Стефан Драгичевић: Задужи па владај

Покушајем да се по пети пут сет закона о акцизама стави на дневни ред Представничког дома Парламента БиХ (четири пута одбијен), иницијативом за продају већинског пакета акција у РЖР "Љубија", иницијативом да се прода Олимпијски центар Јахорина и као врхунац прича о приватизацији електропривреде Републике Српске - говори нам да је стање јавних финансија на свим нивоима јако тешко.

Пише: Стефан Драгичевић

Шта је заједнички именилац за повећање акциза на гориво и продаја РЖР "Љубије", ОЦ Јахорина и електропривреде? Хроничан недостатак новца у буџету јер нема кредитних инфузија, а самим тим у проблему су плате буџетским корисницима, пензије, социјални издаци, борачки додаци, итд... Када све то анализирамо и погледамо и лаику је јасно да без кредита ММФ-а, прегломазне админинстрације на свим нивоима БиХ не би могле издржати. Чим нема кредита као што је сада проблем због неусвајања сета закона о акцизама и закона о осигурању депозита - црвени аларм се пали и власти на све начине покушавају да се домогну новца која укључује и продају природног богатства.

Таква политика је дугорочно осуђена на пропаст јер онај народ и она држава која продаје своје ресурсе и природна богатства постаје роб на сопственој територији. Због чега смо доведени у ситуацију да се на такав начин размишља? Зато што нема производње и нема тзв. реалног сектора који је мотор развоја сваке државе. Овдје је размишљање усмјерено само ка томе како јавни сектор, админинстрацију и партијску машинерију одржати, а то ко ће и како ће пунити буџет - то је небитно јер "када дође вода до грла" моли и клечи за кредите ММФ-а и Свјетске банке.

У капитализму је нормално да се државе кредитно задужују (чак постоје и кредитне агенције које оцјењују кредитни рејтинг свих међународно признатих држава), али оне тачно планирају: колико ће средстава трошити, којом динамиком ће повлачити транше, гдје ће утрошити и што је најбитније - планирају како ће средства вратити. Кључна ријеч: НОВОСТВОРЕНА ВРИЈЕДНОСТ. Ту вриједност у западним државама не ствара админинстрација, јавни сектор и јавна предузећа већ ПРИВРЕДА и из стабилности привредне активности и укупног развоја враћају се рате кредита. 

Како БиХ и сви њени нивои враћају кредите? Поново се задужују под условима које диктирају међународни финансијски кредитори, а то у економском смислу скраћено значи "камата на камату". И има ли ту онда будућности? Па нема, зато нам младост бјежи одавде главом без обзира јер види пропаст.

Највећи проблем у овој земљи је нагомилавање непотребне радне снаге у јавном сектору која папрено кошта, а што наравно захтјева и кредитна задужења. Најбољи примјер је Електропривреда Републике Српске у којој је 2006. године било запослено око 7000 радника, а 2016. 9000. Дакле, за 10 година у Електропривреди је створено нових 2000 радних мјеста, чије су плате збирно на годишњем нивоу скоро 240 милиона КМ. Када се саберу дугорочни кредити и краткорочне обавезе - укупне обавезе електропривреде су 544 милиона КМ. Може ли то систем електропривреде дугорочно поднијети? Не може, зато ће кад-тад доћи иницијатива за приватизацију јер систем не може да подноси толика оптерећења и отплате дугорочних кредита. У јавности се спекулише већ да је електопривреда Србије заинтересована за куповину.

Што се тиче државног капитала у  РЖР "Љубија" и продаје 64,99 посто акција "Израел инвестмент групи" за 92 милиона КМ - мислим да је већина народних посланика, радника "Арцерол Митала" својим протестима рекла своје, а то је, укратко, да се не треба тјерати онај послодавац који редовно измирује све своје обавезе према радницима (око 850 радника) и према држави. У Арцелор Миталу просјечна плата је 1.100 КМ, редовно плаћени доприноси и превоз за раднике, али и редовно измирене обавезе за порезе. Овакав кредибилан партнер као што је Арцелор Митал да се ризикује са новим власником гдје нема баш "чистих података"? То се зове авантура и у такву авантуру се могу упустити само они људи на власти који су свјесни да једино на тај начин дугорочно могу из буџета измиривати обавезе за пензије, пољопривреду, борце и друго.

Постоји ли алтернатива? Она мора да постоји оваквом лошем стању, и сматрам да је једина будућност у развоју и подстицању реалног сектора који мора да буде покретачка снага сваке земље и сваког друштва, јер ту се ствара вриједност и обезбјеђује будућност за младе генерације.

(крај)

Разлози зашто изборни закон треба мијењати

У потпуности се могу сложити са појединим тврдњама да је изборни закон који је тренутно на снази у БиХ застарио и да га хитно треба мијењати, али не самоиницијативно као што то ради Драган Човић него покушајем да се обезбједи консензус свих.

Пише: Стефан Драгичевић

Прво што треба бити промијењено је изборни праг који треба повећати са тренутних 3 на 5 одсто. На тај начин потпуно би се из политичког живота елиминисале минорне политичке странке које често имају високе апетите приликом формирања власти, а незаобилазан су фактор. Повећањем изборног прага политички паразити би преживљавали једино преко предизборних коалиција са великим политичким странкама, налик онима у Србији као што су СПО Вука Драшковића, Покрет социјалиста Александра Вулина, Карића и других. Лично сматрам, што сам небројано пута рекао до сада на одређеним семинарима, да је садашњи изборни праг у БиХ идеалан за политичку корупцију гдје се мандатима тргује "на велико". Ако желимо постати озбиљно и зрело европско друштво са тим морамо да завршимо једном за сва времена. 

Друго, за члана Предсједништва БиХ и предсједника Републике Српске увести други круг гласања. Нигдје на свијету данас се не постаје предсједник са једном трећином гласова изашлог бирачког тијела на изборе јер такав резултат показује да је народ подјељен. У нормалним земљама које имају уређен законодавни оквир и изборни закон у таквим ситуацијама организује се други круг у који улазе првопласирани и другопласирани кандидат, и ко тада побједи он је предсједник. Јавност је недавно свједочила о побједи Емануела Макрона за предсједника Француске који је у другом кругу побједио Марин ле Пен. То су избори и то јесте демократија, а не као код нас у којем нема уопште приче о другом кругу гласања.

Треће, треба у изборном закону предвидјети могућност ванредних парламентарних избора. Толико криза у овој земљи су протутњале, а за које су једино рјешење били и остали ванредни избори које наш тренутни изборни закон уопште не познаје. Дакле, онда када се остане без парламентарне већине, када ти закони падају у парламенту, логичан слијед догађаја су ванредни избори који треба да пресјеку гордијев чвор. Једнако тако ванредни избори морају да буду постулат и за рјешавање питања политичке корупције.

Четврто, спојити локалне и опште изборе. У многим земљама западне Европе локали избори су одвојени од општих, али примјер БиХ је показао и доказао да управо треба бити супротно. Дакле, да би се направио било какав корак напријед што се друштва, стандарда, економије и социјалне политике тиче - мора се направити размак од најмање четири године како би се могли надати некаквим резултатима. Овако као што је сада је неодрживо, јер послије сваких избора буквално иде предизборно вријеме за двије године када иду нови (општи или локални) избори. То значи да су политичке странке константно у кампањи, а то дугорочно има катастрофалне посљедице јер нико не обраћа пажњу на обичног човјека и свакодневницу. Раздвојени општи и локални избори ем што папрено коштају буџете, ем што су јако лоше рјешење за било какву причу о бољем животу на овим просторима.

Пето, затворити листе кандидата за изборе тако да посланички мандати припадају странкама, а не појединцима. Када је ријеч о овој проблематици, свјестан сам да то није добро рјешење што се регионалне заступљености тиче по парламентима и да је најмање демократско, али за овакав коруптивни менталитет који је присутан преко 20 година у овом друштву, не постоји друго рјешење. Велики број кандидата који добију мандате обично су их добили јер су имали јаку страначку инфраструктуру, али временом добијају различите понуде како би баш они окренули леђа "својим дојучерашњим партијским колегама" што на крају и ураде. Парола "ко да више" је присутна послије сваких општих и локалних избора у БиХ када су посланички мандати у питању, што само по себи говори о недосљедности идеологији и политичкој партији која ти је омогућила да уђеш у парламент.

Шесто, укинути компензационе листе. То је најгора и највећа грешка постојећег изборног закона. Не кажем да то не постоји у другим државама, постоји, али ово што се дешава у БиХ је више него трагикомично по том питању. Дакле, по компензационој логици само је важно који си на тој листи и ако странка освоји довољан број гласова ти улазиш у парламент са нпр. 300 гласова, а човјек који је био регуларно на листи и ишао редовним путем у борбу за посланички мандат освоји преко 5000 гласова и не уђе у скупштину зато што предност има компензација. Е то је трагично и ту никакве равноправности нема, али замислите, имамо изборни закон који то омогућава.

Суштина читаве приче је да изборни закон хитно треба мијењати јер овог је вријеме прегазило давно. Није праведан и није логичан по одређеним питањима и још кад се на то додају малверзације око бирачких одбора, спискова и мјеста па то је да човјек не повјерује шта се у овој земљи сматра "законитим" и "нормалним".

Aктуелизације питања изборног закона од ХДЗ-а, ХНС-а и лично Драгана Човића како би рјешили избор хрватског члана Предсједништва БиХ је потпуно погрешан. Разумијем да свака интересна група жели да проводи своју политику онако како мисли да је најбоље, али за било какво рјешење у овој земљи мора постојати консензус свих, а посебно парламентарне већине. Изборни закон је крупно политичко питање и оно се не може рјешити тако што ћете једнострано да измјене изборног закона упутите у парламентарну процедуру те да очекујете подршку владајућих странака које уопште нисте консултовали.

Дакле, ви сте свјесни да првенствено СДА и СББ неће подржати приједлог било какве, па и привидне подјеле Федерације по етничком принципу, и улазите у процесе измјена изборног закона који су већ на првој степеници у Дому народа пали. Начин на који ХДЗ покушава да рјеши избор хрватског члана Предсједништва је потпуно у супротности са оним што БиХ мора да проведе када је ријеч о пресуди Европског суда за људска права у случају "Сејдић-Финци", јер та пресуда изричито подвлачи да етнички принцип не смије да буде сметња "осталима" у овој земљи да бирају и буду бирани.

Лично сматрам да постоји само један једини основ како би ХДЗ успио да рјеши избор хрватског члана Предсједништва БиХ кроз изборни закон, а да то не буде утицај другог националног бирачког тијела: Да се хрватски члан Предсједништва БиХ бира ИНДИРЕКТНО преко Представничког дома за кога ће гласати најмање половина хрватских посланика. Свако друго рјешење, као што су виртуелне или привремене изборне јединице; А Б Ц модел; етничке изборне јединице... су равне немогућем јер такве моделе никада неће подржати бошњачки политички представници, а могу бити још једни од разлога да представници националних мањина поднесу тужбу против БиХ јер им ускраћује основна људска и грађанска права.

Како год, изборни закон јесте комплексно питање али његове хитне измјене и промјене морају да се десе јер је садашњи неодржив.

(крај)