У мају ове године писао сам о разлозима зашто изборни закон БиХ треба мијењати, а овај пут текст ћу посветити свом виђењу неколико пута већ отваране али никада јавно затворене теме око начина избора чланова Предсједништва БиХ.
Пише: Стефан Драгичевић
Читава проблематика звана избор три члана Предсједништва БиХ почела је да "терорише" домаћу јавност оног тренутка када се појавио судски случај из Стразбура "Сејдић-Финци". Дерво Сејдић (Ром) и Јакоб Финци (Јевреј) тужили су БиХ Европском суду за људска права зато што им је као припадницима националне мањине онемогућено да се уопште кандидују за члана Предсједништва БиХ јер Устав БиХ каже да у ту институцију директним изборима може бити изабран: 1 Србин (из Републике Српске), 1 Бошњак (из Федерације БиХ) и 1 Хрват (из Федерације БиХ) што одражава уставну конститутивност три народа.
Због евидентне дискриминације према националним мањинама које по највишем правном акту немају право да уопште буду бирани за чланове Предсједништва БиХ, Дерво Сејдић и Јакоб Финци су добили овај судски спор у Стразбуру, што је и дан данас међународна обавеза БиХ која никада није имплементирана зато што је потпуно исполитизована.
Од 2010. године па надаље нема каквих приједлога није све било за рјешавање овог питања (симетричан, асиметричан начин избора, директан, индиректан избор, итд...) али је временом случај "Сејдић-Финци" потпуно обесмишљен зато што су се политички представници Хрвата "осјетили" угроженим. То је посредно и довело до оснивања Хрватског народног сабора или у јавности познатог по скраћеници ХНС који по овом питању покушава да направи хрватску изборну јединицу у БиХ која би кроз изборни процес омогућила избор хрватског члана Предсједништва по мјери странака и удружења окупљених око ХНС-а. Или да буде лакше разумљиво - да се Хрватима никада више не понови "случај Жељко Комшић" у Предсједништву.
Хрватска изборна јединица на територији Федерације или било која друга етнички чиста територија је у садашњим политичким констелацији односа тешко остварива, зато што политички представници Бошњака, прије свега СДА никада неће за тако нешто дићи руку. И ту долази до "политичког зида" који је очигледно непремостив за лидера ХДЗ-а Драгана Човића коме је "осигурање хрватског члана Предсједништва" главни политички циљ.
И сада се поставља питање, како ријешити овај гордијев чвор гдје је проблем "Сејдић-Финци" се потпуно претворио у рјешавање хрватског питања, а да евентуални приједлог буде прихватљив свим странама?
Лично мислим да је индиректан начин избора чланова Предсједништва БиХ (Преко Парламентарне скупштине БиХ) добар модел за читаву Федерацију јер омогућава да поред Бошњака и Хрвата у игри могу бити и представници националних мањина. То практично значи да се посредним бирањем чланова Предсједништва ријешавају два кључна проблема - проблем избора Хрвата и проблем осталих јер сваки посланик односно делегат у Представничком дому и Дому народа може предложити човјека за Предсједништво БиХ. Сматрам да се избор мора вршити идентично оном како се сада бира предсједавајући Савјета министара да не би било опет неких политичких блокада које би трајале пола године и више јер се ради о "осјетљивом" политичком процесу. То је једино ријешење које је нормално и природно за овакву ситуацију у Федерацији, свако друго, попут засебних федералних или изборних јединица, виртуелних јединица, А-Б-Ц модела је раван немогућем.
Чињеница стоји да ће тако изабрани чланови Предсједништва (конкретно, два) имати мањи легитимитет јер умјесто народу одговараће Парламенту који их промјенама скупштинске већине или другим могућим догађајима може смјенити са те позиције. Баш из тог разлога, потребно је пажљиво дефинисати начин избора и разрјешавања јер се не смије доћи у позицију да институције буду потпуно у блокади, а на штету грађана.
Што се тиче Републике Српске - мени је познат став да су све парламентарне странке (без обзира на позицију или опозицију) сложне у идеји да се бира један члан директним путем, дакле непосредним изборима гдје народ даје легитимитет будућем члану Предсједништва БиХ. Уколико ћемо бити разумни, такав став се мора поштовати тако да не видим ниједан разлог да се политички представници Бошњака и Хрвата, а прије свега СДА и ХДЗ-а у Федерацији не договоре око овог питања и једном заувијек затворе питање националног и грађанског.
Ово последње је кључно за разумијевање садашњих политичких односа, јер БиХ по уставној структури је земља конститутивних народа, а не грађанска држава као што су земље у окружењу попут Србије и Хрватске.
У овом тренутку, колико могу да примјетим у јавности, не постоји политичка воља да се ово питање коначно заврши у интересу свих јер је ово превише крупно питање које одређене политичке странке и појединце могу скупо коштати на општим изборима следеће године.
(крај)
