Руско-турски обрачун кратког трајања због Јужног тока

Послије обарања руског бомбардера Су-24 од стране турских авиона Ф-16 на граници Турске и Сирије читава јавност се запитала "да ли је свијет на почетку Трећег свјетског рата".

Пише: Стефан Драгичевић

Иако су односи Русије и Турске прије овог немилог инцидента били у успону са становишта спољно-трговинске размјене, туризма и размјене обавјештајних података - обарање руског бомбардера је тај позитиван замајац двије земље уназадио. Питање које сам сам себи поставио прекључе било је то "а шта ће бити са планираним Јужним током којег је Русија због бугарске и ЕУ блокаде хтјела да гради преко Турске"? На то питање мислим да у ближој будућности нећемо добити одговор, али је сигурно то да ни Русија а ни сам Гаспром немају по том питању пуно алтернатива јер Турска је једина у том подрчују која није чланица ЕУ, која има одличан геостратешки положај и која колико-толико води самостално своју спољну политику.

Баш због гасовода "Јужни ток" сматрам да руско-турски односи дугорочно неће бити нарушени због овог "ваздушног инцидента" јер је у интересу обје земље да међусобно сарађују, а понајвише због своје двије привреде. Оног тренутка када Турска буде главно гасно чвориште за "Јужни ток" који ће ићи према Европи тада је јасно да Руси озбиљно рачунају на Турску у геополитичким аспектима.

Дакле, те приче око избијања Трећег свјетског рата су чиста неупућеност јавности о односима двије државе које озбиљно рачунају једна на другу у будућности. Друго, јавност, а и поједини медији заборављају да када би Русија којим случајем напала Турску - то не би значио само рат против Турака већ рат против НАТО-а јер сваки напад на чланицу НАТО-а подразумјева да све чланице алијансе бране свог савезника. Ту се не прича више о томе да ли је неко крив или не и "ко је први почео" него је то објава тоталног рата до уништења. Зато сматрам да су ратне опције у односима Русије и Турске обичне небулозе. 

Чињеница стоји да Турска подржава поједине опозиционе редове који се боре против војних снага лојалних Башара ел Асада у Сирији али да ли су ти терористички огранци вриједни отпочињања новог свјетског рата? Наравно да нису и било би трагикомично да јесу. Руси нису наивни па да не могу да процјене ситуацију на терену, напротив они врло добро знају шта раде. 

Наиме, руска једина поморска база изван националних граница је у Медитерану у луци Тартус (Сирија). Једна од највећих војних база Русије изван националних граница је у Латакији (Сирија). Тако да из свега тога, али и геополитичке позиције Сирије долазимо до јасног закључка зашто Русији одговара Башар ел Асад и зашто га она на све могуће начине штити и чува на власти.

Стално се говори о томе "како Турска упозорава Русе да прекине да бомбардује побуњеничке групе у Сирији а које нису Исламска држава". Умјесто да каже да су сви терористи једни, Турска као држава јасно излази у јавност и открива своје карте да подржава "неке терористе", а терористичких група које дјелују у Сирији има "мали милион". И шта сад њима одговорити на такве захтјеве? Игнорисати их или пустити кријумчаре и терористе лојалне турској држави да у спрези са властима тргују нафтом? Ту причу Руси су показали да не разумију јер се воде паролом да су терористи једни и да их не треба дјелити "на ове или оне".

Иако је обарање руског бомбардера на турско-сиријској граници проузроковало огромне поремећаје у политичким односима што свједочи и изјава руског предсједника Владимира Путина "да је ово нож у леђа саучесника терориста" нисам сигуран да је он побудио неку јавну пажњу гдје ће се Турци оквалификовати као непријатељи. Чињеница стоји да је ово први случај да је једна чланица НАТО-а оборила руски авион од 1950. године али политичке реакције не иду у прилог томе да се ствара нека врста нетрпељивости између двије земље. Американци се по овој причи држе по страни и кажу "да је то ствар Русије и Турске", што је по мени велико изненађење будући да њих увијек има у свим мањим или већим свјетским жариштима невезано за НАТО. Иако је генерални секретар западне војне алијансе Јенс Столтенберг јасно рекао да НАТО стоји уз своју савезницу Турску, САД је остала дослиједна у не мјешање у овај конфликт. 

Послије читаве ове ујдурме, политичке и медијске хајке око обарања руског бомбардера Су-24 ко је у праву а ко не, да ли је авион био у турском или сиријском ваздушном простору, једна вијест је позитивна - а она гласи да је други руски пилот преживио те да се жив и здрав вратио у руску базу у Латакији. 

(крај)

Растурена и распарчана опозиција у Србији

Када се сагледа политичка сцена Србије из једног аналитичког угла дође се до закључка да тамо постоје само двије велике политичке опције, а које предводе СНС и СПС.

Пише: Стефан Драгичевић

На први поглед изгледа као да је земља у двопартијском систему, али она то није, јер двије највеће странке у Србији су заједно у власти иако свакодневно можемо да видимо "политичке чарке" између коалиционих партнера и нетрпељивост појединих чланова Владе једних према другима. 

Дакле, коалициони партнери у Влади Србије, СНС и СПС, нису повјерљиви једни према другима јер када се само сагледају сукоби на релацији Зорана Михајловић-Ивица Дачић или стално исказивање жеље Небојше Стефановића за ванредним парламентарним изборима или када Бранко Ружић се јавно наруга Вучићу у смислу дружења са политичким персонама нон грата, онда је то јасан знак да ствари не функционишу. Друго, они су природно у политичкој борби јер они немају озбиљну конкуренцију против које би се борили иако имају идентичну визију Србије која је интегрисана у ЕУ. 

Умјесто то да отвори простор опозиционим странкама и да заједно покушају да их критикују по разним основама, оне се међусобно дјеле и распарчавају ионако никакво своје бирачко тијело. Најбољи примјер су Пајтићев ДС и Тадићев СДС који се буквално не могу смислити заједно на политичкој сцени иако имају идентичну идеолошку орјентацију, затим тотална политичка дезоријентисаност и неорганизованост у јавним наступима у Народној скупштини Србије. Живковићева партија нема велики политички капацитет и она може да преживи једино у коалицији са неким. Даље, ДСС од када није парламентарна странка те од одласка првог предсједника Војислава Коштунице из њихових редова се потпуно поцјепала а које је произвело двије сасвим нове политичке партије које су основали бивши прваци те стране Слободан Самарџић и Ненад Поповић. О Чедином ЛДП-у не треба трошити ријечи јер та партија одавно није политички релевантан субјекат на политичком тржишту Србије. 

Када сам неки дан прочитао да Тадић и Јовановић хоће да праве предизборну коалицију своје двије партије - нисам се смијао него сам се питао да ли је могуће да трагикомичност достигне тај ниво па да Тадић и Јовановић сједну за исти сто? И да сједну за исти сто те да иду на изборе, увјерен сам да удружени СДС-ЛДП не би прешао цензус. Не само зато што немају политичког капацитета већ и зато што либерали никада нису добро пролазили на изборима било гдје на Балкану. Живи били па видјели. 

Друго, цјепање ДС-а још није завршено јер послије повлачења бројних функционера те странке из политике због судских процеса, промјена страначких дресова или добровољно, Тадићево напуштање партије, Ђиласово повлачење из политике - сада имамо ситуацију да ће већ сада бивши предсједник клуба посланика ДС-а у скупштини Борко Стефановић сигурно напустити ту странку. Оно што је до јуче било незамисливо сада јесте, а то је да се ДС стално врти око цензуса и лако је могуће због свих ломова које је доживио и које доживљава да постане ванпарламентарна странка. ДС у Србији једино још "живи" у Војводини одакле је и сам њихов предсједник Бојан Пајтић гдје има покрајинску власт иако ту власт као и бројне локалне заједнице озбиљно угрожава СНС који пријети да их "политички прегази" гдје год стигне.

Једини који су се пробудили из дубоког зимског сна и који су се бар мало консолидовали из опозиционих редова су радикали (СРС) Војислава Шешеља који иако имају огромне финансијске проблеме некако успјевају да држе главу изнад површине те би по неким процјенама, да се сада одржавају избори, прешли цензус самостално и ушли у парламент. Иако немају скоро никакав коалициони капацитет, радикали су годинама били најгласнији и најгрлатији опозицинари тако да би их заиста за мене било интересантно видјети опет у Народној скупштини са наравно њиховим предсједником Шешељом. Од када се Војислав Шешељ вратио из Хашког трибунала, рејтинг радикала лагано али сигурно расте што је сигуран сигнал да ће СРС на следећим парламентарним изборима (ако Шешељ за то вријеме не оде поново у Хаг) бити парламентарна странка. Велики недостатак СРС-а је у томе што буквално зависи од свог предсједника јер да нема Шешеља та странка би се угасила. Уопште нисам симпатизер иделошке политике те политичке опције, али ме радује једна ствар, а то је да ће власт коначно у Србији имати корективни фактор који ће их грдити, кудити и критиковати у јавности из петних жила, а не као до сада да сваки усвојени закон има млаку реакцију млитаве опозиције.

Суморна слика безидејне опозиције у Србији је данашња реалност, а до када ће то трајати зависи од најмоћнијег човјека у Србији - Александра Вучића који бар за сада не подлијеже притисцима својих страначких колега око распсивања ванредних парламентарних избора. СНС данас у Србији уопште нема озбиљне политичке конкуренције, тако да им једино остаје да се до краја мандата боре са СПС-ом којег у сваком тренутку могу "шутнути" у опозицију јер СНС сам има комотну већину у парламенту за било који закон. Иако Дачић покушава да не улази у директан обрачун са људима из СНС-а по разним јавним прозивкама, једна чињеница остаје, а то је да је СНС-у потребна "свјежа крв" коју не може да "исиса" из маргинализоване опозиције већ једино из СПС-а који му не може ништа.

Локални и покрајински избори у Србији биће прави тест за све политичке партије које покушавају да преживе и да се некако домогну цензуса. Добити власт у појединим општинама и није нека посебна срећа за опозицију, нарочито због тога што највеће финансијске инекције долазе са републичког нивоа гдје је СНС на власти.  

Што се политичког система тиче заиста је укрупњено учешће политичких партија у јавном животу тако да није далеко она моја опаска са почетка текста - да Србија полако али сигурно иде ка двопартијском систему.  

(крај)

Да ли традиционална Европа подржава народњаке у БиХ?

Из наслова се лако може закључити да је питање усмјерено ка интеграционом процесу БиХ и ЕУ након ступања на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП).

Пише: Стефан Драгичевић

Основа моје заинтересованости за одговор на насловно питање је чињеница да су заједничке институције БиХ (које чине доминантно странке десне орјентације: СДС, ПДП, СДА, ХДЗ) за непуну годину дана мандата, по питању испуњавања услова за улазак у ЕУ, урадили велики посао. Наиме, стари политички услов који је домаћу политичку сцену оптерећавао скоро 10 година, а ради се о случају "Сејдић-Финци" је потпуно остављен по страни те је ЕУ преформулисала редослијед приоритета. 

Као посљедица тога, заједничке институције (Савјет министара, Представнички дом и Дом народа) су до сада усвојиле британско-њемачку иницијативу, потписали су ССП, затим ступање на снагу ССП-а, усвајање економске агенде, извоз млијека и кромпира на тржиште ЕУ, успјешно провођење дигитализације, повећање карго превоза те се до краја ове или почетком следеће године очекује да ће БиХ упутити кредибилну апликацију за чланство у ЕУ што би јој  дало, послије извјесног времена, статус кандидата.

Све ове активности се одвијају у јако убрзаном темпу јер ови процеси су у земљама западног Балкана трајали годинама, а код нас није прошла ни година дана од како је све ово реализовано. Очигледно је да БиХ касни за осталим земљама у окружењу када је ријеч о интеграцији у ЕУ, те да садашње институције ЕУ покушавају да нас приближе у интеграцији са осталим нашим сусједима.

Дакле, ово што сада ради власт на нивоу БиХ омогућила јој је прије свега подршка институција ЕУ као што су Европска комисија и делегација ЕУ у БиХ. И из тог разлога долазимо до оног мог насловног питања, да ли је то зато што су на власти народњачке партије, а које чине већину у свим важнијим земљама ЕУ као што су Њемачка, Велика Британија, Шпанија, Италија...? Да ли је њихов интерес да се оснажи десница тј. народне партије у БиХ које подржавају Европску народну партију? То је заиста велико питање, али гледајући до сада шта је урађено, очигледно је да идеолошка орјентација ЕК игра значајну улогу у профилацији странака десног центра у БиХ, а прије свега СДС-а, СДА и ХДЗ-а. Не треба заборавити да је садашњи предсједник Европске комисије Жан Клод Јункер конзервативац и традициналиста те да се у свакој прилици приклања странкама које се декларишу као народњачке.

Такву подршку Европске комисије нисмо могли да видимо у протекла два мандата када су окосницу власти на нивоу БиХ имали декларативно лијеве политичке опције као што су СНСД и СДП чије мандате је обиљежила политичка блокада звана "Сејдић-Финци" и рјешавање војне имовине. За вријеме њихове власти читава земља је тапкала у мјесту више од 8 година, а саме институције су добијали врло неповољне оцјене од ЕУ које су у једном тренутку биле називане "аљкавим" и "неспособним".

Из тог али и бројних других разлога, вјерујем да је доласком на власт народних странака ЕУ промјенила плочу према БиХ. Како другачије објаснити чињеницу да се већ сада спекулише да би БиХ могла 2017. године да добије кандидатски статус ако сада у децембру мјесецу поднесе апликацију за чланство? Искуства земаља западног Балкана су другачија јер примјера ради Србија је од тренутка подношења апликације до добијања статуса кандидата чекала скоро двије ипо године док је Албанија на статус кандидата чекала пуних пет година. Дакле, јасно је да ову власт на нивоу заједничких органа неко са стране итекако подржава и да јој због тога даје залет пред изборне процесе како би побједила лијеве политичке концепте који заговарају грађанску државу. 

С друге стране, да би апликација за чланство била кредибилна, власт на нивоу БиХ мора рјешити добро познато питање механизма координације (иако је оно по мени већ неформално заживјело), затим дефинисање традиционалне трговине и процјена напретка за БиХ коју би ускоро могла да објави Европска комисија. Задњи сегмент, а везано за процјену напретка се већ могло јавно чути од представника ЕУ у БиХ господина Ларса Гунер Вигемарка који је једном приликом рекао да је извјештај за 2015. више него позитиван у односу на протеклих седам година. Ту је такође неизбјежно питање провођења реформских процеса дефинисаних у економској агенди који подразумјевају потпуно прилагођавање домаћег законодавства са стандардима ЕУ.

Што се тиче механизма координације, то је заиста питање којем ЕУ даје велики значај, али као што сам раније рекао, он већ неформално функционише, а Европљани од нас траже само да то у документ преведемо. Дакле, ми данас имамо Управу за индиректно опорезивање која расподјељељује приходе од индиректних пореза (ПДВ, акцизе и разне таксе) на буџете државе, ентитета и дистрикта, затим личне карте, пасоши, возачке дозволе, регистарске таблице, ЈМБ, пребивалиште - све је то домен координације заједничких институција и институција ентитета. Из тог разлога сматрам да координација већ постоји али да би она била видљива и за странце који, будимо реални, су највећи како донатори тако и кредитори, онда то требамо да поставимо у један текст који би њима био доступан и прилагодљив.

Било како било, европски услови нису шведски сто гдје ће узимати шта ко хоће, већ услови за које се из фондова ЕУ обезбјеђују велике количине средстава за помоћ буџетима и слабој привреди као што је случај са Републиком Српском и Федерацијом. Искористити те фондове значи перспективу, а колико ће наша политичка елита то знати да искористи је најважније питање које они сами себи треба да поставе. 

БиХ петнаест пуних година чека на пријем у ЕУ јер је у јуну 2000. године призната као земља са статусом потенцијалног кандидата. Када ће она заиста постати пуноправни члан не зависи само од Европске уније већ и од нас самих као и свјести о потреби да припадамо једном и јединственом европском простору и пројекту као што је ЕУ те да у том свијетлу прилагођавамо своје законодавство.

Једини ко се у овој земљи у политици показао да може да ради без опструкција су народњачке странке јер су за јако кратко вријеме, на нивоу Савјета министара, урадили велики број активности.

Нама остаје да се надамо се да ће тако и наставити у блиској будућности.

(крај)