Илузорна идеја о царинској унији

Остваривање идеје о формирању царинске уније на западном Балкану равна је утопији. 

Пише: Стефан Драгичевић

Када сам чуо ту идеју на самиту премијера у Сарајеву, прво што сам се запитао је - чему служи ЦЕФТА споразум који функционише између пет држава региона? Чему служи тај облик повезивања земаља па да се на тај облик сарадње додаје некаква царинска унија која ће доживјети сигурно своје укидање када земље западног Балкана постану чланице ЕУ? Очигледно је да су неки регионални премијери заборавили да тежњом и уласком земље у ЕУ важе бриселска правила, а да се сва предходно постигнута бришу и стављају "ад акта". Не треба нам бољи примјер од Хрватске када је постала пуноправна чланица.

Дакле, ми умјесто да се бавимо развојем и реалним могућностима које се могу остварити у "оскудним  системима" земаља западног Балкана као што су сарадња електроприредних потенцијала, хидроенергетских постројења, градња мостова, пруга, путева - иницијативе и приче усмјеравамо у потпуно погрешном правцу које се не могу остварити као што је зона слободне трговине између земаља региона.

Свакако да је пожељно причати о међудржавном повезивању, координацији, економском развоју, сарадњи по свим могућим питањима када је ријеч о спољној трговини... али без обзира на све не треба "потезати" за неким темама које немају никакве шансе за успјех. Дакле, лажна нада и лажна очекивања могу да буду контрапродуктивна. Зашто контрапродуктивна? Па, да ли заборављамо да је Приштина и самопроглашено Косово потписница ЦЕФТА споразума? И шта онда - због формирања царинске уније Београд и Приштина преговарају "о слободном протоку роба, услуга и радне снаге"? Дајте људи, само мало озбиљности.

И ја бих волио да колона камиона (увозника) не буде онолика на границама и да се роба не задржава на границама, али јесмо ли ми заборавили да смо потписали уговор о прекограничној сарадњи по разним пројектима са Европском комисијом која то директно финансира? Ми и на царинама имамо примјену бриселских стандарда, а хоћемо да причамо о царинској унији. Мислим, људи, будалаштина.

Лијепо је слушати о томе како се може направити "једниствено тржиште радне снаге" из земаља регије, али гдје су ту мултилатерални споразуми између држава? То није виђено на самиту нити је шта озбиљно потписано, а пуна су уста приче о томе како се треба ићи у том правцу. Број од 20 милиона потрошача на западном Балкану је признајем, лијепа цифра за неко "средње тржиште" али онда ће се појавити југоносталгичари који ће рећи "сад хоћете јединствено тржиште радне снаге, а уништили сте нам СФРЈ"? 

За кога је реална прича о царинској унији? За све оне државе које не теже интеграцији у ЕУ. То, дакле, није ниједна држава која се налази на европском континенту већ оне чије су културе, обичаји, прошлост и садашњост веома повезане. Примјера ради, то су Русија и Бјелорусија; Јерменија и Азербејџан; Мексико и Куба; Кина и Сјеверна Кореја и бројне друге државе настале распадом СССР као и оне на Блиском истоку.

Прича о формирању царинске уније између земаља западног Балкана потпуно је депласирана и представља идеју коју је очигледно неко "лансирао" са циљем да се у домаћој јавности прикаже као визионар. Крајње је вријеме да се "таквих визионара" ослободимо и да покушамо да радимо на реалним пројектима које је могуће направити.

(крај)

Ванинституционално дјеловање и погрешна процјена

Тензије које су нарасле прије одбацивања најаве за ревизију тужбе за геноцид против Србије од стране Бакира Изетбеговића полако падају, али кључно питање остаје "како даље"?

Пише: Стефан Драгичевић 

Мислим да послије овог неуспјелог случаја "ревидирања прошлости" политички односи на нивоу заједничких органа никада више неће бити исти. Узурпирају се институције, политички се дјелује ванинституционално, а често смо имали случајеве видјети како се договори око кључних политичких питања постижу по кафанама и ресторанима.

Дакле, не постоји озбиљна политика и што је најжалосније - не постоји намјера да се гледа у будућност и да се односи између три конститутивна народа у земљи побољшају послије 22 године од када постоји дејтонска БиХ. Кључно је да се схвати да политичарима попут Изетбеговића одговара стање сталних националних превирања јер они су навикли да из тога "извлаче" политички профит. Човјеку није било довољно циркуса око оспоравања 9. јануара Дана Републике Српске него тражи "још политичког сукоба" па је нашао ревизију тужбе за геноцид. Срби, Бошњаци и Хрвати су "израњавани" као народи због трагичних 90-их година и онда им је најлакше пласирати причу о "угрожености и о националном поносу" како би они поново кренули за таквим политичарима.

Зашто овдје нема озбиљне политике? Нема озбиљних политичара јер способни, образовани, писмени и академски грађани или бјеже од политике или су већ одавно спаковали кофере за иностранство. Замислите, Изетбеговић зна да Сакиб Софтић нема легитимитет агента да заступа БиХ на основу ревизије тужбе за геноцид (крајем маја 2016. године Софитћ добио чак и писмо од МСП који га обавјештава тим поводом) јер му је мандат истекао још 2007. године када је донесена пресуда, и он упорно "срља" не би ли направио политички хаос у земљи, знајући да није у праву. То је с једне стране тврдоглавост и осионост али с друге стране то је одраз немоћи политичара попут Бакира да се одупре притсцима који се врше на њега од блиских му сарадника.

Морам признати да је с једне стране добро то што је МСП брзо одговорио по питању ревизије тужбе, јер како је кренуло од почетка године па све до сада имао сам осјећај да ће читава 2017. и половина 2018. године бити проведена на ово тужакање и ванинституционално дјеловање што би земљу вратило потпуно у прошлост. Предсједништво БиХ као институција је овим чином потпуно обесмишљена јер шта ће вам таква институција када у њој ради свако ко шта хоће, нити ко са ким комуницира или не дај Боже договара? 

Послије још једног политичког циркуса и промашених залагања, поставља се питање одговорности? Да ли ће ико у овој земљи ко се бави јавним послом признати да је погријешио или ће покушати да настави "као да се ништа није десило"? Не може више овако јер ово што се дешава на политичкој сцени је опште лудило. Земља се налази у катастрофалном стању, а грађани само гледају како да бјеже "главом без обзира" одавде баш из разлога што не виде перспективу и што осјећају да не постоји систем који ће их заштити.

Да ли је политичка криза завршила одбацивањем тужбе? Не вјерујем. Сада се тек могу очекивати турбуленције у владајућој већини на нивоу заједничких институција БиХ гдје су међустраначки односи поремећени и питање је да ли се они уопште могу вратити у номралу до општих избора следеће године.

Након свега мислим да је крајње вријеме за смјену генерација у домаћој политици јер ово стање свијести је заробило грађане у прошлости. Немогуће је било шта планирати и радити са политичарима који имају хипотеку из 90-их година и зато се мора покушати са новом генерацијом политичара, неукаљаног морала и части, учинити нешто добро и корисно за ово напаћено друштво.

(крај)