Изетбеговићева политика враћања у прошлост

Тачно сам бројао мјесеце (укупно 8) који су прошли од последње посјете трочланог Предсједништва БиХ (Изетбеговић-Човић-Иванић) Београду и премијеру Србије Александру Вучићу у знак извињења због инцидента у меморијалном центру Поточари.

Пише: Стефан Драгичевић

Желим да подсјетим да су тада послате са свих страна поруке помирења, мира, сарадње, регионалне стабилности и оно најважније - да прошлост не може одређивати  нашу будућност. Али наравно, свако ко прати политичка дешавања зна да је то било за дневно политичку употребу и да све што раде политичари са простора бивше Југославије је заправо у циљу манипулисања и приче "од данас до сутра". 

За оне који желе да знају како сам тада гледао на односе трочланог Предсједништва БиХ и Александра Вучића, предлажем да кликну ОВДЈЕ

Дакле, не постоји стварна и искрена намјера да се крене у правцу помирења јер политику идаље кроје они који су за вријеме рата имали одређену улогу у њему. Да би се помирење и суживот заиста и десили неопходно је да дође до смјене генерација у политици. Само тада, ћемо, увјерен сам имати могућност да заиста чујемо здраве и нормалне поруке са обје стране, а до тада слушаћемо ово што је Бакир Изетбеговић најавио што је и повод за мој текст - да је могућа ревизија тужбе против Србије пред Међународним судом правде због пресуде Радовану Караџићу.

И чему та тужба може да води? Поново до заоштравања односа и поново враћање у прошлост и поново политички сукоби, препуцавања... је ли нам треба то или нам треба економска стабилност? Је ли нам треба ваљање у "политичком блату прошлости" опет или нам треба бити циљ да народу обезбједимо какву-такву перспективу, да младима обезбједимо будућност, да нам доктори и научници не одлазе из земље? То су питања која треба поставити Изетбеговићу јер он мора да схвати да се од прошлости не живи, а нажалост, прошлост нам је више него трагична. Због свега тога не треба поново "ударати по ранама" већ покушати да се бавимо реалним проблемима народа који очекује да види "свјетло на крају тунела".

Ако је Међународни суд 2007. одбацио тужбу БиХ против Србије за агресију и геноцид као неутемељену, какви докази могу сада да испливају на површину када је све што је требало рећи - речено? Наш генерални проблем као људи је што сваку пресуду политизирамо и што сматрамо да је нека пресуда нечији национални пораз односно побједа.

Друго, и да хоће Изетбеговић ревизију тужбе, поставља се питање је ли Изетбеговић једнако Босна и Херцеговина? У овој земљи конститутивних народа, ја знам да постоји Предсједништво састављено од једног Србина, једног Бошњака и једног Хрвата који представљају своје народе и нико појединачно не може да говори у име државе јер држава је заједничка. Једино када се постигне сагласност око неког питања онда се може рећи јавно тај усаглашени став. Па да ли Изетбеговић заиста сматра да ће за овакав политички подухват добити подршку од Иванића или од комплетне Републике Српске?

Сваки значајнији политички потез Изетбеговића у овом мандату, ишао је у правцу политичког конфликта и враћања у прошлост. Један од тих политичких потеза је свакако и апелација Уставном суду БиХ који је донио одлуку да поништи 9. јануар као Дан Републике Српске, гдје нико ко здраворазумски размишља се не може отети утиску да је такву одлуку донијело двоје судија које су некада били у СДА и стране судије које уопште не познају материју о којој су одлучивали. 

Ова политичка ујдурма око Мостара, мислим да ју је сувишно и коментарисати, јер коме, ко има најбоље намјере према земљи коју води може да падне на памет да град национално подјели у 21. вијеку, што би недвосмислено подсјећало на берлински зид?

Изетбеговићева жеља да изврши ревизију тужбе против Србије само говори о томе да он лично, не читава СДА, нема искрену жељу да међудржавни односи са Србијом буду нормализовани. Сигуран сам да већина Бошњака, 21 годину послије рата, жели нормалне односе са Србима у цјелини и уопште нисам сигуран да за своје политичке најаве Изетбеговић има подршку у народу. 

Главни проблем и Срба и Бошњака и Хрвата у БиХ данас лежи у лошем животном стандарду; у неимаштини; у немогућности да се обезбједи стабилност привреде; у немогућности да се нове генерације запошљавају и суштински гдје не постоји држава која ће стати иза сваког свог грађанина без обзира на националност. То су проблеми који изједају ово друштво, а не тужбе и политикантство од чега нико неће имати користи. Од високе политике се, једном рјечју, не живи.

Ако политичари попут Изетбеговића желе да буду бар мало одговорни према народу кога представљају, предлажем им да се УГЛЕДАЈУ и ЗАГЛЕДАЈУ на рад министра спољне трговине и економских односа Мирка Шаровића. Тек када буду свјесни шта значи рад, упорност, истрајност и резултати за општи интерес свих грађана који живе у овој земљи, тада имају потпуни комодитет да се баве високом политиком. 

Без резултата политичар се сврстава у оне јавне личности који су у народу познати као демагози и продавачи магле.

(крај)

Европске или друштвене обавезе?

Политичка елита у БиХ тежи ка чланству у ЕУ и у томе ништа не би било чудно или негативно да исти ти политичари не користе ријеч "Европска унија" само када покушавају да нађу изговор за свој нерад.

Пише: Стефан Драгичевић

Зашто је потребно да дође европски комесар за проширење Јоханес Хан па да домаћи политичари схвате да би нешто заиста требало позитивно учинити за народе који живе овдје? Да ли је потребно да дође неки високи европски званичник из Брисела да би смо ми у својој земљи провели попис становништва, који би по мени, требао да буде нормална друштвена ствар коју радимо ради нас самих? Ако смо се прихватили обавеза око провођења Реформске агенде, треба ли да дође Јоханес Хан и да нас подсјећа "да обавезе које из тога проистичу" требамо провести? 

Даље, треба ли механизам координације нама или ЕУ? Сматрам да треба нама, јер толико постоји надлежности које се преклапају од ентитетског, државног до кантоналног и локалног нивоа да је заиста координација неопходна у сваком сегменту, али опет, не ради ЕУ него РАДИ НАС, да би нам институције функционисале нормално. Примјери као што су Управа за индиректно опорезивање, Централна банка или ЈМБ, пасоши и остале ствари би требале да буду ствари око којих постоји општа сагласност и да у том сегменту координација функционише.

Наравно, свјестан сам да наши политичари не размишљају на овај начин, али требали би да се запитају једну ствар "да ли, примјера ради, пописом становништва требамо себе "пребројати" да би смо знали колико нас има, а и због одређених економских бенефита или то требамо да радимо зато што то од нас тражи ЕУ"? Умјесто да то буде класично техничко питање, попис становништва је потпуно исполитизован до те мјере да је упитна и његова објава. Ко је губитник ако се попис становништва не објави? Сви ми јер се на провођење пописа потрошило око 50 милиона КМ и тај сав новац "политика" би бацила у вјетар. 

Је ли нормално да су све земље провеле пописе становништва на нормалним техничким основама, док ми овдје у БиХ не знамо ни колико нас има јер је задњи попис био 1991. године? Па то је врхунац лицемјерја оних који мисле да политика свему треба да буде поклопац. Нажалост, то је тако.

Дакле, не могу се све политичке активности дефинисати као "европске обавезе" ваљда има нешто што се зову природни процеси који би у свакој нормалној земљи, која је међународно призната, требали да се нормално одвијају. Коме то није у интересу? Политикама, којих у БиХ има на више нивоа - од политичког, етничког, конститутивног, партијског, ентитетског нивоа до заједничких институција БиХ. 

Морам да кажем да су на почетку мандата овог Савјета министара на челу са Денисом Звиздићем сви напорно радили што је довело до значајног резултата по питању усвајања британско-њемачке иницијативе, усвајања реформске агенде, ступања на снагу ССП, извоза одређених производа у земље ЕУ и Турску, подношење апликације за ЕУ... Добили су одријешене руке да друштвена питања дођу у први план, а да се политичка као што је Сејдић-Финци потпуно потисну у страну. Послије оних политичких потреса у федералној Влади и "реконструкцијe" Савјета министара атмосфера почиње негативно да се мијења.

Попис становништва и механизам координације су техничка питања, а не политичка и тако их треба схватити. Ако надлежне институције нису у стању да проведу то на објективан начин и за опште добро свих грађана, онда ми у овој земљи немамо никакве институције већ зграде и канцеларије које се само тако зову.

(крај)

Милошевићева и Ђинђићева Србија

Српска јавност сваке године 11. и 12. марта обиљежава помен сјећања на двије истакнуте политичке личности у новијој историји Србије.

Пише: Стефан Драгичевић 

Данас, у другој деценији 21. вијека Срби се као и обично кроз историју (само овог пута не на четнике и партизане) дјеле у политичком смислу, на присталице Милошевићеве и Ђинђићеве политике.

Слободан Милошевић бивши предсједник СР Југославије (преминуо 11. марта 2006. године у хашкој ћелији) који сем Дејтонског споразума није имао било какве запаженије политичке резултате током крвавог распада бивше Југославије, а словио је као отац "српске државности" и Зорана Ђинђића бивши премијер Владе Србије (убијен 12. марта 2003. године) који је имао визију модерне Србије 21. вијека - словили су као двије личности који су су били вође два супротстављена политичка блока окупљених око СПС-а и ДОС-а.

Као човјек који је увијек хтио да буде реалан и објективан, у овом тексту схватићете ме, нажалост, као пристрасног јер моји ставови око личности Милошевића и Ђинђића се сврставају искључиво у позитивну и негативну страну, без могућности тражења нечега "између" или тзв. златне средине.

Наиме, Слободан Милошевић из мог политичког угла је народу нанио ненадокнадиву штету својим политичким дјеловањем у пресудним тренуцима када се одлучивало о будућности српског народа на простору бивше Југославије. Као држављанин Републике Српске, НИКАДА нећу Милошевићу опростити то што је у августу 1994. године завео блокаду на Дрини, када се судбоносно одлучивало о Србима у БиХ. Затим, НИКАДА му нећу заборавити, а ни опростити то што је заједно са својом свитом окупљеним око Булатовића, Ћосића и осталом политичком елитом Србије вршио страховити притисак на руководство Републике Српске и СДС-а да прихвате Венс-Овенов план за БиХ по којем Република Српска не би ни била створена, а гдје би се минимизирале све српске жртаве.

Дакле, Милошевић за мене није био политички вјешт политичар него је напросто хтио да буде и српски краљ својим националним говорима у покушају придобијања народне масе (сјетимо се његовог говора на Газиместану) и да глуми Тита својим непоколебљивим ставовима, што једно с другим није спојиво. Такође сматрам да Слободан Милошевић није схватао значај међународне политике јер да јесте он би радио све како би бар ублажио политичке ставове, тада великих сила попут Француске, Њемачке и Велике Британије које су биле непријатељски расположени према његовој политици, а које су се у већини ствари око будућности бивших Југословенских држава итекако питали. 

Под Милошевићевом политиком Срби су изгубили Републику Српску Крајину одакле је у хрватској акцији "Олуја" и "Бљесак" протјерано око 250.000 Срба (ма каква да је политика била Книна он је морао крајишке Србе да заштити); један је од главних криваца за пад многих западнокрајишких општина; главни је политички кривац јер није разумио да се политика не води силом већ вјештом дипломатијом; главни је кривац што није формирао лобистичке кругове при америчком Сенату и Конгресу гдје би се лобирало за српске националне интересе, а што су вјешто користили прије свега Хрвати и Албанци; главни је кривац за отворене подјеле које су владале у врховима војне и полицијске структуре СР Југославије која је произвела јединице као што је ЈСО; главни је кривац за губитак Косова јер са Албанцима политички није тражио рјешење, а они су већ обезбједили подршку САД и НАТО-а за своје циљеве и интересе што је тада било више него довољно да не одступају од својих ставова.

Као успјех му се приписује потписивање Дејтонског споразума, али већина његових "спин доктора" и аналитичара многе релевантне чињенице заборављају или покушавају сакрити. Наиме, најзаслужнији за долазак до преговарачког стола у Дејтону била је Српска демократска странка предвођена Караџићем, Кољевићем и Крајишником који су имали визију стварања Републике Српске. Да СДС-а није било и његове тадашње надмоћне скупштинске већине, Милошевић би потписао Венс-Овенов план и тиме потпуно обесмислио идеју о међународној верификацији Републике Српске у БиХ. То се на сву срећу није десило и зато Дејтонски споразум НЕ МОЖЕ да се припише као заслуга Милошевићу. 

Резолуција 1244 УН око Косова као "такође заслуга Милошевића" је мртво слово на папиру јер та резолуција у пракси не постоји. У пракси данас постоји Косово које је добило скоро па све елементе државности захваљујући свим властима у Србији од 2000. до данашњег дана, а само јој још фали међународна верификација и међународни позивни број и они су онда и формално независни. Умногоме за тај свој "успјех" Милошевић да је жив, требао би захвалити свом пулену Ивици Дачићу.

Ђинђић

Уништеној и растуреној Србији и региону, појавио се трачак наде у лику Зорана Ђинђића који је покушавао да изгради добре односе и са Западом и са Истоком, а такође и тада потпуно посвађаном региону. Имао је визију уређене и модерне независне Србије која мора да рашчисти са криминалом ако хоће да иде напријед.

Хтио је да Србија брзо препроди патње, сјећања на жртве и разарања те да је уведе у нови друштвено-економски систем; покушавао је да од младих направи идејне предузетнике које би држава подржала на почетку; хтио је да обезбједи да Срби живе у миру и сарадњи са свима без обзира на националност и политичке ставове; хтио је одмах на почетку мандата да направи одређена рјешења са потенцијалним инвеститорима као што су Мајкрософт и Епл; покушавао је да менталитет народа прилагоди капиталистичком начину размишљања...

Нажалост, смрт га је предухитрила у намјери да оствари своју визију уређене, нормалне, скромне и пристојне Србије.

(крај)

Партијски ангажман Томислава Николића

Предизборна кампања у Србији се све више захуктава, а заједно с њом загријава се ни мање ни више него и сам предсједник Србије Томислав Николић.

Пише: Стефан Драгичевић

Иако је послије добијања предсједничког мандата Николић поднио оставку на мјесто предсједника СНС-а да би, како и он сам каже, био предсједник свим грађанима Србије, данас се он тешко у јавности може одвојити од напредњака. Не зато што је перцепција јавности таква, него зато што и он сам даје јавне изјаве да ће у сваком погледу помоћи СНС-у ако они то од њега буду затражили. 

Мени је јасно да је Николић оснивач СНС-а, да му је та странка "при срцу и души" али његове изјаве нису у колизији са функцијом коју обавља јер се сам декларисао као "предсједник свих грађана Србије" што значи и гласача СНС-а, ДС-а, СПС-а, ПУПС-а, ЈС, итд... Дакле, је ли Томислав Николић предсједник свих грађана (и оних који нису гласали за СНС) или је он партијски војник? На то питање би он требао одговорити не мени, већ јавности Србије која хоће да зна "да ли је предсједник државе партијски обојен или не".

Размишљајући шта је повод предсједника Србије да се укључи у предизборну кампању за ове ванредне парламентарне изборе који ће се одржати у априлу, дошао сам до неког свог закључка, а то је да ће и њему за предсједничку трку (за још један мандат на Андрићевом вијенцу) бити потребна страначка инфраструктура. Без СНС-ове машинерије он ће тешко парирати могућим кандидатима за предсједника као што су већ сада довољно експонирани лидер СРС-а Војислав Шешељ или лидер ДС-а Бојан Пајтић. У том случају, помоћ коју би му пружио Александар Вучић и СНС била би непроцјењива и гдје би већ сада у конкуренцији са поменутим двојцем, Николић "лагано" освојио још један четворогодишњи мандат.

Учествовањем у кампањи на страни напредњака, Николић би погазио стандард који је он сам успоставио као предсједник државе. Доласком на чело државе он је направио јасну разлику од својих предходника, прије свега у односу на Бориса Тадића (који је био уједно и предсједник Србије и предсједник ДС) или у односу на самог Слободана Милошевића (предсједник СР Југославије и предсједник СПС-а). Ако Николић буде учествовао у овој кампањи онда је јасно да је његово обећање било лажно и да ће сви наредни предсједници послије њега "имати изговор зашто ће учествововати у страначким кампањама искључиво једне партије".

Обмањивати јавност увијек са собом носи ризик и зато сматрам да је паметније Николићу било "због своје искрености" да замрзне функцију у странци као што је то урадила и гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић или да га Главни одбор странке именује за почаснког предсједника који нема Бог зна какве оперативне функције.

Иако су многи након Николићеве оставке на чело СНС-а то оцјенили као цивилизацијски искорак, сада долазимо до закључка да је то био само маркетиншки трик и доказ да се "оснивачи" тешко могу растати од свог "више него квалитетног производа".

(крај)