Вучићева доминација и безидејна опозиција

Кад год је опозиција у српској јавности галамила да хоће изборе, Вучићу је увијек била дилема, не да ли да расписује, него када да распише ванредне изборе и да их политички уништи.

Пише: Стефан Драгичевић 

Због нејединства у опозиционим редовима у којима нико с никим не може, у чијим редовима влада неповјерење, похлепа и безидејност - отворили су врата поновној убједљивој побједи Вучића и СНС-а. Главни кривци што је уопште дошло до ових ванредних парламентарних избора у Србији јесте опозиција, која је стално позивала да се иде на изборе и да се испита изборна воља грађана на шта им је Вучић уредно дао одговор да ће расписати изборе и спојити их са редовним покрајинским и локалним изборима.

Скоро идентична ситуација са ванредним изборима 2014. године када су опозиционари на сва уста позивали  на расписивање избора, а у ствари, молили су Бога да их не буде. Дакле, можемо ми да волимо или не волимо Вучића, да га поштујемо или не, али му не можемо оспорити чињеницу да је сваки пут, са позиције власти, услишио молбе опозиције што се у сваком смислу сматра принципијелном политиком. 

Додуше, има и оних који су профитирали од ових избора као што су радикали Војислава Шешеља који су вратили свој парламентарни статус или ДСС Санде Рашковић-Ивић који ће поново да буду у Народној скупштини Србије или сам Саша Радуловић. Остали, а поготову ДС и СДС-ЛДП-ЛСВ који су једва прешли цензус, боље да више никада не помишљају на ванредне изборе јер следећи пут их неће бити ни у траговима.

Остајем при свом ранијем ставу да Вучић за овим ванредним парламентарним изборима уопште није имао потребе осим ако му није био циљ да додатно смањи опозициони политички капацитет у Народној скупштини. Да ли се прерачунао, мислим да јесте, јер ће сада имати против себе грлате и продорне радикале који ће сваки потез власти до те мјере нападати да ће скупштина да буде права "гладијаторска арена" између позиције и опозиције. Још ако Шешељ у скупштину дође са пиштољем, као што смо то некада давно могли да гледамо, ова институција ће бити прави "дивљи запад".

С друге стране, у скупштину је поново ушао ДСС који има мало умјеренију десну политику, али и они су по политичкој идеологији на "десној опцији" која заговара интеграцију са Русијом и против ЕУ. Да имају било какву сарадњу и координацију удружени СРС и  ДСС постали би ноћна мора власти, али овако, због сталних сукоба Шешеља и Рашковић-Ивић мислим да од тога неће бити ништа.

Што се тиче СПС-а Ивице Дачића, они су потпуно недефинисани. Што би се рекло "нису нигдје приспјели". Разлог је једноставан. Поред тога што су непожељни за већ сада парламентарну опозицију, постали су неподношљиви и за сам владајући СНС који ће им највјероватније затворити врата власти јер им ни прије, а ни сада нису потребни. То значи да би се лако могло десити да "другове комунисте" гледамо у опозиционим клупама, а како би се Дачић понашао против власти у којој је учествовао у континуитету од 2008. године прво са Борисом Тадићем, а онда са Вучићем, то само он зна. Почетком фебруара сам широко написао мишељење о Дачићу и СПС-у, па ко је заинтересован текст може прочитати ОВДЈЕ

Формирање власти

Са 131 мандатом у Народној скупштини Србије, СНС и Вучић имају комотну већину. Могу да владају државом, а да их нико не уцјењује или условљава од коалиционих партнера. Да ли ће се Вучић и овај пут опредјелити за коалицију, чисто сумњам, јер је прије ових избора био у власти са СПС-ом гдје смо као грађани свједоци како су једне друге оптуживали за различите ствари. Поред СПС-а, СНС практично не би имао кога ни да позове у власт те да са њима дјели коалицију, која понављам, Вучићу није ни потребна.

Дакле, сам СНС послије ових избора има огромно повјерење народа Србије али исто тако и велику одговорност јер резултати су ти које грађани оцјењују као позитивне или негативне. Због демократских елемената и поштивања права мањина, не би било лоше да Вучић у нову власт позове и представнике националних мањина, али опет због апсолутне побједе, његова је ствар како ће се понашати приликом формирања нове Владе Србије.

Послије ових избора нико нема право да каже за Вучића да је аутократа или диктатор јер добити скоро 50 посто гласова на изборима од укупно изашлих на биралишта, значи да те држава и народ хоће. То се ријетко дешава на политичким сценама држава насталих распадом бивше Југославије, али у Србији се то десило у размаку од двије године 2014. - 2016. што само по себи говори да Вучић и његова политика ужива огромно повјерење грађана Србије.

Закључак

Нова власт у Србији коју ће формирати СНС трајаће до 2020. године осим ако се не десе опет неки ванредни избори, а до тада већ следеће године гледамо и пратимо изборе за предсједника Србије гдје је већ сада јасно да ће се за ту функцију борити "садашњи" и "бивши" радикал Војислав Шешељ и Томислав Николић.

(крај)

Нагорно-Карабах, индиректни сукоб Русије и Турске

Приче о томе да се нешто "случајно" дешава на свјетској политичкој позорници, мислим да се више нигдје не схвата озбиљно.

Пише: Стефан Драгичевић

Одавно је познато да свим конфликтима у свијету, а нарочито око граничних или аутономних дјелова, најважнију улогу имају свјетске силе које покушавају да свој политички, геостратешки и војни интерес остваре и да се увијек говори "да се оне питају за одређени регион".

Сукоби у Сирији, формално гледано јесу између војних снага предсједника Башара ел Асада, побуњеника и терориста из Исламске државе, али индиректно сукоб око Сирије је на релацији НАТО-Русија гдје и једни и други очекују да имају власт у тој земљи која ће им бити политички лојална. Идентична ситуација је и у Украјини која је буквално "руска сфера интереса" због територијалне повезаности али и саме историје. Но, у Украјини за разлику од Сирије имамо обрнуту ситуацију на власти јер су тамо сада политички актери лојални западу, САД и НАТО. Слична ситуација је и око Грузије, само што у том дјелу Кавказа имамо "двије државице" Абхазију и Јужну Осетију које су прогласиле независност те су на тај начин жељеле да остану у геостратешком и политичком интересу Русије. 

Дакле, свјетска сцена нам говори да је свијет политички расцјепкан и подјељен те да је тешко очекивати да ће тензије у неким регионима као што је источна Европа, Кавказ, Блиски исток или корејско полуострво спласнути и да ће "одједном" завладати мир. Једноставно, то је илузија јер мали народи и мале државице кроз историју се никада нису питале, већ су увијек били играчи великих сила. Тако је и сада.

Новонастали сукоби у Нагорно-Карабаху између Јерменије и Азербејџана нису нека новост јер сукоби у том региону тињају још од распада Совјетског савеза из 1991. године, а врло често су избијали и у блиској прошлости. Примирје које је склопљено 1994. године они су само формално потписали како би остао статус кво за регион Нагорно-Карабах, а које ће евидентно је, постати главно жариште у будућности између Јерменије и Азербејџана односно између Русије и Турске. 

Зашто између Русије и Турске? Зато што се зна да је Русија традиционални савезник Јерменије и да ће увијек, а прије свега у УН стати на страну Јеревана. Турска, која је починила геноцид над Јерменима у Првом свјетском рату и која у историји никада није имала добре односе са Јерменијом ће, када је у питању регион Нагорно-Карабах увијек стати на страну "своје браће" из Азербејџана. Према томе, ствар политике између Русије и Турске одлучиће дугорочне односе у том региону, и како они кажу тако ће се Јереван и Бакуу и понашати. 

Баш из тог разлога битно је да се потпуно маргинализује прича о наводној сувереној, билатералној и другој независности држава када сви знамо да ће Јерменија и Азербејџан око Нагорно-Карабаха повлачити оне потезе који им се нареде из Москве и Анкаре. За двије деценије колико је стар овај конфликт процјењује се да је погинуло око 30.000 људи, и сада нас неко треба убјеђивати да је то ствар Јеревана и Бакуа? Ма дајте, пустите те приче. Када погине толики број људи онда је то знак да неко жели да унесе такав раздор међу народима да они никада више не помисле да једни с другима могу наћи заједнички језик. А зашто? Зато да би свјетске силе могле да проводе своју политику у том региону како оне хоће.

С друге стране, не треба заборавити да је Јерменија дио ОДКБ од 1992. године и да њена политичка и војна инфраструктура зависи већински од Русије. Јерменија је читаву своју политичку и војну независност препустила Русији јер је јерменска влада одустала од придруживању са ЕУ и одлучила се за улазак у Евроазијску економсију унију гдје су још Русија, Бјелорусија и Казахстан. Азербејџан, додуше није члан НАТО-а, али је врло близу да то постане, посебно јер има врло блиске односе са Турском. Премијер и предсједник Турске Давутоглу и Ердоган су јавно и отворено подржали свог дугогодишњег савезника из Бакуа око ових последњих догађања.

Нагорно-Карабах је по много чему у специфичном политичком положају. Он јесте формално дио Азербејџана али је огромна већина становништва јерменске националности и тај регион је под контролом јерменске војске. У том погледу, Азербејџан нема никакве везе са регионом Нагорно-Карабах и нема ефективне контроле над тим регионом што умногоме подсјећа на позицију Србије према Косову или Грузије према Абхазији и Јужној Осетији. 

Оно што је сигурно, то је, да тај регион никада неће бити стабилан, а ако и када Азербејџан уђе у НАТО то може бити веома опасна ситуација. Уласком у НАТО око региона Нагорно-Карабах се неће више говорити о сукобу између Јерменије и Азербејџана, или између Русије и Турске, већ о сукобу између два војна блока предвођеним ОДКБ и НАТО, што у преводу значи почетак Трећег свјетског рата.

(крај)