Предсједник и први дипломата Србије различито о Косову

Да власт, опозиција и народ у Србији различито гледају на будућност Косова знало се још и прије, али да различито гледају они који су задужени за национално јединство у главним државним структурама као што је предсједник и шеф српске дипломатије - то се није догодило све до сада. 

Пише: Стефан Драгичевић

Као и за све у животу па тако и у политици, за све постоји први пут. Наиме, ради се о платформи за Косово које је предложио предсједник Србије Томислав Николић Влади на даље разматрање о којој се пуно не зна у јавности. Они детаљи који су "процурили" из Немањине и Андрићевог вијенца су само три тачке, док остале тачке платформе су непознаница. 

Три тачке које су познате у Николићевој платформи су сљедеће:

1. Предложено је давање широке аутономије Косову, које би имало многа овлашћења, по угледу на Устав из 1974. али не и независност. Овлашћења се не би односила на спољну политику и одбрану.

2. Сјевер Косова би требао да се третира по Уставу Србије, дакле правни систем Србије.

3. Заједница српских општина (ЗСО) би требале имати третман Албанаца у вријеме СФРЈ, да однос ЗСО према Приштини буде сличан ономе које је Косово имало према СР Србији на основу Устава из 1974. године. 

Међутим, без обзира што платформа није угледала свијетлост дана у јавности о њој се брже-боље изјаснио први дипломата у Србији и предсједник СПС-а, Дачић Ивица, који је ову платформу предсједника државе оцјенио као закаснијелу, а за приједлог понудио подјелу Косова као најбољу солуцију за Србију и српски народ. 

Питање које се обојици може поставити у овом тренутку је "А да обојица нисте закаснили са вашим иницијативама и платформама?" Јер, како ће Србија то предлагати када Приштина има већину надлежности по различитим друштвеним питањима и може се де факто третирати као држава (телефонски оператери, енергетика, рударство, полиција, гранични прелази, админинстрација, катастар, правосуђе... ускоро ће вјероватно добити и оружане снаге)? Како ће Албанци да прихвате и једну и другу иницијативу када је јасно да ни у сну они не желе више да буду у политичко-правном систему Србије? Како ћете тражити "враћање на старо" када је Косово као независну државу признало преко сто земаља свијета? Како ћете предлагати подјелу Косова када сте прихватили Бриселски споразум по коме тражите аутономију за Србе на сјеверу Косова познатије и као Заједница српских општина (ЗСО) што је на мала врата враћање Ахтисаријевог плана за рјешавање статуса Косова?

Дакле, Дачић и Николић се у политичкој арени играју са стварима које су завршене и неповратне, а оне су такве зато што их је ова и предходна "досманлијска" власт увукла у противуставно дјеловање кроз Бриселски споразум. Тим чином не само да је изиграна позиција Србије у међународним односима, већ је сам државни врх потпуно обесмислио Резолуцију 1244 СБ УН иза које још увијек стоје Русија и Кина. Чиме данас пред УН оправдати одлуке Србије у преговорима са Албанцима са Косова у Бриселу? Често се чудим да данас, након свих прихватања и уступака власти из Београда према Приштини, Москва и Пекинг идаље бране позиције Србије "кроз статусно неутрално питање Косова".  

У свему овоме било би трагично за Србију ако би се због ове "Николићеве платформе" посвађала Влада и Предсједништво јер би онда то и дефинитивно значило завршни ударац Србији око статуса Косова. Та свађа је већ почела јер је Станислава Пак, савјетница предсједника, већ "избомбардовала" Дачића јавним питањима и прозивањима тако да је општа политика Србије према Косову, у овом тренутку, на стакленим ногама. 

Данас ће сви релевантни политички фактори у Србији рећи "да не признају једнострано проглашену независност Косова" али нико од њих неће рећи каква је заиста реална ситуација на терену. Реална ситуација је таква да на Косову (и сјеверно и јужно) нема ни "С" од Србије као државе јер и оно мало што је остало на сјеверу Косова је расформирано. Примјери су Цивилна заштита и правосуђе. Све данас на Косову функционише по приштинским законима и тзв. уставу а на шта су директно утицали "мудри и вјешти" преговарачи Србије у Бриселу који су српске интересе на Косову потпуно обесмислили и маргинализовали. 

И послије свега што је власт урадила по питању Косова у Уставу Србије пише да је "територија Републике Србије недјељива и да је граница републике неповредива". Ако то тако пише у највишем правном акту једне земље, ја се питам, како они који су потписивали и који су предавали дио по дио јужне српске покрајине у Бриселу још увијек нису одговарали пред Уставним судом? И ту не мислим само на бившег премијера, а данас шефа дипломатије, Дачић Ивицу, него мислим и на бившег "вјештог и паметног" преговарача Стефановић Борка, данас грлатог опозиционара ДС-а у парламенту? 

Замислите, они за поузданог и релевантног посредника узимају ЕУ и тадашњу баронесу Кетрин Ештон, чија заједница је огромном већином признала независност Косова (укупно 22 државе ЕУ су признале). И умјесто да кажу, да не могу разговарати око националних питања са било ким из Европске комисије због очигледне и недвосмислене пристрасности они пристају да разговарају под тим окриљем са представницима косовских Албанаца?! Зар то није дно-дна српске дипломатије? Наравно да јесте и с тим би требали да се сложе и главни актери ове нове приче о Николићевој платформи за Косово, а не да одговорност за катастрофалну националну политику пребацују једни на друге као пинг-понг лоптицу. 

Једна од констатација Станиславе Пак у нападима на Дачића била је и то "да је међународно право и правда на страни Србије". Ако Пак Станислава заиста вјерује да постоји "свјетска правда" онда је она за мене јако наивна жена. Ако она заиста не види да је админинстрација САД као некада "свјетски полицајац број један" давно хтјела да стави тачку на косовску независност укључујући и бројне друге западне силе које су недвосмислено биле јаче од осталих те фамозне 1999. године, онда се питам како је она уопште доспјела до функције савјетнице предсједника државе? 

Питање Косова и Метохије у српску корист се не може рјешити никаквом платформом већ директним дијалогом са наредбодавцима косовских Албанаца, а то су Американци. Они су иницијатори и креатори цијеле косовске приче с краја 20. и почетка 21. вијека; они су ти који су подржали Албанце у намјери да добију своју државу; они су ти који им говоре како ће се понашати; они су ти који врше притисак на свијет како би што више земаља признало косовску независност; и на крају, они су ти који им наређују како ће се у политици понашати. 

Зато лично предлажем првом дипломати Србије, Дачић Ивици, да се не бакће превише око тога "који ће и какав амбасадор бити на којем дипломатском мјесту у свијету" већ да се окрене нечему што ће донијети корист српским националним интересима за Косово, а то је плаћање за професионално лобирање у главним центрима моћи одлучивања у покушају да се политички курс окрене у корист Србије. Морамо бити свјесни да данас политика, моћ и преговарање одлучујуће утичу на неки важан политичко-друштвени догађај, а не сила. Са силом и снагом је завршено неформално послије Другог свјетског рата, а формално по завршетку Хладног рата. Снага данашњег времена за мале државе попут нас је једино у лобирању и мудрој дипломатској политици у коме ћемо бити добри са свима и никоме се приклањати нећемо. 

ЗАКЉУЧАК

И на крају, због недосљедности државног врха Србије по питању Косова, не би ме ништа чудило да у скорије вријеме имамо и међународно признање независности (пријем Косова у УН) и добијање међународног позивног броја што је крајња и завршна инстанца за потпуно напуштање српске државне политике према јужној српској покрајини. 

Рећиће ми појединци "ма то је немогуће, то се никада неће десити" - а ја их питам, да ли знају да је Косово примљено у Међународни олимпијски комитет (МОК) чиме је омогућено да Косово (као независна држава са својом заставом) учествује на Олимпијским играма у Риу де Жанеиру сљедеће године? Да ли знају да је Косово као независна држава постало пуноправни члан Свјетске кошаркашке федерације (ФИБА)? Знате ли ко учествује у планетарним свјетским спортским догађајима у националним дресовима? МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАТЕ ДРЖАВЕ.

(крај)

Антифашистистички међусобни сукоб без помирења

Највећи проблем нас Срба у 21. вијеку је што нажалост из историје ништа нисмо научили, а она је, доказано, права учитељица живота у којој је обједињена прошлост да би се схватила садашњост и имале реалне визије будућности. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Више од 70 година је прошло од краја Другог свјетског рата, толике деценије су иза нас, упловили смо у ново вријеме, нови вијек, дивљи капитализам - али то за нас Србе ништа не значи јер народ се није помирио сам са собом. И даље се дјелимо на сљедбенике четника и партизана, и даље постоји тихи, а понекада и јавни сукоб два антифашистичка покрета која би данас послије толико трагедија које је доживио српски народ требали да буду главни покретачи мира и слоге. 

Након што је Драгољуб Михаиловић и званично рехабилитован 14. маја од стране Вишег суда у Београду није се дуго чекало на реакцију његових сљедбеника и противника. Испред суда рехабилитација је дочекана са одушвљењем равногораца док су с друге стране љевичари тј. сљедбеници партизанског покрета протествовали против овакве одлуке. Вербални сукоб који је тада избио је само показатељ да двије стране нису спремне на помирење што додатно дјели народ али и потврђује да је будућност Срба на дуже стазе неизвјесна. 

Колико смо ми чудан народ доказују историјски примјери других у коме су заједнички језик и помирење послије Другог свјетског рата нашли Французи и Њемци, Њемци и Руси, Италијани и Американци, Американци и Јапанци - а ми Срби који смо по броју становништва у свијету на нивоу статистичке грешке се дјелимо унутар свог националног корпуса као да смо крвни непријатељи. То није нормална ситуација и то доказује да је у народу посађена клица раздора која онемогућава било какав вид јединства по кључним националним питањима. Отуда и она изрека "Не дај Боже да се Срби сложе". 

Докле ћемо тако функционисати? Све дотле док будуће генерације буду вјеровали у приче својих најближих чији су дједови и баке били на једној или другој страни антифашистичке борбе. Све дотле док се буде у народу причало, као што често и од политичара можемо да чујемо, о унутрашњим непријатељима, издајницима и квислинзима. То су ти ланци око врата нашем народу који му не дају да дише. Само природном снагом разума и покушаја да схватимо да је заједничка будућност пред нама, можемо да се ослободимо тог "крвавог" историјског ланца који није попустио ни до дана даншњег.

Али да се вратимо мало на Михаиловића. 17. јула 1946. године био је осуђен на смрт стрељањем као фашистички сарадник и коме су одузета сва грађанска права. Комунистички суд који тада није ни дефинисао по ком правном принципу функционише, суђење Михаиловићу је вршио овако: без права на свједоке одбране, без права на жалбу, малтретирање и понижавање. Након ликвидације, нигдје нема ознаке гробног мјеста нити записника. И лаик овдје може да закључи да суд није судио по праву већ по политици јер тадашња комунистичка пропагандна машинерија је била на врхунцу. Пристрасност очигледна, јавност зачуђена (јер је још увијек Југословенска војска у отаџбини уживала велико повјерење српског народа) а герилац Дража погубљен.  

Како је Драгољуб постао издајник и отпадник антифашистичке борбе? Тако што је спасио оборене америчке пилоте? Или можда зато што је 1943. одликован Ратним крстом од стране Шарла де Гола, једним од најистакнутијих француских генерала икада у историји? Или тиме што је Двајт Ајзенхауер одликовао Михаиловића највишим орденом који један странац може да добије? То је само доказ да комунистичка машинерија као "побједничка" након уласка Црвене Армије у Београд није ни од чега презала јер је знала да је Михаиловић главни конкурент Јосипу Брозу на мјесто предсједника тадашње Југославије.  

Михаиловић  није био никакав зликовац нити злочинац он је био само жртва двије идеологије које су поражене. Једна, која је поражена одмах послије избјегличке краљевске Владе која је отишла у Лондон, а друга, комунистичка, која је своју судбину зацементирала осамдесетих година прошлог вијека недуго након смрти великог вође Броза Тита. Одбивши да капитулира пред окупатором он је формирао свој покрет, познатији као четнички и очигледно због не тако благонаколног гледања СССР и комуниста на све то, он је постао и мета за партизане. Од тада па до смрти српски народ се кроз призму четника сатанизовао из различитих углова.

Поређење са Павелићем и Недићем

Драгољуб Михаиловић се не може поредити са Павелићем или са Недићем. Недић је био њемачки квислинг, док је Павелић стварао и формирао етнички чисту НДХ чији је био предсједник. Драгољуб је био само комадант краљевске војске или боље речено једног покрета који је напуштен од стране Владе која је побјегла у Велику Британију. Он није имао пуни суверенитет над територијом коју је покривао док Павелић сву власт под НДХ.  

Михаиловић може бити одговоран зато што није у потпуности контролисао свој покрет, али никако не може бити исти ниво као што је то био Анте Павелић. Четници за разлику од усташа нису стварали концентрационе логоре и нису стварали звјерску и дивљу идеологију као што то јесте радила власт НДХ која је била гора него нацистичка Њемачка по обиму злочина и геноцида који је у њено име почињен.

Закључак

Послије рехабилитације Михаиловића, а тиме и четничког антифашистичког покрета, вријеме је да српски народ се загледа у заједничку будућност. Јер, су сада оба покрета, и четнички и партизански, и званично антифашистички. Поуке које смо извуки из свих ратова треба да нам буду смјернице да се у будућности морамо држати заједно јер и мали раздор може да доведе до великих неспоразума. 

Вријеме је да будемо нормалан и уједињен народ.

 (крај)

Изборна скупштина и демократија СДС-а

Прије него што ће се одржати изборна скупштина СДС-а 10. маја јавност у Републици Српској (од медија до грађана) давала је двосмислене погледе који су ишли од подјеле на двије струје до демократичности која треба бити примјер другим политичким партијама.

Пише: Стефан Драгичевић

Оно чиме се мали број странака на политичком небу Републике Српске па и саме БиХ може похвалити је управо оно што већ годинама гаји Српска демократска странка која је и основана са задатаком да демократски и одлукама већине доноси најважније одлуке за партију и чланство у цјелини. Без обзира што је њен идентитет везан за национални покрет српског народа у БиХ и првог предсједника како странке тако и Републике Српске - Радована Караџића - она је и у најтежим тренуцима доносила одлуке на демократски начин, а примјер је одбацивање Венс-Овеновог плана и одлука о оснивању Српске Републике БиХ. То је главна разлика по којој се СДС и данас издваја од свих политичких партија како у Републици Српској тако и у Федерацији БиХ јер она није лидерска странка већ странка колективитета у којој се поштује и уважава став сваког појединца и њеног члана.

Међутим, тај колективни начин одлучивања који је својствен за модерне европске политичке партије (с десна на лијево, с лијева на десно) којима тежи СДС, народ на овим просторима још увијек у довољној мјери не разумије што је директна посљедица комунизма, једноумља, једнопартијског система и ауторитивне власти Јосипа Броза Тита. Ти окови југословенства и пет пуних деценија под "комунизмом и социјализмом" доводе у ситуацију да већина не може да схвати трендове којима читав савремени свијет данас тежи. Колико год се чинило да је Ангела Меркел симбол Њемачке у 21. вијеку она одлуке доноси на колективној бази њених демохришћана који се усаглашавају и са коалиционим партнерима ЦДУ. Слична ситуација је и у САД-у у којој постоје републиканци и демократе - и који на бази консензуса доносе све најважније одлуке унутар својих политичких база (од гувернера до предсједничких номинација) што се касније прелило на Сенат и Конгрес. Барак Обама као предсједник САД како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану не може донијети ниједну одлуку, а да се не питају републиканци који имају доминантну већину у Конгресу.

Као члан СДС-а и делегат на изборној скупштини од бројних пријатеља и познаника сам добијао различите поруке о томе како они виде унутарстраначку борбу у СДС-у гдје велики број њих не схвата како би требала да функционише једна модерна политичка партија десног центра. То видим и као потребу за вођом или лидером који ће неприкословено да влада и у коме ће бити концетрисана сва власт и моћ. То није нормална потреба јер кад се један човјек осили онда то иде у тешку и неизлијечиву болест која се зове похлепа. Наш посљедњи лидер је био Слободан Милошевић па смо видјели шта је било с њим али и са српским интересима у Републици Српској Крајини, већим дјелом некадашње СР БиХ и Косова и Метохије. У 21. вијеку Србима су најмање потребне вође. Србима је потребан широк спектар људи који ће својим знањем и умјећем да политиком управљају у интересу народа, а не свог лично.  За СДС је сасвим нормално да на сваким унутарстраначким изборима постоји више кандидата за предсједничку функцију као и за чланове Главног одбора јер то је снага коју вуче демократија али и странка са собом.

Младен Босић и Мићо Мићић су одмјерили снаге, Босић је побједио (266 гласова за Босића и 167 за Мићића), послије избора један другом су пружили руку са обећањем да настављају даље да раде на политичком јачању СДС-а. То је политичка зрелост и доказ да су два човјека која су се видјела у улози предсједника у функцији Српске демократске странке, а не себе појединачно.

Младен Босић се показао као личност која шансу даје странци у цјелини и који је уједно највише заслужан што је странка у протеклом периоду стално расла, остваривала све боље изборне резултате и тиме се ослободила лоших политика 2006. године. Од тада па до данас СДС је консолидована партија која дјелује веома активно у зависности од нивоа власти – гдје је власт, а гдје је опозиција. Никако не треба занемарити чињеницу да је 2006. СДС за Народну скупштину имао око 103.000 гласова, а 2014. на последњим изборима 173.000 гласова. За Представнички дом Парламента БиХ изборни резултат 2006. био је 108.000 гласова, а 2014. 211.000 гласова. Од 17 начелника до 2012. године колико је странка имала, данас СДС има 31 начелника/градоначелника. Резултати и статистика су неуморни јер они довољно показују колико је сам предсједник Босић допринио да СДС нађе свој пут политичког раста.

Мићо Мићић је био озбиљан политички кандидат за предсједника странке јер он као „кнез од Семберије“ који је веома цијењен и поштован је постизао најбоље резултате СДС-а на свим нивоима у Бијељини што је уједно допринијело да странка буде најјача у изборној јединици 6. Због резултата које је странка постигла на задњим општим изборима изборна јединица 6 је постала прави бастион СДС-а у коме је њена структура доминантна у свим општинама ове регије (Бијељина, Брчко, Шамац, Доњи Жабар, Угљевик и Лопаре). Дакле, Мићић није био никакав лажни кандидат већ напротив веома неугодан и јак политички фактор који има велико повјерење како унутар странке тако и међу грађанима.

Цијели овај изборни процес је добио нови замах – а то је нови политички квалитет СДС-а који је овим начином провођења унутарстраначких избора показао како треба да изгледа једна озбиљна политичка организација. То се види и кроз усвјену декларацију о „Обнови друштва за сигурну будућност Републике Српске“ у којој поред главних проблема у РС и БиХ се наводи приврженост Дејтонском споразуму и тренутној уставној структури земље. За разлику од СНСД-а који поново прича на свом посљедњем сабору о референдуму, самосталности, независности и који Српску могу довести до безбједносног проблема са становишта њихове усвојене декларације. То нам није потребно јер прича о независности неће рјешити огромну незапосленост и покренути привреду, чак напротив може бити само контрапродуктивна јер које државе у свијету ће да признају Републику Српску као независнку државу? Чак ни Србија се по овом питању никада није огласила јер причу сматра неозбиљном и неутемељном. Не би ме чудило да на исти начин размишљају и у Русији. Свако излажење из Дејтонског оквира за Републику Српску може бити само опасност за њен опстанак и будућност становништва те се зато не треба и не смије играти са тим што је СДС јасно поцртао у својој декларацији.

Један од значајнијих позиција у усвојеној декларацији СДС-а је свакако тачка везана за децентрализацију и европске интеграције. Наиме, свједоци смо да админинстративни апарат у Републици Српској који је строго централизован не дозовљава развој локалних заједница без уплива Владе. Строга централизована власт не може да одговори свим потребама грађана Српске јер не може Бања Лука боље да зна шта је потребно Требињу или Источном Сарајеву или Бијељини од самих грађана ових општина и градова. Из тог али бројних других неопходно је извршити равномјерну децентрализацију система и дати већа овлашћења локалним заједницама. Посебан аспект за који се СДС сада и званично обавезао јесте чланство у ЕУ који је дефинисан као циљ странке због географског положаја, окружења, мира, безбједности и просперитета друштва.

Политичко тржиште и разлика

Да је нормална ситуација у земљи и да је демократија жива и у другим политичким партијама као што су СНСД, ХДЗ или СББ - и они би ишли сличним путем као што је то урадила СДС јер су овако саборе и скупштине претворили у већ унапријед изрежирану представу за јавност гдје се унапријед зна апсолутно све - и ко је предсједник и ко су уједно челни људи. Дакле, остали су привржени идеји култа личности гдје ће одговорност за странку али и земљу да води један човјек. У СДС-у до самог избора предсједника странке се није знало ко ће то бити јер је свјест људи па и самих делегата била у смислу "биће густо; бориће се до задњег гласа" што је и било тако. Имали смо праве унутарстраначке изборе. Свако онај ко би рекао другачије може слободно да се оквалификује као „комадант-аналитичар послије битке“ када је догађај већ добио своју јавну и историјску тежину.

СДС у наредном периоду на челу са предсједником Босићем наставља са процесом модернизације јер посао се мора завршити да би странка као организација била јака и моћна те да се на најбољи начин понуди грађанима већ на наредним локалним изборима 2016. године. Значајне трансформације које је доживио СДС скоро ниједна озбиљна странка у Српској и БиХ није прошла и зато је посебна пажња управо на њеној консолидацији и снази коју ће моћи да црпи из тих промјена. Она има потенцијал за раст и развој што је доказала на предходним локалним и општим изборима.

Реална политика коју води СДС је многима трн у оку јер не знају како да се понашају према том политичком курсу озбиљне странке која није популистичка. Та реална политика је управо снага странке јер њени људи је проводе, а не појединац. Да се појединац пита, СДС се ни по чему не би разликовала од осталих политичких субјеката и зато је за њену будућност неопходно да производи још квалитетних кадрова који ће моћи носити политику странке. 

(крај)