Блајбург и Томислав Карамарко

Хрватска Влада из седмице у седмицу показује да у њој сједе људи који немају никакву жељу за добросусједским односима у региону.

Пише: Стефан Драгичевић

Срамни одлазак хрватских представника власти на годишњицу обиљежавања Блајбурга је само кап у мору политичког авантуризма Карамарка и компаније окупљене око њега јер то само показује да се једна идеологија као што је НДХ никада није угасила. 

И поред чињенице да је хрватска Влада одала почаст "страдалим усташама у Блајбургу", Карамарко има образа да напредак Србије у евроинтеграцијама условљава са изручењем троје људи из СРС-а Хашком трибуналу којима се на терет ставља, не ратни злочин, већ утицај на свједоке у судском процесу против Војислава Шешеља. Дакле, ко је Хрватска да по том питању Србију условљава и одакле јој право да се мијеша у односе Србије са Хашким трибуналом и обрнуто? 

Из свега овога можемо да видимо да ће се процес придруживања Србије ЕУ претворити у репризу предходног прикључења Словеније и Хрватске. Наиме, Словенију су Италијални условљавали, потом Словенија Хрватску добро познатом причом око Пиранског залива и сада је "ред" на Хрватској да условљава Србију што она већ интензивно ради блокирањем преговарачких поглавља, "галамом" у европском парламенту и сталним оптуживањима како Србија не ради довољно по питању процесуирања ратних злочина и уважавања права мањина.

Када би само мало почела хрватска власт да се позабави "својим двориштем" видјела би да је стање људских права, а посебно српских повратника сведено на очајнички ниво; да се бројни злочини над Србима из 90их година нису расвјетлили и да је српски глас маргинално питање данас којим нико озбиљно не жели да се бави. Доказ томе је чињеница да СДСС Милорада Пуповца није дио власти иако сви знамо да се за српски народ у Хрватској не може борити са опозиционог дјеловања.

Томислав Карамарко, иначе, први потпредсједник хрватске Владе имао је толико храбрости да каже "да Србија крши стандарде ЕУ" јер неће да изврши изручење троје радикала у Хашки трибунал. Како је могуће да један високопозиционирани политичар у хрватском друштву не зна да је овакву одлуку донио Виши суд у Београду (дакле, правосудна институција), а не Влада Србије? Да ли он зна да је правосуђе, бар са декларативног и уставног нивоа, увијек било независно у чији рад не смије да утиче нико, а посебно не они из политичког, јавног и друштвеног живота?

Умјесто да схвати да је однос Србије са Хашким трибуналом питање на које Хрватска нема апсолутно никакво право да се мијеша, Карамарко упорно инсистира на питањима из трагичне прошлости, покушавајући тиме да уцјењује Србију блокирањем преговарачких поглавља, конкретко за поглавља 23 и 24. Чињеница стоји да Европска комисија тражи од Србије пуну сарадњу са Хашким трибуналом али то не може да буде разлог да једна чланица ЕУ условљава читав напредак кандидата за чланство само из декларативних разлога.

Јавност је склона да каже да је хрватска Влада десничарска, али ја мислим да се она тако не може назвати. Власт која се на овакав начин понаша према сусједима, која негира дио своје одговорности у ратним дешавањима 90их година, која неће и не жели да чује српски глас у Хрватској (као највеће националне мањине), која забрањује ћирилично писмо као легитимно право српске мањине и која одлази у Блајбург да ода почаст побијеним усташама - назива се ултрадесничарском влашћу. Са таквима сарадња у региону не да се не може остварити већ ју је немогуће обезбједити.

Када се томе дода и недавно поређење бањалучког бискупа Фрање Комарице да је Бањалука (која је увијек била слободарски град за све људе и у којој са српске стране није почињен ниједан велики злочин) једнако Блајбург онда се ви запитате, каква је хрватска општа свјест о Србима? Да ли ће се икада прихватити чињеница да су Срби као народ током читавог 20. вијека страдали у вишемилионском броју или ће то увијек бити ствар за манипулисање у јавности?

Таква врста изјаве коју је послао бискуп Комарица је увреда за све људе, антифашисте, чије су породице и фамилије у Крајини изгубиле своје најмилије не само у Другом свјетском рату већ и у овом последњем из 90-их година прошлог вијека. Доња Градина, Дракулић и друга српска стратишта очигледно ништа не значе бискупу јер да значе он никада не би могао Блајбург да пореди са Бањалуком.

У новијој политичкој страници екс-ЈУ простора мислио сам да су Стјепан Месић и Зоран Милановић они који су "наређивали осипање" политичке ватре по Србима из њима потребних политичких интереса, али сада видим да то може бити далеко горе и да оде тако дубоко да читав регион враћа у прошлост.

(крај)

Народни скупови у режији политике

За разлику од бројних најава да ће се политички скупови позиције и опозиције заказаних за 14. мај у Бањалуци отказати из безбједносних разлога, ипак је јавност имала прилику да види оба политичка скупа у Републици Српској.

Пише: Стефан Драгичевић 

Оно што се по порукама послатих са скупова може закључити, то је да се власт више бавила високом политиком, односима са Сарајевом и опстанком Републике Српске док се опозиција порукама више усредсредила на тежак живот у Републици Српској, незапосленост, сиромаштво, демобилисане борце и гдје су све категорије становништва угрожене.

Када се висока политика и економско-социјално стање нације "склопе" у једно, видјећемо да је то заправо реалност Републике Српске гдје су и једни и други дужни да стање поправљају како би народ живио боље. Да ли је то могуће у оваквим међусобним односима позиције и опозиције у Српској? Тешко. Када једни кажу да су они други "издајници", а онда други кажу да су они први "криминалци" онда не постоји ни минимална могућност компромиса око било чега. 

Да ни једни ни други нису одустали од својих политичких порука које се у континуитету од последњих општих избора врте, говоре и називи ових скупова као што је "Ослободимо Српску" и "Срцем за Српску - стоп издаји".

Сигуран сам да би народу највише одговарало када би се политичари у Републици Српској бар мало почели договорати око различитих тема и питања које оптерећују живот обичног човјека, јер од прозивања, оптуживања, препуцавања и етикетирања нико неће имати користи. Да је Република Српска политичким скуповима показала свој демократски потенцијал, јесте, јер су се чуле поруке и власти и опозиције, али не смије се остати само на ријечима. Ријечи је потребно превести у дјела јер напаћеном народу је доста празне приче и демагогије која се "просипа" више од 20 година. 

Зато је по мени неопходно да око најосновнијих ствари у Републици Српској треба да постоји национални консензус јер живот на трусном подручју какав је Балкан увијек може да буде кобан за онај народ који је слаб, разједињен и упропаштен. За мене лично, највећи успјех српских политичара у БиХ је био тај што су у предходном сазиву Парламента БиХ СДС и СНСД обезбједили национално јединство те да су једним гласом одлучивали у име Срба. Тада сам наивно мислио да је дошло вријеме српског разумијевања и гдје се никада неће више причати "како ће Срби ударити на Србе". Нажалост, "српска посла" у политици су због локалних избора 2012. године одрадила своје, те су то јединство трајно онемогућили тамо гдје је то најпотребније. 

Често сам слушао од пријатеља и познаника пред ове народне скупове "да ће бити сукоба у Бањалуци". Ја сам био увјерен да неће из разлога што би тај "народни сукоб" који подржавају два завађена политичка блока, значио националну катастрофу за Србе западно од Дрине. То би такође значило да Срби као народ нису ништа научили из историје која од Косовсог боја, Првог и Другог српског устанка, Првог и Другог свјетског рата па све до овог задњег рата из 90-их година обилује подјелама и унутрашњим националним сукобима.

Да је Република Српска економски стабилна, да је њен народ задовољан и да нове генерације имају перспективу ја бих разумио сваку могућност политичких сукобљавања и борбе за власт, али у садашњим условима то је доведено до потпуног апсурда зато што је народ обесправљен и сиромашан. И зато би политичари без обзира били они у позицији или опозицији требали више рачуна да поведу о обичном човјеку.

Желим да кажем да је од патријарха Иринеја било сасвим довољно, као вјерског поглавара, да народ позове на мир, поштовање и слогу али није његово било да каже "да  политичке скупове треба отказати". Црква као саборни дио једног народа чија је главна одлика оданост Богу и Духу светом, не смије и не треба јавно да улази у дневну политику јер онда је то контрапродуктивно за саму СПЦ гдје ће један дио народа да је сматра политички пристрасном.

На крају, моја порука јавности Републике Српске иде у том правцу да се српски политички представници престану оптуживати и дијелити на издајнике и криминалце јер то само може даље да води ка продубљивању српско-српског сукоба гдје неће страдати политичари већ подјељени народ који подржава један или други политички блок.

(крај)

Брегзит и Садик Кан

У Великој Британији послије неуспјелог референдума о независности Шкотске, на реду је 23. јуна ове године нови референдум, а у питању је излазак Уједињеног краљевства из ЕУ. 

Пише: Стефан Драгичевић

Колико је ова прича политичка, толико је можемо сматрати и дослиједним остварењем предизборног обећања британског премијера Дејвида Камерона који је још почетком 2015. године рекао да ће се таква врста референдума одржати ако на изборима побједи његова Конзервативна странка. Пошто је дао "крупно обећање", на чему је очигледно и доминантно добио још један мандат на челу британске Владе, сада је дошло вријеме да то и реализује. 

Оно што сматрам да је Камерон лоше процјенио, то је расположење чланства унутар своје странке око овог важног питања јер колико има евроскептика толико има и еврофанатика. Тако с једне стране Камерон мора да се бори са изузетно јаким и утицајним бившим градоначелником Лондона, Борисом Џонсоном, који је за излазак из ЕУ и који је чак одустао од још једног мандата у британској престоници само да би водио кампању за брегзит. С друге стране постоји већина посланика у британском парламенту (конзервативци, наравно) која по сваку цијену заговара останак у ЕУ. 

Дакле, из саме поставке читаве атмосфере у владајућој партији пред референдум о остану или изласку из Европске уније видимо "да су политички односи итекако нарушени" те да ако свако настави да вуче на своју страну то може да значи подјелу самог бирачког тијела које је вишемилионско. То једино може да иде на руку конкурентским Лабуристима или Најџелу Фаражу који имају потпуно другачију визију вођења спољне политике у односу на Камерона и људе окупљене око њега. Баш из тих подјела који "тињају" у владајућим круговима биће врло интересантно гледати како ће се заснивати кампања око референдума јер оно што буде одговарало Камерону неће одговарати Џонсону и обрнуто.

Не треба заборавити да је Дејвид Камерон за питање референдума добио подршку чак и од енглеске краљице Елизабете II која је традиционално увијек била више привржена конзервативној опцији и њиховим политичким приједлозима, али је питање да ли Камерон има политичку моћ да то питање доведе до краја. Друго, његови састанци са Оландом и Меркеловом умногоме могу да утичу и на његов политички став јер не треба заборавити да се спољнотрговинска размјена у троуглу Британија-Њемачка-Француска процјењује на више милијарди евра кроз годину дана. 

У читавој овој причи, интересантна ми је једна политичка личност, а то је шеф британске дипломатије Филип Хамонд који се по овом питању још увијек није јавно изјаснио. Будући да шеф дипломатије у Великој Британији има у народу велики углед питање је, да ли би његово сврставање на једну или другу страну значило да је могуће предвидјети резултате референдума. У разлоге расписивања референдума не желим да улазим детаљно, али ако је иницијална каписла било "смањење социјалних давања имигрантима у Великој Британији од стране ЕУ" или враћање контроле над слободном трговином - онда је референдум потпуно бесмислен. Када би свака чланица ЕУ на тај начин поступала "због тренутних криза" онда Европске уније не би ни било. 

Зато је потребно гледати дугорочно, али све је сада џаба причати када је Камерон на том предизборном обећању добио изборе. Ако га не проведе он је на следећим изборима вишеструки губитник, а питање је и да ли ће му партија остати консолидована.

Шта народ у Великој Британији одлучи 23. јуна на референдуму тако ће и бити. Ако Британија изађе из ЕУ, та заједница више никада неће бити иста јер ће се унутар ње појавити друге чланице попут Мађарске или Чешке (већ се назиру њихови независни приоритети) који ће "условљавати Њемачку". Уосталом, почетком фебруара чешки премијер Борислав Соботка је рекао да ће се покренути парламентарна расправа за излазак из ЕУ ако то учини Велика Британија што само по себи говори да ово није "само питање Британаца" већ се "ланчано" надовезују и друге чланице које се питају куда европски брод плови.

У међувремену британска престоница добила је први пут у историји муслиманског градоначелника Лондона Садика Кана. Не би било лоше да и Кан каже своје мишљење о Брегзиту јер ако је Лондон Бориса Џонсона лансирао у "политичку орбиту" по питању референдума, онда ће Кан још више да добије на утицају јер долази из мањинске заједнице који добија подршку свих.

(крај)