Унапријед познати резултати предсједничких избора у Србији

Нагледали и нагледаћемо се свакаквих дешавања на политичкој сцени Србије у погледу предстојећих предсједничких избора, али двије ствари остају веома интересантне: 1. Дачићеви отворени напади и критиковање актуелног предсједника Томислава Николића и 2. Јавно изражена жеља Александра Вучића за предсједничким мандатом. 

Пише: Стефан Драгичевић

Да будем искрен, све до последње сједнице Предсједништва владајућег СНС-а нисам био сигуран да Александар Вучић заиста жели да буде предсједнички кандидат јер функција предсједника је више церемонијалног карактера која нема она извршна овлаштења која има Влада. Дакле, по публицитету, јавном дјеловању, раду и контакту са грађанима премијерско мјесто се по квалитету посла не може поредити са предсједничким чији је основни задатак: да дјели одликовања, даје мандат за састав Владе и врховни цивилно-надређени Војсци Србије. И то је све.

Без икакве сумње сматрам да су резултати ових предсједничких избора унапријед познати, јер такву страначку машинерију и инфраструктуру са коалиционим партнерима какву ће имати иза себе Александар Вучић је неупоредива са било којим другим предсједничким кандидатом. Но оно што ме изненађује јесте чињеница да ће Вучић прећи из динамичне у статичну функцију, јер као предсједник Србије он нема никаквог претјерано захтјевног посла осим да иде у посјете другим државама, да се с времена на вријеме осврне на политичке актуелности у земљи и дешавања на Косову и Метохији.

С друге стране, евидентан је поремећај и захлађивање односа између Вучића и Николића, а разлог је што нису издефинисали своју сарадњу у будућности, тј. ко шта ради. Најгора солуција била би, политички разлаз, јер то би онда значио наставак процеса из 2008. године када су њих двојица напустили Шешеља, СРС и радикалску реторику,  а сада би дошло до нових политичких подјела "ако би Николић одлучио да поново иде својим путем". 

Такође, мислим да неке ствари које су се у политичком животу десиле, нису фер према личности Томислава Николића. Дакле, Томислав Николић је основао садашњу Српску напредну странку и био њен први предсједник што значи да би ипак одређено поштовање према њему требало да постоји од чланства СНС-а. Није у реду да се чују од СНС-ових минстара и страначких функционера неки дисонантни тонови на рачун Николића јер исти тај Николић је 2012. године побједивши Бориса Тадића на предсједничким изборима обезбједио странци власт, а самим тим моћ, снагу и одлучивање. Вјерујем да је мало оних који се тога сјећају, али би требали јер није у животу све интерес и питање "шта кажу анкете и истраживања", има и оно што се зове људскост, поштовање и образ.

Оно што ме изненађује јесу политички наступи предсједника СПС-а Ивице Дачића који су веома оштри према Томиславу Николићу. Стичем утисак да је Дачићу стало да поново постане премијер, али пошто му будућа функција Николића ствара кадровски "страшан проблем" онда мора нешто да каже. Такође сматрам да се Дачић превише мјеша у унутрашња питања СНС-а и оних ствари о којима би задњу ријеч требали да дају Предсједништво и Главни одбор СНС-а. Радује ме чињеница што су се остварила моја увјерења из прошлих текстова, да ће СПС зарад останка на власти (и чувања директорских и других кадровских позиција у власти) подржати Вучићеву кандидатуру и тиме још више изгубити свој политички идентитет као некаква љевичарска странка. 

Што се тиче Саше Јанковића и Вука Јеремића, моје мишљење је да су они својим кандидатурама разбили своје бирачко тијело и да они немају никакве шансе против Вучића. Њих двојица по реторици и политичким усмјерењима су скоро слични, а политичка каријера им је, било у прошлости или садашњости, била везана за Демократску странку. Дакле, обојица су тзв. социјалдемократе и људи које је "отхранила" својевремено ДОС-овска власт на крилима борбе против Слободана Милошевића.

Онај ко заиста у овом тренутку поред Вучића представља озбиљног кандидата за предсједника је Војислав Шешељ. Вјеран је својој идеологији, не одступа од својих ставова, јака реторика и нема никаквих проблема са својим бирачким тијелом које је крајње десно оријентисано, а гдје поред СРС-а нема озбиљније политичке партије. Оно што ће Шешељу представљати проблем јесте већ стандардно познато, а то су: финансије и страначка инфраструктура. Остало је све на Шешељевој страни али недовољно да се супротстави Александру Вучићу. 

Како год било, предсједнички избори у Србији су ускоро и сматрам да је веома важно да се зна, како ће након њих поједине странке због слијепе послушности и несналажења на политичкој сцени драстично ослабити. То су: СПС, ПС, СДПС, ДС, ДСС и ЛДП. 

Оно што је уливало неизвјесност у предсједничкој трци 2012. године између Тадића и Николића мислим да је 2017. све јасно и да ће Александар Вучић бити убједљиви побједник већ у првом кругу.

(крај)

Прошлост заробила будућност БиХ

Од оних помпезних најава током Звиздићеве посјете Београду, да ће се модернизовати пруга Београд-Сарајево и да ће се разматрати најоптималнија траса будућег ауто-пута, ми смо дошли дотле да причамо о ревизији тужбе за геноцид против Србије захваљујући Бакиру Изетбеговићу.

Пише: Стефан Драгичевић

То је основни доказ зашто ми као грађани живимо у прошлости јер водећи политичари у недостатку тема за забављање народних маса "ваде приче чији коријени вуку у трагичне 90-сете године" не би ли политички профитирали на вјештачким тензијама. И шта онда? Чудимо се што нам младост одлази, што нам љекари одоше у Њемачку и Аустрију, што све више продуктивне радне снаге одлази у Швајцарску и што постајемо друштво стараца? Онако како гласамо на дан избора тако ће нам и бити, јер народ је тај који даје легитимитет политичару да заступа његове интересе.

Звиздићева посјета и дочек који му је приредио Вучић у Београду дјеловао је охрабрујуће јер су покренуте приче о пројектима, о економској сарадњи, о жељезницама, о путевима, о мостовима на Дрини, о инвестицијама... тачније, о свему ономе чиме би смо се требали бавити ради заједничке будућности. Послије свега тога, наступа Бакир којем очигледно није било довољно циркуса са оспоравањем 9. јануара Дана Републике Српске па покреће нову тему за политичке обрачуне  која ниједном народу не могу донијети добро као што је најновија најава око ревизије тужбе за геноцид. Својим политичким понашањем Изетбеговић ствара апсолутно немогућу атмосферу за помирењем, суживотом нити било каквом могућношћу да народи гледају у будућност.

Изетбеговић је као члан Предсједништва БиХ и предсједник СДА несумњиво под великим притиском одређених политичких и вјерских кругова да покрене ревизију тужбе, али опет не могу да схватим да Бакир није свјестан какве ће то посљедице имати унутар БиХ и да ће ова тужба трајно нарушити односе Сарајева и Београда. Питање које почиње са "зашто", боље да се и не поставља јер је овдје очигледна намјера да се "потпали ватра" како би се домаћа и политичка јавност тим питањем бавила у наредних два мјесеца. 

С друге стране, стање у владајућој коалицији (СДА-ХДЗ-СББ) уопште није добро. ХДЗ кроз ХНС тражи федерализацију БиХ тачније трећи ентитет, а СДА о томе не жели уопште да полемише. СДА и ХДЗ не могу да се договоре око статуса Мостара нити о начинима избора чланова Предсједништва из Федерације чиме би се на мала врата покушало рјешити питање Сејдић-Финци. Још кад се томе додају локални избори у Стоцу онда је право чудо како коалиција уопште опстаје. Из тога се може закључити да су односи Бакира Изетбеговића и Драгана Човића на веома ниском нивоу. Што се тиче СББ, видјели смо крајем јануара, да би Радончић могао да поднесе тужбу против Изетбеговића због случаја Кељменди. Још само фали да Бакир направи сукоб са СДС-ом на нивоу заједничких органа БиХ због најављене тужбе за геноцид против Србије па да се тотално паралише живот у земљи због политичких и институционалних блокада које би настале. 

Што је најжалосније од свега, питање је да ли постоје уопште ти неки фамозни нови докази који говоре о учешћу СРЈ у рату у БиХ 90их година јер ако се докаже да их нема као што их није било 2007. године онда би то била невиђена срамота онога ко би покренуо поступак ревизије. Сакиб Софтић, бивши агент БиХ пред међународним судом правде у Хагу то добро зна и покушава одговорност одлучивања пренијети на Изетбеговића како би овај други сносио посљедице и трпио критике.

Дакле, развој ситуације уколико дође до ревизије тужбе за геноцид иде у веома опасном правцу и најбоља солуција би била када би сам Бакир схватио у какву политичку авантуру би се упустио и какве посљедице ће то са собом да носе, прије свега, грађани и народи који живе у БиХ. Сигуран сам да Бакир зна шта ради, разлоге не знам, али сам исто тако једнако сигуран да ради под страшним притиском људи којима је у интересу да политичка ситуација увијек буде напета и поред чињенице што су српски и хрватски чланови Предсједништва БиХ Младен Иванић и Драган Човић изричито против покретања ревизије тужбе. И гле чуда... све се ово дешава када у Сарајево треба да дође предсједник Србије у дипломатску посјету не би ли се на тај начин "растеретили односи".

Питање ревизије тужбе за геноцид против Србије није и не може бити правно питање како то жели приказати Изетбеговић, то је искључиво политичко питање чије посљедице могу бити далекосежне гдје би се у питање довело функционисање дејтонске БиХ.

(крај)