Свако онај који сматра да су санкције које је САД увела предсједнику Републике Српске Милораду Додику личног карактера, тај очигледно не схвата дугорочне посљедице које те санкције са собом носе за друштво.
Пише: Стефан Драгичевић
Сваки озбиљан страни инвеститор који жели да уложи свој капитал у отварање производње, у запошљавање радне снаге или уопштено свог пословања - прво гледа политички амбијент који влада у земљи, затим безбједносну ситуацију, бирократију са којом ће се суочити, а тек онда на ред долазе питања животног стандарда и фискалне политике: висина и врста пореза, такси, итд. Дакле, какву ми поруку шаљемо као држава ако имамо људе који се налазе на црним листама свјетских сила, који слагали се ми или не, уређују и праве свијет по својој мјери?
Санкције Милораду Додику не могу бити личног карактера јер он обавља функцију предсједника Републике Српске, а самим тим се перципира Република Српска, њене институције, уставни капацитет и суверенитет. И то јесте проблем. За оне који краткорочно гледају на све ово става су да је то усмјерено на "једну особу", али за оне који дугорочно посматрају ствари знају да ће санкције изазвати проблем међународном угледу и утицати на економску будућност Републике Српске и читаве БиХ.
Можемо се ми бусати у прса и као многи теоретичари завјере да причамо оне отрцане фразе да "САД више нема снагу какву је имала; да је изгубила улогу свјетског полицајца; да не одлучује више сама; да су јој Кина и Русија по обиму тржшта за петама"... али, реалност је потпуно другачија. Дакле, САД идаље има највећи међународни углед и она је та која тржиштем и снагом домаће економије покреће глобализацију, а у којој други само "играју по већ утврђеним нотама". Питам, да ли је боље бити креатор нечега или играч глобализације?
У политици као и у животу за све се мора имати одговарајућа мјера. Ако сам не схватиш "да се све мора водити у оквиру одређене границе, мјере и ако због власти изгубиш тло под ногама" онда је питање времена када ће систем који водиш постати болестан. Лично, нисам заговорник да се у политици уводе санкције или смјене јер то изазива контра ефекат. Политичари нису обични чиновници, радници или именована лица која се тек тако могу смјенити и санкционисати јер иза њих стоји народ који их је бирао. Они имају четири године мандата и они свој рачун полажу грађанима, а не амбасадама, другим државама или било коме другом.
С друге стране, прича о томе како америчку амбасадорицу у БиХ Морин Кормак треба прогласити непожељном особом је лоша и погубна јер то продубљује кризу и увлачи народ Републике Српске у сукоб са САД без икаквог разлога. Није она лично донијела одлуку о санкцијама већ амерички Стејт Департмент и то је институција којој се треба жалити и тражити ревидирање одлуке. Кормак је само дипломатски представник у својству амбасадора у БиХ.
СДС као политичка партија најбоље зна шта значи бити санкционисан јер је само у једном дану Педи Ешдаун (бивши високи представник у БиХ) смјенио 60 функционера ове странке 2004. године под изговором да нису били довољно кооперативни. То је вјероватно зато што нису пристајала на развлашћивање Републике Српске и пренос надлежности, па ко вели "ако неће милом онда ће силом". Из тог примјера најбоље се може видјети колико су санкције погубне јер је толико ствари наметнуто и створено, а да нема никакав уставни и законски основ њиховог постојања.
Рецимо, формирани су Суд и Тужилаштво БиХ, а њих Устав БиХ као институције не познаје. Нигдје сем Уставног суда БиХ као правосудне институције нема Суда и Тужилаштва БиХ, али они у реалности постоје и функционишу. Е то је та политика наметања којима су предходиле санкције појединцима или што би правници рекли "правно насиље у држави".
Како год ми ствари у политици посматрали, једно је сигурно - највећа пријетња Републици Српској данас је међународна изолација. То се по сваку цијену мора спријечити јер дугорочно то са собом носи несагледиве посљедице, прије свега по грађане, животни стандард и будуће генерације. Мора се водити избалансирана политика у којој су нам партнери и на западу и на истоку јер ћемо само тако моћи да урадимо нешто добро за своје грађане, а искључивост може да нас одведе једино у провалију. Сувише смо мали и немоћни да би смо ми били "неки фактор". У историји никада ми овдје на Балкану нисмо одлучивали о својој судбини, али о нама јесу одлучивали и Аустроугарска и Турска и САД и Русија и ЕУ.
То само по себи говори "да се спустимо на земљу" и да схватимо ко смо и шта смо те да не чачкамо ствари које не можемо да промјенимо. Због политичких тензија у бх. друштву које су данас огромних размјера, потребно је стање релаксирати и посветити се темама које значе живот, а оне су: како да нам грађани боље живе, како повећати животни стандард, да се млади запошљавају, како створити перспективу и покренути економију, како реални сектор оживјети, како омогућити љекарима да достојанствено раде и живе од свог рада, како пољопривреднике заштити, како уредити јавни сектор, како повећати извоз... То су питања којима треба да се бавимо, а не о високој политици која нам може само задати додатне главобоље за која лака рјешења не постоје.
Заједно морамо напорно да радимо и градимо, јер ако се будемо водили паролом "да комшији цркне крава" онда перспективе на овом простору нема.
(крај)
