Пише: Стефан Драгичевић
Страни утицај на домаћу политику и друштво свакако није од јуче, али је врло симптоматично да они који се залажу за демократију, друштвене/универзалне вриједности, поштивање суверенитета и људских права се баве унутрашњим питањима туђе земље. Најбољи доказ томе је ова већ сада надувана прича око изборног закона која је толико исполитизована да једноставно није пожељно да се са стране додаје још "уља на ватру". Нормалном логиком увијек ће се поставити питање "шта међународна заједница има са изборним законом БиХ"?
Умјесто да се око измјена изборног закона посао потпуно препусти домаћим политичарима, страни фактор оличен у ЕУ, разним амбасадама, организацијама/представништвима и ОХР покушава да утиче на крајњи исход преговора. И шта се десило у Бриселу прије неколико дана када је политичка тројка из Предсједнииштва (Човић-Иванић-Изетбеговић) отишла код Дола, Јункера и Могеринијеве? Апсолутно ништа. Разговори бар формални који су вођени - уопште нису били суштински везани за изборни закон него за општа питања и понеки помен "европског пута и кандидатског статуса". То је само још један од доказа да се вођење политике треба препустити домаћим политичарима које је народ бирао, а ако се они покажу као неспособни и без резултата - свакако их треба казнити на изборима, и то није спорно.
Спорно је само и искључиво што се "посредништвом" међународног фактора око оваквих питања не може очекивати повољан резултат зато што странци не разумију у довољној мјери проблематику ове земље чија је срж проблема у немогућности зближавања националног и грађанског концепта функционисања БиХ. Било какво сврставање на једну или другу страну - направиће дугорочан проблем и зато треба тражити рјешење "негдје између". То је тешко схватити и за унутрашње политичке прилике, а камоли за странце који покушавајући да дођу до рјешења направе домино-ефекат. Прошло је вријеме Ричарда Холбрука, Дејвида Овена или Жозеа Кутиљера... ново вријеме тражи нове људе и нове приоритете.
Дакле, страно уплитање у измјене изборног закона је исто као када би неки дипломатски представник БиХ у Француској, Белгији или Великој Британији предлагао тамошњим законодавним тијелима "шта они требају урадити да би избори били фер и поштени". То је потпуно апсурдно и ван сваке памети, јер одкуд њему/њој право да се уплиће у унутрашњу политику туђе земље?
Мени је савршено јасно да је у многим центрима моћи - БиХ означена као неуспјела или недовршена земља али то није разлог да се продубљује проблем. Назвали ми ово земљом, државом, системом, експериментом - у њој живе људи и према томе, морају се правити компромиси и рјешења која су од општег интереса свих, а не само неких и повлашћених.
Примјер усвајања сета закона о акцизама је отишао предалеко јер се, као што је познато, скоро сва међународна заједница ангажовала да оне прођу у Парламенту, без икакве жеље да се нађе неко "средње рјешење" које неће у великој мјери оптеретити свакодневни живот грађана. И они који су се помирили са чињеницом да ће гориво поскупити, нису вјеровали да ће то повући са собом и повећање цијена основних животних намирница што је директно, народски речено, "завлачење руке у џепове грађана".
Водећи се здравом економском логиком - сасвим је јасно да ако је добављачу или кооперанту поскупило гориво за превоз робе, он ће морати повећати своју цијену превоза да не би отишао у губитак, а то аутоматски са собом повлачи и повећање цијене робе односно сировине коју превози да би нешто зарадио. Он ако не заради у велепродаји и на набавној цијени - њему пријети лош послован резултат.
Никако не могу да се помирим са чињеницом да се власти на свим нивоима уопште нису изјаснили око могућности за увођење плавог дизела, па да се бар оним најосјетљивијим као што су пољопривредници ослободе додатног удара по џеповима. Финансирала се градња аутопутева и брзих путева или не од акциза мора се ваљда узети у обзир да се пољопривредник неће возити својим трактором по њему. Из ове тврдоглавости и неизјашњавања по овом питању у мојим очима власти на свим нивоима су показале да је њима једини циљ да "обезбједе колатерал" за отплату кредита ММФ-у и Свјетској банци како би се очувала постојећа структура јавног сектора, а то како ће грађани (првенствено пољопривредници) издржати овај нови финансијски удар - то очигледно никога не интересује.
Сматрам да се превише брзоплето ушло у причу о усвајању сета закона о акцизама и да једноставно сами грађани нова поскупљења у сваком погледу (од горива, аутобуских карата, превозника, основних животних намирница...) нису дочекали спремно јер су им примања остала на истом нивоу, док ће цијене расти или су већ порасле.
Из свега тога јасно је да странци који дјелују у БиХ гледају свој интерес односно интерес ММФ-а и отуда својевремено онолики притисак да се акцизе усвоје, а обичне грађане нема ко да заштити јер сваки ниво власти зависи од нових транши кредита па се не смију ни противити.
Што се тиче руте за аутопут Београд - Сарајево, сматрам да је јако добро рјешење да се направи и једна (Сарајево - Тузла - Брчко - Бијељина - Београд) и друга (Сарајево - Источно Сарајево - Вишеград - Вардиште) рута јер колико је потребно сјеверно-источном дјелу да се растерети саобраћај у коме живи милион становника, толико је потребно да се аутопутем на истоку побољша инфраструктура и омогући каква-таква перспектива тамошњем становништву. Прављењем оба путна правца онемогућава се злоупотреба будуће градње аутопута у политичке сврхе јер нико не би требао да има ишта против ако се планирају и направе оба.
Како год ова прича око аутопута завршила - јасно је да се ту треба уложити огроман новац, тако да је то пројекат на "дуже стазе" у коме треба урадити велики посао: од студије изводљивости, урбанистичких планова, процјене клизишта и одрона, избор и извођачи радова, кооперанти, имовинско-правни односи, итд итд... Не вјерујем да ће као што многи у јавности причају, сав терет финансирања преузети Турска јер у овако великом инфраструктурном пројекту неминовна су кредитна задужења и учешће и Србије и БиХ односно Републике Српске и Федерације.
Моје мишљење је да странци и међународна заједница требају да буду присутни у БиХ, али да не смију да имају активну политичку улогу као што имају сада или да се уплићу у дневну политику. Послије 25 година од потписивања Дејтонског споразума потпуно ми је бесмислено постојање канцеларије високог представника, ПИК-а и ОХР-а у садашњем облику.
(крај)
Сматрам да се превише брзоплето ушло у причу о усвајању сета закона о акцизама и да једноставно сами грађани нова поскупљења у сваком погледу (од горива, аутобуских карата, превозника, основних животних намирница...) нису дочекали спремно јер су им примања остала на истом нивоу, док ће цијене расти или су већ порасле.
Из свега тога јасно је да странци који дјелују у БиХ гледају свој интерес односно интерес ММФ-а и отуда својевремено онолики притисак да се акцизе усвоје, а обичне грађане нема ко да заштити јер сваки ниво власти зависи од нових транши кредита па се не смију ни противити.
Аутопут Београд - Сарајево
Што се тиче руте за аутопут Београд - Сарајево, сматрам да је јако добро рјешење да се направи и једна (Сарајево - Тузла - Брчко - Бијељина - Београд) и друга (Сарајево - Источно Сарајево - Вишеград - Вардиште) рута јер колико је потребно сјеверно-источном дјелу да се растерети саобраћај у коме живи милион становника, толико је потребно да се аутопутем на истоку побољша инфраструктура и омогући каква-таква перспектива тамошњем становништву. Прављењем оба путна правца онемогућава се злоупотреба будуће градње аутопута у политичке сврхе јер нико не би требао да има ишта против ако се планирају и направе оба.
Како год ова прича око аутопута завршила - јасно је да се ту треба уложити огроман новац, тако да је то пројекат на "дуже стазе" у коме треба урадити велики посао: од студије изводљивости, урбанистичких планова, процјене клизишта и одрона, избор и извођачи радова, кооперанти, имовинско-правни односи, итд итд... Не вјерујем да ће као што многи у јавности причају, сав терет финансирања преузети Турска јер у овако великом инфраструктурном пројекту неминовна су кредитна задужења и учешће и Србије и БиХ односно Републике Српске и Федерације.
Закључак
Моје мишљење је да странци и међународна заједница требају да буду присутни у БиХ, али да не смију да имају активну политичку улогу као што имају сада или да се уплићу у дневну политику. Послије 25 година од потписивања Дејтонског споразума потпуно ми је бесмислено постојање канцеларије високог представника, ПИК-а и ОХР-а у садашњем облику.
Апсурдно је очекивати од једне земље да постане чланица ЕУ када је она под директним страним протекторатом.
(крај)
