Парламентарна скупштина БиХ ових дана изгледала је на све осим на законодавну институцију која треба да ради за општи интерес свих грађана и народа који живе у овој земљи.
Пише: Стефан Драгичевић
Проблеми се из дана у дан све више гомилају, а то се најбоље могло видјети на примјеру обарања извјештаја о раду Савјета министара за 2016. годину, трвења око рада ОБА (обавјештајно безбједносне агенције) гдје су на површину испливале све политичке нетрпељивости и размимоилажења.
У ситуацији када су БиХ блокирана средства од пола милијарди КМ за вриједне капиталне пројекте због неусаглашености око Транспортне заједнице, доведени смо у ситуацију да поред отвореног проблема који постоји у механизму координације - иде нови политички сукоб око уопште опстанка садашњег Савјета министара. То само показује колико су односи у домаћој политици поремећени, вјештачки и који сваког дана пријете да ову земљу одведу до самог дна не само финасијског и социјалног већ и моралног и психолошлог.
Није да нећу, него једноставно не могу да разумијем овакве политичке односе зато што умјесто да имамо представничку демократију ми на дјелу имамо представничко иживљавање гдје народ не види перспективу и због чега све више напушта своја огњишта, небитно да ли су Срби, Бошњаци, Хрвати или остали. Вођење овакве дезоријентисане политике у овој земљи довело је до тога да је највећа пензионерска популација и да се поставља велико питање ко ће и на који начин издржавати огроман број пензионера када нема радника нити озбиљне производње која може да уплаћује доприносе? Кредити од ММФ-а и Свјетске банке су, као што сам безброј пута рекао до сада - инфузије које нико нормалан и озбиљан не сматра дугорочним рјешењем за овакве крупне проблеме у друштву јер они ће кад-тад доћи на наплату.
Па да ли се неко заиста запитао зашто ММФ и међународни повјериоци толико инсистирају на усвајању сета закона о акцизама? Па, да би обезбједили колатерал за отплату рата кредита које су пласирали јер виде да је БиХ у политичком хаосу који се не може контролисати. Обезбјеђењем повећања акциза они су на неки начин добили ту неку сигурност око враћања кредита, па кад буде поново "догорило до ноката домаћој политици" онда ће им драге воље одобрити нове транше кредита уз неке друге фискалне услове које морају да проведу. То вам је као када човјек изведе свог пса у шетњу на повоцу, а пас хоће да побјегне од газде али не може зато што је поводац довољно јак да га газда може контролисати. Е, таква ситуација и с нама, с тим што су улоге јасне - ММФ је газда са повоцем, а БиХ је пас који се дресира и контролише.
Умјесто да нам приоритет буде питање будућности и питања која оптерећују свакодневницу (рад, запошљавање, производња, индустрија, БДП...), ми се бавимо политикантством, и не би ни то био проблем да се неке ствари не блокирају. Нажалост, живимо у времену када је систем вриједности потпуно поремећен и гдје је главно питање како једни другима "да забодемо нож у леђа" што је проблем око Транспортне заједнице и показао. Све земље западног Балкана потпишу Транспортну заједницу, само ми остајемо као изоловани случај гдје суштински проблем настаје, увјерен сам, због недостатка комуникације.
Ја не тврдим да је Савјет министара у овом мандату идеалан, али дајте ми од краја рата један Савјет министара који је у свом мандату био одличан, а измјешале су се скоро све садашње политичке странке које чине оба дома Парламента БиХ? Дакле, не постоји. Овом Савјету министара остало је скоро годину ипо дана да заврши свој мандат и умјесто да се бар мало изађе из те сталне политике конфликта он се додатно продубљује. Шта је рјешење? Пустити људе да заврше свој мандат јер сви ми знамо да је процедура за обарање Савјета министара компликована и тешка посебно јер мандатара даје Предсједништво БиХ. Да ли има парламентарне већине? Нема, и нико је за сада нема, зато законе предлагати и усвајати од тачке до тачке, друго рјешење је тешко наћи. Нема се више времена за чекање и да се бистри демагогија на велико.
Механизам координације коначно мора да престане бити механизам за несугласице. Од механизма координације зависиће сваки будући корак који значи усаглашено дјеловање свих нивоа власти и јединствен однос према међународном фактору од ЕУ до УН. Ако координација не профункционише онда смо ми потонули у дубоку анархију гдје политика није способна да пореда приоритете.
(крај)
