Учешће на конференцији Савјета Европе у ПС БиХ

У организацији Парламентарне скупштине Савјета Европе, а у сарадњи са Парламентом БиХ одржана је конференција (15. децембра) под називом "Борба против нетолеранције и дискриминације кроз супротстављање говору мржње".

На семинару су учествовали представници законодавне и извршне власти БиХ: Саша Магазиновић, Шефик Џаферовић, Лазар Продановић (парламентарци), Семиха Боровац (министрица за људска права и избјеглице у Савјету министара БиХ), представници Савјета Европе из БиХ и Стразбура, кантони, цивилни сектор и алумни политичке школе Савјета Европе.

Стефан Драгичевић, као члан алумни политичке школе Савјета Европе у БиХ, у свом говору је истакао да се у другој деценији 21. вијека морамо окренути заједничком развоју и одређивању приоритета како би се дефинисао општи интерес свих.

ДИСКУСИЈА

Кроз ову конференцију највише пажње давало се причи о помирењу и превенцији онлајн говора мржње. Сви приказани подаци су нам дати, али да ли ми данас требамо да причамо о помирењу или о суживоту? Сматрам логичним да се послије 1995. године интензивно, унапријед 5-8 година, причало о помирењу али ми данас 21 годину послије Дејтонског мировног споразума и краја рата, не можемо да причамо о помирењу већ о суживоту који треба да нам да могућност да заједничким снагама дефинишемо приоритете за општи интерес свих. Пуно је времена прошло да би смо ми враћали "филм уназад" (свјесни свих отворених националних рана) и да би смо говорили "шта је могло бити другачије", вријеме је да окренемо нови лист у коме акценат морамо да ставимо на развој и привредни раст како би створили перспективу новим генерацијама које долазе.

Даље, овдје су поједини из цивилног сектора износили податке и причали о превенцији онлајн говора мржње. Слажем се да је битно вршити превенцију на сваки могући начин како би ми постали истинско демократско друштво, али да ли смо свјесни која старосна структура становништва највише гласа на изборима у овој земљи? Често имам утисак да то заборављамо када се бавимо одређеним подацима. Дакле, то нису млади већ људи средње доби и пензионери. Колико би се требали бавити превенцијом говора мржње на интернету, толико би требали бити посвећени и промјени свјести код народа те им понудити какву-такву перспективу јер они бирају представике по скупштинама, а не да јавни простор буде "затрован" разним порукама које су у најмању руку недоличне.

И да ме нико погрешно не схвати, послије сваког већег парастоса, сахрана и џеназа те послије сваког хапшења осумњичених за ратне злочине, овдје се повећавају националне тензије. А ко шаље такве поруке? Политичари, наравно, ко други. И због тога, сваке године долази до повећавања политичких тензија које праве трајну штету грађанима у читавој земљи. Због тога, акценат треба ставити на законско дефинисање и санкционисање јавног говора мржње.

Дискриминација - код нас нема бољег примјера од међународне пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци и избора чланова Предсједништва БиХ. Толике године политички представници не могу овдје да нађу рјешење за ову пресуду јер се политизира на све могуће начине. У неколико својих јавних текстова те у  интерним разговорима са појединим политичарима дао сам приједлог за рјешавање овог питања, али без стварног ефекта. Зато, и вама овдје јавно кажем свој приједлог: Један члан (без навођења националности) се директно бира на изборима у Републици Српској, а два члана Предсједништва из Федерације БиХ се бирају индиректно преко Представничког дома Парламента БиХ гласовима посланика који долазе из овог ентитета. На овај начин даје се могућност избора односно предлагања било кога за чланове Предсједништва, демократски те би се на тај начин испоштовала пресуда из Стразбура. 

Хвала на пажњи.

(крај)

Рок трајања ОХР-а

Пошто је БиХ добила упитник ЕК на који има рок да одговори у року од шест мјесеци, постављају се два веома важна питања - судбина ОХР-а и имплементација пресуде Сејдић-Финци.

Пише: Стефан Драгичевић 

Будући да сам у једном од прошлих текстова писао о поновном враћању "на политички дневни ред пресуду у случају Сејдић-Финци" овај пут образлажем своје мишљење око будућности ОХР-а.

Дубоко сам увјерен да земља која има намјеру да постане чланица ЕУ не може да буде протекторат држава. У ЕУ по темељним правима, слободама и декларацијама могу да  уђу само оне државе које у потпуности имају суверену власт. Нажалост, БиХ у садашњем политичко-друштвеном оквиру јесте класични протекторат гдје ПИК односно Савјет за имплементацију мира, састављен од амбасадора, пише и усваја извјештаје, а које проводи и афирмише канцеларија ОХР-а. 

У којој то држави на свијету амбасадори доносе одлуке и иступају у јавност, а гдје је ријеч о унутрашњим политичким процесима? У којој то држави постоји високи представник (странац) који нема никаква политичка ограничења (бонска овлашћења) нити одговорност и који подноси извјештаје Савјету безбједности УН? У којој то држави у Уставном суду постоје судије из других држава?

Одговори на ова три питања, суштински обликују БиХ као класичну земљу протекторат која таква каква јесте (са Републиком Српском, Федерацијом, кантонима и дистриктом) нема искључиву суверену власт него се, око кључних политичких питања, питају стране дипломате и међународне институције инсталиране овдје прије 21 годину. Не треба копати превише по прошлости, довољно је само погледати период владавине Педија Ешдауна па да се схвати бесмисленост политике у БиХ гдје не вриједе ни закони ни устави (БиХ, Републике Српске и Федерације). Само у једном дану Ешдаун је смјенио 60 демократски изабраних представника у извршним и законодавним органима Републике Српске 2004. године; за оне који су му политички били неподобни - забрањивао им политички ангажман и блокирао сву имовину; одузимао пасоше и личне карте; наметао одлуке и законе; преносио надлежности... 

И када имате такво једно искуство поставља се питање, гдје су ту институције и владавина права? То је било класично политичко насиље које је оставило дубоке посљедице данас. Његови насљедници на мјесту високог представника Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак и Валентин Инцко нису били толико радикални али само њихово дјеловање и постојање уливало је политичку неизвјесност постојања БиХ. Из свих тих разлога изворни Дејтон је претрпио огромне измјене и различита тумачења.

Дакле, потребно је створити наду и перспективу, комуницирати и договарати а не самовољно радити. Амбасадор Русије Петар Иванцов јуче изјави како се један дио ПИК-а залаже за затварање ОХР-а и да су неке земље из ЕУ. Мислим да би домаћа јавност хтјела да чује које су то земље ЕУ па да се зна "кога имати за саговорника". Због будућности, треба управо радити са онима који имају слуха, разумјевања и који предност дају договору, а не са страним факторима који својим дјеловањем наносе ненадокнадиву штету својом самовољом.

Постојање ОХР-а и ПИК-а данас за мене лично није проблем ако ће се они на неки начин трансформисати у дипломатске институције који комуникацијом и договором помажу БиХ. Међутим, у овом формату, у којем они имају бонска овлашћења и који се третирају као врховни тумачи Дејтонског мировног споразума, њихово постојање је бесмислено. Ако једна земља тежи ка добијању статуса кандидата за чланство у ЕУ онда је јасно да се она мора (прије или касније) рјешити "страних тутора" да би могла напредовати самостално.

Многи кажу да је вријеме кажњавања у бх политици прошло. Привремено јесте, али ко гарантује да се некада поново неће појавити нови Ешдаун? Ко уопште може гарантовати да ће се на упитник из Европске комисије одговорити на вријеме и да ће сви актери у механизму координације бити кооперативни? 

Декларативно и реторички сви су јаки, али дијела су та која остају, која се памте и која се записују у историју.

(крај)