Војни подухват на Иран

У јавним наступима америчких и израелских званичника може се видјети њихов потпуно недефинисан став око тога какву политику и курс заузети према Ирану, једној од највећих муслиманских држава на свијету са више од 75 милиона становника и четвртим свијетским извозником нафте.

Пише: Стефан Драгичевић

Док су Американци или тачније републиканци и демократе у јеку предизборне кампање у коме се боре за наколност грађана велике и моћне државе за то вријеме америчке институције имају веома слабо разрађену спољну политику према Ирану којег сматрају „опасном државом“ због нуклеарних амбиција Ахмадинеџадове власти. Помирљиве изјаве и неко стално ограђивање од америчких традиционалних партнера на Блиском истоку – Израела који тражи употребу силе, Америка покушава да купи вријеме док се изборна грозница не заврши, јер је неспремна да улази у нови рат са више милијардитим трошковима са ионаком осиромашеном америчком државном касом и Федералним резервама.

Но, треба примјетити да је САД већ дуже вријеме неспремна да са Израелом јавно сарађује и координише политичке правце дјеловања према Ирану под очигледном диригентском палицом врхушке Демократске странке која недозвољава уплив у нови рат и сукоб (евентуално инвазија и нове погибије маринаца) јер би то драстично пољуљало рејтинг не само ове странке унутар САД него и саме државе која у свијету већ одавно има прикачену етикету „модерни робовласник у суровом времену капитализма“. Треба примјетити да се админинстрација Барака Обаме кроз четири године до сада водила политичком дипломатијом и сарадњом, а не ултимативном силом коју републиканци и данас дан заговарају, а нарочито сада када су врата Бијеле куће отворена за новог станара идаље најмоћније државе свијета.

Превирања на Блиском истоку изгледа да неће утихнути ни наредних 50 година јер је очигледно да је то подручје у коме се преплићу велики предузетнички и корпоративни интереси великих свијетских предузећа који су зарад остваривања профита од нафте и других природних богатстава спремни да униште вјерско и идентитетско опредјељење народа који живе на том простору. Невјероватно је и послије свега да се западна јавност исчуђава откуд појава „радикалног ислама“ или „исламског фундаментализма“ када су и сами творци хаоса који су натјерали групације унутар друштва да се организују и трајно обиљеже своје главне непријатеље и крвнике. Зар неко заиста мисли да сви народи посједују једнаку моралну норму и идентичан менталитет који је склон подаништву? Ако је одговор да, онда се засигурно ради о људима који су политички занат научили да граде из новоствореног Новог свијетског поретка и мултикултурализма који не познаје нације и границе.

С друге стране, прича о подаништву неминовно се поклапа и са тезом „скоре инвазије на Иран“ који ће очигледно бити један од круцијалних разлога јавног помирења Турске и Израела послије убиства девет турских хуманитараца на броду „Мави Мармара“ средином 2010. године који су превозили хуманитарну помоћ угроженом палестинском становништву. САД настоји да свог вјерног НАТО слиједбеника (Турску) приграби чврсто за себе тако да поред Израела има ударну војну машинерију која ће почистити иранске војне и безбједносне снаге. Примјетна је веома активна америчка дипломатска активност на том пољу ових дана, вјероватно настојећи да ојача савезнике пред скори рат са можда и највећим ратним изазовом са којима ће се САД суочити у историји – Ираном.

Поједини званичници Стејт Департмента и Пентагона спекулишу да реална интервенција на Иран може да се деси тек средином 2013.године, што у једну руку представља неозбиљност америчке стране. Како се може предвидјети рок за сукоб ако Иран прије тога из властитих ресурса направи нуклеарно оружје? Шта ако иза Ирана стану Русија, Кина и Индија као што су стали иза Сирије? Да ли Американци заиста вјерује да ће Русија и Кина тек тако пустити иранско тржиште нарочито у војном и технолошком смислу зарад империјалистичких амбиција САД? Шта ако СБ УН не дозволи САД-у и НАТО да крене у војну акцију, да ли су и овај пут спремни да погазе међународно право?

Постоје многобројна питања, али очигледно се жели само лицитирати неким роковима онако како то Американци пласирају, па било то реално или не било.

Иран није мали залогај јер је то блиско-источна муслиманска сила у сваком погледу. Ако се већ јавно спекулише, онда засигурно треба спекулисати и о могућности избијања трећег Свијетског рата са несагледивим послиједицама по човјечанство јер Иран данас представља државу у којој се преплићу политике и интереси свијетских сила. Евентуални „пламен“ који би избио у Ирану ширио би се невјероватном брзином по читавом свијету.

Провокације и кориштење војних вјежби на самим границама Ирана такође су дио активности које предузимају западне земље са очигледном намјером да испровоцира иранску страну и да им да повод за интервенцију. Опсежне војне вјежбе код Ормуског тјеснаца показују нескривену жељу да се испровоцира Иран. Иначе кроз Ормуски тјеснац прође извоз трећине свијетске нафте. У Ормуском тјеснацу налазе се амерички носачи авиона, ракетне крстарице и разарачи – циљ вјежбе је неутралисање евентуалне иранске блокаде, а са друге стране Иран је послао подморнице класе „кило“. Дубоке тензије које владају у овом региону су веома опасне јер пријете да додатно дестабилизују Блиски и Средњи исток.

Иран данас има одређене санкције за извоз нафте из политичких разлога, лимитирано је пословање западних предузећа у овој држави, забрањује се пословање иранских предузећа на трећим тржиштима, ограничен је приступ информација, урушава се билатералан однос земаља према Ирану, строге контроле уласка грађана Ирана у треће земље, на међународним скуповима Иран се константно понижава и деградира... једном рјечју Иран желе тако да изолују и понизе да Ахмадинеџадова власт каже „ми смо капитулирали и без оружаног сукоба“. Јасно је да иранска политика има два колосјека, једну коју води власт, а једну коју воде ајатоласи, тако да и када би власт пала народ би имао на кога да се ослони. Тешко је то објаснити људима који су свој публицитет стекли у друштву које не познаје вјерска и национална осјећања, али ће им сигурно много јасније бити уколико се искра запали. Они који мисле да ће се и такав сценарио завршити као нека авантуристичка прича са унапријед познатим побједником, варају се, јер са оваквом државом од краја Другог свијетског рата САД се није суочила.

Немири који су активни у арапском свијету, нарочито у Ирану због аматерског филма „Невиност муслимана“ је коска коју су Американци бацили, а коју глође народ исчекујући да ће на тај начин показати своју нетрпељивост према свему што је „производ САД“. Вријеме је да послије провокативног филма и „неких“ немира у арапском свијету видимо и ко ће изаћи као побједник у судару запада и блиског истока.

Извор: Фронтал.СРБ 

Нови предсједник Србије

Послије Слободана Милошевића, Милана Милутиновића и Бориса Тадића четврти предсједник Србије од 1990. године и увођења вишестраначког система у земљи је Томислав Николић.

Пише: Стефан Драгичевић

Од почетка предсједничке предизборне кампање цјела јавност од медија до најистакнутијих друштвених личности истицали су да је Борис Тадић несумњиви побједник избора. Међутим, они који мисле да само новцем и радом подмићених, личних НВО и истраживачких кућа могу себи да обезбједе нови мандат у политици показују сву своју политичку наивност и незрелост у процесу у коме се боре за повјерење грађана. 

Не може се свакодневним руковањем са амбасадорима остварити политички поен; не може се учествовањем на разним међународним манифестацијама (не озбиљним политичким скуповима) придобити повјерење грађана; не може се куповањем медија и својом насмјешеном гримасом на реклами постићи неки астрономски резултат; не може се лажном реториком народ обмањивати до бесконачности... Границе постоје, а то је сам народ који очекује да се сами кандидати за највишу функцију у земљи јасно опредјеле и покажу какву ће политику водити ако буду изабрани за челну функцију у земљи. Сама одговорност ту долази у питање јер је круцијално шта су кандидати обећали и да ли су та обећања реална са становишта политичко-економске ситуације.

Србија је у предходном периоду за вријеме „стране“ власти ДС-а и Бориса Тадића имала ситуацију да је страначка олигархија превелика са великим личним интересима и амбицијама у чијој активности је учествовао и сам предсједник државе који је уједно био и предсједник странке. Како се на сва уста тада причало о департизацији помислио сам да ће на политичком небу Србије остати 5-6 странака овако се показало да је Тадић био предсједник само оних који су за њега гласали на изборима и то у два мандата.

Особа која је добила највеће повјерење на предсједничким изборима требала би да буде предсједник свих њених грађана, а не само својих присталица и симпатизера јер се онда и само друштво дјели на подобне и неподобне односно повлаштене и потлачене.

И умјесто да власт разбистри причу о департизацији то је остало само пука флоскула тада владајућих партија који им је служио као изговор за добијање гласова. С друге стране, човјек који је очигледно најбоље схватио цјелу причу и у добронамјерном смислу прихватио све то око „раздвајања функције“ био је тадашњи предсједик СНС-а Томислав Николић који је одмах послије побједе на изборима над Борисом Тадићем поднио неопозиву оставку на мјесто шефа странке и тако постао предсједник свих грађана. 

Је ли ово друштвено одговорно? Наравно да јесте, јер у свим државама у којима је развијен вишепартијски систем и фамозна демократија овако се поступа. Шта је требало да буде да није покренута прича о департизацији? Да се за челног човјека у земљи вежу криминалне активности и сарадња са тајкунима? Да се говори о списку повлаштених предузећа и тзв. приватних предузетника? Да је ово и сада тако, то се не може приписати на име Томислава Николића јер је он сада практично ванстраначка личност.

Њен оснивач и предсједник, данас најмлађу уједно и највећу политичку странку у Србији Николић је оставио због очигледне жеље да буде предсједник свих грађана иако му то није по личној жељи што се видјело на његовом задњем говору у својству предсједника СНС-а, али према народу и према Републици сигурно јесте.

Реторички предсједник Николић показује да не жели да прелази црвене линије око највиших државних интереса, што је јасно око Косова и ЕУ рекао прије неколико дана на засједању Генералне скупштине УН.

Ево главних теза са састанака Николића са високим званичницима САД, ЕУ и УН:

 Узалудно је да ЕУ тражи од Србије признање Косова зарад уласка у ЕУ
 Србија неће укинути своје институције на сјеверу Косова
 Припрема државне платоформе око Косова
 Угрожена безбједност Срба јужно од ријеке Ибар
 Руска подршка за републички буџет

„Стигли смо до краја у испуњавању захтјева за које смо видјели да воде ка независности Косова и Метохије и више нећемо да начинимо ниједан корак у том правцу, а то сам рекао и на Генералној скупштини“ ; „неко други би морао да побједи у Србији са идејом да призна КиМ”, за шта је казао да је „за дуго година унапријед немогуће” , рекао је Николић.

Ма шта о Николићу мислио док је био у опозиционим редовима (од стиропора, штрајка глађу, непромишљених јавних испада...), предсједничку функцију, колико се до сада могло видјети, обавља одговорно и савјесно. Јавни наступи су испунили потпуно конзервативни став предсједника (нарочито послије Николићеве изјаве да је русофил) и остаје да се виде резултати које ће овај предсједник да оствари у наредном периоду.

Сарадња са Руском Федерацијом се подиже на највиши ниво од 2000. године, а свој врхунац ће дефинитивно достићи градњом Јужног тока као и кроз пораст спољнотрговинске размјене која је и сада на завидном нивоу.

Послије доласка Николића, Вучића и СНС-а на власт примјетан је жесток обрачун са криминалом који се може видјети у бројним јавним предузећима, Агробанка, комерцијалном и услужном сектору гдје су прави пустош оставили предходници из Демократске странке; примјетно је такође активна политика Владе према Санџаку како би се спријечио активизам радикалног ислама кроз пробагирање колаборационисте и нацистичког комаданта Аћифа Ефендије коме је на захтјев Владе Србије скинута спомен плоча у Новом Пазару... Све то улива наду да је тренутна власт спремна да се обрачуна са свим видовима криминалних активности које су рађене у предходном периоду за вријеме власти ДС-а и његових сателита.

Ово је очигледно вријеме када ће многима у Србији летјети перје али вријеме је било да се нешто конкретно предузме и да „борба против криминала и корупције“ није пуко предизборно обећање.

Случај Тачи и новог преговарачког процеса

За разлику од Бориса Тадића који је у Дубровнику у својству предсједника ДС-а се руковао са човјеком осумњиченим за ратне злочине на Косову прије неколико мјесеци, Хашимом Тачијем, актуелни предсједник Томислав Николић уопште не жели било какав вид комуникације са човјеком који се терети за најтежа кривична дјела. Како треба преговарати са таквим човјеком када унапријед знате његов став око свих питања које муче двије стране? Како уопште тежити ка компромисном рјешењу када се сви представници тзв. независног Косова понашају онако како им је САД наредила? То је „Не попуштајте, ми смо вам обећали независност и имаћете је“. Овдје није питање како приволити двије стране да разговарају, него како омогућити политичку растерећеност и једних и других који треба да се усагласе око будућности јужне српске покрајине и свих њених грађана.

Оно што остаје нејасно прије самог преговарачког процеса под покровитељством ЕУ јесте „шта значи подићи дијалог на највећи политички ниво“? Сви до сада разговори су били политички, а мање-више су се они преводили као технички, животни, грађански... на уштрб Србије и српског народа. Према томе, долази у обзир само онај политички дијалог у коме ће Приштина бити спремна да попусти, а не онај у коме ће се Србија условљавати кроз нове притиске јер је довољно попуштала. ЕУ стално и изнова понавља захтјев „да Србија и Косово нормализују односе“, а ни сами високи званичници исте те ЕУ не знају шта то значи, попут Едварда Кукана, иначе шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу.

Политичка магла је идаље веома густа и питање је да ли ће се уопште дићи послије толико преговора, уцјењивачког система од стране ЕУ и САД као и услова који се неоправдано постављају пред Србију коју ниједна земља свијета не би прихватила.

Извор: Фронтал.СРБ    

Запад за петооктобарску револуцију дао 60 милиона долара

Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано

Велике суме новца годинама су улазиле у Србију. Тим Маршал у књизи „Игра сенки –петооктобарска смена власти у Србији” пише: „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције... Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу”.

У једном од ретких интервјуа поводом објављивања ове сензационалне књиге новинар „Скај њуза” је рекао:

–Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС-а. На том, последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе штаће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати”.

На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

–То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на пример, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе... У креирању Отпора, на пример, директно је учествовао амерички пуковник који их је у Мађарској снабдевао свим и свачим, а понајвише парама. Било је и кеш исплата! А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг.

Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг тој количини новца утрошеној у припреми 5. октобра. Успели су да дешифрују путеве који су однели 40 милиона. Оних двадесет се расуло негде по Београду...

Како се крај миленијума ближио, Отпор је све чвршће развијао своју операцију која је требало да доведе до пада Милошевића. Следећа препрека била је сагласност око имена човека који ће постати „краљ”, како каже Тим Маршал.

Ангажована је агенција „Пен Скоун и Берланд” која је саопштила песимистичке резултате. Кандидат који би могао да победи Милошевића морао је да има чисту прошлост, да никад није имао везе са режимом и новцем из иностранства и да није учествовао у гложењима са опозиционим лидерима. Ови услови искључивали су познате људе из опозиције. Неколико недеља касније у Будимпешти, агенција је саопштила свог кандидата – Војислава Коштуницу.

Окружење око Зорана Ђинђића се на овај предлог разбеснело. Зоран је мало оћутао и затим рекао: „Воја може то да уради”. Прихватио је да се повуче корак назад, да би потом као премијер иступио два напред.

Потрага за „краљем” започела је још крајем 1999. године, када је делегација опозиције отишла у Вашингтон. Милан Ст. Протић сведочи о вечери са Холбруком у књизи „Изневерена револуција”:

„Завршно Холбруково слово било је у његовом стилу:

’Пошто је свако од вас изнео свој став, да вам кажем шта ја мислим. У Србији можете да победите само филипинским методом. Треба вам уједињена опозиција и једна личност као симбол отпора. Тамо је то била Кори Акино. А ко је ваша Кори Акино?’

Ђинђић се први јавио: ’Седи поред вас, то је професор Аврамовић’.

’Да’, рече Холбрук злурадо, ’признајем, г. Аврамовић је бољи економиста од Кори Акино, али је она ипак мало лепша, признаћете’.”

На једној вечери у Вашингтону Протић је срео бившег амбасадора САД у Москви који му је рекао: „Могу да вам кажем да сам био у Москви све време од ваших избора у септембру до петооктобарских догађаја. Мој посао је био да одржавам несметану координацију између нас и Руса поводом вашег случаја”.

Шта је, у ствари, била права позадина 5. октобра? Ако данас и није могућно открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући.

Извор: ПОЛИТИКА