Младен Босић и дјеловање СДС-а послије избора

Вријеме и држава у коме живимо је далеко од идеалног, о политици и политичкој ситуацији да не говорим, али када говоримо о култури, мудрости, политичкој компетентности и коректности онда се ту издваја само један политички чинилац и политички субјекат - господин Младен Босић.

Да ли је овакав човијек фалио политичком животу у БиХ ? Мислим да јесте много раније од 2006. године. Зашто ? Да би имали стабилност у било ком смислу, неопходно је да имате јаку политичку сцену са јаким странкама, а не блоковима. Када кажем странке мислим на почетну фазу у коме су сви свакоме конкуренција и тзв. политички опоненти, а не крвни непријатељи.. већ када говоримо о блоковима то су супротстављене стране што никако није добро за РС, будући да у њој не постоје странке екстремне љевице што значи да сви могу међусобно да сарађују.
Међутим, многи су СДС осуђивали "како може да сарађује са СНСД-ом" у општини у којој ја живим Брчко дистрикту. То није сарадња у елементу да се пореди са коалицијом због тога што се није могла формирати локална власт, јер се није имало парламентарне већине. У Брчком је специфична ситуација, гдје у власти морате да имате странке из свих конститутивних народа, али се на прошлим локалним изборима ишло са циљем да се СДП и Ђапо макну са власти управо зато што је Брчко за вријеме њиховог мандата било најкорумпиранија општина у БиХ. Будући да се нису могла наћи ријешења за формирање већине, сам тадашњи супервизор за Брчко Рафи Грегоријан је пресјекао гордијев чвор и направио концентрациону владу у коме су све парламентарне странке. До ових општих избора, господин Босић заједно са осталим посланицима СДС-а је здушно бранио ставове српског народа у Брчком кроз скупштину дистрикта и једини су они били ти, без подршке РС који су жељели да српски народ не буде данас дискриминсан у Брчком. Кроз свој став и понашање господин Босић је попримио многе симпатије грађана и управо због тога је био најјачи политичар из Брчког (од свих кандидата и из редова остала два конститутивна народа) који је отишао у парламент БиХ са освојених више од 4.000 гласова. Не мислим да је он само у Брчком цијењен као личност, али сматрам да његова толерантност и култура довољно показују Републици Српској да је овакав човијек сада и најпотребнији како РС тако и БиХ.

Као лидер СДС-а успио је да увећа подршку грађана РС овој странци (више од 130.000 гласова) и на тај начин показао да је политика Драгана Чавића и појединих функционера из 2006. године била погрешна и политички неисправно вођење странке. Касније се показало да њиховим одласком СДС нагло ојачава и шири свој политички диапазон.

И ево... дошли смо до оне кључне тачке.. заједничка платформа и сарадња СДС и СНСД у заједничким органима БиХ.
Од приче која је потекла прије пет седмица, у јавности се свашта спекулисало. Од тога да је "СДС обмануо своје бираче ; да је издао идеологију ; да јој пријети пропаст ; рушење и осипање кадрова" - показује се као један чин жеље појединаца да уруше кредибилитет ове странке. Међутим, нико се овдје није запитао шта пише у заједничкој платформи са СНСД-ом, а ту јасно стоје сви они циљеви и елементи које је СДС и поставио у току кампање. Почев од расписивања референдума у РС када је ријеч о НАТО-у, заштита ентитетског гласања, расподјела државне имовине итд... дакле, из саме платформе се не види ниједна ствар гдје је СДС обмануо бираче.. но то је само дјелић онога што сам ја намјеравао презентовати, а вјероватно ће многи рећи "платформа није разлог да СДС сарађује са Додиком", тачно, а заштита интереса РС у заједничким органима - уједињено или разједињено ?
Појавили су се многи критичари Младена Босића и у званичном усвајању платформе, међутим, вјероватно неко није добро информисан и упознат да о битним и виталним стварима о странци одлучује главни одбор странке, а не појединац.

Бошњаци ликују због коалиције СДП-СДА, на помолу коалиција ХДЗ-ХДЗ 1990, а Срби (појединци) критикују СДС и СНСД када је у питању заједнички наступ у заједничким органима БиХ.
Вјероватно је нашем народу у крви да буде разједињен, подјељен, киван на неког свог.. али је потпуно апсурдно, да послије толике историје и протеклог рата многи нису извукли поуке "колико нас је та подјељеност коштала". Колико живота, економије, социјале, државе, територија ?! Зар нисмо могли да извучемо основе и разлоге да данас будемо просперитетнији и уједињен народ, а поготову ми у РС ?
Зашто Бошњаци и бошњачки медији здушно и недвосмислено подржавају свој блок СДП-СДА, зашто су Хрвати уједињени и чврсти у одлуци за трећеим ентитетом али и овом будућом коалицијом ХДЗ-ХДЗ 1990, а зашто су само Срби и српски медији кивни када се жели једним гласом бранити интерес РС у заједничким органима ? Је ли то нека клетва, болест ... ? Не желим ни да помислим и да размишљам о томе, али желим јасно да кажем, не може да се брани РС у заједничким органима без јединственог става свих странака и она се не може бранити страначки, она се брани уједињено. За заштиту виталног националног интереса потребно је 10 руку, и када би се водили страначком логиком опет би смо имали проблема и још горих подјела. То не смијемо себи дозволити, не смијемо дозволити да нас неко дјели и распирује.
У заједничким органима БиХ, тј. парламенту БиХ постављаће се питање уласка у НАТО, евентуалне промјене устава БиХ, промјена уставности и легитимности појединих одлука ентитетских прије свега, расподјела државне имовине, непокретне војне имовине, попис становништва, систем одбране и Оружаних снага БиХ, систем индиректног опорезивања, систем правосудних институција БиХ, укључујући ВСТС, Суд и Тужилаштво БиХ, функционисање и организацију система вођења спољне политике.. итд..
Зар по овим питањима СДС и СНСД треба да дјелују разједињено и "страначки" ? Е па они који тако размишљају немају представу брањења интереса РС, напротив, желе јој све најгоре.

Даље, неко ће од критичара још рећи, "па како СДС у коалицији са СНСД-ом на нивоу БиХ, а вамо хоће да буде у РС јака и оштра опозиција".
Да ли појединци размишљају уопште када повезују ове двије ствари ? Да ли је њима исто питање по тежини НАТО-а и питање дионице аутопута Бања Лука - Добој ? Да ли је њима исто питање по тежини заштите ентитетског гласања од броја незапослених у РС ?
Само необразовани, неинформисани и незрели људи спајају ова питања у исти кош, а ја желим да вјерујем да је мој народ паметан и разборит.

Противракетне жеље и циљеви

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изађе у јавност као из ведра неба и рече "да је Русија спремна за противракетну сарадњу са НАТО-ом". Одкуд сад такав приједлог, када су управо Руси највећи критичари постављања противракетне и друге ПВО опреме у Пољској, а недавно и у Бугарској од стране НАТО ? Вјероватно и Руси схватају да им Амери косе интересе у источној Европи па их покушавају приволити на сарадњу. Са друге стране, опет Пентагон игра кључну улогу јер се опет нашао у причи која није ни мало угодна - наиме, многе анализе потврђују тезу да, евентуалном сарадњом са Русијом по питању противракетне одбране то драстично може умањити повјерење европских држава чланица НАТО према САД-у. Да ли је у интересу Пентагону да пољуља повјерење неке велике европске државе (нпр. Њемачке) зарад сарадње са конкурентом - чија конкуренција вуче још из времена хладног рата ? Мислим да није, али наставак ове приче ће неминовно у нашој ближој будућности бити ријешење које ће показати којим путем иду "војни и политички интереси развијених земаља свијета". Као што нпр. велика предузећа попут "Интела" или "Ејпла" који су словили за велике конкуренте на тржишту - сада дјелују заједно и неприкословени су на свијетском тржишту.
Суштинско питање овог проблема јесте - да ли Русија схвата да јој Америка у источној Европи узима примат ? Ако узмемо у обзир чињеницу да је Александар Лукашенко односно Бјелрусија још прошле године промјенио/ла курс према Русији, ако имамо нетрпељивост Руса у Пољској која датира још из другог свијетског рата, ако имамо отворено непријатељство Руса и Грузина односно Русије и Грузије издејствоване због једностраног отцијепљења двије Грузијске области - Јужна Осетија и Абхазија, ако имамо дипломатски сукоб Москве и Токија због Курилских Острва - онда то дефинитивно показује да званични Кремљ губи формалну сарадњу са својим сусједима.. То је врло лоше, будући да се ниво задовољства политичке елите мјери економском сарадњом и трговинском размјеном. Не мислим да ће због овога Русија бити слаба као држава, али ће се неминовно умањити њен међународни кредибилитет.
Којим путем ће поћи Русија по овом сада отвореном питању, остаје да се види, ако званични НАТО уопште и одговори. Интересна зона коју жели Москва за себе, вјероватно неким будућим споразумом неће имати неких запажених резултата по питању извршења интересних тачака да поново "постсовјетски простор" буде под њеном палицом. Будући да су још увијек недовршена питања Абхазије и Јужне Осетије, а са друге стране САД подржава Грузију у настојању да очува свој суверенитет и територијални интегритет - не видим начина нити механизма да и по овом изазову имају неку будућу безбједносну сарадњу.
Ипак, ствар безбједности Европе од наводних ракета из Ирана и Сјеверне Кореје служи као основни повод да се гради противракетна одбрана, а да ли је у интересу самој Русији да се та противракетна одбрана размјешта близу њених граница и када би се постигао неки споразум са Сјеверноатланском алијансом о заједничком вођењу те одбране ? Дакле, опет Русија изиграва "мету" која сарадњом односно договором жели да ријеши сопствени проблем угрожених интереса на постсовјетском простору.
Како рече министар спољних послова Русије Сергеј Лавров "Да НАТО као војна организација није пријетња Русији, већ планови Алијансе ширења на исток". Е сад.. кад ове двије ствари повежете као цијелину немогуће их је дјелити, тако да је ова изјава господина Лаврова, по мени, доста комична.

Не желим да прејудицирам ствар унапријед, али са оваквим елементима и условима - основа за разговор није могућа односно није прихватљива за НАТО у глобалу. Потребно је доста времена, политичке воље, пажње и заједничких тачака које би могле да доведу до безбједносне сарадње двије силе. До тада постсовјетски простор остаје замрзнут, а до када, видјећемо.

Обама са два лица

Познавајући оног првог Обаму који је побједио на изборима 2008. године и оне силне, страсне и емотивне говоре што нацији прија - сада полако, али по обичају тоне у заборав. Зашто је то тако ? Гдје је онај Обама који се бори за демократску Америку ? Гдје је онај Обама који је најавио повлачење америчке војске из Ирака и Авганистана истовремено ? Гдје је онај Обама који ће пресјећи гордијев чвор и рећи, "да, здравствена реформа је успјела и око тога више нема никакве полемике у конгресу и сенату" ? Гдје је онај Обама који ће структурно и корјенито промјенити Волстрит ? Сва најављена обећања су на чекању, док је око 10% американаца незапослено, а око 13,5 % без сталног запослења.
Први афроамериканац на престолу САД јесте потицај за нацију да разријеши односно умањи расне подјеле у Америци, али суштински Обама никакав значајан потез није урадио по том питању, будући да се нпр. у Колораду и даље људи запошљавају по расној основи односно присутна је расна подјела. Није суштина додати у историју првог црнца у Америци, већ је питање каквог човјека (са којим квалификацијама) се доводи на чело прве војне и економске силе свијета.
Када се само присјетим какве је говоре некада држао Обама, не само на јавним трибинама него и на ТВ-у и са каквим обећањима је приступио самим грађанима - ја сам очекивао Америку која ће у толико сутра заборавити политику Регена, Клинтона и Буша млађег и да ће то бити Америка која ће дефинитивно ударити темеље 21. вијека са потпуно новим цивилизацијским приступом свијету... али од свега оста само демагогија и систем који није ништа другачији од Републиканског приступа било ком проблему.
По свему се да примјетити да поново главну политичку палицу носи Пентагон, а да су Бијела Кућа и Стејт Департмент нижи државни органи који су му надређени.
Да размјештање противракетне одбране и ракетних система "Стелт" у источној и југоисточној Европи није масло Пентагона било би политичко наивисање, јер сам Обама по свом култ личном погледу никада не би дигао оружје, а поготову близу руских граница гдје му је његов драги пријатељ Медведев. Да не спомињем сада заврзламе око Ирака гдје се повукло око 50.000 америчких војника који нису отишли кући, него отишли у нове своје бараке и касабе званој - таргет - Авганистан.

Да је политика изгубљеног курса на видјелу, говори и чињеница да Обама губи повјерење грађана из дана у дан, а што га је коштало Конгреса. По неким анализама основа пораза Обаме на конгресним изборима била је неадекватна економија и неадекватне економске мјере које нису дале резултате. Тако сада већ одабрани предсједник Представничког дома
Џон Бејнер најављује укидање здравствене реформе која је изгласана у предходном сазиву Конгреса. Републиканци су добили још око 60 нових конгресмена на овим изборима, тако да ће у новом сазиву имати велику подршку у самом Конгресу.
Свако ће рећи "да је у политици природно да се падне", да, наравно.. али није природно да један предсједник чија је странка у сталној конкуренцији - Демократска странка доживи прави дебакл на овим конгресним изборима. Све је то одраз колико се грађанима Америке скупило свега, скупило дугова и трошкова да не могу нормално да живе.. камоли да трошкарају новац као прије кризе када им је куповна моћ и потрошачка корпа била највећа на свијету. Тачно, није за вријеме Обаминог мандата почела рецесија, али је он имао задатак да заједно са централном банком покуша да надокнади пропусте и да кризу сведе на минимум, а мислим да су му Кинези довољно припомогли куповином државних вриједносих папира процјењеним у милионима долара. Касније, класична политичка оптужба Америке била је да кинеска валута нагло јача и да зато долар као и све остале валуте каскају за Јуаном. Ко је крив свијету што Кинези воде одличну спољну трговину и остварују невјероватне суфиците од извоза ? Валута ту дође као "оптужба" за инфлацију код државе која није могла да конкурише Јуану на берзи валута.
Но, како било... важно је да први афроамериканац на челу САД добије нобелову награду за мир, иако конкретан разлог додјељивања није познат.

Док Америка чека да предсједник Обама покаже да је истинит предсједник прве силе свијета, до тада држави невјероватне и астрономске трошкове прави рат у Авганистану, невиђена незапосленост (није виђена ни 1929. године за вријеме прве економске кризе), невиђени отпор Републиканаца... Како ће изгледати реформски филм Обаме, заиста не знам нити се трудим да знам, али ако не одигра паметно и не увјери народ у промишљене потезе власти који морају дати резултате - онда је најбоље да узме за руку своју жену Мишел, да се врати у Чикаго и да се врати свом старом, додуше, уздрманом локалном сенаторском мјесту којег је годину дана дрмао његов велики човјек од повјерења - Род Благојевић.

Тренутно је Барак на турнеји по Индији, Индонезији, Јужној Кореји и Јапану - па ћемо видјети да ли од његове колумне " Тешко је заобићи значај Азије за нашу економску будућност" има вајде или се САД враћа у дефицитарно стање државног буџета.

Због Курилских острва опет захлађење односа Москве и Токија

Систем вриједности и добросусједских односа између Руске Федерације и Јапана одавно не функционише на прави начин.
Нова тачка спорења због чега је дошло до "дипломатског" захлађења односа двије стране, јесте посјета руског предсједника Дмитрија Медведева Курилским острвима. Његова посјета је уједно и прва званична посјета руског предсједника Курилским острвима који вуку тачку спорења двије државе.
Русија и Јапан се споре око ових острва од 1945. године када је тадашњи СССР припојио ова острва алудирајући на кажњавање Јапана "за све жртве током другог свијетског рата". Уједно је то и разлог непотписивања мировног споразума који би широм отворио нови почетак односа Русије и Јапана и трајно ријешио питање непријатељства из рата. Преговори око острва били су поново организовани 1991. године али до данас дан никакви резултати нису постигнути.

Предсједник РФ Дмитриј Медведев је своју посјету станционирао на острво Кунашир које припада по руском Јужним Курилским острвима, а по јапанском Сјеверна територија. Разговарао је са локалним становништвом, обишао пар предузећа и посјетио једну породицу. Међутим, и четири сата су била довољна (колико је Медведев боравио на Кунаширу) да јапанска страна се огласи и каже "да је посјета руског предсједника за жаљење" и одмах позвали руског амбасадора на разговор. Претпоставка да то није званични разговор већ приговор јапанске стране зато што сматра да се "деградира њен суверенитет доласком предсједника друге државе без најаве".
Острва која су највише у жижи спора двије стране су Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи . Јапанска страна се позива на споразум о трговинама и границама из 1855. године који служи као аргумент да су спорна острва њена.
Са друге стране, Руси сматрају да су послије другог свијетског рата Јужни Курили ушли у састав СССР, а касније и њене правне наслиједнице Руске Федерације.
У димензијама када се посматра "одузимање територија" без сагласности обје стране - логично да долази до спорења и једне врсте политичке изолације, али је важно напоменути да је идентично Совјетска страна (такође послије другог свијетског рата) присвојила и острво Карелијом од Финске.

Да је ово један од главних проблема Русије и Јапана говори и податак о врло ниској међусобној трговинској размјени и економској присутности предузећа на оба тржишта. Никако не треба да буде изненађујуће реторика и једних и других, будући да једна врста нетрпељивости на политичком нивоу постоји већ дуже вријеме, а сами државни званичници нису спремни на дијалог и реалном ријешењу за проблем Курилских острва. Тачније, нису спремни на обнову дијалога из 1991. године.
На овај начин "политичка кафа" одавно кључа, а обични становници спорних острва и даље морају да живе под неким страхом, под неком изгубљеношћу... уопштено не знајући којој стварној држави припадају и коме су надређени.

Биће интересантно гледати сусрет министара иностраних послова Сергеја Лаврова и Сеиђи Маехара на некој међународној или регионалној маргини јер ће имати што-шта један другом да кажу под лупом Дмитрија Медведева и Наото Кана.