Сејдић-Финци поново куцају на врата БиХ

Провођење пресуде у случају Сејдић-Финци након извјесног времена полако поново долази на дневни ред босанскохерцеговачке политичке јавности, а као главни разлог је тај што би до краја 2017. године БиХ требала да добије статус кандидата за чланство у ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић 

Толико година неуспјешних и пропалих преговора око провођења случаја Сејдић-Финци и измјена Устава БиХ по питању избора чланова Предсједништва је иза нас, тако да је заиста незахвално било шта прогнозирати по питању ове судске пресуде из Стразбура. Сигурно је то да је Европска комисија на почетку нове власти на нивоу заједничких органа БиХ „прогледала кроз прсте“ политичарима и промјенила редослијед приоритета како земља не би остала у перманентном политичком сукобу и блокади. Ко интензивно прати домаћа политичка дешавања зна да је 2014. године усвојена британско-њемачка иницијатива за БиХ чији фокус дјеловања је био на економским и социјалним реформама на свим нивоима (тада је практично одмрзнут европски пут), потом усвајање реформске агенде, ступање на снагу ССП, подношење апликације за чланство и њено прихватање. Сада су на реду упитници, а једно од кључних питања биће поштивање људских и мањинских права што је директно везано за Сејдић-Финција који није проведен. 

Да ли остаје систем да се бира један члан Предсједништва из Републике Српске (директно на изборима) и два из Федерације (директно на изборима или индиректно кроз Представнички дом Парламента БиХ) остаје да се види, али је чињеница да политички представници три конститутивна народа ни за милиметар нису одступили од својих ранијих ставова по овом питању. Република Српска остала је јединствена при ставу да се Устав БиХ измјени у дјелу избора чланова Предсједништва БиХ гдје би умјесто избора Србина, Бошњака и Хрвата се бирала три члана предсједништва без навођења националне припадности како би се омогућило и националним мањинама да се кандидују. Сам чин кандидовања не значи да ће он бити и изабран од стране народа, али је веома важно да се у политичко-правном процесу рјеши пресуда у случају Сејдић-Финци који оптерећује односе у БиХ годинама уназад. 

Република Српска по овом питању може да буде релаксирана јер поред чињенице што постоји консензус свих српских политичких странака, зна се ко је већински народ и баш због те чињенице зна се, са измјенама Устава БиХ или не, да ће Србин бити дефинитивно изабран за члана Предсједништва БиХ.

Федерација БиХ по питању Сејдић-Финци је велики проблем и ту често долази до политичких препуцавања бошњачких и хрватских политичара. Зна се да су Бошњаци као народ у Федерацији већински и да није уопште упитан избор њиховог човјека у Предсједништво БиХ, али проблем настаје онда када се доведе у питање конститутивност хрватског народа. Сви знамо за случај Жељка Комшића, начина на који је он својевремено биран за хрватског члана Предсједништва и чијим гласовима је на ту позицију дошао. У страху да се "случај Комшић" не би опет поновио Хрватима, често се дешава да се Сејдић-Финци претвара у класично рјешавање хрватског питања али опет не без разлога. 

Ако су Хрвати конститутиван народ у БиХ по уставу, а јесу, зашто онда они требају да буду у неравноправном положају у односу на Србе и Бошњаке по питању избора чланова Предсједништва БиХ? Одговор на ово питање какав год он био управо показује колико је БиХ компликована земља јер већина држава у свијету је уређена по грађанском моделу односно "један човјек - један глас", а БиХ то није нити може да буде.

Због евидентног проблема којег хрватски народ у БиХ има због пресуде у случају Сејдић-Финци, ја видим и лично предлажем једине двије могућности како би се тај проблем отклонио:

1. Да се СДА и ХДЗ односно Изетбеговић и Човић као лидери најјаче бошњачке односно хрватске странке договоре да се избор два члана Предсједништва са територије Федерације БиХ врши ИНДИРЕКТНО односно да се та два члана изаберу гласовима бошњачких и хрватских посланика у Представничком дому Парламента БиХ. На овај начин не дискриминишу се мањине, јер ко брани било ком посланику да предложи неког Јевреја, Рома, Албанца... за члана Предсједништва БиХ? 

2. Да се на дан избора формирају виртуелне изборне јединице (за избор члана Предсједништва БиХ) у Федерацији које би важиле само до окончања изборног процеса. Начин провођења и територијална заступљеност морају бити дефинисани кроз измјене изборног закона, а овај принцип значио би сигуран избор како Бошњака тако и Хрвата за члана Предсједништва БиХ. 

Послије свега, већина људи ће рећи да "је ово је превише компликовано". Јесте, али другачије не може. БиХ није грађанска земља већ земља конститутивних народа. То је Устав БиХ. Да ли је он дискриминаторно оријентисан по питању избора чланова Предсједништва БиХ или делегата у Дому народа, јесте, али како онда рјешити хрватско питање? То ни Дерво Сејдић ни Јакоб Финци нису предвидјели јер они су национална мањина. Проблем постоји и треба наћи адекватно рјешење које лично не видим осим понуђена два модела, која нису сјајна али су опет колико-толико демократска.

(крај)

Предсједнички избори и политичка пијаца

Након што се Јелена Милић јавно огласила са намјером да уђе у трку за предсједника Србије следеће године, не преостаје ништа друго него да се предсједнички избори назову политичком пијацом.

Пише: Стефан Драгичевић

Уважавам сваку ријеч и свако слово грађанских слобода, равноправности полова, устава и закона али да ли су неке ствари реалне? Да ли баш свака јавна личност мисли да може бити предсједник државе? Евентуална кандидатура Јелене Милић за предсједницу државе по мени је исто као када би се Џулијан Асанж кандидовао за предсједника САД.

Јавно се залагати и подржавати НАТО интеграције као што то ради госпођа Милић, а знајући шта српски народ мисли о тој војној алијанси и шта је преживио 1999. године, у старту дисквалификује ту особу сваке озбиљније политичке утакмице не за предсједника државе, већ и за обичног посланика. Из тог разлога потпуно ми је нејасно шта Јелена Милић има да тражи на предсједничким изборима осим промоције коју ће већина народа испљувати, осудити и називати је погрдним именима? 

Дакле, директорица Центра за евроатланске студије би у овом случају требала на вријеме да "повуче ручну" док се додатно још није избламирала у јавности. 

Што се тиче других потенцијалних предсједничких кандидата - сматрам да би најозбиљнији конкурент СНС-овом кандидату био предсједник СРС-а Војислав Шешељ који је реторички и политички веома добро "поткован". Ако имамо у виду да су предсједнички избори борба између индивидуа онда је дефинитивно лидер радикала у већини случајева у предности. Највећи проблем Шешељу представља недостатак квалитетне инфраструктуре и логистике на терену гдје је СНС у великој предности, а што може да буде од пресудне важности за резултат избора. Други проблем којег видим је други круг предсједничких избора гдје сам увјерења да ће већина политичких актера у Србији да се групише око противкандидата Војислава Шешеља под слоганом "не радикалу на предсједничку функцију" и "све је боље него да нам радикал кроји садашњост и будућност". 

Не треба заборавити да је Шешељ на предходним парламентарним изборима у Србији вратио радикалима парламентарни статус и то тако да ни у једном тренутку није био упитан прелазак цензуса већ колико ће СРС освојити мандата. На крају се испоставило да су трећа странка по политичком рејтингу у држави.

СНС као највећа политичка странка у Србији мора добро да анализира стање у својим редовима и предложи више него квалитетног кандидата, добро познатог јавности који може да добије највеће повјерење народа. У супрутном следећа година могла би да буде почетак краја СНС-ове неприкословене власти. Ако је дилема између подршке садашњем предсједнику Томиславу Николићу или Зорани Михајловић, мислим да је ствар јасна, јер Михајловићева није баш нешто "симпатична" у народу. 

Тома Николић колико год имао недостатака, гафова и неразумјевања - ипак је он у политици дуже од 20 година (какав је-такав је) али објективно гледајући као појединац представља лак плијен за Шешеља који га из дана у дан прозива и политички напада. По мом мишљењу, једини који би могао сигурно да побједи Шешеља је Александар Вучић, а пошто је он више пута рекао да неће да се кандидује за предсједника државе то је онда проблем за сам СНС. Шта ће бити на крају и за кога ће се СНС опредјелити остаје да се види, али да је "тијесно - тијесно је".

Када је ријеч о опозиционим партијама - ДС, ЛДП, СДС, ДСС и остали... можда је боље да их не коментаришем јер они заиста не представљају никакав политички фактор. Њих уништава унутрашња трвења које изједају ове странке, тако да то уопште нису важни политички субјекти којима се треба придавати нека пажња у предсједничкој трци. Ко год да буде њихов кандидат тај неће уопште ући у озбиљну политичку борбу јер нити имају јаку инфраструктуру нити имају јаке појединце које би истакли за предсједничку функцију. 

СПС и Ивица Дачић, према мом виђењу ствари, ће због очувања дјела власти коју сада имају, а што укључује чување својих министара, директора, помоћника, сарадника и осталих својих људи одустати од предсједничке трке и подржати СНС-овог кандидата. СПС од коалирања својевремено са Тадићевим ДС-ом, а касније па све до данас са СНС-ом се показао као "странка коју интересује само власт и моћ" тако да заиста сматрам да ће они учинити све само да остану дио власти по сваку цијену. 

У народу се може чути изрека "биће како буде", мада моје мишљење је да ће у другом кругу предсједничких избора бити Томислав Николић и Војислав Шешељ. Ако побједи Николић напредњачка власт биће учвршћена, јака и консолидована али ако побједи Шешељ то је знак да се ближи крај СНС-овој снази и моћи у Србији.

(крај)

Трепча између Београда и Приштине

Питање имовине Рударско-металуршко-хемијског комбината "Трепча" из бриселско-приштинског угла могло би да се преформулише кроз друго питање које гласи: "како на најбезболнији начин отети ову веома вриједну српску имовину на Косову?" 

Пише: Стефан Драгичевић

Свима је јасно да политички представници косовских Албанаца ни у сну не би могли да потегну питање имовине Трепче кроз усвајање закона о истом у својој самопроглашеној скупштини, без прећутног политичког одобрења западних ментора који очигледно имају пословне, бизнис и личне интересе. Да није тако сигурно се у јавности не би толико причало о два имена: Веслију Кларку и Мадлин Олбрајт за које и данас дан важи прича да они пословно кроз своје мултинационалне агенције и компаније желе да овладају Косовом, а притом знајући њихове улоге у рату против СРЈ 1999. године.

Пошто Приштина не преза ни од чега када је у питању отимање имовине на простору Косова, поставља се питање, да ли то значи да они не разликују приватну од државне имовине Републике Србије и друго, да ли они знају која је њихова имовина ако је уопште легална пошто нису међународно признати? По овоме што сада раде политички представници Албанаца на Косову, евидентно је да они сву имовину која се налази на простору КиМ сматрају својом имовином. Тако нпр. када би Мајкрософт или Ауди отворили своју производњу на Косову уз сву легалну процедуру куповине земљишта и регистрације власништва, косовски Албанци би то сматрали својом имовином. 

Да није жалосно било би смијешно, али баш зато овакву врсту политичког преседана треба на вријеме пресјећи од УН јер ово сигурно не би завршило само на косовском примјеру. Ако се једном ово установи сви који имају сличне ситуације у свијету ће се позивати на косовски случај, а онда ће се то заиста тешко контролисати јер неће бити инструмената да се врши квалитетан и непристрасан надзор. Из поузданих извора сазнајем да држава Србија има сву документацију везано за власништво над "Трепчом" и да је управо захваљујући доказима и аргументима спријечен покушај приватизације овог рударског комбината прије неколико година. Србија преко Фонда за развој има 55 посто акција у А.Д. комбината Трепча још од 1991. године тако да правне чињенице и аргументи постоје. У читавој овој политичкој заврзлами не треба заборавити да се вриједност Трепче и рудног богатства које она покрива мјере у милијардама долара и да је свако одустајање од овог комбината - одустајање од природног богатства.

Друго, у сјеверном дјелу комбината Трепче данас ради око 2.470 радника - Срба који колико-толико функционише, а не треба заборавити да велики број породица на сјеверу Косова управо зависи од рада овог комбината. Не желим ни да замислим шта би се десило када би овај дио Трепче престао да ради иако је цијелокупни комбинат у губицима већим од 1,5 милијарде евра. С друге стране, јужни дио Трепче којим управљају Албанци запошљава нешто више од 1.000 радника али који грца дуговима и проблемима пословања.

Да ли је рјешење међународна арбитража за Трепчу? По мени није. На међународне арбитраже иду само међународно признате државе, а самопроглашено Косово то није. Када би Србија то урадила директно би прихватила да је Косово независна држава иако би на том "правном терену" Приштина била згажена и мања од маковог зрна. Зато треба извршити велике дипломатске и политичке активности како би се свијету објаснила погубност овакве насилне политике из Приштине која покушава да под своје стави оно што није њено.

Да ли је рјешење што је предложио Марко Ђурић око захтјева за хитну сједницу Савјета безбједности УН? По мени ни то није рјешење јер сам дубоко увјерен да су УН изгубиле свој кредибилитет међународног посредника те да су се претворили у дебатно друштво које сате и сате проводи причајући, а никакав закључак не може да постигне. Недавна руска и француска резолуција о Сирији и стању у Алепу то само потврђује.

Рјешење које сматрам да је једино логично и нормално са становишта српских националних интереса у овом тренутку јесте да се сви преговори и разговори око будућности Косова и Метохије премјесте из ЕУ под статусно неутралним тимом УН, онако како је резолуција 1244 и прописала. Знам да је то сада тешко изводљиво и да је политички ризик, али све је боље него садашње стање. Стално сам говорио и говорићу, да се не може очекивати од ЕУ да буде непристрасан посредник када је већина чланица ове уније признала независност Косова. Уцјене око телекомуникација све довољно говоре.

Држава Србија се мора борити за свој народ свим политичким и правним средствима, а посебно за онај који живи на сјеверу Косова. Трепча на сјеверу Косова је исто што и Фијат у Крагујевцу и читавој Шумадији или НИС на територији покрајине Војводине и читаве Србије.

(крај)