Аугуст фон Макензен - њемачки фелдмаршал

Аугуст фон Макензен (нем. August von Mackensen; 6. децембар 1849 — 8. новембар 1945) је био немачки фелдмаршал који је током Првог светског рата командовао немачким армијама на источном и српском фронту.

Остаће упамћен по својој изјави о Србима: "Срби су најбољи војници балкана,опасан и ратоборан народ,храбри борци и поносни људи".

Први светски рат

Фон Макензен је почетак Првог светског рата дочекао на челу XVII армијског корпуса, дела Осме армије која је била прво под командом генералаМаксимилијана фон Притвица, а затим под командом генерала Паула фон Хинденбурга. Командовао је у борбама код Гумбинена и Таненберга. 2. новембра 1914, фон Макензен је преузео команду над Деветом армијом од генерала фон Хинденбурга, који је именован за врховног команданта истока (нем. Oberbefehlshaber Ost). 27. новембра 1914, фон Макензену је додељен орден Орден за заслуге (Плави Макс), највиши Пруски војни орден, за акције око Лођа и Варшаве. Командовао је Деветом армијом до априла 1915, када је преузео команду над Једанаестом армијом и Армијском групом Кијев (Heeresgruppe Kiew), која је учествовала у борбама у Галицији, и помогла у освајању Пшемисла и Лемберга. 3. јуна 1915. му је додељено храстово лишће за Орден за заслуге, а у фелдмаршала је унапређен 22. јуна. Након овог похода му је додељен Орден црног орла, Пруски највиши витешки орден. У овом периоду је примио и бројна друга признања од осталих немачких држава и земаља савезница Немачке.

[уреди]Поход на Србију

Крајем 1915. године командовао је групом армија Макензен (немачка 11, аустроугарска 3. и бугарска 1. армија) које су 6. новембра 1915. године започеле офанзиву на Србију. Одмах по освајању Београда наредио је да се сви српски браниоци сахране. У њихову част, подигао је споменик над гробницом на Топчидеру где су сахрањени. На споменику пише: „Овде почивају Српски јунаци“, на немачком и српском језику. После рата је био ухваћен од стране Мађарских револуционара и предат Антанти. О српским војницима је једном приликом рекао: "Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо Србију освојили, нас је то болело више него њене савезнице".

[уреди]Поход на Румунију

1916. је уследио успешан поход на Краљевину Румунију (под врховном командом генерала Ериха фон Фалкенхајна). Фон Макензен је командовао вишенационалном армијом сачињеном од Бугара, Отоманских Турака и Немаца. Упркос овоме, његове офанзиве су биле врло успешне, и поразио је све армије које су му се супротставиле. 9. јануара 1917, фон Макензену је додељен Велики крст Гвозденог крста, чиме је постао један од само пет прималаца овог ордена током Првог светског рата.

Од 1917, Фон Макензен је био војни гувернер делова Румуније (углавном Влашке) коју су контролисале Централне силе. Његов последњи поход је представљао покушај да уништи румунску војску која је била реорганизована након офанзиве Керенског, и да окупира остатак Румуније. Овај покушај је пропао у бици за Марашешти, у којој су обе стране претрпеле велике губитке. На крају рата су га заробиле српске јединице савезничке армије под командом генерала Франшеа д' Епереа, и до новембра 1919. је био ратни заробљеник у Футогу.

Супервизија траје и ради

Колико неинформисаних политичара се јавило јуче на тему „затварања супервизије“, искрено, смијешно их је било слушати и гледати. Од неких наводних побједа Републике Српске и Федерације (Џомбић и Будимир) до логичних корака који је предузео ПИК када је ријеч о канцеларији супервизије за дистрикт.

Пише: Стефан Драгичевић

 Поштовано грађанство БиХ, а нарочито Брчко дистрикта би требало бити потпуно информисано када је ријеч о неком наводном „затварању“ јер је ријеч о супервизији као једном од основних дјелова ОХР-а у БиХ. Наиме, нити се СУПЕРВИЗИЈА укинула, нити се КАНЦЕЛАРИЈА затворила, него је супервизор Родерик Мур само СУСПЕНДОВАО (замрзао) своје функције, што не значи да их неки други супервизор неће вратити у своје надлежности. Централа ОХР може сутра да поништи акт о суспензији функције супервизора без обзира шта о томе прича ПИК. С друге стране, канцеларија супервизије у Брчком остаје као правно лице и оно као такво је уписано у судски регистар, што значи да сви запосленици остају на својим позицијима. Такође, арбитражни суд за Брчко и њен арбитар Роберт Овен остају на врху хијарархије будућности дистрикта и они могу донијети кључне, ако хоћете и суштинске одлуке за будућност не само дистрикта већ и самог града који се темељи на Статуту Брчко дистрикта.

Оно што је Мур хтио да нагласи, а што није добро појаснио јесте да се супервизор неће активно бавити политичким питањима у Брчком као до сада (као што су политичке колаборације, формирање власти, уплитање у рад извршне, законодавне и судске власти дистрикта, да неће бити он основни тумач Статута дистрикта нити да ће он својим ријешењима условљавати и наметати одлуке када су у питању инвестициони и капитални пројекти у општини) и да сва основа политичког тежишта иде локалној власти.

Практично, Родерик Мур од почетка свог мандата на мјесту супервизора се само једном гласно и јасно чуо а то је вријеме кризе власти у Брчком прошле године када је под његовим притиском Влада почела да ради у пуном капацитету и без политичких трзавица која се темељила на национланим трвењима Срба, Бошњака и Хрвата у власти. И тада је Мур наглашавао да не жели да се мјеша у будућност дистрикта али је он то посредно учинио тако што је упозоравао и, на неки начин, пресјекао гордијев чвор вруће и узавреле атмосфере која је у једном тренутку пријетила потпуном националном кулминацијом. Прво због пројекта градње помоћног објекта општој болници, а потом и због неисплаћивања подстицаја и субвенција пољопривредницима.

Вјерујем да су многи амбасадори, чланова ПИК-а, одмах послије овог састанка кренули у размишљање да у Брчком отворе своје канцеларије јер турски амбасадор у БиХ Ахмет Јилдиз је већ то најавио. На тај начин, сасвим сигурно је и то да када би се потпнуо укинула супервизија ми у Брчком не би остали без странаца који би формално или неформално били кројачи наше судбине овдје.

Но чињеница стоји да се активност супервизора у Брчком драстично смањила. Скоро да уопште нема неких реаговања нити неких политичких мишљења из њиховог угла (што је прије била свакодневница). Очигледно је праћење дјеловања главне структуре ОХР-а која се налази у Сарајеву па не желе да „искачу“.

Од политике до урбанизма

У неким логичним народним закључцима било је потпуно легитимно да се чује мишљење супервизора али не и да он пресуђује и доноси одлуке о томе. Мур то није чинио, али његови предходници попут Грегоријана, Џонсонове, Хенри Кларка, Гери Метјуза и Фаранда су то чинили јер су сматрали да људи на власти немају капацитет да донесу врло важне одлуке за дистрикт. Све те одлуке редале су се од политичких до оних урбанистичко-техничких. Након локалних избора 2008. године политичке странке нису успјеле да нађу заједнички именитељ око тога ко ће учествовати у власти и та политичка криза је трајално пуних 2-3 мјесеца, да би затим Грегоријан пресјекао и формирао концентрациону власт која је у свом суштинском облику значила, да сви политички субјекти који су заступљени у скупштини дистрикта учествују у колачу власти. Вријеме Рафија Грегоријана је за Брчко обиљежило период потпуне посвећености политици која је у Брчком достигла свој врхунац дјеловања која траје и данас дан.

Џонсонова је нпр. инсистирала да свака стамбена зграда у граду мора да има интерфон и нова улазна врата чије ће кључеве имати станари (Пројекат је урађен у рекордном року); Она је била један од иницијатора и подржавалаца проширења јавног пута у центру града код „Делтине“ зграде због великог промета аутомобила том линијом; Пољопривреда и све важније економско развојне гране у Брчком су биле стабилне; У вријеме њеног мандата град је почео да се развија у смислу продирања приватног сектора, грађевине (највише стамбених објеката у Брчком је никло у њено вријеме); Највеће плате грађана дистрикта у држави; Уредно је примала сваког грађанина дистрикта у свој уред... Буквално понашала се као градоначелник а и грађани су је тако доживљавали. Сузан Џонсон се јако мало бавила локалном политиком.

Што се тиче Роберта Фаранда првог супервизора, он је успоставио институције Брчко дистрикта. Од полиције, Статута, именовања прелазне Владе, провођења суверенитета БиХ кроз Брчко, финансирања, потемкинових села (тржница Аризона), повезивање дистрикта са ПИК-ом...

Закључак анализе

Вршећи анализу свих дешавања и одлука које су доносили супервизори од 2000. године па до данас, са мог становишта било је ту и лоших и добрих ствари, али да су генерално одређене ситуације биле толико исцениране да је супервизор морао и требао да дјелује, па свидјело се то некоме или не. Неко ко је тумач Статута Брчко дистрикта има и ту врсту привилегије, али с друге стране требали су да имају на уму да исти те политичке инструменте и механизме нису добили од народа и грађана већ од међународне заједнице.

Данашања супервизија је изгубила свој смисао код политичке елите и народа те је с те стране она својом неактивношћу скрајнута у страну. Временски провођењем Мура више у Сарајеву него у Брчком, практично је канцеларија остала празна љуштура која се не оглшава по врло важним питањима за будућност дистрикта. Очигледна је намјера центара моћи, првенствено из Брисела, да се овдје дефинитивно рашчисти простор ОХР-оваца и радикалних потеза како би се „локалци“ показали и доказали шта знају и умију без подршке или критике са стране. Објективно, мислим да то већина грађана Брчко дистрикта и очекује.

Извор: Фронтал.СРБ 

Франсоа Оланд у очима њемачке јавности

Недавни сукоб њeмачке канцеларке Ангеле Меркел и француског кандидата Франсое Оланда око економске будућности ЕУ заоштрили су односе Њемачке и Француске. 

 Пише: Стефан Драгичевић

Док је канцеларка за оштре мјере штедње (кроз предложени фискални пакт – Меркози), Оланд се залаже за нова задуживања која ће бити усмјерена  на обнављање француске националне привреде и отварања нових радних мјеста. 

Поставља се ту једно логично питање. Како се задужењима стварају радна мјеста и побољшава развој привреде? Није ли задуживање за привреду и радна мјеста краткорочни пласман (вјештачко дисање) које ће Французи и француска привреда кад-тад морати вратити уз одређену камату? Калико год неко због својих политичких и идеолошких путева желио да поједине елементе примјени у пракси, неминовно ће зато морати да се пита цијели државни врх, а не само појединац. Оланд је социјалиста и потпуно је дегутантно да он износи тврдње о задуживању који укључује и његов приједлог о оснивању европске инвестиционе банке.

Он на тај начин диже кредибилитет свом предсједничком опоненту – Николи Саркозију који је јасно ставио до знања, да оштре мјере фискалне политике морају да се примјене ако се жели стабилност Европе у времену економске и социјалне нестабилности. У појединим политичким наступима Оланд дјелује као окорели конзервативац коме је идеал Шарл де Гол примјењујући стратегију „националне државе без савеза и заједничких држава“. То најбоље потврђује његова прекључерашња изјава: „Њемачка не одлучује у име Европе. Француски народ је другачије одлучио него што се Берлин надао.“  На овај начин он је директно упро прстом у Њемачку као главној држави ЕУ покушавајући да своју политику афирмише кроз мало конзервативну, мало љевичарску политику чиме додатно охрабрује своје бирачко тјело. Но не треба све схватити само као јачање његовог бирачког тјела јер Оланд у другом кругу предсједничких избора жели да привуче бираче ултра десног Националног фронта Марин ле Пен који ће бити тас на ваги који ће одлучити будућег предсједника Француске и новог домаћина Јелисејске палате.

Афирмација лијевог блока у конзервативној већини

Ако узмемо у обзир да најзначаније државе у западној Европи имају конзервативне Владе (Њемачка, Шпанија, В. Британија) онда не чуди зашто се овај лијеви блок жели афирмисати кроз све видове избора и политичких поена. Међутим, какво би понашање било између званичног Берлина и Париза (релација конзервативаца и социјалиста) када се двије круцијалне особе не слажу око виталних питања за очување ЕУ? Оланду се не свиђа та доминација Њемаца, што у старту може да изазове политичке сукобе двије најмоћније државе ЕУ, што ни сама Меркелова, неки дан, није негирала, фингирајући првенствено на фискалном пакту кога су ратификовале двије државе у дубокој економској кризи – Грчка и Португал, а Ирска ће одлуку донијети на референдуму 31. маја.

Међутим, када је конкретно ријеч о фискалном пакту треба имати на уму да су због њега пале 8 европских влада (чланица ЕУ), а да су социјалне тензије све веће и неизвјесније, нарочито у Шпанији у којој су раднички синдикати на ногама. Грчку је ту сувишно и помињати јер тамо нема дана а да неки организовани раднички покрети се не сукобљавају са полицијом и осталим безбједносним структурама.

Суштински концепт око кога се Оланд (Ако побједи на изборима у другом кругу) мора договорити са канцеларком Меркел јесте фискална и монетарна одрживост ЕУ, јер у случају да Оланд разбије договорени фискални оквир, настави да тражи додатну либерализацију тржишта уз што мање уплитања државе, настави да поткопава конзервативце широм Европе, неминовно ће морати да своју политичку партију и идеологију афирмише у другом правцу.  Уопште се не треба изненадити да ће Оланд радити на реформи националне привреде гдје ће смањивањем француског учешћа у фондовима ЕУ додатно конфронтирати уједињену Европу против Француске, а ту је неизбјежан сукоб са Евромском комисијом (ЕК).  

Ако Француска не буде давала јасне смјерове у ком правцу она види развој европског тржишта, онда је дефинитивно посреди политика која се проводи технички садржана у окретању националној привреди, а мање заједничким улагањима у фондове, институте, институције саме ЕУ.

Меркелова иницијатива да се „штедњом обезбјеђује раст у будућем периоду“ очигледно да није ни у самој потсвјести Франсое Оланда јер је он јасно ставио до знања, да оснивањем европске инвестиционе банке очекује широке и повољне субвенције за привредне активности француских предузећа.

Могућности сарадње конзервативног и лијевог блока у Европи

Колико је заправо могућа сарадња конзервативног и лијевког блока у Европи? На примјеру холандске Владе (која је пала прије неколико дана) у којој је сједио и ултра десничар Герт Вилдерс све довољно говори о том неодрживом концепту. Оно што многи у Европи не желе да прихвате као тачну тезу, јесте, да је скоро цјела Европа мање-више конзервативна. Не због чињенице да највеће и најважније државе Европе имају конзервативце на власти, већ због историјског наслијеђа који је у Европи јако богат. Не искључујем могућност сарадње Меркелове и Оланда у наредном периоду (Послије избора у Француској), али то сигурно неће бити онај однос који су имали Никола Саркози и њемачка канцеларка, због које су у јавности проглашени за дуго Меркози.

Садашња Европа по свим питањима се полако али сигурно креће ка јачању десног центра и ако се такав тренд настави у блиској будућности, можемо очекивати потпуно превласт десничара на старом континенту.

Фискални пакт (суштина приједлога) – Меркози

Подразумјева оштре мјере штедње, а у случају непоштовања потписница слиједе казне из Брисела. Овај својеврсни пакт назван је „бич из Брисела“. Ниједна чланица ЕУ не смије да има буџетски дефицит већи од 3 одсто, нити 60 посто јавног дуга учешћа БДП-а државе чланице. Овај приједлог треба увести у посебне законске оквире као и уставне механизме свих оних који су потписали фискални пакт. Фискални пакт једино нису потписале В. Британија и Чешка.

Извор: Фронтал.РС

Гадафијев проглас из 1982.

 Прије тачно 30 година, пуковник Моамер Гадафи, вођа либијске „Зелене револуције“, поводом прославе Међународног празника рада, Првог маја, издао је посебан проглас у којем се обраћа радницима широм свијета.

Порука одише ослободилачком жестином по којој је покојни Гадафи био, и сигурно ће и да остане, упамћен широм свијета.

У поруци проналазимо искреност на какву би се тешко одлучио било који други револуционарни вођа – уместо да настоји да зацементира своју позицију, Моамер Гадафи отворено поручује и либијским радницима – још нисмо стигли до слободе. Отворено и без имало задршке позива их да наставе револуцију, да се промакну у апсолутне господаре земље и свега што је на њој. Гадафи наставља тамо где су други револуционари стали, својим позивом на потпуно ослобађање радничке класе промовише се у вођу чије су намере неоспориве.

Итекако свестан актуелне ситуације, али и свих недостатака које доноси „само“ реформа, Гадафи позива либијске раднике на коначан обрачун са државном буржоазијом – за коју зна да постоји, чак се и не труди то да сакрије.

Уместо да се, као бројне народне вође, увуче у редове горње класе, он заговара њено рушење – поручује либијским радницима да не славе никакве одредбе донете од стране тзв. „народних већа“, никакво повећање плате, никакве бенефиције – све је то само илузија, једина срећа је слобода, а радници слободу могу да достигну само онда када у потпуности постану власници сопственог рада.

Упркос чињеници да је од овог прогласа прошло тачно 30 година, он је и данас готово у потпуности релевантан – можда чак и у већој мери него тих година. Снажне и неуништиве поруке које је Гадафи оставио иза себе још једном потврђују неуспех империјалистичке мисије која га је, заједно са домаћим издајицама, брутално ликвидирала 20. октобра 2011. године.

У свом прогласу Гадафи нас враћа на саму основу – есенцију радничког ослобађања која је изгубљена током разних прогресивних и реформистичких покушаја. Подсећа нас да до истинске слободе није могуће доћи реформама, без обзира колике бенефиције те реформе осигуравале. Његова упозорења су се нажалост остварила – у годинама које су уследиле радници широм света су спознали како брзо могу да остану без свих бенефиција, удела у управљању и осталих елемената које су имали за време владавине прогресивних покрета.

Гадафи у обраћању радницима Либије и света поручује исту основну поруку коју им је упутио и Карл Маркс 1848. године – нико вам неће дати оно што вам припада, осим ако то не узмете сами, а припада вам – све.

Моамер Гадафи: Порука радницима широм света поводом Првог маја

„Данас славимо Први мај, Међународни дан радника – али прави ‘дан радника’ биће онај када се сви радници света ослободе ропства и када постану партнери, а не запослени који раде за плате. То ће бити Међународни дан радничког ослобођења и заиста ће, као такав, да заслужи да буде слављен широм света.

Какво значење има ова прослава данас, када се радници у сваком делу света и даље морају да покоравају платама које контролишу њихове животе и њихове слободе? Да ли особа заиста може да има слободу ако је присиљена да робује неком другом? Да ли постоји икакав смисао у животу човека, ако су све његове материјалне и есенцијалне потребе, дневна и месечна примања, па и живот његове деце – у рукама неког другог?

Слобода човека не може да буде комплетна све док он није еманципован од свих облика израбљивања и притиска, без обзира из којих праваца исти долазили. Слобода може да наступи тек онда када је појединац у потпуној контроли над свим својим потребама, јер никада неће моћи да буде слободан све док је бар једна од тих потреба у рукама неког другог.

Права револуција елиминише све форме израбљивања на којима су израбљивачка друштва изграђена, укључујући и либијско друштво у овом тренутку. Основе експлоатације које либијском становнику данас ускраћују слободу морају да буду уништене. Браћо… револуција није војни удар, нити преузимање политичких функција од једне групе како бисте исте предали другој, права револуција проказује основе репресије над друштвом и уклања их.

Она напада бастион експлоатације и уништава га, то је права револуција. Револуција проказује репресију по питању контроле средстава производње, као и непоштене односе међу људима – револуција уништава те односе, само то је права револуција.

Сваки покрет промене који само преузима фотеље моћи од друге групе, разбацује се са слоганима и оставља корен израбљивања у друштву нетакнутим – то је фашистички пуч, покрет ограничене сврхе, покрет без историјског утицаја на живот људи.

Свугде човек жуди за слободом и спреман је да умре за слободу. Целу своју историју људи се боре за слободу, да би могли да живе у срећи, јер да би човек био срећан, пре свега мора бити слободан. Човек мора да се бори против оних који га поробљавају – мора да буде слободан у животу, слободан да једе шта жели, да се облачи како жели, слободан да живи како жели… То је слободан човек који живи у срећи.

Широм света имамо реформативне и површне покушаје да се задовоље радници, да им се да понешто партиципације у управљању или власништву, да им се даје део профита или да им се повећају минималне плате. Сви ти покушаји су једна обична илузија чији је циљ да се преваре радници.

Радници као учесници у управљању

Свесна особа не прихвата ове лажне покушаје реформе и схвата да ће исти покушаји да заврше као потпуни неуспех. Радник не треба да буде учесник у управљању, он мора да буде управник. Радници би требали у потпуности да преузму управљање.

Јер ако је најбоља позиција за радника у данашњем свету само учествовање у управљању… покушајмо онда да дефинишемо ко је управник. То је онај који раднике израбљује и притом их израбљује на такав начин да им допушта да учествују у управљању. Једино радници могу да буду менаџери, једино тако могу да буду слободни.

Радници чине огромну већину овог света и зато имају право на слободу и срећу. Ко каже да радници морају да живе под израбљивањем заувек? Они морају да постану менаџери – без икаквих партнера. Лажни режими данас глуме да су прогресивни зато што радницима дају део профита, али одакле тај профит долази? Радници имају апсолутно право на сав профит јер је профит производ њиховог тешког рада у процесу производње.

Давањем ових социјалних бенефиција, директно или индиректно, покушај је да радници забораве на чињеницу да сав профит припада њима и само њима. Радник је произвођач и право је произвођача да конзумира сопствени производ… Али радници производе, а други конзумирају њихове производе, док радницима остају само остаци. Све док радници не преузму све тачке производње и све док сав профит не буде само у њиховим рукама, биће и даље израбљивани.

Овај позив на ослобађање радника широм света долази из Либије, прве светске Џамахирије. То би био прави дан ослобођења, када би и либијски радници постали менаџери, а не запослени за плате. То би био дан вредан историјске прославе.

Без делегације у одбрани слободе

Резолуција на народној конференцији донела је одлуку о повећању минималне плате у Либији. Упркос чињеници да је народна конференција донела одлуку у складу са актуелном ситуацијом и чињеници да је ту одлуку подржало народно веће и друга већа у Либији, ја вам овим путем поручујем да немате шта да славите повећање минималне плате и да немате потребе да будете задовољни поделом профита или учествовањем у управљању – револуција мора да се настави даље, све док радници у потпуности не преузму сву контролу над управљањем свих компанија и институција у којима данас раде.

Радници, свака бенефицију коју добијате путем резолуција или законодавних одлука је услуга коју вам дају други. Слободан човек не може да живи ако дугује услуге неком другом, јер тада је инфериоран. Бенефиције које вам дају разне резолуције и законодавне одлуке увек могу да вам буду укинуте од стране истих оних тела која су вам их и дали, или то тело може да буде замењено са неким другим које ће опет да вам одузме те бенефиције. Праве бенефиције добићете само популарном револуцијом и када преузмете управљање тамо где сада радите.

У арапским државама које су једном биле прогресивне, или у било којој другој држави на свету, радници су изгубили све бенефиције јер се распала револуционарна администрација или ју је заменила нека нова. Нико вам неће дати слободу, морате сами да се изборите за њу, чак и по цену смрти.

Покрет у којем учествује и либијски народ мора да се креће према овим историјским циљевима, да би створили услове за нову цивилизацију. Радници морају да буду добро организовани. Крајње је време да се радници револуцијом ослободе својих израбљивача.

Уништавање база израбљивања – пут ка слободи

Ко вас је осудио на сиромаштво и назадност? Ко вас је осудио да будете потлачена класа према другој супериорној класи? Ко је одлучио да преузме све ваше потребе? Наравно, није Бог… Бог је праведан. Он вас никада не би осудио на овакав јад и беду. Друштво израбљивања и експлоатације вас је ставило овде, базе тог система треба  да се размонтирају револуцијом да би се дошло до слободе.

Дошло је време да се и ментално припремите на то – да преузмете целу производњу, да све буде само у вашим рукама. Ове нове слогане вам дајем да о њима мало размислите. Овај позив, позив на ослобођење и слободу радника мора гласно да одјекне из Џамахирије, толико гласно да га чују сви радници света.

Када преузмете сву власт и извршите своју револуционарну мисију, тада ће и други радници широм света да се угледају на вас, и они ће да преузму своја средства производње. Сви сиромашни и израбљивани радници ове арапске земље морају да постану слободни. Када се радници ослободе, они ће да буду прави господари ове земље… и они ће да буду сила која ће да се брани од сваког непријатеља.

Зато, на овај дан шаљем ову поруку – када радници буду потпуни власници, када буду конзумирали сами оно што произведу и када буду контролисали све етапе процеса производње, онда заиста могу да славе овај дан. Радници Либије морају да остваре ову мисију и не осврћу се на пропаганду. Ваша револуција не сме да да никакве изговоре непријатељима радника.

Верујем да ви то можете, да можете да се организујете и да не дате непријатељима радника прилику. Када то постигнете показаћете израбљивачима, реакционарима, империјалистима и непријатељима уникатну ситуацију која се догађа у Либији.

Поручујем вам све ово да би ви сада преузели одговорност на себе. Уверавам вас да је моја дужност, и дужност мојих колега, искључиво да водимо револуцију само да би и сами учествовали заједно са вама у ослобађању и да би сви заједно могли остатак живота да живимо у срећи.“

Моамер Гадафи

vaseljenska.com