Европа и Нова 2015. година

Европа у 2015. години суочава се са растућом исламофобијом и јачањем крајње деснице у највећим земљама ЕУ. 

Пише: Стефан Драгичевић

Поставља се логично питање колико је криваца за тренутно стање политичког и менталног стања савремене Европе? По прегледу стања кроз прошле деценије, године и историју може се закључити да су криви сви. 

Историја нас учи да су развијене западно европске земље, богати трговци и војска црнце из Африке ангажовали као робове, затим кроз вјекове и појаве индустријске револуције непходна им је била јефтина радна снага, оно што би било срамота да одрађује један изворни Француз у смислу физичких послова они су на тај рад запошљавали неког емигранта из Турске и сјеверне Африке и на тај начин му давали држављанство. Дакле, сви ти елементи подређености бједе и сиротиње утицали су на развој данашњих догађаја у негативном смислу. Тадашњој европској политици ни на крај памети није падало шта би се могло десити за 50, 100 година ако се настави тим темпом довођења "странаца" у земљу јер афричке и блискоисточне (исламске) земље укључујући и Турску имају позитиван природни прираштај. Из мјесеца у мјесец, из године у годину дешавале су се такве статистичке тенденције да су изворни народи матичних земаља све мање ангажовани око репродукције и потомства, док су странци, емигранти и имигранти увијек имали позитиван став око развоја својих породица и будућих генерација.

Као резултат цијелокупне те непредвидиве демографске политике ми данас у Европи имамо нешто више од 45 милиона муслимана. Да ли је то муслиманска кривица и да ли је то уопште кривица? Не, никако. То је кривица неусклађеног односа држава према странцима кроз историју па до данас и наравно недостатак визије. Данас у Француској има око 5 милиона муслимана, Њемачкој 4.200.000, Великој Британији 3 милиона, Италији 1.600.000, Шанији 1 милион, Бугарској 1 милион те Холандији око 915.000 - и у свим земљама имамо тенеденције раста. 

Одговор старосједилаца у Европи на овакве податке у другој деценији 21. вијека јесте све већа политичка подршка крајњој десници (ултра националистима) који заговарају потпуни раскид са савременом глобализацијом, мултикултурализмом, напуштањем историјско-друштвеног пројекта ЕУ као и шенгенског споразума, а враћање држава нацијама и националној традицији. Тако имамо у Великој Британији све веће јачање Најџела Фаража (Партија независности В. Британије) који се залаже за иступање Британије из ЕУ и за увођење веома строге емиграционе политике; у Француској то је Национални фронт на чијем је челу Марин ле Пен; у Њемачкој имамо традиционално јаке неформалне нацистичке покрете који су увијек били прихваћени од једног дјела њемачких грађана, а однедавно имамо и јачање Пегиде тј. покрета патриотских Европљана против исламизације западног поднебља који је прије неколико дана окупио бројне њемачке грађане на протесте у Дрездену, Келну, Минхену и Берлину; у Холандији традиционално јак ултра десничар Герт Вилдерс...  

Сјећа ли се неко плавог Норвежанина Адерса Брејвика који је побио 77 људи у Ослу на оствру Утоја гдје су камповали млади Радничке партије? Утврђено је да он није психијатријски болесник већ да је опчињен вјером, хришћанством и мржњом према исламу. Сама чињеница да је из затвора послао преко 200 писама на различите адресе како би се обрачунао са тзв. „Евроарабијом“ говори о томе колико је он одлучан у намјери да се на све начине бори за своје „вјерске идеале и личну слободу“.

Јачање ултра деснице из објективне визуре изгледа као страх савремене Европе од непознатог у даљој будућности.

На неки начин страх је завладао и у политичким круговима гдје се на различите начине жели огранчити вјерска права муслимана, нарочито у Француској и Швајцарској. Код прве је законом забрањено прекривање лица бурком, а код друге забрана градње џамија са минаретима. С друге стране, радикални ислам данас се изједначава са тероризмом што никако неоправдава радикалне исламисте да "са повиком Бог је велики" дижу у ваздух метрое, аута и убијају недужне цивиле по улицама у европским метрополама. Ниједна религија љубав, мир, срећу и напредак не види у убијању других људи, других вјера и нација тако да се и са том најгором пошасти као што је тероризам треба веома озбиљно обрачунати. 

На све ово, бројни читаоци ће ме питати "а како гледаш на западњачко војно дивљање на Блиском истоку, то није тероризам?" То није тероризам, то је варваризам. Од некада прелијепог главног града Ирака - Багдада данас су остале рушевине и ни дио оног града који је некада био најљепши историјски град старог ислама на Блиском истоку. Порушити Ирак који је наслиједик великог царства на свом тлу - Вавилон и Персију - заиста је неопростиви гријех ма какав тиранин или диктатор био на његовом челу. Узгред буди речено, сам повод да Ирак има средство за масовно уништење (а које се установило да није имао) одвело је Садама Хусеина у смрт, а ирачку државу у пропаст. Данас један дио Ирака држи тзв. Исламска држава што само по себи говори какав хаос влада на тим просторима. 

Шарли Ебдо и тероризам

Да је убиство новинара и полицајаца у нападу на сатирични редакцијски часопис „Шарли Ебдо“ терористички чин, јесте, дефинитивно, али питамо ли се од чега погине на хиљаде муслимана на Блиском истоку и од чијих бомби? Да ли су бомбардовања СР Југославије, Ирака, Либије и других земаља у којој су учествовали „савезници“ (па тиме и Француска) тероризам или хуманитарна акција? Бомбардовати легитимни војни циљ је оправдан, али бомбардовати школе, болнице, стамбене зграде, куће у којој су цивили – зашто и због чега?

Слободан Милошевић, Садам Хусеин, Хосни Мубарак, Моамер ел Гадафи или Башар ел Асад су по америчким и европским квалификацијама деспоти иако се зна да нису на било који начин подстицали тероризам у земљи (у пуном смислу значења) али зато су им били очигледна пријетња њиховим империјалним циљевима и амбицијама. Шта рећи за садашњу Европу када је из ње отишло око 16.000 бораца да се боре под заставом Исламске државе на Блиском истоку? Или за оне који су у групи који подржавају Ал Каиду? И умјесто да Европа види гдје су јој главни симптоми болести она касно извршава анализу терена. И то се десило у Паризу у новинској редакцији „Шарли Ебдо“. Масакр је посљедица нејасне безбједносне политике Европе која нема одговор на савремене изазове.  

Терористички чин на редакцију „Шарли Ебдо“ дефинитивно је учврстио Европу у обрачуну против тероризма али и још једном доказао да су разлике у култури фундаменталне и да се на различите начине поима идентитет, нација и вјера код ислама и хришћанства. Највеће супротности су управо у томе што је код ислама религија вођа политици, а у хришћанству доказано у пракси да је политика вођа религији у 21. вијеку.

Када је Генерални секретар НАТО-а Јанес Столтенберг исказао солидарност са Француском једног новинара „Шпигла“ Јакоба Аугштајна то је заинтересовало у намјери да пита „Хоће ли НАТО авионима да бомбардује маскиране терористе или можда да пошаље тенкове у предграђа Париза гдје живи доминантно муслиманско становништво?“. У преводу, шта НАТО има да се петља око минорних ствари за алијансу? НАТО је за велики рат, а индивудална и друга свјест грађанства треба да припадају државама. Према томе и у тим стварима треба разграничити овлаштења.

Зар није у развијеним земљама свијета још на снази она фамозна декларација о „слободи штампе“? Ако се један европски либерални лист бави политичким карикатурама муслиманских лидера и пророка Мухамеда зар он није требао имати посебну полицијску заштиту будући да су сви свјесни великог броја муслиманских држављана Француске и да многе те карикатуре погађају? У крајњем случају којем здраворазумском човјеку би пало на памет да црта онакве карикатуре? Никоме нормалном.

Док чекамо одговоре на веома значајна питања за свјетску јавност око тероризма уопште као појаве, вријеме је да се коначно редефинишу односи у троуглу – религија, медији и политика.

Путин повећао наталитет за „пола дјетета” по жени

Сваког дана број становника Русије порасте за 185, што је доскора било потпуно незамисливо – може ли Србија извући поуке

Извор: ПОЛИТИКА

Првог дана по повратку у Кремљ, 7. маја 2012. године, руски предсједник Владимир Путин донио је такозване мајске указе. Ријеч је о 11 докумената, државних ресорних стратегија, које се тичу социјалне сфере, образовања, здравства, државне управе и дугорочне економске политике.

Последњи, једанаести указ, број 606, носи назив „О мјерама за реализацију демографске политике РФ”. Према званичним подацима, за двије и по године од ступања на снагу, „мајски укази” испуњени су тек 23 одсто, али је демографска стратегија већ сада надмашила очекивања. О чему се заправо ради, шта Русија чини за побољшање демографске слике и здравља нације и да ли се неки од ових рецепата можда могу примјенити и у Србији?

Још у 2010. години, након деценије и по пада, Русија је први пут од деведесетих, када је годишње губила и до милион становника, забиљежила пораст њиховог броја, првенствено захваљујући непрестаном приливу имиграната. Тек 2012. дошло је и до позитивног природног прираштаја – број рођених премашио је, за око 5.000, број умрлих.

У 2014, просјечно, сваки дан број становника Русије растао је за 185 душа. Негативне тенденције су заустављене, па зато „мајске указе”, којима је Путин започео трећи предсједнички мандат, треба посматрати као једну цјелину – сви заједно, они треба да обезбједе бољи, дужи и квалитетнији живот становништва.

Међу главним задацима из Путиновог указа бр. 606, налази се подизање до 2018. сумарног коефицијента наталитета на 1,75 дјетета по једној жени, што је за „пола дјетета” више него у рекордно ниској 1999. години, када је Путин дошао на власт.

Овај циљ је већ сада остварен, али је то и даље недовољно за просту репродукцију становништва, јер је неопходно повећати просјек на више од два дјетета. Други кључни задатак је да се животни вијек повећа на 74 године, што тек треба да се постигне до краја деценије.

Предвиђено је да сваки регион Русије из свог буџета финансира такозвани дјечји минималац, мјесечну новчану помоћ породици за треће и свако следеће дјете, све до навршења треће године. Прије недавне девалвације рубље, „дјечји минималац” просјечно је износио око 200 евра мјесечно, сада је пао на 120, али то неће утицати на дјечји стандард, јер се цене нису битније повећале.

Захтјева се и хитно усавршавање миграционе политике и реализација програма социјалне адаптације и интеграције имиграната којих у Русију сваке године пристиже више од 300.000, како би им се олакшало формирање породице. Овдје је ријеч о етничким Русима и осталим грађанима бивших совјетских република. Посебно је велики прилив из средње Азије и Украјине.

За жене је предвиђено обавезно породиљско одсуство у трајању од просјечно пола године и за то вријеме послодавац исплаћује зараду коју потом рефундира из државног буџета. По истеку породиљског, мајка или отац могу узети и додатно одсуство за подизање дјетета, у укупном трајању до његове навршене три године.

По истеку три године, мајка или отац морају бити враћени на исто радно мјесто са кога су отишли на одсуство. Од тога, једна и по година рачуна им се у непрекинути радни стаж и у овом периоду држава из Фонда социјалног осигурања исплаћује и накнаду и пензијско и социјално осигурање мајци или оцу, и то не пада на терет послодавца.

Путин практично на сваком састанку са Владом РФ тражи извјештаје докле се стигло са примјеном ових мјера и кажњава за њихово неизвршавање. Њихова суштина је спој двије основне тенденције: подизање наталитета и смањење морталитета.

Главна мјера за подизање наталитета ступила је на снагу од 1. јануара 2007. године, са почетком додјељивања „материнског капитала” женама које роде друго и свако следеће дјете, у оквирном износу од око 10.000 евра по дјетету.

Исти износ предвиђен је и за мушкарце и за жене који усвоје друго и свако следеће дјете, а ова средства користе се намјенски, за побољшање услова становања, куповину аутомобила, стицање образовања или пензијску акумулацију.

Укупан износ ове помоћи, прије недавног пада курса рубље, износио је око 10 милијарди долара годишње и послије осам година примјене, сада се очекује његово укидање, али ће остати на снази друге олакшице.

Главна борба за оздрављење нације и повећање броја становника пребацује се на други терен – побољшања медицинских услуга и превенције оболевања. Велики продор остварен је 2009, када је просјечни вијек подигнут за 1,2 године и наставио да расте, па сада већ досеже скоро 72 године.

То је, међутим, и даље далеко испод нивоа ЕУ и САД, али ниво буџетских улагања у здравство из године у годину расте и примјетан је велики пораст броја медицинских установа са најсавременијом опремом доступном свим грађанима. Ове промјене дешавају се веома брзо.

Како би се убрзале још више, у јануару 2014. усвојен је државни програм развоја здравства до 2020. године, којим је предвиђено финансирање од 33 билиона рубаља, што је по тадашњем курсу износило око билион долара, а сада је то око 550 милијарди.

Средства су намјењена за побољшање здравствене инфраструктуре, формирање јединственог система превентиве, побољшање квалитета медицинских услуга и нивоа стручности медицинског особља, као и за повећање плата у цјелом систему здравства. Три најважнија правца су борба против кардиоваскуларних и канцерогених обољења и туберкулозе.

Постављени су следећи циљеви за наредних шест година, са очекиваним напретком између 30 и 50 одсто: снижење опште смртности на 11,4 људи на хиљаду становника, снижење смртности породиља и новорођенчади, снижење смртности од кардиоваскуларних обољења, у саобраћајним несрећама, и од канцера и туберкулозе, смањење употребе алкохола на 10 литара по становнику годишње, смањење пушења на 25 одсто становништва и међу малољетницима до 15 одсто, подизање реалне зараде љекара и медицинског особља са високим образовањем, за 200 одсто до 2018. године, а са средњим образовањем за 100 одсто. Коначан резултат свих ових мјера треба да буде повећање животног вијека Руса на 74,3 године, до краја ове деценије.

Крим донио пораст

Према последњим подацима, Русија је 2014. године имала 146,1 милион становника. Овај број укључује и, у марту припојени, Крим са 2,3 милиона становника, што све заједно чини скоро три милиона више грађана него у претходној години. То је још мање од историјског максимума, 1993. године, када је у РФ званично живјело више од 148,5 милиона грађана.