Урушавање банкарског система Републике Српске

Након што су пропале Бобар и Балкан Инвестмент банка исту судбину највјероватније чека и Банку Српске.

Пише: Стефан Драгичевић 

Гледано из тржишног угла двије пропале банке гдје је доминирао приватни капитал се не могу мјерити са Банком Српском која је под директном јурисдикцијом државе. Но, ако само погледамо какве се приче вежу како за Бобар тако и за Балкан Инвестмент банку видјећемо да има озбиљних индиција да су и оне добрим дјелом биле "крпљене" из јавних средстава када су упадале у зону неликвидности. Не треба заборавити да је на развалинама Балкан Инвестмент банке настала Банка Српске, а све у покушају Владе Републике Српске да спаси депозите физичких лица и приватних предузећа.

Одређене ствари које су се дешавале око Бобар банке и Банке Српске, говори да ту има доста елемената гдје се могу повезати три кључне ствари: прање новца, нерегуларно вођење платног промета и сумњиво одобравани кредити (кредити који имају висок степен ризика да га дужник неће вратити). Суштина пропадања Бобар банке и Банке Српске је у томе што су они пласирали, најблаже речено, "лоше" кредите и што им се ти кредити нису враћали оном динамиком које су банке очекивале кроз камате и друго зато што им је капитал пао испод законског минимума који је 15 милиона КМ.

Стање у које је доведен банкарски систем Републике Српске је очајно и зато неко треба да сноси одговорност или барем да да одговоре "зашто се допустило да се неке сумњиве радње око пословања наставе без реакције надлежних". Невјероватно је да толико има отворених питања прије свега за Агенцију банкарство Републике Српске, а да се нико из те агенције која се финансира из буџета не огласи ни по једном основу. О Бобар банци која је ликвидирана, по мени, је више сувишно ишта говорити и зато се треба усредсредити да се барем за Банку Српске нађе рјешење.

Ја као држављанин Републике Српске и дипломирани економиста, узимајући у обзир да се ради о банци са државним новцем, имам неколико питања за ову агенцију те приндну управу у Банци Српске:

1. Шта ће бити са 150 милиона КМ блокираних у Банци Српске?
2. Колико има ненаплативих кредита које је евентуално одобрила Банка Српске?
3. Да ли ће и ко ће извршити докапитализацију Банке Српске?
4. Има ли Влада Републике Српске намјеру да Банку Српске прода или жели да ова банка настави да послује као банка чији је капитал државни?

Даље, не може се игнорисати мишљење ревизора који јасно установи да је финансијско стање у овом случају Банке Српске, алармантно јер се иде дотле да Банка послује са губитком од чак 20 милиона КМ, а Влада ју је докапитализовала након пропасти Инвестмента са 30 милиона. Могу они фиризирати извјештаје, да касне са њиховим објављивањем али они не могу побјећи од сигурне ликвидације као банке, осим у случају ако не дође неких богати шеик па их купи и преузме сву њихову несрећу коју су оставили у банци укључујући и врло сумњиве работе у којем су наравно незаобилазни фамозни Литванци и УКИО група.

Пошто се ових дана причало и о томе да се Банка Српске утопи у Инвестицоно развојну банку, моје мишљење је да је то контрапродуктивно. Прво, зато што је Банка Српске "насљедница" пропале Балкан Инвестмент банке те би њено спашавање на тај начин гурнуло још једну банку у провалију и друго зато што се зна да Инвестиционо развојна банка има сасвим другачији систем функционисања од класичног комерцијалног. Из самих приједлога за реструктурирање Банке Српске долазимо до јасног закључка да Влада Републике Српске нема довољно новца како би је идаље одржавала у животу.

Колика је истина да ММФ од Владе тражи гашење Банке Српске због државног капитала како би због тога одобрио кредит Републици Српској и Федерацији, ми можемо само да нагађамо, али праву истину знају само и искључиво премијер Владе и министар финансија. Ако је такав захтјев испостављен то уопште не треба да нас чуди, јер ММФ увијек диктира услове "ако хоћете" његове кредите уз врло повољне камате.  Једини излаз из ове ситуације у којој се Банка Српске нашла је да се банка прода неком приватнику који би је докапитализовао и постао њен већински власник, све друге опције мислим да су неозбиљне и да се иде у неминовну ликвидацију банке. 

Због евидентног урушавања банкарског система у Републици Српској у коме пропадају банке (небитно да ли се ради о државном или приватном капиталу), требало би видјети да се помогне, кроз јавно позивање институција на очување Павловић банке прије свега због грађана Семберије. Ако се и та банка због наглог повлачења депозита нађе пред гашењем онда Република Српска заиста шаље лошу поруку не само потенцијалним инвеститорима него и то да је она финансијски потпуно на кољенима.

(крај)

Непотребна политизација механизма координације у БиХ

Испред себе држим документ Службеног гласника БиХ број 8/16 гдје је донесена одлука о "систему координације процеса европских интеграција" и не могу да схватим шта је у њему спорно за Владу Републике Српске. 

Пише: Стефан Драгичевић 

У свим предвиђеним тијелима, а посебно у оном најважнијем Колегијуму за европске интеграције у оквиру механизма координације изричито стоји да се одлуке доносе КОНСЕНЗУСОМ. То даље значи, да се ниједна одлука о процесу ЕУ интеграција не може донијети без представника, прије свега, Владе Републике Српске за коју је усвојени механизам координације споран. 

Узмимо примјера ради Министарство пољопривреде Републике Српске. Њима смета неки дио о прилагођавању Споразума о стабилизацији и придруживању, а посебно онај дио везан за традиционалну трговину који се односи на одређене квоте за извоз у земље ЕУ, прије свега у Хрватску. Из тог разлога што ресорно министарство има примједбе на конкретан случај, јер се може угрозити пољопривредна производња, самим тим се одређене ствари могу блокирати у систему координације јер нису у интересу пољопривредника из Српске. Касније је све ствар договора и могућности да се изнађу нека рјешења унутар свих институција у БиХ. 

Исто то важи за Федерацију, кантоне и Брчко дистрикт.

Дакле, заштитни механизам постоји за ентитете и заиста не видим ниједан разлог да се питање механизма координације толико политизира и прави некакав баук у јавности од тога као да је извршен пренос надлежности.

Даље, у члану 2 - став 3 (координација процеса европских интеграција) стоји да се координација састоји на хоризонталној (координација унутар једног нивоа власти) и вертикалној бази (координација између различитих нивоа власти). Из овог става може се извући јасан закључак да док се не заврши посао у, примјера ради, Федерацији (хоризонтална координација) не може бити усаглашавања на било ком нивоу који је предвиђен механизмом координације. Тако једноставно долазимо до закључка да су унутрашњи организациони елементи БиХ заштићени као "поларни медвједи" и да они са одређеним одлукама могу да отежу колико хоће ако та одлука није ургентна за грађане или за само приближавање ка ЕУ. 

У неколико наврата чуо сам од званичника Републике Српске да је за њих спорно то што функцију предсједавајућег Колегија за европске интеграције обавља предсједавајући Савјета министара, а не ентитетски премијери који имају улогу замјеника. Људи, зашто се прави од нечега непостојећи проблем? Све одлуке се доносе КОНСЕНЗУСОМ, и ако се нешто не усагласи како треба, приједлог одлуке ПАДА. У прилог томе иде и члан 3 - став 8 у коме се изричито каже да "су чланови Колегија обавезни презентовати УСАГЛАШЕНИ став испред нивоа власти кога представљају". То у преводу значи, да ако га нису усагасили, сједнице Колегија неће ни бити.

Такође, разни политичари углавном из владајућег табора у Српској тврде како је овај механизам координације тајно усвојен, да је штетан за Српску, да је класична превара, да се врши централизација... чему све то? Умјсто да причамо шта треба дорадити ако је евентуално нешто спорно, да се нешто дода или измјени, иде се на политичко-трачарски терен гдје треба да "лети перије" углавном између Владе Републике Српске и Савјета министара. И шта смо тиме постигли? Ништа, препуцавали се и сви пали на испиту зрелости! 

Због свих наведених ствари, моје размишљање иде ка томе да се прави вјештачка политичка криза за коју апсолутно нема никакве потребе. Механизам координације се на овај или на онај начин морао донијети од стране Савјета министара јер Европска комисија тражи од нас усаглашени став који ће презентовати једна институција те да такав став одражава вољу свих релевантних субјеката у БиХ. Читајући усвојени механизам координације уопште нисам наишао на било који члан или став који је проблематичан са становишта неког националног проблема. Сви су једнако заступљени и сви су равноправно третирани у механизму одлучивања.

Механизам координације у БиХ мора заживјети ако хоћемо у ЕУ јер је ово толико сложена  и скупа земља која не постоји нигдје на свијету. Ако желимо у европску породицу морамо да будемо спремни да правимо рјешења, да будемо људи који ће се договарати, који ће усаглашавати ставове а не стално да се прави политички циркус ради прикупљања јефтиних политичких поена од чега користи грађани неће имати никакве.

Док се ми бавимо механизмом координације, ова земља је и званично најнеконкурентнија у региону са становишта привлачења страних инвестиција и запошљавања; у овој земљи су најниже пензије у Европи; највећа стопа незапослености по глави становника; веома низак животни стандард и веома изражена политичка нестабилност која онемогућава било какву врсту нормалног функционисања.

Требало би свима да буде јасно да овакво алармантно стање по свим друштвеним питањима одговара једино елитама у овој земљи, а ако то народ не препознаје онда ми настављамо да тонемо убрзаним темпом.

(крај)

Олбрајтова и њена демократија

Када се 90их година крваво распала Југославија, већина америчких политичара на власти, углавном демократе, заговарала је неопходност да се изврши темељна демократизација и транзиција ка капитализму.

Пише: Стефан Драгичевић 

Дакле, од нас и наше админинстрације послије рата Американци су тражили да кроз провођење избора и добијање легитимитета власти од народа направимо демократско друштво. Да систем није био пет пуних деценија под социјалистичким начином управљања и да нас није задесио братоубилачки рат, ја бих и разумио овакав захтјев јер бисмо могли пуно тога да научимо на примјеру Чехословачке, али ево ни до дана данашњег народи на простору читаве бивше Југославије се нису помирили да "њихове земље" више нема као ни самог самупорављања.

Ратни ожиљци у региону су још увијек свјежи, а сјећања на живот и стандард у Југославији неконтролисано се враћају сваки пут када се каже "да је народу тешко и да нема од чега да живи". Зато су појмови демократија, капитализам, приватизација, приватна својина, приватна предузећа - још увијек страни за наше народе јер треба послије једног дужег периода под једним системом се прилагодоити доминацији другог система, а којег је народна власт прихватила.

Демократију као појам, народи на Балкану најчешће тумаче као средство помоћу кога Американци желе да загосподаре одређеним простором, јер, гдје год се спомиње "неопходност увођења демократије" ту су били ратови и хаос. Дакле, од Југославије, Арапског прољећа (првенствено Либија и Египат) до ових превирања око Сирије и Сјеверне Кореје. Генерално, тако се схвата "америчка демократија", а друга је ствар како смо сви ми учили у школама и факултетима шта је стварна демократија и демократска воља народа. 

Али оно што заиста треба да се запита цјелокупна свјетска јавност, јесте питање провођења избора у САД и како се тамо демократија проводи на дјелу. Баш из тог разлога, "добар примјер" нам даје бивша америчка државна секретарка, добро позната прије свега српској јавности Медлин Олбрајт. Наиме, она је на предизборном скупу подршке Демократској странци и Хилари Клинтон у у Њу Хемпширу упутила поруку младим женама ове садржине: "у паклу је резервисано посебно мјесто за жене које не помажу другим женама". Неоспорно је да Олбрајтова има потпуно право да подржи било кога на изборима, али начин на који је позвала жене да гласају за Хилари Клинтон је више него застрашујући. 

И ту долазимо до главне недомуице у нашем тексту са питањем - да ли је овај потез Мадлин Олбрајт демократски? Је ли демократија када ви отворено пријетите женама "ако не гласају како сте им рекли?"; је ли демократија када ви отворено покушавате да дискриминишете људе по полу? И је ли демократија то што ви својим говором отворено кршите слободу избора свакој америчкој жени? Ова питања амерички новинари би требали да поставе госпођи Олбрајт, пошто је толико поштују због заслуга "за бомбардовање СР Југославије 1999. године".

Као посљедица оваквог, благо речено, недемократског потеза Олбрајтове, неки ближи сарадник Берни Сандерса (главни демократски опонент Хилари Клинтон) треба да позове све мушкарце да гласају за Бернија? То је толико сулудо да то више није питање демократије већ питање цивилизацијских вриједности за које се истакнути појединци у јавности залажу. Да ли због Олбрајтиног позива женама или не, Берни Сандерс је убједљиво побједио у Њу Хемпширу, потукавши Клинтонову са чак 20 процената разлике у броју гласова. То само по себи показује колико је Клинтонова погријешила када је за тренутак уступила мјесто говора "прослављеној" југословенској трагичарки Медлин Олбрајт.

Следећи страначки избори одржаће се у Невади и Јужној Каролини, али ће по свему судећи главни предсједнички ривалитет на крају бити између демократе Бернија Сандерса и већ сада довољно контроверзног републиканца Доналда Трампа. 

На нама остаје да испратимо и да "научимо" трагикомичну модерну демократију на амерички начин. 

(крај)

Танак Дачићев и СПС-ов коалициони капацитет

Када се погледа и анализира политичка сцена Србије у тзв. коалиционом смислу, јасно долазимо до закључка да најмањи капацитет за постизборну коалицију има управо СПС Ивице Дачића. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Наиме, ако не узимамо у обзир Војислава Шешеља и СРС који су отворено рекли да им је циљ да поново врате парламентарни статус и гдје је свима јасно да им "не гине" опозиција, сам Дачић али и већина СПС-а се замјерила како са опозицијом тако и са њиховим партнерима у власти предвођеним СНС-ом. Ако узмемо само ту чињеницу јасно ћемо установити да СПС има веома мале шансе да се и послије ових најављених ванредних парламентарних избора у Србији нађе у владајућем строју, ма ко да побједи.

С једне стране оваквом "танком" коалиционом капацитету Ивице Дачића и самог СПС-а говори прошлост која каже да је Дачић био у коалицији чак и са десном Владом предвођеном Војиславом Коштуницом, затим био је у власти са Борисом Тадићем коме је окренуо леђа 2012. године и  од 2012. па ево до данашњих дана у власти је са СНС-ом и Александром Вучићем. С друге стране, ако се погледају отровне стрелице које упућује Ивица Дачић опозиционим првацима види се да он највише циља Тадића, Јовановића и Пајтића покушавајући тиме да се приближи Вучићу гарантујући лојалност СПС-а и након избора. 

Ако се само узме у обзир да је Дачић буквално етикетиран као персона нон грата у опозицији, а таквих директних удара нема баш од свих из опозиционих редова на Вучића, онда је јасно да је Дачић први на линији ватре. Оптужбе су на рачун Дачића јуче пљуштале у дневној штампи "Политика" како са стране напредњака тако и од стране опозиције и у том смислу он је већ сада у неким политичким круговима одбачен као могући коалициони партнер. Дачић се не либи да понижава опозиционе лидере па је тако за Бориса Тадића рекао да је "манекен пропале политике", а ДСС и СРС назвао је опасним и неконтролисаним националистима.

Из мог угла гледања, са оваквим начином иступања у јавности, Дачић и његова екипа из СПС-а која се политички обрачунава преко медија и са напредњацима и са опозицијом, сами себи, народски речено, пуцају у ногу. Колико им је то паметно видјећемо послије ванаредних парламентарних избора, али сам убјеђења да својим јавним иступима сами себи праве ненадокнадиву штету. И није само ту Дачић у првом плану него су то и његови политички пулени као што су Милутин Мркоњић и Бранко Ружић.

Дачићева политика, која је по мом дубоком увјерењу прочитана, представља мач са двије оштрице јер је већина чланства Српске напредне странке против коалиције са социјалистима, па остаје једино да се он покуша убацити у будућу власт на бази персоналних односа које има са, тренутно најутицајнијим човјеком у Србији, Александром Вучићем. Ослањати се само на Вучићеву одлуку, а при томе занемаривати прваке СНС-а Небојшу Стефановића, Зорану Михајловић или Зорана Бабића мислим да није добра идеја јер је врло лако могуће да ако Главни одбор СНС-а буде одлучивао око постизборне коалиције - да изгласа одлуку која је ПРОТИВ коалиције са социјалистима Ивице Дачића. 

Цензус СПС-а није споран јер у коалицији са пензионерима и Јединственом Србијом, то варира негдје око 10 до 11 процената, али је споран изборни резултат који ће сам СПС да оствари. Не бих искључио ни могућност да коалиција СПС-ПУПС-ЈС буду поново тас на ваги као што су били 2012. године, али овај пут мислим да ће и СНС и опозиција ићи на то да од СПС-а "откину" ПУПС и ЈС неким примамљивим политичким понудама које ови не би могли да одбију. На тај начин би Дачића гурнули у опозиционе редове. Колико је то реално, ево, нека вријеме суди. 

Дакле, можемо сумирати да је Дачић од одласка Милошевића у Хаг преузимајући СПС улазио у коалиције са сваким ко му је понудио "бар нешто" и са те стране гледајући не пише му се добро у данашњој констелацији политичких снага, поготову јер му је већина од "пријашњих коалиционих партнера" сада непријатељ које он назива свакаквим именима. За многе ствари он је и сам крив јер је својим непромишљеним дјеловањем у јавности нанио штету и себи и СПС-у, а поготову са тог коалиционог аспекта посматрања. Не треба заборавити да се за Дачића и СПС вежу одређене афере, а које ће тешко заташкати или опструисати ако нису на власти.

Циљ сваке политичке странке је да дође на власт, јер да би проводила зацртане идеје и визије неопходна јој је моћ и механизам одлучивања. У опозицију се иде само онда када сте неспособан преговарач, када сте на "ратној нози" са најјачом политичком партијом у земљи и онда као, што ће евидентно бити након парламентарних избора у Србији, непожљеан коалициони партнер.

Вријеме ће да каже да ли је моја процјена била основана или не.

(крај)

Трка за ЕУ или за политичке поене?

Као што и сами можемо примјетити, скоро сваки дан политичари у БиХ најављују подношење апликације за улазак у ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић 

Као датум када би се апликација требала упутити према Европској комисији спомиње се 15 фебруар иако политички фактори врло добро знају да БиХ тренутно није спремна за њу. Оно што је интересантно је то да сви причају о "кредибилној" апликацији за чланство, а нико не говори о условима који се требају испунити да би заиста апликација била валидна.

Од почетка британско-њемачке иницијативе за БиХ познатија и као план Штајнмајер-Хамонд, подржавао сам напоре да се политичко питање звано Сејдић-Финци помјери у страну и да на ред дођу економско-социјална питања. Све је одрађено што је тражено, од заједничке изјаве за европски пут, реформске агенде па до ступања на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању, а онда настаје болест која је у нашем народу позната као похлепа.

Зашто је настала похлепа? Зато што политичари у овој земљи трче да пишу захтјеве ЕУ, за коју знају да ће тешко проћи, знајући да нису испунили два главна услова у домену традиционалне трговине и прилагођавања ССП-а са реформском агендом. И како то протумачити него га евидентна жеља за прикупљањем јефтиних политичих поена? Могу да разумијем да је у веома кратком року одблокиран европски пут, али то није основа да се предаје нешто што има мале шансе за успјех. Сутра када ЕУ одбије захтјев за чланство они треба да буду криви, а не наше власти? Е у томе се састоји политичка похлепа коју појединци на власти неће или не желе да прихвате. Па ми још ни онај фамозни попис становништва нисмо провели (задњи попис који се користи је од 1991.), а хоћемо у Европу. Гдје то има? И ми хоћемо да будемо озбиљна земља? Са оваквим политичарима то је једноставно немогућа мисија! 

Шта је са традиционалном трговином? Што се тиче традиционалне трговине она је евидантан услов који Хрватска ставља на европски пут БиХ јер њеним пословним круговима није у интересу да се босанско-херцеговачки произвођачи млијека врате у пуном капацитету на хрватско тржиште. Већ сада је јасно да Хрватима смета и ова четири предузећа која су добила извозну дозволу за ЕУ и према томе, интерес пословне заједнице у Хрватској је да се онемогући увоз млијека из БиХ бар док не постане пуноправни члан ЕУ да не би реметила конкуренцију. Из тог разлога традиционална трговина остаје отворено питање пред БиХ. Преведено на народски рјечник то се може питати овако: "Хоће ли БиХ поклекнути пред великим ултиматумима Хрватске чије активности повлачи пословна и тајкунска заједница, а у домену традиционалне трговине?".

И да се ми разумијемо, није у питању само млијеко, то су сви они производи које су произвођачи из Републике Српске и Федерације извозили на хрватско тржиште док ова није постала чланица ЕУ. Тако да главне проблеме за ЕУ у овом тренутку БиХ прави Хрватска која покушавајући да заштити домаће произвођаче онемогућава увоз производа из сусједне земље. Иако је Хрватској било лијепо када је била у ЦЕФТА споразуму очигледно јој сада не одговарају некадашњи услови, па покушава да се води игноратском политиком према БиХ која има, буквално речено, отворено тржиште. Велики хрватски произвођачи све што произведу они извозе на тржиште БиХ, и умјесто да буду захвални на томе они условљавају европски пут "комшије". Слика и прилика "наше браће" Хрвата! Али хвала им на томе, јер показују ко су и шта су.

Поред овог проблема, кад-тад ће на врата закуцати поново пресуда Европског суда за људска права у случају Сејдић-Финци. Ако не сада, онда сигурно код отварања преговарачких поглавља гдје ће хтјели то или не домаћи политичари морати да нађу рјешење за ову пресуду. То није толики проблем Републике Српске која има јасан став (1 члан Предсједништва БиХ са простора Републике Српске се бира на изборима директно) колики је то проблем Федерације у којој још увијек нема познатог става да би се ово питање откочило. Разлог је јасан зашто га нема: зато што Хрвати Сејдић-Финција желе да претворе у хрватско питање како би створили услове за оснивање своје изборне јединице. 

Ту је такође и неизоставни механизам координације, који у пракси већ постоји, али папир јавност још увијек није видјела. Шта се догађа око механизма координације можемо само да нагађамо, али ја предпостављам да су проблем кантони у Федерацији који немају синхронизовану политику са федералним нивоом. Довољно је само погледати нашта личи образовни систем у Федерацији па да се закључи да тамо влада тотални хаос. Сваки кантон има своју образовну политику и сваки кантон одређује другачије плате и накнаде... ЕУ у том погледу не може да види одговорност и онога с ким преговара. ЕУ жели да разговара искључиво и само са заједничким институцијама БиХ и ако овај механизам координације се усагласи, а прије свега у Федерацији са кантонима, ствар је завршена.

Да ли ће бх апликација бити кредибилна или не, оцјењиваће сама ЕУ. По мом дубоком увјерењу, апликацију још увијек не треба слати јер нисмо испунили све услове, које сам објаснио у тексту, да би смо добили зелено свијетло за кандидатски статус. 

Нека нам је Бог у помоћи са оваквим политичарима.

(крај)