Србија и њена жељезара

Да се у једној земљи на трусном Балкану може економији посветити велика пажња говори примјер Србије и њене борбе за опстанак и будућност великог производног комплекса Жељезаре у Смедереву.

Пише: Стефан Драгичевић

Довољан показатељ о каквим инвестицијама у Жељезару се радило је чињеница да је сам премијер Србије Александар Вучић крајем јануара ове године завршио у болници због тешких преговора са америчким "Есмарком" који су трајали скоро 10 сати. 

Наиме, ријеч је првобитно била о докапитализацији 80 одсто вриједности Жељезаре од будућег стратешког партнера, наравно из приватног сектора, који би постао тиме и њен већински власник. Будући да озбиљан стратешки партнер може бити само из иностранства са најмање 300 милиона долара прихода годишње, на тендеру за продају Жељезаре побједио је амерички "Есмарк".

Од "Есмарка" се након побједе на тендеру очекивало да одржи тренутну запосленост, подигне производњу и БДП, набавља потребан гас и сировине али и да извршава обавезе које постоје. Влада је придавала огромну пажњу стратешком партнеру даљим потезима и очекивала да ће менаџмент из "Есмарка" понудити дугорочност инвестирања, повећање производње и без отпуштања радника што се на крају није ни десило јер држава није добила никакве гаранције а инсистирала је да оне буду у новчаној вриједност око 20 милиона долара и да се покрене друга пећ. Дјеловање "Есмарка" као већинског власника Жељезаре дефинитивно би повећао извоз јер амерички гигант има тржиште, водећи је свјетски прерађивач и дистрибутер равно ваљаног челика а уједно је и трећи произвођач челичних плоча у матичној земљи. 

Помало изгледа чудно, али од многобројно пријављених руских енергетских компанија за већинско власништво над Жељезаром побједио је убједљиво амерички "Есмарк", а то се правдало из Владе тиме што би радници наставили да се понашају по већ устаљеној америчкој корпоративној култури јер је пријашњи већински власник био "Ју-ес стил" такође из САД. Након одласка Ју-ес Стила из Србије и Смедерева због губитака 2012. године, држава је морала да очува социјални мир у "српској челичани" што је представљао огроман терет на државни буџет јер је број запослених око 5000 са великом шансом у догледној будућности да се запосли још 300 нових радника због великог обима посла. Због јасних налога и упозорења из ЕУ да Србија не смије више да се мјеша у рад челичане већ да се она мора препустити тржишту, држава је укинула државне субвенције које су мјесечно износиле око 10 милиона долара. Жељезара буџет Србије кошта око 150 милиона евра годишње. Вриједност производње Жељезаре Смедерево је око 330 милиона евра, а са обје укључене високе пећи достигла би 1,5 милијарду евра.

Један од најважнијих разлога да се Жељезара Смедерево докапитализује је била процјена Владе Србије да би годишњи обрт био 1,4 милијарде долара што је четири пута више од тренутне производње, да се крене у већу набавку сировина и да се припреми повећање производње укључивши другу високу пећ јер тренутно ради једна висока пећ са 60 посто капацитета. 

Као и у Крагујевцу што већина грађана живи захваљујући доласку Фијата у тај град, тако и читаво Смедерево живи од Жељезаре али богами и већинска машинска индустрија Србије као кооперанти који доприносе националном БДП-у са 1,5 одсто. Укратко, за Жељезару можемо и сами да кажемо да је велико богатство Србије, које без обзира да ли се налазила у јавном или приватном власништву итекако може да допринесе повећању националног извоза и производње.

Преговори и ћорсокак

Чим се средином јануара ове године кренуло у интензивне преговоре са "Есмарком" као побједником на тендеру за већинско власништво над Жељезаром - једна од домаћих порука гласила је "преговори иду веома тешко". Како и не би ишли тешко када се зна да само Србија може бити на губитку јер је под непрестаним притиском ЕУ да обустави сваку врсту помоћи домаћој индустрији и реалном сектору јер ствара монопол. Треба напоменути и чињеницу да сама Жељезара не може дуго да издржи без купопродајног уговора јер без њега, ма какав менаџмент водио Жељезару под државним капиталом тешко ће избјећи стечај. По мени, највећу грешку Влада Србије у преговорима је начинила када је пред "Есмарк" ставила обавезу да до краја 2016. мора покренути другу високу пећ. То није државни интерес јер се и са једном пећи остварује велика производња и знатно утиче на БДП земље. 

Дакле сама Влада није разграничила једну важну чињеницу - да када други стратешки власник уђе у посјед, мјешање државе ту престаје, а самим тим и њена условљавања "шта треба да се уради". Не ради се овдје само о некој инвестицији и приватизацији од пар милиона долара већ прије свега о очувању великог броја радних мјеста на којој егзистера више хиљада породица. Али гдје проблем? Проблем је страх јер се Влада Србије плаши да ће Американци кад потроше сировине отићи из Жељезаре. 

Солуција коју сам заговарао од самог процеса докапитализације Жељезаре јесте да би требало увести већинског стратешког партнера из приватног сектора и ниуком случају не дозволити да челичана остане под државном капом јер ће се неминовно суочити са стечајем послије извјесног времена. Напросто морамо да будемо свјесни чињенице да држава новца за одржавање Жељезаре нема и да је то слијед догађаја ако се не нађе приватни партнер. 

Пропаст преговора и управљање "ХПК инжењеринга"

Чим Влада Србије није добила гаранције од "Есмарка" да неће бити отпуштања радника, да ће се очувати обртни капитал, да неће бити потрошене све сировине - то је био знак да су преговори и званично пропали. Влада Србије на приједлог приватизационог савјетника је одустала од потписивања уговора са "Есмарком" и одмах упутила јавни позив за професионални менаџерски тим који би управљао Жељезаром са државним капиталом. 

Сама чињеница да је Жељезара мотор развоја српске економије и БДП довољно само по себи говори колики је њен значај за државу, али без државне помоћи и субвенција она заиста тешко може да опстане. 

Највећи проблем којег сам и сам као будући економиста увидио јесте страх Владе Србије од ризика као и то "шта ће рећи ММФ или Свјетска банка". Не постоји у савременом либералном капитализму могућност да се ризик отклони јер је он увијек присутан у свакој врсти посла па тако и овом. И "Мајкрософт" има дугорочни ризик, и "Епл", и "Сони" и "Сименс" и "Тошиба" и "Самсунг" - бројни други са огромним бројем запослених и огромним профитом, па шта ћемо њима да кажемо? Дакле, држава није добар послодвац у савременом добу јер њен буџет не може да издржи притисак савремене и неупоредиво јаче конкуренције из приватног сектора са новом техником и технологијом. Кад би постојало савршено рјешење за пословање онда не би ни било економско-политичких система попут данас доминантног капитализма. Али, нажалост тог савршеног рјешења нема и не вјерујем да ће бити у скорије вријеме.

Смедерево и Србија су бар мало одахнули због драме зване "продаја Жељезаре" али само привремено јер приватизација мора да се догоди. Остаје да се види како ће се нови менаџмент тим холандског "ХПК инжењеринга" показати у руковођењу Жељезаром јер је управо та свјетска мултинационална компанија добила право на управљање. Будући да долази са свјежим капиталом и гарантује својим пословањем за добре резултате онда им треба дати прилику. 

Држава није добар послодавац у индустрији, нарочито не у српској челичани тако да што се прихватљива приватизација раније деси то боље и за државу, и за синдикате, и наравно за раднике. 

Немогући приоритет БиХ – економија

Таман кад су посланици Представничког дома Парламента БиХ укинули "бијели хљеб" и усвојили изјаву везану за европски пут земље према ЕУ (британско-њемачка иницијатива) у којима се приоритет ставља на социјална и економска питања у бх политици се поново појављују духови прошлости у виду територијалне реорганизације.

Пише: Стефан Драгичевић

Ти духови прошлости су омиљени за високу политику босанско-херцеговачког друштва али је невјероватно да се сада актуелизују када се усвоје двије значајне економско-социјалне компоненте у земљи у којој је више од пола милиона људи без посла. 

По свим статистичким показатељима у региону - од незапослености па до баналне старосне структуре аутомобила које возимо - ми смо на самом дну табеле. Не кажем ја да се не требамо бавити равноправношћу, конститутивношћу или политичком неправдом али у овој земљи (државни ниво, Република Српска, Федерација, десет кантона и Брчко дистрикт) имамо ургентне и хитне проблеме за рјешавање као што су непостојање реалног сектора, производње и уопштено економско-социјалне кризе у друштву. Политика заслијепљена криминалом и корупцијом очигледно није свјесна чињенице да се ова земља све више празни и да постаје празна љуштура у којој ће остати само стари и немоћни, а све због непостојања јасног економског и социјалног плана како друштво извући из живог блата у којем се сада налази.

У том смислу видим и ову нову политичку иницијативу ХНС-а који тражи федерализацију и доношење новог устава на међународној конференцији за БиХ. Јер, не напуштају БиХ само Срби и Бошњаци, напуштају је сви укључујући и Хрвате због катастрофалног стања у земљи. Но кад смо већ тему посветили декларацији ХНС-а у којој се највише спомиње неравноправност Хрвата и уопштено њихов положај, питам се, па ко потписа Вашингтонски споразум по којем је укинута ондашња Херцег-Босна да би се створила једна "мултиетничка" муслиманско-хрватска Федерација? Да су хрватски политички представници били досљедни па сачекали Дејтонски споразум данас би се вјероватно БиХ сачињавала од три равноправне етнички чисте федералне јединице од којих би једна сигурно била Херцег-Босна.

Овако, данас тражити оно што се требало захтјевати на мировној конференцији прије 20 година мислим да је сулудо и неодговорно. Већински бошњачки народни представници у Федерацији ову причу ХНС-а су глатко одбацили којима није интерес даље цјепање и парчање земље укључујући и Федерацију.

Детаљнији мој став о Федерацији од прије три године можете пронаћи ОВДЈЕ 

На крају крајева иницијативу за реорганизацију Федерације поднијела је прије двије године америчка амбасада гдје и сами долазимо до закључка „ко у овој земљи води главне конце игре“. Међутим та иницијатива је утихнула, интелектуалци су нагло охладили, а политика стандардно покушавала ово питање да доведе до избора како би је експлоатисала. Дакле, питање федерализације или у преводу три етнички чиста ентитета нису новост нити су се актуелизовали овом декларацијом ХНС-а.

Чињеница је да Хрвати имају болну тачку и проблеме око избора члана Предсједништва БиХ али то ХДЗ (као водећа хрватска странка у БиХ) мора да рјешава када поново на сто буде актуелизована пресуда у случају Сејдић-Финци, а не сада јер то није услов да би Споразум о стабилизацији и придруживању ступио на снагу.

Захтјеви за федерализацијом и новим уставом видим и као посљедицу неформирања федералне Владе гдје се на различите начине покушава послати порука јавности да су и СДА и ХДЗ и ДФ подједнако важни за њено формирање. Дугорочно то може само да отежа позицију свих јер поново у постизборном периоду ми имамо препуцавања и политичке „чарке“ којима није интерес да се посвете економији и стварном стању бх друштва. Докле ће народ трпјети и гледати како се политика неодговорно понаша према њима, заиста је велико питање.

Пети мјесец од избора је прошао од неформирања власти на нивоу БиХ и ФБиХ што само потврђује тезу да се политика перманентно игра са живцима обичног народа који жели да види свјетлост на крају тунела и социјалног безнађа, а све због хаотичног политичког стања Федерације.

Не вјерујем да се за кратак временски период могу урадити економска чуда, нарочито не у БиХ, али стање безвлашћа никоме не иде на руку. Мала иницијална каписла незадовољства прошле године је у фебруару запалила Федерацију, а ако се овако настави са неодговорношћу, бахатошћу неформирања власти и не постојања приоритета онда можемо очекивати и већи разлог зашто ће народ једног дана да сруши све институције које не раде у народном интересу.