Мир и помирење - стварност или илузија?

Након састанка чувене четворке у Београду у коме су учествовали три члана Предсједништва БиХ и премијер Србије јавности су послате поруке помирења, мира и стабилности.

Пише: Стефан Драгичевић

Да ли су те помирујуће поруке заиста проводиве у реалном животу? У овом тренутку тешко, јер чим имате једног Дениса Бећировића који у највишем представничком тијелу инсистира на темама које стварају конфликт међу народима и враћању у трагичне године за читаву БиХ, онда од помирења нема ништа. Такође, треба рећи да иако су Дом народа и Предсједништво БиХ упутили извињење Вучићу због инцидента у меморијалном центру Поточари то једино није урадио још Представнички дом, а све због тога што постоје политичке снаге у овом дому предвођене истомишљеницима попут Дениса Бећировића који и данас у главама сматрају Србију и Београд агресорима и непријатељима. 

Да такво стање у главама људи влада једну па и десет година од сукоба, ја бих разумио да се такве поруке идаље могу чути, али од грађанског рата у БиХ је прошло 20 година. Могу да схватим да постоје породице погинулих и оних који су у сваком погледу жртве рата, али не могу да разумијем појединце оличене у политичарима који су тако чврсто заробљени у канџама прошлости и који страдање и патњу користе за манипулацију народима. Читав регион западног Балкана има приоритете и циљеве којима тежи, осим БиХ у којој се стално прича о помирењу. 

Помирење јесте неопходно за породице жртава рата, али за друге, за генерације које долазе и које полако али сигурно преузимају друштвене функције у земљи - не може се говорити о помирењу већ искључиво о суживоту. Сада ће историчари, политичари, институције да објасне појединцу који се родио у периоду од 1992-1995 како је рат изгледао и како је помирење неопходно? А тај појединац ће то све да схвати као да је био на првој линији фронта? То је илузија јер то појединац који није доживио не може да схвати и он као такав није оптерећен прошлошћу. Е то је та разлика између садашњих политичара који су већином сви одреда били у некој улози у рату и нових генерација који не схватају шта су посљедице рата и ратних разарања. 

Након сусрета Драгана Човића, Младена Иванића и Бакира Изетбеговића са Александром Вучићем у Београду већина медија како у Српској тако и Федерацији је позитивно реаговала јер су сви на насловним странама похвално говорили о сусрету, али посебно ми се свидио наслов "Гласа Српске" који гласи "Прошлост историчарима, будућност миру и сарадњи". Из тог наслова мислим да се много тога позитивног може извући, а прије свега то да данашњи политичари који су бирани на изборима од народа морају да гледају у будућност и да обезбједе економску перспективу друштву, а не да се осврћу и стално гледају у прошлост.

Сусрет у Београду можда изгледа као да се "прошлост ставља под тепих до неких нових разлога за вербалне сукобе" али ми као обични грађани свих националности морамо да учинимо све да  нормализујемо прије свега међуљудске односе јер они су кључ стабилности. Морамо да се доведемо у ситуацију да људи и из Сарајева и из Бањалуке али и Мостара позитивно гледају на овакве сусрете, а не да говоре "како један или два члана Предсједништва нису за помирење док онај трећи јесте". То није дугорочна одржива политика јер не смијемо сметнути са ума да је БиХ држава три конститутивна народа.

Кључно за даљи процес нормализације односа између Србије и БиХ јесте да сусрета на највишем нивоу буде што чешће. Јер што више буде састанака то ће више идеја али и аргумената за помирење и суживот произићи као нешто нормално што сви треба да прихвате. Доста је више да се тркамо ко ће више истицати сахране, парастосе, прошлост и страдања - дошло је вријеме да озбиљно закорачимо у будућност и да скинемо етикету у међународним круговима како смо ми овдје примитивци и дивљаци. 

Нећу да сутра моје дјете буде одгајано у друштву за које се веже назив "првобитна заједница" ,хоћу да одраста у цивилизованој земљи у срцу западног Балкана и на европском тлу. Можемо то да урадимо само ако садашњу политичку елиту пошаљемо у пензију јер са њима (част изузецима) се не може сарађивати, а разлози су многобројни. Једни су умјешани у криминалне работе толико да не смију да сиђу с власти јер кад сиђу сигуран им је затвор, други су затвореници 90-их година, трећи и данас дан пате за Југославијом, социјализмом и Титом и четврти представљају већину у бх друштву а то су људи без циља, животног остварења и они који не знају шта ће са себе - не зато што не могу него зато што неће и што им је све мрско. 

Рука помирења увијек мора да буде пружена али не само од једне стране него од обје, јер само тако ће се заиста направити пут ка бољим и нормалнијим односима у региону. Неки су приликом сусрета Вучића и Изетбеговића замјерили што се Вучић "трипут" српски изљубио са Изетбеговићем и што је Вучић матирао Изетбеговића у шаховској партији. Ако је то толики проблем, предлажем да у будуће када високи муслимански гост буде долазио у Београд изљуби се у образ три пута са српским званичником, а српски званичник када буде долазио у Сарајево два пута са муслиманским званичником са пратећим садржајем - партијом шаха. Проблем рјешен, само то треба нагласити у предсједничким протоколима. 

Оно што баца мрљу на поруке мира који су одслали из Београда Човић, Иванић, Изетбеговић и Вучић јесте то што још увијек на нивоу заједничких органа није завршена истрага око напада на Вучића у меморијалном центру Поточари. Озбиљни безбједносни органи би до сада имали завршену ситуацију и све препустили правосуђу, али пошто је БиХ таква држава каква јесте онда и најобичније истраге могу да потрају два мјесеца. 

Оног тренутка када наша друштвена енергија буде усмјерена ка изградњи модерног друштва достојног 21. вијека, правне државе, владавине институција, тржишне економије, школства и науке - тек тада ћемо знати да смо на правом путу оздрављења, а до тада ми смо само топовско месо у рукама наших садашњих политичара, а нарочито оних на власти. Дакле, можемо да градимо будућност без занемаривања прошлости, али прошлост морамо оставити историчарима и разним институтима којих је ова земља крцата и у Републици Српској и у Федерацији а која се финансирају из буџета. 

(крај)

Мравојед, змај, Суд и Тужилаштво БиХ

Како су народни посланици у Народној скупштини Миланко Михајлица и Милан Ковач у вербалном сукобу у расправи о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ један другог назвали мравоједом односно змајем сматрам да је то кључно да се схвати у каквој се позицији, након изгласане одлуке о референдуму, налази Република Српска. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Наиме, Република Српска у садашњој економско-социјалној дубиози са огромном стопом незапослености, са лошом демографијом, са великим финансијским аферама, са катастрофалним стањем буџета и астрономских губитака фондова и појединих јавних предузећа и установа може да се упореди са мравом којег змај оличен у међународној заједници на челу са ОХР-ом може да испржи за неколико стотинки. Људи који воде Републику Српску неће или не могу да схвате да смо ми толико мали и слаби да нама конфликт у било ком смислу не може бити користан, напротив може бити само штетан за будућност народа који овдје живи. Ми морамо као мали народ да будемо вјешти у политици, а то значи да балансирамо интересе и запада и истока како би смо могли да живимо у миру и колико-толико у стабилној заједници, а предходно не окрећући леђа ниједној страни. Коме је у интересу подгријавање политичких тензија? Политичким елитама на власти које у страху од процесуирања великих криминалних афера покушавају на све начине да "угасе" институције као што су Суд и Тужилаштво БиХ које су они "упалили" гласањем у Представничком дому и Дому народа Парламента БиХ сада већ давне 2002. године. 

Дакле, тада су Суд и Тужилаштво БиХ озакоњени у Парламенту БиХ и од тада имају правни легимитет за постојање. Сада исти тај легимитет који је добијен политичком вољом и дјела српских представника из Републике Српске се оспорава? А зашто се оспорава? Најбоље је то питати Николу Шпирића, Жељка Мирјанића, Николу Крагуља и Милорада Живковића који су за одлуке о Суду и Тужилаштву БиХ гласали.

И да рјешимо још једну политичку мистерију у овом случају. Не може Народна скупштина Републике Српске укинути Суд и Тужилаштво БиХ јер га није она изгласала. Изгласали су га Представнички дом и Дом народа Парламента БиХ што значи да се једино тамо могу доносити одлуке везано за Суд и Тужилаштво БиХ, а то значи да се не питају само српски већ се питају и бошњачки и хрватски посланици и делегати. То формално-правно али и политички гледано подразумјева да се Суд и Тужилаштво БиХ не могу укинути јер бошњачки посланици и делегати никада за то не би гласали.

Сада ће ми појединци добро упућени о причу о референдуму рећи "али не ради се о укидању Суда и Тужилаштва...", тачно, не ради се о укидању као што је то тражено на пријашњем никад проведеном референдуму због Ештонове, али како ћете забранити провођење судске пресуде или одлуке Суда и Тужилаштва БиХ на територији Републике Српске? Па пред тим органима и сада одговара велики број људи, а с друге стране велики број Срба је процесуиран пред тим Судом БиХ за ратне злочине. Хоће ли ти који су пресуђени сада ићи кућама својим када се референдум проведе? И на крају како ћете спрјечити налоге Суда и Тужилаштва на територији Републике Српске када су институције добиле правну снагу у Парламенту БиХ? Хоће ли МУП Републике Српске се супротставити припадницима СИПА-е када ова уђе на територију Српске по том основу?

Због овог референдума о Суду и Тужилаштву БиХ у Народној скупштини Српске мислим да ће се отворити старе политичк акивности из 2004-2005. године када ћемо на сцени имати својеврсну политичко-економску изолацију, а како ћемо из ње изаћи најбоље је да се пита тренутна власт у Републици Српској која не жели да одговори на питање "шта након проведеног референдума у коме се унапријед зна одговор народа?". Из тог питања и недобијања одговора проистиче и сумња да ће референдум уопште бити одржан јер не треба заборавити да је 2011. године упораво Милорад Додик као предсједник Републике Српске инсистирао на референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ зашта је добио и подршку СДС-а и ПДП-а, а онда је дошла министрица за спољну политику и безбједност ЕУ Кетрин Ештон у палату предсједника Републике. Након тог разговора Милорад Додик је одустао од провођења референдума, а упустио се у причу о тзв. структуралном дијалогу који постоји и данас дан али без било каквих квалитетних и озбиљних закључака. 

СДС и ПДП се с правом треба да питају, како ће вјеровати људима из власти да гласају за одлуке о виталном значају за Републику Српску и инициране од стране власти када се ниједна одлука не проведе, а они остану обманути и слагани? И зато је потпуно разумљиво зашто су СДС и ПДП били уздржани око овог референдума јер нико не смије да дозволи да се у политици људи праве, благо речено, будалама јер они су народни представници.

Неоспорна је чињеница да један дио правосуђа на нивоу БиХ који се зове одјељење за ратне злочине уопште не ради свој посао на непристрасан и објективан начин у коме су Срби доминантно оптужена и осуђена лица. И заиста, по том питању се нешто мора предузети јер је немогуће као што регион и свијет зна да су се на свим странама током рата дешавали злочини који се требају процесуирати. Овако су Суд и Тужилаштво БиХ показали да су само Срби чинили злочине што показује тамну страну правосудног система који није у функцији правде, правичности и помирења већ у функцији политике која управља и судијама и тужиоцима. Шта је са Атифа Дудаковића, Насера Орића, са Тузланске колоне, са Добровољачке улице? Ту постоје аудио и видео записи, дакле необориви докази, али Суд и Тужилаштво БиХ остају глуви на апеле да се коначно ти предмети отворе. Никако не треба заборавити да је одјељење за ратне злочине само један дио Суда и Тужилаштва БиХ, а да се ове институције још баве и истрагама као и процесуирањем људи за високи криминал.

Дио одговорности за овакво стање у правосуђу на нивоу БиХ пребацујем и на представнике Републике Српске у структуралном дијалогу али и људима у ВСТС из РС који нису ништа урадили нити указали да се озбиљни предмети ратних злочина над Србима крију по ладицама и нечијим тајним сефовима. Сматрам да је одавно сазрјело вријеме за провјетравање кадрова у Суду и Тужилаштву БиХ  али и у Високом судском и тужилачаком савјету који се годинама представља као отуђени центар моћи. 

Одмах да кажем да сам оштро против изгласане одлуке о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ јер сматрам да је то авантуристичка политика која може имати несагледиве посљедице по будућност Републике Српске и Дејтонске БиХ. То није прича о неким стварима које су за дневно-политичку употребу већ је то озбиљна ствар гдје се тражи игнорисање читавих једних институција. Некада треба учинити све да се покуша стање промјенити и ући у тај систем те из корјена мјењати ситуацију, а не радикалним потезима угрозити будућност народа и Републике. 

Ако је Додиков циљ враћање надлежности правосуђа на ниво ентитета онда он мора бити свјестан да то исто треба да тражи и Федерација која је такође страна у Дејтонском споразуму. А када ће то Федерација тражити? Никада, а можда ни тада. Дакле, свако распакивање Дејтонског споразума може бити непријатна авантура за Републику Српску и зато овај референдум нема своје политичко упориште нити треба бити одржан.  

Референдумско питање и гласање у прошлости

Дефинисано референдумско питање које гласи " Да ли подржавате неуставно и неовлашћено наметање закона од високог представника међународне заједнице у БиХ, посебно наметнуте законе о Суду и Тужилаштву БиХ и примјену њихових одлука на простору РС" - нема свој циљ, а поврх свега није добро формулисано јер Закон о Суду БиХ у Дому народа БиХ је изгласан 25.06.2002. године, а Представнички дом га је усвојио 3.07.2002. године. Закон о Тужилаштву БиХ у Представничком дому је усвојен 13.10.2003. године. 

Ево како је гласање изгледало у прошлости:

Закон о Суду БиХ

- На сједници Дома народа Парламента БиХ 25.06.2002. године Закон о Суду БиХ усвојен је са 11 гласова "за", од 12 присутних.

За Закон су гласали сви посланици из ФБиХ, те следећи посланици из Републике Српске:

Никола Шпирић (тада ПДП)

Драгутин Родић (ДНС)

Драгутин Илић (СПРС)

Горан Турјачанин (СНСД)

- Представнички дом Парламента БиХ 03.07.2002. године усвојио је Закон о Суду БиХ са 31 гласом "за", од 36 присутних.

За Закон су гласали сви посланици из ФБиХ и посланици из Републике Српске:

Бранислав Лолић (СНС)

Тихомир Глигорић (тада СПРС)

Жељко Мирјанић (СНСД)

Абдулрахман Малкић (СДА)

Неџад Шашиваревић (СБиХ)

Драги Станимировић (СДП)

Сједницу су напустили сви посланици СДС-а: Мирко Бањац, Милош Јовановић, Љубо Ковачевић, Мирко Мијатовић, Зоран Спасојевић и Момир Тошић, а два посланика ПДП-а Бранко Докић и Душан Стокић били су уздржани.

Закон о Тужилаштву БиХ

- Представнички дом Парламента БиХ 13.10.2003. године усвојио Закон о Тужилаштву БиХ са 31 гласом "за", од 36 присутних.

Закон су подржали сви посланици из ФБиХ, а из Републике Српске су га подржали:

Никола Шпирић (СНСД)

Никола Крагуљ (СНСД)

Милорад Живковић (СНСД)

Јелина Ђурковић (ПДП)

Тихомир Глигорић (СП)

Против су били посланици СДС и СРС – Војислав Шешељ.

Скупштинска већина

Као и када су усвојени Закон о Суду и Тужилаштву БиХ и сада је владајућа већина у Републици Српској изгласала одлуку о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ без СДС-а, ПДП-а и НДП-а те сматрам да је сасвим природно да они који управљају сносе и одговорност за овакву неодговорну политику према народу. Дакле тих 45 гласова у Народној скупштини који су били за референдум ће морати народу објаснити какав је у суштини овај референдум, које је његово правно-политичко дејство и како ће се примјенити.

Питање које постављам и које заиста сматрам да је на мјесту гласи "ко ће подржати од држава који су гаранти Дејтонског споразума овакав референдум у Српској?" Србија, Русија? Сумњам, јер они су већ неколико пута до сада истакли да неће да се мјешају у унутрашњу политику БиХ а да им је прихватљиво све што се договоре два ентитета и три конститутивна народа. Било би лијепо да чујемо од власти од кога су обезбједили подршку за референдум па да се зна да неко стоји озбиљан иза ове иницијативе јер овако као што је срочена - она је веома неозбиљна и лоше формулисана јер да је другачије премијер Србије Александар Вучић сигурно од Додика не би тражио да још једном размотри одлуку о расписивање референдума о Суду и Тужилаштву БиХ. 

Закључак

Оно што нам никако није било потребно то је дефинитивно овај циркус око референдума када се активирала читава међународна заједница, првенствено ОХР, америчка амбасада и ЕУ мисија те сматрам да ова прича никако неће изаћи на добро за Републику Српску. Додатни проблем видим и у Вијећу народа РС гдје ће бошњачки делегати сигурно покренути механизам заштите виталног националног интереса и тиме додатно дати вријеме међународној заједници да интервенише, а на који начин, предпостављам као и 2005. године када су бројни функционери РС из тадашњег руководства СДС-а били санкционисани и скидани са позиција на које их је народ бирао на изборима. 

Да ли је овај референдум покренут због страха власти у Српској о отварању истраге од стране Тужилаштва БиХ о афери глинице Бирач и добро познатој УКИО групи и о пропасти Бобар банке остаје да се види, али је сигурно то да овдје нема никакве искрености и добронамјерности која може народу послати поруке наде у боље сутра.

(крај)

Црвени или бордо тепих за Меркелову?

Долазак њемачке канцеларке Ангеле Меркел у БиХ ове седмице може се анализирати на различите начине, али суштина је да посјета може имати само користи а све у циљу повећања одговорности домаћих политичара.

Пише: Стефан Драгичевић

Када имамо ситуацију да је британско-њемачка иницијатива усвојена, да је ступио на снагу Споразум о стабилизацији и придруживању и да је европски пут сада закочен на економској агенди која са декларативног треба да пређе у практични облик реформисања јавног сектора и оживљавања привреде - онда ова посјета има итекако велики значај не само са политичког већ и са психолошког аспекта. У економској агенди у коју сам имао увид, већина тачака је потпуно у складу са нормалним те модерним друштвеним токовима којима би једна млада капиталистичка земља требала да тежи, осим једне. Спорна тачка је под редним бројем четири у поднаслову "Пословна клима и конкуретност" у којој се тражи приватизација електропривреде. 

Као што сам и раније рекао, електропривреда представља важан национални ресурс и богатство које се не смије продавати. Како ћете продавати нешто што је друштвено богатство и исто то богатство предавати у руке неких странаца? То би значило да би народи који живе у Српској и Федерацији могли да се дефинишу као поданичко друштво јер им се отима "посљедња полуга управљања". Нешто што је од великог значаја као што је електропривреда за Републику Српску једноставно не може бити предмет трговине или приватизације посебно имајући у виду бројне криминалне приватизације у ранијим периодима које су опустошила некада велике привредне субјекте, а раднике оставили на улицама без посла.

С друге стране, бх друштво се суочава са тоталним крахом привредне активности, огромном незапосленошћу, малим животним стандардом, биједом и сиромаштвом на сваком кораку, а као врхунац кризе може се оквалификовати распад федералне власти и политичка препуцавања око ратних дешавања у Сребреници који поново друштво враћају неколико корака уназад.

Сви знамо да је Меркелова једна од најмоћнијих особа у данашањој Европи која предводи велику Њемачку, државу од које умногоме зависи економска и социјална стабилност ЕУ, од које у највећој мјери зависи стабилност евра, јачина еврозоне, снаге Европе у свеопштем смислу и бројне друге карактеристике због чега она и јесте жена која се пита и која доноси тешке одлуке. 

Када долази такав један гост у земљу у којој мало тога функционише, онда то треба испратити са посебном пажњом. Нарочито због тога што је Њемачка уз Велику Британију била једна од заговорница промјене политичких услова за приближавање БиХ ЕУ. Првенствено мислим на пресуду "Сејдић-Финци" која је потпуно склоњена у страну до подношења апликације за чланство, а активирана су економско-социјална питања које заиста у држави са пола милиона незапослених морају доћи у први план. Дакле, Њемачка је та која је најзаслужнија за промјену спољне политике ЕУ према БиХ и због тога Меркелова долази у Сарајево да види докле смо дошли са испуњавањем захтјева и стандарда. Додатни разлог зашто треба високу гошћу дочекати са конкретним резултатима је и због њене прве званичне посјете БиХ.

Можемо рећи да Њемачка у БиХ има појачано ангажовање и у том погледу би прије свега наши политичари требали да утичу на њемачку јавност око одређених инвестиција које би запослила одређени број наших људи. Рећиће појединци "па ми смо јефтина радна снага". Па шта ћемо што смо јефтина радна снага? Као такви можемо бити најбоља мета за потенцијалне стране инвеститоре јер они такве раднике и траже. Најбољи примјер је управо Фијат у Србији. Наш главни задатак да би привукли потенцијалне инвеститоре јесте прављење политички стабилне климе да би дошли, а препуцавањем нпр. око Сребренице ми их само тјерамо од себе.

Да је на почетку садашње власти на нивоу заједничких органа БиХ било успјеха, било је, али ти позитивни кораци морају и сада да буду видљиви. Не може се очекивати да ће Меркелова хвалоспјеве држати на прес конференцији ако се не трудимо и ако не постоји жеља да се уради нешто за ово напаћено друштво три конститутивна народа. Такође, не треба имати погрешне илузије да ће Меркелова вршити притисак јер није њемачка обавеза да притиска БиХ према ЕУ, већ управо супротно. И зато је важно да људи буду свјесни да се мора промјенити тај став о некој "челичној аутократској руци" која све надгледа и наређује. Важно је у овом тренутку да се схвати да је Њемачка та која је "Сејдић-Финција" склонила у страну и да је дала нову понуду за даљи напредак државе у европским интеграцијама.

Додатни мотив који обавезује да се нешто мора учинити ка позитивном, сигурно су и потписи свих нивоа власти да раде на реформама (британско-њемачка иницијатива) и збога тога нема простора за калкулације већ само за предан рад који мора на крају бити похваљен и награђен. Иако Меркелова долази и у Београд и у Сарајево, то када се сагледа нема никаквих додирних тачака јер Србија и БиХ различито напредују ка ЕУ и имају различите проблеме. 

Проблем БиХ је што у укупном збиру свих нивоа власти постоји 150 министара нашта долази број од 160 радника који надгледају њихов рад у представништву ЕУ у Сарајеву. То је највећи број министара у једној земљи на свијету. То само показује колико смо ми комплексна и строго децентрализована држава која само новом снагом људи може да крене неким новим путем. Оваква ситуација као што је данас имамо у земљи, једноставно није одржива, јер се сама политика доживљава као веома лош посао у коме царују лоповлук и криминал. 

Западни Балкан у геостратешком смислу несумњиво представља важан територијални простор и у том свијетлу можемо посматрати посјету Меркелове, али јој као домаћини морамо презентовати резултате. Да чим се врати у Берлин може неку лијепу ријеч да каже о нама, а не само да прича о проблемима и немогућности да се уради било шта због комплексности државног уређења БиХ. Посебно њену посјету треба гледати из угла да је једино Њемачка од свих европских земаља активно заинтересована за ово подручје јер не треба заборавити да управо од Њемаца зависи и отварање преговарачких поглавља са Србијом.

Мислим да ће иза затворених врата бити много оштрија полемика канцеларке Меркел са званичницима који буду представљали БиХ и ентитете јер не треба заборавити да бројни пројекти који се финансирају из ИПА фондова нису искориштени због унутрашњих политичких несугласица.  

Политичке активности за малу земљу попут БиХ су једноставне: Власт у име народа се обавезала да ће испунити обавезе својим потписом, највећа одговорност је на њима у испуњавању услова и рјешавању домаћих проблема. Уколико британско-њемачка иницијатива доживи политички крах онда заиста сматрам да неће постојати ни најмањи покушај да се бх друштво извуче из политичког блата у коме се годинама налази.

(крај)