било, није само висока политика у питању јер треба разумјети и Србе који живе на Косову, посебно оне јужно од ријеке Ибар, који се свакодневно суочавају са различитим проблемима од безбједносних, економских, социјалних питања до локалне политике. Њима треба омогућити колико-толико достојанствен живот, јер живјети у свакодневном страху је ризичан живот гдје ви увијек морате да мислите "шта би се сутра могло десити мојој кући, имовини, дјеци итд...".

По мени, једини прави пут за статус Косова је замрзнути конфликт посебно након доношења Бриселског споразума, јер све друго је или у корист Приштине или довођење српског народа који живи у покрајини у опасност.

Мир се треба сачувати по сваку цијену, и истовремено покушати поништити Бриселски споразум и вратити проблематику Косова у УН гдје Србија има много већи спољно-политички простор за одбрану својих државних интереса, првенствено због Русије и Кине.

(крај)