Стварање (не)повјерења у институције

Често земље настале распадом Југославије називају "малим барама пуних крокодила". 

Пише: Стефан Драгичевић 

То је општепозната ствар кад је ријеч о политици и вишепартијском систему на простору екс-Ју који никако да пронађу успјешну формулу за излазак из тзв. политичке транзиције. Криминал, лоповлук, превара, отимање и корупција су синоними када се спомене политика, а често се за те синониме надовезују и институције система које у покушају да заштите "врх леденог политичког бријега" и саме постају инволвиране у мутне послове. 

Као појединац увијек сам наивно гајио наду да нису све институције под политичким утицајем те да нису све постале "политичке фабрике" за производњу свакаквих кадрова са сумњивим биографијама, проблематичног морала и људских особина. Јер, треба поћи од тога да ако једног дана, као ја у политици, желите да градите боље, нормалније и здравије друштво то морате да проводите у сарадњи са институцијама, сами тешко да можете било шта да урадите за добробит напаћене земље као што је БиХ. И то је оно што ме забрињава јер не постоји критична маса која би жељела промјене у смислу правде, честитости, добронамјерности и која би била спремна да опште интересе подреди изнад личних. Нажалост, реалност ме скоро сваки дан разувјерава и показује да је ово друштво утонуло у потпуну анархију и да овдје институције система оправдано немају никакво повјерење грађана који као порески обвезници те исте институције плаћају.

Последњи случај око пљачке новца УниКредит банке гдје је отето око 600.000 КМ у филмској пљачки на ауто-путу Бања Лука-Градишка потврђује зашто је и МУП Републике Српске, чији су припадници из специјалне полиције извели ову пљачку, пао на испиту када је ријеч о повјерењу јавности. Не може у специјалној полицији да ради свако и зато сви морају да кроз дужи низ година покажу своју приврженост полицији, да покажу да су високо моралне особе, да су лојалне и да ће радити у служби безбједности грађана. Полиција, а прије свега старјешине јединица треба увијек да мотре своје припаднике и да чим уоче сумњива понашања да то испитају и евентуално санкционишу.

Због новонастале ситуације грађани губе повјерење у МУП и питају се "ко им штити њихову личну безбједност" што дугорочно није добро. Дакле, требало би да се зна гдје је разлика између чувара јавног реда и мира и оних преступника који врше кривична дјела (мања или већа), а не да се враћамо у нека мрачна времена из прошлости... чим је прохујала вијест о осумњиченим лицима, одмах ми је у глави Земунски клан и некадашњи ЈСО (Јединица за специјалне операције) у Србији који су од краја 1999. па до средине 2003. године (до убиства премијера Зорана Ђинђића) били страх и трепет за народ који је баш у тим тренуцима узалудно покушавао да нађе институцију којој ће вјеровати. Нажалост, криминал је преовладао у самим институцијама које су се бавиле провођењем закона што је било кобно и за саму државу у том периоду. Имали су пуну контролу над МУП-ом Србије, војска их се бојала, а не би ме чудило и да је обавјештајни дио био покривен њиховим људима. 

Овај случај са пљачком на аутопуту Бања Лука-Градишка није толиких размјера али се у једном мањем дјелу поистовјећује са криминализацијом или у преводу - да постоје кадрови у МУП-у који су проблематични са становишта морала, честитости, добронамјерности и поштења. У посљедњем случају видјели смо да је ухапшена петорка полицајаца имала и свог саучесника из Сектор секјуритија који је  одавао информације о кретању возила и новцу. То само додатно показује како се може направити спрега која повезује све оне који су заинтересовани да се обогате пљачком. Горчина је у томе већа што су починиоци кривичног дјела специјалци МУП-а Републике Српске, дакле професионалци који су тренирани да штите институције и приватне установе од оваквих дешавања. 

Министар Лукач каже "нема колективне одговорности". Слажем се са министром, али министре постоји морална и људска одговорност. Не можете ви као министар да сами контролишете све полицајце (зато и сматрам да су позиви на вашу оставку бесмислени), али можете да упутите у јавности поруку охрабрења да ће полиција имати мудрости да на овакве ствари адекватно одговори у будућности и да се извините због пропуста око овог пљачкашког похода појединих припадника МУП-а Републике Српске. Није све у томе да се свали кривица на ову петорицу који су починили кривично дјело, потребно је да се пошаље порука да се народу објасни шта се десило те да схвати да већински дио полиције није такав. То је излаз из ове ситуације министре.

Из тог разлога не само МУП Републике Српске, него и Федерална полиција, полиција Брчко дистрикта и СИПА морају да прочешљају своје редове те се не смије десити ситуација да се у друштву ствара атмосфера "криминализације полиције" или прве јединке која би требала да буде имуна на овакве проблеме, а које имају друге институције када је у питању провођење закона и кривична дјела.

Прва предпоставка ако желимо да нам се народ осјећа безбједним јесте да уредимо нашу полицију и то тако да у њој буду прије свега високо моралне и часне особе које своју униформу и чин нису спремне да продају за новац. Када будемо имали такву климу у институцији за провођење и заштиту закона, сигуран сам да повјерење грађана у полицију никада се неће довести у питање. 

(крај)

Милитаризација Балкана

Баш кад смо помислили да је звецкање оружјем на трусном простору бивше Југославије прошлост, високи државни функционери Србије и Хрватске нас демантују. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Од порука "да је Србија 1999. године имала моћни одбрамбени ракетни систем С-300, НАТО се не би усудио да је нападне" до порука које нас враћају у реалност као што су "да је сусједна Хрватска набавила панцир-хаубице, лиценцу за оклопна возила "Патрија", набавка лансирних рампи за балистичке ракете домета око 300 километара... да ли су то поруке будућности? Да ли те поруке могу да побољшају односе земаља у региону, а прије свега Србије и Хрватске?

Сматрам да их само могу уназадити јер причати о наоружању, милитаризацији, набављати офанзивно оружје у 21. вијеку само показује зашто Балкан не може "упловити у мирне воде" и зашто га свјетска јавност види као "буре барута". Умјесто да причамо о томе како да подигнемо привреду, како да запослимо људе, како да модернизујемо школски, културни, умјетнички живот; како да више улажемо у науку и савремене технологије; како да омогућимо народу да живи од свог рада; како да побољшамо билатералну сарадњу на више нивоа - ми се бавимо војним питањима. 

Колико су политичари неискрени према сопственом народу довољно показује и то да у вријеме велике кризе морала и економије они причају о набавци оружја које сусједне земље могу протумачити као пријетње по сопствену безбједност. Друго, одакле им новац за набавку таквог наоружања и питају ли се да ли грађани одобравају њихову авантуристичку политику? Грађани их очигледно превише не занимају јер њима је битно да се купе балистичке ракете, а то што то све иде из касе пореских обвезника то је за политичаре мање важно. 

Даље, од кога се политички врх Хрватске осјећа угроженим? Од Словеније која је чланица НАТО-а, од Италије која је чланица НАТО-а, од Мађарске која је чланица НАТО-а, од Црне Горе која је нова чланица НАТО-а? Од БиХ која је земља у којој мало шта функционише или од Србије чији функционери сваки дан причају о неопходности обезбјеђења трајног мира и суживота на Балкану? То је заиста питање за нову владу у Хрватској јер овакве ствари траже и озбиљна образложења. Није вам свеједно када знате да у сусједству једна земља има ракету која може да погоди било који дио Србије или БиХ јер очигледно је да су само оне повод за хрватско офанзивно наоружавање. 

Могу да разумијем и да је Хрватска чланица НАТО-а, да мора да примјењује стандарде које важе у сјеверноатлантском савезу али све што ради по питању наоружања, заправо себи чини штету у јавности. Не вјерујем да НАТО својим чланицама нарађује које оружје требају купити јер многе од чланица за то оружје немају новца. Свако оружје које се најчешће набавља у серији вриједи милијарде евра односно долара. Да Хрвати набављају дефанзивно оружје као што су противракетни системи, војни штит, системе одвраћања - ја бих и разумио такву политику јер им је циљ да им земља буде како политички тако и војно безбједна, а овако једноставно нема оправдања.

Вучић и Дачић кажу "Србија неће бити лака мета". За кога неће бити лака мета? И Слободан Милошевић је прије бомбардовања тадашње СРЈ говорио да неће бити лака мета за НАТО авионе па смо видјели трагичан биланс од страдања цивила, цивилних објеката, инфраструктуре до намјенске индустрије. Дакле, маните се изјава за дневно-политичку употребу радите на побољшању односа са новом Владом у Хрватској и свим земљама у окружењу јер су све мање-више чланице НАТО-а осим БиХ. Не смијемо се уопште довести у позицију да причамо о рату јер то онда само показује да појединци на власти нису ништа научили из трагичних 90-их година.

Такође, морам да искажем и своје негодовање због чињенице да је Димитриј Рогозин на конференцији за новинаре премијеру Србије Александру Вучићу уручио макету руског ракетног система С-300. Шта ће нам макета, када систем С-300 Србија није имала кад јој је највише требао 1999. године? И из ког разлога се уручује макета типа С-300? Је ли то Србија планира да набави систем С-300 за којег и сам Вучић каже да је прескуп за наше услове?

Дакле војно питање на Балкану трајно треба оставити по страни јер је ненормално да се послије трагедије с краја 20. вијека поново враћамо у еру милитаризације. О милитаризацији треба причати због Украјине, због Сирије, због Сјеверне Кореје, а због нас на Балкану то је губљење времена. Па ко би сада послије свих оних застрашујућих слика од распада бивше Југославије узео оружје и ратовао? За кога, за политичаре и тајкуне? Да би поново настала богата и потлачена класа? Ајде народе, опамети се и дођи себи мало! 

Ми смо чудни народи којима ће требати године да схвате да само сарадњом једни са другима можемо ићи напријед, а све док се то не схвати ми ћемо бити подручје за тренирање нижерангираних међународних представника, мјесто коме ће се сви смијати и говорити да нисмо далеко одмакли од првобитне заједнице.

(крај)

Уставни суд БиХ је политичка а не правосудна институција

Стефан Драгичевић, члан руководства ОО СДС Брчко рекао је да су чланови СДС-а данас дошли да обиљеже 9. јануар и да се ода пошта свим српским борцима који су уградили своје животе у Републику Српску.

"Исто тако да одамо пошту тадашњем руководству Српске демократске странке који су имали тада храбрости и мудрости да у тим тешким и бременитим међународним односима прогласе Републику Српску поштујући међународне конвенције и сва људска права" - додао је Драгичевић.

Нагласио је да посебну пажњу за овај 9. јануар 2016. године изазива одлука Уставног суда БиХ који је оспорио Дан Републике те установио да управо због тога у будућности Републику Српску треба још јаче славити.

"Они су показали да су политичка, а не правосудна институција. У том суду сједе двојица судија из бошњачког народа који су некада били политички подобни, када имате стране судије које не познају обичаје и традицију једног народа онда вам је јасно зашто ми данас прослављамо нашу Републику Српску" - објаснио је Драгичевић.

Подсјетио је да је 2007. године покојни предсједник СДА Сулејман Тихић упутио апелацију Вијећу народа и Народној скупштини РС да се раздвоји Дан Републике и слава св. Архиђакона Стефана како би се 9. јануар прогласио секуларним празником што је и учињено без да се ико жалио на такву одлуку.

"Очигледно је да Бакир Изетбеговић има другачију политику од свог предходника и да више вјерује судијама у Уставном суду БиХ него својим делегатима у Вијећу народа Републике Српске јер се беспотребно обрачунава са Републиком Српском" - још је додао Драгичевић.

(крај)