Локалне спојити са општим изборима 2018. године

Како смо сваким даном ближи новој години, све се више појачавају политичке активности чији су узрок најављени локални избори 2016. године у октобру мјесецу.  

Пише: Стефан Драгичевић 

У БиХ у којој мало шта функционише овакав изборни процес гдје сваке двије године народ излази на биралишта је више него ирационалан, скуп, неефикасан и беспотребан (јер се ништа на локалу не мјења без обзира ко дође на власт).  Због евидентних проблема на релацији политика-Централна изборна комисија никако да сви схвате нужност и сврсисходност да се локални споје са општим изборима јер поред тога што се грађани не би малтретирали уштедјела би се енергија те је могуће направити и уштеде у новцу, а које прелази цифру од 20 милиона КМ. Сав тај уштеђени новац могао би се усмјерити на инвестиције и још са одређеном подршком Савјета министара, Владе Републике Српске и Федерације обезбједити стабилну климу за отварање нових радних мјеста у реалном сектору.

Последњи општи избори који су одржани 2014. године коштали су око 9,5 милиона КМ. То је огромна сума новца за једну малу земљу која има око 3,7 милиона становника. Кад би се сабрали сви изборни процеси од краја рата наовамо јасно би установили да су изборни процеси грађане ове напаћене земље коштали папрено, нешто више од 82 милиона КМ.

Друго, зар није логично, примјера ради, да онај ко побједи на општим изборима исту ту политичку снагу преслика и на локални ниво? Овако као што је сада стање, републички представници оптужују локалне политичаре и обрнуто јер због низа проблема са којима се и једни и други суочавају не постоји политичка воља да се стање доведе у нормалу, а највише испаштају грађани ни криви ни дужни. Или је у питању инфраструктура, пореска прерасподјела прихода, грађевинске дозволе, пољопривредни произвођачи, борачки додаци или нешто сасвим треће - али координација је проблем управо из разлога што власт на локалном и републичком нивоу немају исте политичке опције.  

Све политичке странке у овој земљи, без обзира да ли су им централе у Републици Српској или Федерацији треба да схвате да су грађани сити избора сваке двије године, јер колико год проценат излазности био (некад мањи, некад већи) стање у друштво остаје исто са тенденцијом погоршавања. Људи у цјелини су изгубили наду и вјеру да ће доћи боље вријеме јер свака политичка странка нуди и обећава свашта, а кад дође на власт (било републичку или локалну) све се заврши са оном познатом реченицом "појео вук магарца". Из тог разлога, неопходно је оно што годинама јавно заговарам, а то је промјена генерација у политици јер млади већином нису у спрези са крупним криминалом и корупцијом што се не може рећи за генерацију политичара која овом земљом влада од краја трагичног рата из 90-их година. 

Све док се не врати нада нашим грађанима да је могуће да се ово друштво уреди на бољој, праведнијој и поштенијој основи, однос према политици ће увијек бити разочаравајући са традиционалном причом "хватајте лопова". Живимо у скупој држави која није функционална; гдје њену унутрашњу снагу црпе политички представници који гледају само свој интерес или интерес своје мале групе људи; гдје се политика схвата као плијен како доћи до богатства; гдје се не преза ни од чега да се јавно истиче да постоји повлаштена и потлачена класа...

У таквој земљи, гдје је систем унутра болестан, имати изборе сваке двије године је исцрпљујуће и ненормално за друштво. Неки предлажу да се локални избори ипак одрже 2016. године па да се опет понове 2018. године када ће бити општи избори па да се тако обједине... то је више него ирационално, јер зашто би мандат локалним политичарима трајао само двије године и ко им гарантује да ће на следећим изборима 2018. године поново бити изабрани у локалне скупштине или начелничке/градоначелничке позиције? Нико, јер народ одлучује, а народна воља за двије године може итекако да се промјени.

Суштина рјешавања овог проблема је да се већ почетком наредне године изврше измјене на Устав БиХ, ентитета и и изборне законе те да се локални и општи избори обједине 2018. године па коме народ да повјерења његова власт. Сада ће ми неко рећи, "да али на тај начин се продужава мандат локалцима за двије године"... Да, и у чему је проблем? Од када се у граду Мостару нису провели локални избори, па је ли ико одговоран, те да ли је некоме прорадила савјест и политичка мудрост да се тамошња заврзлама рјеши? Није, па према томе нема никаквог разлога да од пролонгирања локалних избора за двије године правимо неки баук.

На једном од семинара школе за политичке студије Савјета Европе питао сам дугогодишњег члана ЦИК-а Бранка Петрића "колика је могућност да се локални избори споје са општим изборима 2018. године", а он ми је одговорио врло јасно "све што политика договори и што прође у парламентима и домовима народа могуће је примјенити, а ЦИК само извршава оно што у закону пише". Из тог одговора све се може закључити, а друга је ствар што наши политички представници сваки процес доживљавају као превише тежак и компликован, водећи се у глави мишљу "ако ја засучем рукаве хоће ли то урадити и други". Дакле измјене нису немогуће али је потребно да постоји политичка воља за тако нешто.

Они који би кроз евентуалне измјене Изборног закона због локалних избора хтјели да укину ентитетско гласање или евентуално захтјевом за неком новом изборном јединицом - они онда дефинитивно имају лоше намјере према народима које представљају, и ни лично се не бих либио да их на сваком могућем јавном мјесту прозивам за фолиранте и опструкционисте свега што је добро за грађане ове земље. 

Дакле, мој став је јасан - пролонгирати локалне изборе за 2018. годину, објединити их са општим изборима с тим да се они одрже 5 мјесеци прије општиих због компликованог изборног закона али и због тога што је земља високо децентрализована.

(крај)

Пораз Националног фронта или немоћ социјалиста?

Сви се у свијету чуде како је у првом кругу регионалних избора у Француској Национални фронт тако добро прошао, а нико се не пита шта је узрок томе.

Пише: Стефан Драгичевић

Узрок је тотална европска анархија по питању мигрантске кризе, политичка незаинтересованост Француске за рјешавање овог великог проблема, терористички напад од овог последњег гдје је погинуло 130 људи па до оног раније са редакцијом "Шарли ебдо", али и све израженијег проблема са наталитетом гдје је евидентно да се број изворних Француза смањује у односу на муслиманску популацију и остале мигранте који су се населили у тој земљи. 

Из свих тих разлога, јасно је да ће националисти и уопштено ултра-десница која се по идеологији граничи са фашизмом, добити "погонско гориво" за изборе што се и десило у Француској. Лидерка Марин ле Пен годинама не одустаје од своје политике да Француска припада једино Французима и да је у "политичком рату" против ЕУ, досељеника и људи који покушавају да униште традиционалну француску државу и културу.  

Иако је дјеловало да је Национални фронт послије првог круга регионалних избора постао прва политичка снага Француске, то се на крају није десило јер су се у другом кругу, против њих буквално удружили Саркозијеви републиканци и Оландови социјалисти што је за рубрику вјеровали или не, јер су и они љути политички противници. На тај начин они су хтјели да пошаљу поруку да земља једнакости и слободе остаје оно по чему је Француска препознатљива у свијету, директно се суочивши са идејом Марин ле Пен која тражи потпуни повратак суверенитета и територијалног интегритета земље и излазак из ЕУ.

Међутим, да ли је Национални фронт заиста поражен у другом кругу регионалних избора у Француској? По мом дубоком увјерењу није, а разлог је тај што су се социјалисти у даљем изборном такмичењу потпуно повукли из игре јавно подржавши Саркозија и њихове републиканце. Да су завршили регуларно читав овај процес, сматрам да би 2-3 процента била више на страни Националног фронта у односу на републиканце и социјалисте, а овако је Оланд Саркозију учинио велику услугу тако што му је препустио огромну политичку власт те практично социјалисте гурнуо у трећи план. Говорило се да је Оланду скочио рејтинг јер је одмах послије терористичких напада у Паризу послао бомбардере у Сирији против Исламске државе, али сама Социјалистичка партија од тога није имала никакав ефекат на овим изборима, чак напротив! Дакле, по мом убјеђењу, највећи политички губитници су социјалисти јер је само у првом кругу регионалних избора у њиховим упориштима, а да не причам о регионима де Кале и том лучком граду гдје их је Ле Пенова буквално политички прегазила по броју гласова. 

Из тог страха Оланда од губитка традиционалних региона који су га подржавали он је Саркозија већ промовисао у новог-старог предсједника Француске. 

Разумијем да је и то политика, али владајућа партија као што је Социјалистичка партија у Француској да тако "широм отшкрине врата" власти великој десничарској опозицији је више него чудно у изборном процесу, осим ако притајено негдје и неко није примио огромну суму новца па да све постане евидентно због чега је то тако. Треба напоменути да љевичари у Европи од великих земаља, једино су још на власти у Француској те ако и ту изгубе политички капацитет онда им пријети тотални распад широм Европе одакле ће се тешко вратити у политичку борбу за власт.

Друго, пораз Националног фронта на регионалним изборима нема неки Бог зна какав утицај на предстојеће предсједничке изборе који ће се одржати 2017. године, али је једно јасно око одмјеравања политичке снаге: Марин ле Пен са оваквом подршком и дисциплином коју држи у сопственој партији може очекивати добре резултате у односу на садашњег Франсоу Оланда који непримјетно завршава свој предсједнички мандат. Зашто непримјетно? Па зато што му је радничка класа окренула леђа, а то је највеће бирачко тијело љевичарских партија; затим човјек иза себе оставља хаотичну јавну сцену у земљи у којој су терористички напади постали чести и за ову власт потпуно непредвидиви; недореченост око вазудшне акције против Исламске државе у Сирији и бројих других проблема са којима се нација суочава. 

С друге стране, оправдан ми је захтјев Марин ле Пен да француско држављанство могу да добију само они који говоре француски језик, а такође ми је разумљив њен захтјев за преуизмање контроле над француским границама, но мислим да је он нереалан јер је Француска дио ЕУ и Шенгенског споразума. Оно што ми није разумљиво је да тражи затварање, како она каже "радикалних џамија". Радикалне џамије у свијету не постоје, то су вјерски објекти као и сви остали, али проблем јесу радикални вјерски поглавари или лидери који могу позвати народ на неке активности које су антицивилизацијски мада поглвар па биo он и радикалан неће на то јавно позвати.

Конзервативци освајањем седам региона, а социјалисти пет не показује никакав кредибилан омјер снага пред наступајуће предсједничке изборе јер у питању је избор за личност, а не за партију. Регионални избори као такви јесу одраз тренутних политичких снага у земљи, али ме нико не може убједити да ће Национални фронт бити губитничка партија само због своје идеологије. Она може бити губитничка само у случају да је преузуму компромитовани и неморални људи који не могу остварити значајан политички резултат. 

Све у свему, сложена политичка ситуација у земљи у којој се диче демократијом, слободама и људским правима. Но та политичка ситуација је само одраз политике једних "да не буду сви тако ксенофобични и антиимигрантски расположени" наспрам других, као што су то људи из НФ иако прикривено имају сви исти став као Марин ле Пен о мигрантима, муслиманима и традиционалној Европи. Поред политички нестабилне климе треба напоменути да је Француска још увијек у ванредном стању па ће за Божић и новогодишње празнике полиција и војска са дугим цјевима да патролирају улицама.

Заиста, идилична прича о политичкој и безбједносној ситуацији у земљи које је само срце Европе те нам још само фале бомбастичне информације са Блиског истока и успјесима француске авијације против исламиста у Сирији па да заокружимо причу о стабилној, јакој и неподјељеној Француској. 

(крај)

Уставни суд БиХ као политичка институција

Када ми неко спомене правосуђе и правду, истог тренутка се најежим и помислим да ли ће икада у овој земљи те двије ријечи бити компатибилне и реалне.

Пише: Стефан Драгичевић 

Свима су пуна уста о томе како треба изградити правну државу, како треба поштовати закон, како треба поштовати непристрасност правосудних институција и уједно с тим не коментарисати јавно њихове одлуке, како треба усвајати ЕУ законодавство... А ја сад питам све грађане Републике Српске, Федерације и Брчко дистрикта: Да ли је нормално да у највећој правосудној институцији какав је Уставни суд БиХ сједе двоје судија које су некада били чланови једне политичке партије, у овом случају из СДА? Да ли је нормално да у правосудним институцијама одлучују стране судије који немају никакав додир са реалним животом овдје те које нити плаћају порез у земљи домаћина, нити троше свој новац у БиХ у неким огромним количинама, нити имају икакве везе са народима и грађанима који већином живе испод границе сиромаштва? 

Када покушате дати одговор на ова два питања суочићете се са једном реалном чињеницом, а која каже да живимо у земљи која је пуна апсурда, а нарочито када је ријеч о правосуђу које је толико децентрализовано на ентитете, кантоне, дистрикт, заједничке институције да ви више не знате ни ко пије ни ко плаћа, нити ко коме одговара. Када томе придодате и Високи судски и тужилачки савјет познатији скраћено и као ВСТС онда вам је све једна џунгла у којој политика може веома лако да диригује све, па и саме судске пресуде као што је последњи случај са укидањем 9. јануара Дана Републике Српске. 

Само покушајте замислити Србина из Србије или Руса из Русије у Уставном суду САД, Њемачке, В. Британије или неке друге западне државе те да се он пита око неког унутрашњо-политичког питања које се њега реално не тиче ама баш никако. Кад створите ту слику себи, јасно ће вам бити зашто се и ја лично залажем за корјениту промјену и трансформацију правосуђа у овој земљи.

Бакир Изетбеговић, иначе предсједник СДА, покренуо је прошле године апелацију пред Уставним судом БиХ кроз захтјев за оцјену усклађености 9. јануара Дана Републике Српске са Уставом БиХ и кроз тај захтјев он жели да оствари политичке поене. То је свима јасно и његово политичко право је да се залаже зашта сматра да треба као и његова политичка партија. Кад већ има подобне судије, ко гарантује да сутра исти тај Изетбеговић неће покренути причу о "називу Република Српска"? И није Бакир проблем са својим јасним политичким намјерама колики је проблем правосуђе у овој земљи које је тотално неуређено и које је још увијек у БиХ у пост-ратовском периоду. Бакир је још и благ што се тиче реторике, јер рецимо самозвани интелектуалац Суад Куртћехајић који не силази са ТВ екрана и новинских чланака, оснивање Републике Српске пореди са Исламском државом.

Због недвосмисленог политичког утицаја на Уставни суд БиХ потпуно подржавам иницијативу из Републике Српске да се донесе један оквирни закон о Уставном суду у Парламентарној скупштини БиХ и да се коначно уреди стање у овој институцији које је више него хаотично. Стране судије моментално избацити из правосуђа, не само из Уставног суда већ и у свим другим нижим судовима и тужилаштвима гдје они идаље одлучују о унутрашњим стварима БиХ. Охрабрује чињеница да су и хрватски политички представници заинтересовани за реформу правосуђа тако да заиста постоји критична политичка маса да се неке ствари помјере са мртве тачке. Дакле, два од три конститутивна народа могу пуно тога да ураде ако имају иницијативу и ако имају жељу да нешто промјене.

Такође, у читавој овој ујдурми око 9. јануара Дана Републике Српске имам осјећај да бошњачки чланови судског вијећа, а још мање стране судије које су донијеле овакву одлуку не разумију о чему се ради када је прослава тог дана у питању. Наиме, код српског народа је сваки дан неки светац (већи или мањи) и одлука Народне скупштине из ратног периода је била таква да се Република Српска званично основала 9. јануара 1992. године не водећи рачуна о томе који је светац у питању. Из тог разлога крсна слава св. Стефан којом се прославља Дан Републике нема уставни карактер и због тога се не може 9. јануар доводити у везу са начином прославе тог дана.

Ако је начин прославе засметао Бакиру Изетбеговићу, онда је то могао политички да каже, а не овако да бламира Уставни суд БиХ који ових дана покушава да некако приђе српској страни и да објасни "шта је по усвојеној апелацији вијеће заиста мислило". С друге стране, свако ко познаје српске обичаје зна да је на крсну славу добродошао сваки човјек па тако и особа друге националности те дубоко вјерујем да су све политичке институције какве су Влада, Скупштина и Палата предсједника увијек редовно позивале госте из читаве БиХ из остала два конститутивна народа те да се ни у једном случају нису осјећали понижено и дискриминсано.

Свако ко је имало упућен у политички живот Републике Српске, зна, да је 2007. године по апелацији покојног Сулејмана Тихића дошло до раздвајања 9. јануара као Дана Републике и крсне славе (секуларни празник) те тада нико од бошњачких делегата у Вијећу народа није гласао против ових измјена. Што тада Изетбеговић није питао своје делегате "зашто нису гласали против" него је све хтио да пребаци на Уставни суд БиХ? Очигледно је у питању лојалност и повјерење, па Бакир више вјерује бившим члановима СДА које су судије него делегатима СДА у Вијећу народа Републике Српске.

На овај начин донесеном одлуком о неуставности 9. јануара као Дана Републике Српске може се јасно и гласно рећи да је Уставни суд БиХ политичка институција јер је евидентно да доноси искључиво политичке, а не судске одлуке. Кад се у БиХ од стране суда било којег ниова доноси политичка одлука, онда је јасно да се иде на штету једног од конститутивних народа, у овом случају српског. 

На крају ове политичко-правосудне игране серије ја бих само да подсјетим да чак 91 одлука Уставног суда БиХ није проведена од 2004. године и да због тог неспровођења нико није одговарао нити је ко позиван на одговорност. Према томе, без обзира што нисам правник, не видим ниједан разлог зашто ово не би била 92 одлука која се није спровела у пракси.

(крај)

Обиљежавање међународног дана борбе против сиде

Омладина СДС Брчко данас је обиљежила 1. децембар међународни дан борбе против АИДС-а дјељењем едукативног материјала, кондома и црвених тракица које су симбол овог дана.

Материјал је дјељен грађанима Брчко дистрикта, а посебно младима који треба да буду информисани јер су управо они данас најзаступљенија популација у свијету када је ријеч о преносивим болестима.

Предсједник омладине СДС Брчко Срђан Антић, истакао је тим поводом да је превентивна улога једна од најважнијих фактора како би се на вријеме упозорило становништво о нежељним посљедицама ХИВ-а.

Члан омладине СДС Брчко Стефан Драгичевић рекао је да је ово други пут да СДС у Брчком организује ову активност те да ће то чинити и наредних година.

„Људски живот као и здравље људи немају алтернативу. Из тог разлога, наша данашња активност усмјерена је ка подизању свјести становништва о овој болести, а посебна циљна група су нам млади за које сматрамо да су недовољно информисани о овом проблему, не само у нашој земљи већ и у читавом свијету“ – нагласио је Драгичевић.

Он је додао да када проблем као што је преносива болест, сида настане, онда не постоји средство за лијечење те болести.

Омладина СДС Брчко ову активност провела је на двије локације, и то у центру града и у Великом парку.

(крај)

Драгичевић презентовао "Европске програме за младе" омладини СДС Брчко

Омладина СДС Брчко данас је кроз презентацију „Европских програма за младе“ могла да чује бројне приједлоге око омладинског активизма у организацијама које директно финансира сама ЕУ.

Алумниста политичке академије Перпетуум мобиле и СДС-ов омладинац Стефан Драгичевић је добио обавезу да изврши презентацију у свом Општинском одбору, а све у циљу подизања свјести младих особа о неопходности њиховог укључивања у друштвени живот.

„Презентација програма као што су Ерасмус+, Хоризон 2020., Европа за грађане, Савјет Европе и друге организације под европским покровитељством дају могућност младима да се укључе у оне процесе које њих интересују, а што немају у понуди од стране домаћих институција. Да ли се ради о стажирању, волонтирању у некој од земаља ЕУ, о размјени студената, о даљој едукацији на факултетима у ЕУ – све је то до младих и њихове заинтересованости да аплицирају на одређени пројекат“ – нагласио је Драгичевић.

Он је додао да је важно да се што више младих укључује у друштвени живот јер од босанско-херцеговачког друштва међународна заједница очекује да ускоро дође до смјене генерација и да се неке ствари позитивно трансформишу.

У току презентације посебан осврт је био на идеолошким орјентацијама те је оцјењено да након што је СДС подржао Европску народну партију (ЕПП) која је најбронија групација у Европском парламенту, тада се странка и званично сврстала у „народњаке“ или у преводу странку умјерено десног центра.

На крају је било ријечи о европским омладинским организацијама, неформалном образовању, студентским такмичењима, ЕУ волонтерским камповима те пракси и стажирању.

(крај)