Берлински и нови против-имигрантски зидови

Да ми је неко рекао да ће у 21. вијеку да постоје зидови високи четири метра дуж границе двије државе, не бих му вјеровао. 

Пише: Стефан Драгичевић

Прво што сам се запитао када сам чуо такву једну иницијативу од стране мађарске владе због великог прилива имиграната у ту земљу, јесте "је ли то стварање неког новог Берлинског зида на тлу Европе?" Друго, према коме га подижу? Према Србији? Па није Србија крива када имигранти прелазећи двије земље ЕУ као што су Грчка и Бугарска желе да пређу и Србију у намјери да се домогну западне Европе. Ако ЕУ на челу са Њемачком жели да ојача граничне прелазе нпр. према Турској, онда она то мора да договори са Грчком која је њена чланица, а не са Србијом која ни крива ни дужна сада треба да има зид висине четири метра на граници са Мађарском у дужини од 175 километара. 

Шта Србија да уради тим људима који изгладњели пјешаче километре бјежећи из ратом захваћених подручја на Блиском истоку? Да их истрјеби, побије, врати их одакле су дошли... шта?  На та питања али  и бројна друга Брисел треба да да одговор јер управо преко територије ЕУ имигранти улазе у Србију и користе је као транзитну земљу за улазак у Мађарску.

Можда и најбољи опис ситуације је дао италијански премијер Матео Ренци који се противи изградњи зида према Србији говорећи „да је Берлински зид пао и да је то за његову генерацију значило рађање новог европског идентитета са новим људским и државним вриједностима“.

Сви се заклињу у демократију и поштовање добросусједских односа, а онда због људи који бјежећи од рата и неимаштине (попут избјеглица из Сирије, Ирака, Авганистана и других блиско-источних држава) подижу зидове према сусједима у отвореној, пријатељској и хуманој Европи. То сада ради Мађарска држава према Србији јер Мађари не могу више да чекају нити трпе толики прилив имиграната на њену територију како то кажу њихов министар спољних послова Петер Сијарто и премијер Виктор Орбан. 

Да ли ће подизање зида рјешити проблем дуж цјеле линије разграничења двије државе? Неће, јер ће људи увијек знати да пронађу начине да зид или како неки кажу ограду - једноставно прескоче или прекопају. И шта када мађарска полиција ухвати имигранте који су прескочили ограду? Убиће их, мучиће их, вратиће их? Е, то је већ нека друга процедура коју зна само изгледа "демократски" мађарски премијер Орбан који чврсто стоји да "бедеме" треба изградити према Србији. 

Да је огроман прилив имиграната постао велики проблем потврђују и недавна дешавања у Италији и Француској које су постале праве мете за искрцавање "непозваних црних гостију". Како је могуће да државе попут Италије и Француске које су и највише погођене овим проблемом не могу да нађу рјешење за имигранте, а Мађарска може? Одлично питање, али тешко за објаснити јер Виктор Орбан представља данас оличење правог аутократе. Њега је шеф Европске комисије Жан Клод Јункер пред камерама поздравио са "здраво, дикаторе" што било у шали или у озбиљној причи може да има различити смисао, али се у пракси доказује како он рјешава проблеме - физичком забраном. 

Уопште не спорим да Мађарска има велики проблем са имигрантима јер само у току ове године имиграната у Мађарској је 54.000, само у прошлој години примила је на своју територију имиграната у укупном броју од 43.000 људи за разлику од 2012. године када их је било само 2000. И не треба све пребацивати Мађарима већ и питати институције ЕУ - зашто не постоји "бриселска стратегија" по овом питању? Гдје је ту Европска комисија и друга тјела која требају да воде рачуна о границама ЕУ и која је њихова политика према овом проблему? Једна суверена држава ма какве она економске, политичке и војне снаге била - не може овај притисак да издржи без подршке свих земаља који је окружују. 

Повећањем броја полицајаца на граници Србије и Мађарске по мени не игра велику улогу јер шта и када ухватите илегалце, гдје ћете их вратити? То је дакле објективан проблем гдје се на највишем нивоу мора донијети конкретна рјешења јер је евидентно да овако даље не може. Међутим, посебно треба обратити пажњу на оне који се баве трговином људима јер они су стварна пријетња.

Нико не зна какве су стварне намјере појединих имиграната и поједини од њих могу бити пријетња по безбједност грађана. То се за озбиљно мора узети уколико се жели створити политички основ да се рјеши ово питање у којем дефинитивно није повећати број полицајаца већ оснажити кључне границе ЕУ према Турској, а то су Грчка и Бугарска.

Због све већег прилива имиграната Србија је названа „европски Мексико“ јер се суочава са огромним приливом непозваних црних гостију, а не може да контролише границе на крајњем југу земље. Због потпуне незаинтересованости ЕУ да покуша рјешити овај проблем на западном Балкану, очигледно је да ће се морати ићи ка некој врсти регионалне сарадње полицијских и граничних служби.

Било како било, 1. јула заказана је сједница двије Владе (Србије и Мађарске) гдје ће све бити много јасније у погледу даљих односа ове двије државе према имигрантима. Једно је јасно – постављање зидова дуж границе представља кршење европске конвенције о слободи кретања, па сад нека се Мађарска као чланица ЕУ запита шта то значи у њеном случају.

(крај)

Драгичевић: Електропривреда мора остати у државном власништву

У организацији Савјета Европе у БиХ од 18. до 21. јуна одржан је семинар на тему "Европске интеграције и хармонизација законодавства са ЕУ стандардима" на Влашићу.

На семинару су учествовали еминентни стручњаци из ове области као и државни руководиоци који су надлежни за област европских интеграција БиХ као што су: Невенка Савић - директорица Дирекције за ЕУ интеграције БиХ; Властимир Мијовић - новинар и политички аналитичар; Бакир Даутбашић испред Министарства безбједности БиХ; Сенад Шепић, посланик СДА у Представничком дому Парламента БиХ; Моника Мијић, заступник БиХ при Савјету Европе и Биљана Тривановић испред Министарства спољне трговине и економских односа БиХ.

Теме које су преовладавале током семинара биле су од техничких питања везана за улазак у ЕУ до актуелно-политичких као што су ступање на снагу ССП за БиХ, британско-њемачка иницијатива до економске агенде и Сејдић-Финци случаја.

Расправа која је посебно заинтересовала била је "економска агенда која у једном свом дјелу спомиње приватизацију електропривреде у ентитетима". Сви дебатанти су се сложили да електропривреду не треба приватизовати јер је то веома значајан национални ресурс који много вриједи за државу и да се ријеч "приватизација" треба преформулисати у ријеч "реструктурирање" што подразумјева другачији начин доношења одлука тј. корпоративно управљање од стране менаџмента.

Стефан Драгичевић, један од учесника у расправи и представник СДС-а на семинару који је посебно инсистирао на овој теми, рекао је да му је драго што око питања електропривредних потенцијала у ентитетима постоји општа сагласност учесника како из Републике Српске тако и Федерације, а то је да електропривреда остане у државном власништву.

"Транзиција према капитализму носи са собом захтјев за приватизацијом друштвених предузећа, али морамо бити свјесни да и држава мора да има нешто своје, посебно због пријашњих сумњивих приватизација које су уништиле предузећа и гдје су бројни радници остали без посла. Шта када све распродамо? Да постанемо кметови у сопственој држави? То би била неодговорна политика према сопственом народу и будућности" - истакао је Драгичевић.

Драгичевић је изразио очекивања да ће разум преовладати, да ће се извршити одређене корекције у документу како би економска агенда могла бити усвојена.

Учесници семинара су се упознали са тренутном ситуацијом у земљи када је ријеч о безвизном режиму за БиХ као и бројем азиланата. Према статистичким показатељима којима располаже Министарство безбједности БиХ, а који се наслањају на статистику ЕУ, број лажних азиланата који траже азил из БиХ у земљама ЕУ је у константном паду, само од почетка ове године за 6 посто, док је у свим земљама региона - Србија, Македонија, Албанија и Црна Гора у константном порасту што угрожава безвизни режим за ове земље.

Такође се расправљало и о закону о безбједности гдје се тачно дефинише да држављанин БиХ који оде на страна ратишта је извршио кривично дјело те по повратку у земљу он за то мора одговарати пред надлежним правосудним органима. ЕУ је усвајањем измјене закона поздравила на државном нивоу БиХ.

Учесници семинара су поздравили иницијативу за усвајање посебног закона који ће стати у крај финансијским трансакцијама а које служе за финансирање тероризма.

(крај)

Распад парламентарне већине у Федерацији

Распад владајуће већине у Федерацији проузрокован изласком ДФ-а из Владе због усвојене спорне уредбе о именовањима управних и надзорних одбора; у Републици Српској актуелизација питања политичке корупције познатија тема и као афера "Папак"; поскупљење струје; све мање средстава у буџетима за сервисирање основних обавеза према грађанима (пензије и борачки додаци); На нивоу заједничких институција БиХ четири посланика СДА отказују послушност Бакиру Изетбеговићу незадовољни резултатима предходно одржаног Конгреса странке; Још увијек незатворена прича о Шефику Џаферовићу; Неусвајање економске агенде која је неопходна ради провођења британско-њемачке иницијативе...

Пише: Стефан Драгичевић

Када би сваку од ових тема отворио и почео да пишем, добио би километарски текст што ми није циљ јер електронски није за читање, тако да ћу у дјеловима да пишем о тренутној политичкој кризи на свим нивоима, а почећу са кризом власти у Федерацији.

Урушавање власти - Федерација БиХ

Муком скројена власт у Федерацији која је трајала више мјесеци након октобарских избора распала се због фотеља.

Као и увијек, распад власти је проузрокован због немогућности задовољавања партијских апатита за позицијама у јавним предузећима који представљају највећи ресурс одакле политичке партије у БиХ, Републици Српској и Федерацији црпе политичку снагу.

Распад федералне Владе је било само питање времена због јасног неуклапања ДФ-а у политичке капацитете и структуре СДА и ХДЗ-а који су од краја рата па до сада константно у власти и без којих се буквално власт не може ни формирати у том ентитету (због федералног дома народа). ДФ и њен лидер Жељко Комшић као неко ко заступа грађански концепт једноставно нису имали капацитет да наметну своје ставове и политике јер су се увијек дефинисали као "мањи коалициони партнер СДА". Драган Човић, лидер ХДЗ-а је скоро па сваки пут током преговора о формирању федералне Владе након октобарских избора изјављивао да Комшић и ДФ нису његов већ Бакиров избор и партнер - јасно указујући да ХДЗ не жели да разговара са ДФ-ом о било каквој врсти прерасподјеле министарских и других позиција које са собом носи власт. 

Такав став Човића о ДФ-у могао се и очекивати јер он сматра да је Жељко Комшић у предходним мандатима одузимао Хрватима позицију хрватског члана Предсједништва БиХ уз помоћ бошњачког бирачког тијела. Само та чињеница значила је много како би се схватио поглед ХДЗ-а на ДФ и обратно, који немају никакве додирне тачке ни у идеолошком смислу (ХДЗ искључива тежња ка хомогенизацији Хрвата и њиховог бирачког тијела - национална, конзервативна странка; ДФ - грађанска странка, љевица, социјалдемократија).

Проблем мостарског "Алуминија" те других федералних електропривредних потенцијала у Херцеговини постали су камен спотицања јер ДФ као и њен министар Реуф Бајровић нису разумјели и схватали да тамошњи капацитети који су у јавном власништву припадају искључиво ХДЗ-у. Бакир Изетбеговић и федерални премијер Фадил Новалић су се у једном тренутку потпуно погубили у сукобу између ДФ-а и ХДЗ-а јер су и једни и други очекивали да СДА као најјача странка послије октобарских избора у БиХ пресјече гордијев чвор. СДА то није учинила већ се приклонила идеји о подјели јавних предузећа по националном кључу чији министри су гласали за измјену спорне уредбе која гласи "да Влада именује директоре, Управне и надзорне одборе јавних предузећа, а не министарство као што је то до сада било". 

Тај чин значио је и завршни ударац на ДФ чији министри су недуго након усвојене спорне уредбе припремили оставке и најавили излазак из владајуће већине на нивоу Федерације. Они су тај чин коалиционих партнера СДА и ХДЗ-а оквалификовали као прегласавање. 

Ко ће умјесто ДФ-а попунити празне министарске позиције у федералној Влади остаје да се нагађа, али нека моја лична процјена је да ће то бити СББ и Фахрудин Радончић који, иако жесток критичар и противник Бакира Изетбеговића и СДА ће са њим наћи заједнички језик око формирања власти. Радончић важи за човјека који је близак Драгану Човићу и сама та чињеница може довољно да говори да ће се ићи у преговоре са Радончићем. Ако преговори са Радончићем заврше неуспјешно због анимозитета између СДА и СББ-а онда ће то значити веома дубоку институционалну кризу у Федерацији са тешким посљедицама по буџет, економско-социјалну нестабилност и политичку нефункционалност. 

ДФ тренутно дјелује опозиционо, СДП је изричит у ставу да неће у коалицију са СДА и ХДЗ-ом... једина солуција која је остала - то је да Радончић са својим СББ-ом уђе у власт уз велики дио владајућег колача што ће подразумјевати и одрицања СДА и ХДЗ-а од неких позиција како би створили услове да СББ уђе у Владу. СББ је итекако озбиљан политички фактор у Федерацији тако да са тог становишта може се у догледном периоду очекивати да управо они буду ти који ће сем "попуњавања празнине" што је иза себе оставио ДФ добити још неке бенифиције, позиције, статусе и бонусе како би ушли у власт.

Причати о некој другој власти у Федерацији без СДА и ХДЗ-а је незамислива, јер као што нагласих ове двије партије имају контролне механизме у федералном дому народа и велики број посланика у представничком дому, те све што сматрају штетним по своје интересе они могу блокирати. Једино питање је "ко је у овом тренутку од тренутне опозиције спреман да уђе у власт са њима?"

Јуче смо видјели да се сједница федералног Представничког дома није могла одржати јер ДФ није гласао за предложени дневни ред. То значи да федерална Влада нема парламентарну већину.  Тако тренутно поред кризе извршне у Федерацији имамо и кризу законодавне власти која је потпуно блокирана. Ова криза ће трајати све до оног тренутка док СДА и ХДЗ не нађу новог политичког партнера за власт у Федерацији јер садашњи односи снага нису ни у корист позиције ни опозиције. 

Актуелни премијер Фадил Новалић нема потребу да подноси оставку јер се овдје јасно чека парламентарна политичка партија која ће отворити свој пут ка власти што СДА и ХДЗ жељно ишчекују. Политичка сапуница у Федерацији се неће моћи завршити ванредним парламентарним изборима јер садашњи изборни закон не познаје расписивање ванредних избора. То даље значи да је неминовно формирање нове парламентарне већине, а са којим омјером снага то остаје да видимо.

Садашња политичка криза у Федерацији тешко може да се преслика на државни ниво јер су тамо сви опредјељени за рад на реформским процесима прописаним британско-њемачком иницијативом за БиХ (укључујући и ДФ) и ступањем на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Ипак, за разлику од федералног нивоа, ниво заједничких органа БиХ је у протеклом периоду нешто и урадио у циљу помирења, компромиса и реформи али остаје стрепња од четири посланика СДА која су јавно рекли да неће бити "слијепи пратиоци" Бакиру Изетбеговићу. 

Какви су нам људи таква нам ја држава - никаква. То даље имплицира да бројни домаћи политичари прижељкују међународни интервенционизам попут ОХР-а јер само на тај начин могу да се пресјеку политички чворови који политичари сами нису способни да ураде. 

(крај)