ССП и политичка надмудривања

Ако се неким политичким питањима на европском путу јасно успротиви један дио земље, то не значи да је то против уласка у ЕУ, већ да постоје посљедице око провођења неких процеса у дјело.

Пише: Стефан Драгичевић

Конкретно ради се о адаптираном Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) за БиХ чије провођење се мора спровести, али не на начин да се домаћим произвођачима нанесе тежак ударац по питању рада и пословања.

Ако ћемо ми зарад приближавања ЕУ да угушимо своју, ионако, слабашну привреду и пољопривреду те да их деградирамо због тога "што ЕУ има своје услове" поставља се питање, је ли народ за то дао повјерење политичким странкама и појединцима на изборима? Дакле, и ми морамо са своје стране да кажемо шта је прихватљиво, а шта не, јер не може држава да ради на штету својих грађана. Слажем се, ЕУ има огромно тржиште и самим изласком на њега могу се реализовати бројни производи, али и зато се мора бити спреман и предходно испитати тржиште.

Сјећам се врло добро да када су Србија и Хрватска прилагођавале ССП да су они са људима из Европске комисије тражили различите модалитете његове реализације са јасним ставом шта је проводиво, а шта не. Такав приступ је од самог почетка требала да има БиХ, а не да се гледа у Меркелову или Кристијана Шмита и то "да ли ће нам Њемачка компензовати евентуалну штету".

Нико ме не може убједити да адаптирани ССП погађа само пољопривредни сектор у Републици Српској и то преко 200 милиона КМ штете, а да је у Федерацији износ штете миноран. Ако је БиХ сложена држава, као што и јесте, онда и предности и недостаци подједнако иду "на руку" њеним саставним дјеловима као што су ентитети, кантони и дистрикт. Додатна либерализација тржишта код увоза робе не само за пољопривреду већ и за све остале дјелатности, произвела би милионске губитке и то је нешто што држава не смије себи да дозволи.

Конкретно, ослабађањем царина на увоз млијека минус у Управи за индиректно опорезивање био би око 10 милиона КМ, за месо и рибу око 23 милиона КМ, за житарице 9 милиона КМ... укупни губици по свим важнијим ставкама само пољопривредног и прерађивачког сектора, а везано за ослобађање плаћања царине били би 70 милиона КМ. То аутоматски значи да ће бити мање новца за Републику Српску, Федерацију и Брчко дистрикт. Умјесто да заједничким снагама изнађемо механизме заштите домаће производње ми додатно либерализујемо тржиште, што је потпуно погубно за овакву сиромашну земљу као што је БиХ.

Странци нас често убјеђују како отварање тржишта преко ССП неће значити "потпуно отварање тржишта БиХ", али то у пракси најбоље знају домаћи произвођачи млијека који су због тога трпили огромне губитке све док им се нису поново отворила тржишта, прије свега, Хрватске и Турске.

У земљи као што је БиХ Споразум о стабилизацији и придруживању не може се само посматрати из угла Реформске агенде и економије, већ кроз неизоставну политику гдје се гледа "је ли Додик рекао Иванићу какав је став Републике Српске или Иванић Додику какво је стање у Предсједништву; хоће ли Република Српска подржати или не ССП овакав какав јесте; какав однос Република Српска и Федерација имају по овом питању; како су се поставили пред тим питањима Вигемарку и осталим дипломатама у Сарајеву...". Све су то политичка питања која се стално повлаче у политичком животу ове земље, а гдје ће јавност "да да свој суд" ко блокира, а ко се залаже за даљи европски напредак БиХ.

Ако ће Њемачка или ЕУ да компензује губитке које би претрпила БиХ прихватањем оваквог ССП-а и да се по том питању обавеже неком врстом билатералног споразума, за мене као појединца не би био проблем дати зелено свјетло, а ако гаранције нема, онда ни по коју цијену не би ризиковао уништавање домаће производње. У сваком случају овдје треба добро чути домаће произвођаче и прерађиваче те имати отворене комуникације на релацији Република Српска-Федерација-БиХ-Њемачка-ЕУ.

Ту је и неизоставни механизам координације који је толико исполитизован да је он превазишао оквире неког техничког усаглашавања. Да је питање механизма координације отишло предалеко што се политике тиче, говори и сама изјава Бакира Изетбеговића "да ако не буде усаглашеног механизма координације неће бити ништа ни од аранжмана са ММФ-ом који је више него потребан Републици Српској". Мој став око механизма координације дао сам у једном од прошлих текстова гдје чак ни у прелиминарном дјелу текста нисам нашао ништа проблематично са становништа заједничког одлучивања свих нивоа власти у земљи. Али, не би смо ми били то што јесмо да од нечега не направимо проблем, првенствено себи самима.

Док је механизам координације на чекању, ССП је ратификован јер је Република Српска дала сагласност на њега, али и даље остаје главно питање - хоће ли Њемачка заиста финансијски компензовати милионске губитке у пољопривредном сектору који настану провођењем ССП од 01.01.2017. године или ће се наћи неко друго рјешење које, какво год да било, мора једним дијелом да иде на штету пољопривреде и аграра.

(крај)

Брегзит и Дејвид Камерон

Британским политичарима било је лако проналазити разлоге за останак или излазак из ЕУ док се није одржао сам референдум, а након њега пљуштале су оптужбе, оставке, негодовања и разочарења.

Пише: Стефан Драгичевић

Из тога проистиче једно логично питање, а то је - да ли су владајући конзервативци на челу са Дејвидом Камероном заиста имали искрену намјеру да проведу овај референдум око Брегзита? Зашто? Па зато што су се први људи у Конзервативној странци "ЗА" и "ПРОТИВ" практично повукли из политике, а то су Дејвид Камерон и Борис Џонсон јер и један и други не желе да преузму историјску одговорност за вођење земље "након изласка из Европске уније". 

Камерон је већ најавио своју оставку на премијерско и мјесто првог човјека владајућих конзервативаца, док је Џонсон прије неки дан одустао од жеље да на том мјесту замјени баш свог садашњег страначког лидера иако је на томе инсистирао још од децембра прошле године. Без обзира што су водили два супротстављена политичка табора у власти, једно је јасно, а то је да ниједан ни други нису до краја остали дослиједни својој политици и одговорности према народу и оним начелима за које су се тако страствено политички залагали.

О Најџелу Фаражу можемо имати различита мишљења, да га третирамо као политичког кловна или мудраца, али му не можемо оспорити чињеницу да је једини остао дослиједан својој политици и да је и након референдума јавно објаснио дослиједност своје политичке партије - УКИП-а која по величини и нема Бог зна какву инфраструктуру. Пошто је и посланик у Европском парламенту он је након Брегзита достојно примао ударце првенствено од предсједника Европске комисије Жан Клод Јункера али исто тако константно нападао темеље и политику ЕУ што је сврха његовог политичког дјеловања.

Пошто сам најаву британског референдума о останку или изласку из ЕУ пратио још од неуспјелог референдума о независности у Шкотској, могу слободно да кажем да је управо Дејвид Камерон био главни и једини иницијатор овог политичког хаоса, а све је то произвео под притиском предизборне кампање прошле године када су конкурентски лабуристи имали велике изгледе да побједе на изборима. У недостатку политичких тема на којима би могао да придобије народ и сачува власт, Камерон се фокусирао на евроскептике у властитим редовима, те у жељи да удовољи њиховим захтјевима, предложио је ово велико предизборно обећање на којима је лабуристе потукао до ногу. 

Иако је на почетку кампање за Брегзит Камерон на сва уста говорио како треба рећи "збогом ЕУ" због имиграната, социјалне политике, суверенитета те због одређених политичких криза унутар саме ЕУ - он је послије извјесног времена промјенио реторику за 180 степени и постао главни заговарач останка Велике Британије у европској породици. Такви се у политици наизвају превртљивци, а често имају и погрдан назив "љиге" који немају чврст став око неког крупног питања за народ и државу, а добили су изборе.

Послије Брегзита слиједи распад Велике Британије гдје ће у скоријој будућности сасвим сигурно Шкотска и Сјеверна Ирска постати независне државе јер је народ у тим земљама на референдуму великом већином одлучио да остане у ЕУ. Сваки политички коментар из Енглеске по овом питању мислим да је сувишан, јер ако Лондон самоиницијативно (без консултација са свим земљама које чине Уједињено Краљевство) може да организује референдум као што је био случај са Брегзитом, онда како то исто право не могу имати баш Шкотска и Сјеверна Ирска? Народна воља се мора поштовати до краја, а ако Енглези хоће ван ЕУ, то не значи да то исто хоће Шкоти и Ирци. 

За мене је несхватљиво да се Камерон консултовао искључиво са својим истомишљеницима када је доносио одлуку о референдуму, а да истовремено није чуо бившег британског премијера Џона Мејџора који је још прије изгласавања референдума у парламенту рекао да ће се Велика Британија распасти ако изађе из ЕУ, а баш на трагу приче око статуса Шкотске и Сјеверне Ирске. Брегзит је одушевио крајњу десницу у Европи посебно Марин ле Пен и Герта Вилдерса, али исто тако разочарао све оне који су вјеровали да посебан статус који је уживала Велика Британија у ЕУ (по питању еврозоне, тржишта и монетарне политике) треба да буде знак да они остану ту гдје јесу.

Кључно питање да ли ће Велика Британија бити слабија или јача без ЕУ зависиће по највише од једне ствари - да ли ће и као држава и као привреда задржати тренутни приступ и статус европском тржишту. Ако не задржи, то ће бити тежак ударац за британску привреду јер поред царина и других обавеза за улазак на ЕУ тржиште мораће да се прилагођава ситуацији на тржишту, али овога пута без државе иза себе. Лако је било субвенционисати и договарати повољне аранжмане (иза кулиса) у Бриселу када су Британци били чланица ЕУ, али сада послије Брегзита, мислим да ништа више неће бити исто нарочито послије оштрих порука Јункера, Туска и Могеринијеве "да би Британија што прије требала да почне преговоре о формалном напуштању ЕУ".

23. јун 2016. године остаће упамћен колико по Брегзиту толико и по чињеници да је послије Другог свјетског рата западна Европа политички разједињена, а европски пројекат под називом "Европска унија" више никада неће бити исти ни у политичком, ни у економском, ни у културном погледу.

(крај)