Драгичевић: Увијек треба да постоји предузетнички дух

С циљем упознавања младих и других заинтересованих грађана о Пројекту запошљавања и самозапошљавања Одјељење за привредни развој, спорт и културу у сарадњи са Одјељењем за стручне и административне послове Владе Брчко дистрикта БиХ, Заводом за запошљавање Брчко дистрикта БиХ и Аустрофон д.о.о. Тузла  организовали су инфосеминар у Омладинском центру.

Пројекат финансирају Ниппон Цомпутер ГесмбХ, Пфлегербау ГмбХ и Аустријска државна агенција за развој.

Стефан Драгичевић, студент четврте године Економског факултета у Брчком и један од заинтересованих за данашњи семинар, изјавио је да у овој земљи увијек треба да постоји предузетнички дух.

„Вријеме капитализма подразумјева да не може да постоји држава ако нема реалног сектора. Реални сектор би требао највише да запошљава, да буде покретачка снага привреде једне земље“ – рекао је Драгичевић.

Он је нагласио да је реални сектор и најиздашнији по питању плаћања пореза, такси и других дажбина и да због тога он мора константно да се развија што би требао да буде интерес и саме државе.

„Себе у будућности видим као запосленог у реалном сектору, конкретно у књиговодственом бироу јер сматрам да је то перспективније мјесто за рад умјесто, рецимо, јавног сектора“ додао је Драгичевић.

Одговарајући на питање новинара око корисности оваквих семинара, Драгичевић је рекао да су они веома корисни не само за младе у Брчко дистрикту већ и у читавој БиХ.

„Овакви скупови треба да покрену младе људе да размишљају како својим иницијативама да допринесу не само себи лично ради егзистенције него и ради других које би евентуално запослили“ – закључио је Драгичевић.

(крај)

Реконструкција Савјета министара и жеље појединаца

Половином августа активирала се тема око могуће реконструкције Савјета министара БиХ чију парламентарну већину чине СДС, ПДП, НДП, СДА, ДФ и ХДЗ.

Пише: Стефан Драгичевић

У БиХ која је у сталним политичким кризама на свим нивоима, "реновирање Савјета министара" не би требала да буде никаква посебна тема, нарочито ако се зна како су се већине у Представничком дому скупљале у ранијим мандатима. То је једноставно постала босанско-херцеговачка свакодневница у којој се из дана у дан очекује да неко некоме забије "политички нож у леђа" јер коалиције се не формирају на бази политичких програма већ на основу математике. Само се сјетите колико се дуго чекало на формирање Савјета министара у предходном мандату (више од пола године) и биће вам јасно колико апсурда има политички живот у компликованој земљи као што је БиХ.

Но вратимо се свакодневници. 

Након што је ДФ самоиницијативно напустио Владу Федерације незадовољан односом СДА и ХДЗ-а око кадровске политике у енергетици, његов дотадашњи коалициони партнер у федералној власти, Драган Човић, је очекивао да се ДФ повуче и из власти на нивоу БиХ. Колико је логично толико и није логично јер власт у Федерацији је сасвим други ниво власти у односу на државни ниво и гдје се раде различити послови. Но, реално гледајући ствари, ДФ није изашао из власти на нивоу Федерације јер је "једном ногом остао у њој" тако што је задржао потпредсједника Федерације из реда Срба - Милана Дуновића који је биран индиректно тј. преко оба дома федералног парламента. У том својству, не можемо рећи да је ДФ данас опозиција у Федерацији, а како ће се они даље постављати на политичкој сцени тог ентитета друго је питање јер не треба заборавити да су са истим партијама са којима су сачињавали федералну Владу на власти у заједничким органима БиХ. То је доста комплексан политички статус гдје странка може веома лако да склизне у провалију одакле јој нема повратка. 

Лидер ХДЗ-а Драган Човић, који је из моје перспективе веома важан и незаобилазан политички фактор у земљи, како би растеретио власт, покушава да ДФ замјени и на нивоу Федерације и на нивоу БиХ Фахрудином Радончићем и његовим СББ-ом, а што директно са собом повлачи и улазак у власт Милорада Додика и његовог СНСД-а. То би у преводу значило да Човић покушава "једним ударцем убити двије муве", а то је да уз ДФ из Савјета министара избаци и Савез за промјене (СДС, ПДП, НДП), а да умјесто њих уђе СНСД и СББ. Да ли је то реално? Не да није реално, него је немогуће јер колико се без ДФ у Савјету министара може, толико се без Савеза за промјене не може. Наиме, ради се о томе да Младен Иванић (Савез за промјене) као српски члан Предсједништва БиХ има контролне механизме око састава Савјета министара, јер и он (као и остала два члана Предсједништва) мора дати сагласност за мандатара. У опцији "унутра" или "напоље" јасно је да ДФ може напустити власт, али зато Савез за промјене може да буде релаксиран по том питању управо због тога што је Младен Иванић српски члан Предсједништва БиХ.

Било би добро да лидер ХДЗ-а мало спусти лопту и да схвати ту реалност у политици а која је таква да се стална политичка прегруписавања једноставно морају оставити по страни како би земља могла да се бави најважнијим питањима као што су економија, социјала и изградња нормалног друштва за будућност. Не може се живјети у илузијама или у жељама. Жеље су једно, реалност је друго, а изнад свега заправо стоји народ који даје гласове одређеној политичкој опцији свиђале се оне Човићу или не. 

Јасно се види колику моћ има лидер ХДЗ-а Драган Човић у БиХ, јер и поред тога што буквално има сву хрватску контролу над Парламентима и у Федерацији и на нивоу заједничких органа без којих се апсолутно ниједна одлука нити закон не могу донијети, он је и хрватски члан Предсједништва БиХ. Иако ХДЗ није апсолутни побједник избора у читавој земљи, он се таквим може сматрати, јер има такве политичке механизме које велике странке из српског и бошњачког народа могу само да сањају. Зато свако ко убудуће планира након избора да формира власт у Федерацији и у БиХ мора да има на уму Драгана Човића јер он је напросто незаобилазан политички фактор. 

У цијелој овој причи са својим ставом недостаје странка која је освојила највише гласова на предходним изборима у БиХ, СДА, а која по веома важним питањима мудро ћути. Да ли је то знак одобравања или неодобравања то само може да зна Изетбеговић и још пар људи из руководства ове странке, али је чињеница да се њено понашање у некој мјери промјенило оног тренутка када је ДФ изашао из федералне власти. Мислим да Изетбеговић није гледао благонаколно на турбуленције у федералној Влади и да је покушавао све да учини да Комшића и ДФ остави у власти, али да су га они својим потезом, благо речено, изненадили. Због читаве те ситуације руководству СДА је данас веома тешко. С једне стране покушавају да у формули са СБиХ и БПС-ом осигурају већину у федералном парламенту, која је веома тјесна, а с друге стране има приједлог Човића који би најрадије у власт увео СББ и тиме омогућио комотну већину. Између двије ватре тешко је изабрати право рјешење (нарочито ако се имају у виду анимозитети на релацији Изетбеговић-Радончић), али је јасно то да СДА ову политичку кризу у Федерацији мора што прије да пресјече као најјача политичка партија како се она не би додатно преливала на државни ниво.

Овом друштву је доста живота у жељама и илузијама, јер ако сви мислимо добро нашим народима и нашој дјеци онда морамо са оним снагама којим имамо да их поведемо у бољу будућност. Кључна на том пољу је политика, и зато би било фер да ХДЗ остане дослиједан потписаној декларацији о подршци Европској народној партији (ЕПП) које су све умјерено десничарске странке у земљи потписале (СДС, ПДП, СДА, ХДЗ и ХДЗ 1990), а које их индиректно обавезују да гдје год је то могуће формирају заједничку власт. У том смислу, садашња консталација политичких односа је веома јасна на нивоу БиХ и крајње је вријеме да се сталне приче о некаквим политичким промјенама оставе по страни. 

Лицемјерство

У читавој сапуници звана реконструкција Савјета министара, једну изјаву дао је Никола Шпирић за "Прес РС" која је толико лицемјерна и безобразна да ју је тешко другачије дефинисати. Цитирам "Посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Никола Шпирић сматра да је за будућност Републике Српске од суштинске важности постизање базичног договора између највећих српских политичких странака о заједничком наступу представника Српске у Сарајеву." Изјава је дата 17. августа. 

Хајде сада драги читаоци вратите филм накратко на бивши сазив Парламента БиХ и питам ја вас, сјећате ли се колико је пута предсједник СДС-а Младен Босић говорио о неопходности српског јединства у заједничким органима БиХ? Сваки пут кад га новинари питају за коалицију СДС-СНСД на нивоу БиХ предсједник Босић је понављао изјаву толико пута да вјерујем да му се смучило да понавља, а то је да Срби укупно у Парламенту БиХ имају 14 посланика и да због тога (витални национални интерес) али и због свих одлука које се доносе на нивоу БиХ морају имати јединствен српски одговор и да на сваким наредним изборима Срби морају јединствено да наступе када је ријеч о Парламенту БиХ. Шта је био одговор појединаца, политичких аналитичара на ту коалицију? Издаја, продаја, "ухватили се у коло са ђаволом", сви сте исти... је ли тако? 

Е у томе се састоји одговор Николи Шпирићу, што нису сви исти и никада неће бити сви исти. Никада СДС неће заборавити избацивање његових људи из Савјета министара у прошлом мандату на иницијативу СНСД-а јер то ниједним својим потезом није заслужио. Осим једног, што је побједио на локалним изборима 2012. године у већини општина у Републици Српској. То је био аларм за СНСД те је због тога трајно онемогућио српско јединство тамо гдје је најпотребније, у Парламенту БиХ јер више не постоји ни трунка повјерења која би то јединство обезбједило.  

Рад, нерад и извоз млијека

У односу на предходна два мандата (8 година) у коме се скоро ништа није урадило због кочнице зване Сејдић-Финци, овај Савјет министара је успио да у кратком периоду направи одређене резултате првенствено на ЕУ плану: Усвајање британско-њемачке иницијативе за БиХ; Усвајање изјаве БиХ према ЕУ интеграцијама што је захтјевало потпис свих предсједника парламентарних политичких партија у БиХ; затим деблокада Споразума о стабилизацији и придруживању и његовом коначном ступању на снагу; усвајање економске агенде за БиХ која представља услов за добијање статуса кандидата; дефинисање бројних инфраструктурних пројеката које треба завршити а за које се обезбјеђују средства (Коридор 5Ц, проширење Луке у Брчком и Шамцу, медернизација жељезничког саобраћаја, мост код Градишке...), омогућавање извоза млијека и кромпира на тржиште ЕУ, дигитализација и бројни други сегменти који су урађени за непуних годину дана мандата овог Савјета министара.

Неко ће рећи да је и то мало, а предходно заборављајући да Савјет министара нема оперативну улогу као што имају министарства ентитета. Не може Савјет министара да води политику запошљавања у привреди јер то је ентитетска обавеза, а и надлежност. Савјет министара је ту да створи услове за рад у земљи и иностранству, да ствара позитиван политичко-правни амбијент, а Република Српска и Федерација су те које даље својим одлукама и законима та питања имплементирају у пракси.

Извоз млијека на тржиште ЕУ је огроман резултат јер када вам се отвори прилика да пласирате своје производе на тржиште од преко 500 милиона људи, онда је то велики успјех. Нажалост, у појединим земљама ЕУ као што је Хрватска постоји јак тајкунски лобиј који не жели да овом активношћу се омогући извоз млијека из БиХ у ЕУ, а самим тим ни на хрватско тржиште. Разлог је јасан: Страх од конкуренције те страх од пада продаје сопствених производа на сопственом тржишту. Толико је једна земља радила на ускађивању стандарда за извоз, била у сталној координацији, уредила регулативу у тој области са регулативом ЕУ – да би у посљедњи час једна чланица ЕУ уложила жалбу на извоз млијека у ЕУ? То није у духу добросусједских односа и то није фер према министру спољне трговине и економских односа Мирку Шаровићу који је мјесецима се трудио да све буде у најбољем реду и да се отвори перспектива за домаће мљекаре који раде у веома тешким условима.

Одговор на жалбу о извозу млијека треба да буде веома прецизан: Бојкотовати све хрватске производе на бх тржишту и одговорити истом мјером око забране увоза у БиХ млијечних производа из те земље увођењем ригорозних мјера. Јер ако ће Хрватска бити безобразна према нама, онда дефинитивно треба увести реципроцитет па нека се онда хрватска Влада жали ако хоће и Свјетског трговинској организацији.

Закључак

Дубоко вјерујем да приче око реконструкције Савјета министара имају везе са радом Тужилаштва БиХ. Колико сам информисан, у тужилаштву се воде истражне радње у случајевима „Бобар банка“, „Боска“, „Банка Српске“, Мондо, афера куповине зграде за УИО, случај Кемал Чаушевић и бројни други предмети. Ништа друго не преостаје него да сачекамо оптужнице па да видимо ко ће испливати на површину од садашњих политичара.

Биће веома интересантно, вјерујте.

(крај)

Возови на релацији Београд-Сарајево у служби помирења

Крајем августа у Бечу би се требала одржати регионална конференција о западном Балкану, а у центру пажње је Вучићева иницијатива за заједничким даном сјећања на све жртве протеклог рата на подручју бивше Југославије.

Пише: Стефан Драгичевић 

Како је посјета чувеног трочланог Предсједништва БиХ Београду и премијеру Србије Александру Вучићу у знак извињења због инцидента у меморијалном центру Поточари отишла полако у заборав, на ред долази нова прилика за нове сусрете и разговоре око будућности односа у региону - овог пута у Бечу.

Било би заиста неумјесно да се ова конференција искључиво посвети помирењу јер није помирење једини извор проблема за грађане земаља западног Балкана. Чак бих се усудио рећи да није примаран проблем ако се зна да грађани живе у веома тешким економско-социјалним условима. Главно је рјешити те горуће животне проблеме грађанства, развијати реални сектор, довести важне инвеститоре, упослити омладину као најпродуктивнији дио становништва, а послије могу на ред да долазе политички. Политички проблеми су много комплекснији јер у питању су читави једни национални корпуси који су годинама медијски тровани мржњом, а које данас треба увјерити да није све тако црно-бијело.

Да су ти политички проблеми тешко проводиви говоре и саме реакције на идеју Александра Вучића о заједничком дану сјећања на све жртве 90-их година које су негативне. Идеја је по мени потпуно у складу са временом у коме живимо, јер од завршетка тих трагичних година прошло је 20 година и крајње је вријеме да преко једног симболичног чина као што би био заједнички дан сјећања на све жртве протеклог рата пусти се јединствена порука о неопходности гледања у будућност. Од прошлости се не живи и та прошлост нама данас не дозвољава да разговарамо као људи, већ искључиво да се третирамо по националном кључу "Срби, Бошњаци и Хрвати". Ако смо реални људи схватићемо да живимо једни поред других, да зависимо једни од других и да никако не може бити боље једном народу ако је другом лоше. Кад то схватимо као национални корпуси можемо да градимо будућност, а све док је обрнуто, док смо заробљеници прошлости, биће овако како и јесте данас - никако и жалосно.

Заједничким даном сјећања на жртве 90-их потврдило би се постојање жртава на свим странама и нико не би могао њима да манипулише као што се то данас ради. То је само један од разлога зашто подржавам ову иницијативу јер је сматрам добронамјерном и нормалном према сваком човјеку који жели да прихвати руку помирења и прије свега суживота. Зар не би било лијепо када би у један тај заједнички дан сјећања уврстили Јасеновац, Братунац, Сребреницу, Сарајево, Овчару и бројна друга стратишта и да сви одамо пошту свим жртвама рата и тако бар једанпут годишње?

Умјесто да иницијатива добије подршку региона, све је завршило негодовањем прво хрватског премијера Милановића, а онда Тачија и Изетбеговића. Од ове тројице лидера једино не знам чему оглашавање Хашима Тачија, који је врло сумњивог морала и људских карактеристика али и због његовог учешћа у рату на Косову на страни ОВК. Формирањем специјалног суда за ратне злочине ОВК спекулише се да ће управо Тачи бити један од осумњичених тако да му заиста није паметно да даје коментаре на једну добронамјерну иницијативу. Што се тиче Милановића и Изетбеговића, јасно је да они имају политичку блокаду по овом питању, јер како ће они објаснити свом народу „да иако су Срби били агресори, ето они данас предлажу заједнички дан сјећања на све жртве 90-их година којег смо ми прихватили“. Кад би то прихватили, они би на следећим изборима доживјели политички дебакл јер су хрватска и муслиманска бирачка тијела најосјетљивија по питању ратних дешавања. То само говори да многи политичари свој опстанак на политичкој сцени заснивају на конфликтима из прошлости јер да воде другачију политику њих не би било ни у траговима.

Да иницијатива долази из Њемачке, Велике Британије, САД или неке друге западне силе мислим да не би било дилеме да ли би иницијативу прихватили, али овако пошто је то Вучићева идеја од тога, наравно, нема ништа. Само зато што је то иницијатива једног Србина пропушта се прилика да се успостави трајни мир, поштовање и стабилност у региону али какав нам је балкански менталитет то не треба нешто претјерано да нас чуди. Важно је да сви имамо своје жртве, своје парастосе да смо чврсто у својим националним рововима, да стално ископавамо ратне сјекире не би ли оптужили друге како су злочинци и геноцидаши. Нема шта, најбољи начин да се иде у будућност и да се граде нормални односи!

У 360 дана у години ми не можемо наћи један дан када ћемо обиљежити заједничи дан сјећања на све жртве бивше Југославије предходно се не мјешајући у националне дане сјећања? Па то је трагедија која може бити својствена само за Балкан али и политичке лидере који не могу да се ослободе национализма и теорија завјере. Зашто би српска жртва била мање вриједна од муслиманске и хрватске и обрнуто? Дакле, иницијатива никоме неће донијети политички пораз, али хоће спекулације оних који све што је добро за народе одбацују јер се боје реакације шовинистичких елемената у својој држави. Да је иницијатива добра говори и подршка коју су неке дипломате већ дале попут Франка Фратинија, Данијела Сервера, Вилијама Монтгомерија и других.

У свему томе најинтересантнија ми је изјава предсједника Странке за БиХ (СБиХ) Амера Јерлагића који је реаговао након Иванићеве подршке Вучићевој иницијативи који каже, цитирам „Рат у Хрватској, напримјер, нису водили Бошњаци и Албанци са Хрватима, него Срби. Затим агресију на Босну и Херцеговину је водила поново српска политика. Рат на Косову није био између Хрвата и Бошњака с једне стране и Албанаца с друге, него између Срба и Албанаца. Заједнички именилац свих ратова на простору бивше Југославије била је београдска политика“. Дакле, господин Јерлагић уопште не жели да схвати да су Срби живјели у Хрватској и то у великом броју, и како неко ко живи у својој кући и на свом огњишту може бити агресор на своју земљу? Идентична ситуација је и са БиХ у којој је и прије рата живио велики број Срба, а што се Косова тиче то је ексклузивни амерички пројекат који је био изнад сукоба Срба и Албанаца, а чекао се само разлог да америчка политика надвлада ради интереса којег су видјели појединци за себе попут Мадлин Олбрајт и Веслија Кларка у виду екслопатација и остваривања екстра профита. Због оваквих размишљања као што је Јерлагић ми смо овдје гдје јесмо, а то је лоша порука за регион и свијет јер говори да не постоји спремност за истинско помирење.

Охрабрује чињеница да се на конференцији у Бечу неће причати само о помирењу већ и о могућим капиталним пројектима који требају бити у функцији повезивања народа и држава као што је то реконструкција пруге Београд-Сарајево. Добро је то што је и Денис Звиздић предсједавајући Савјета министара БиХ похвалио овај пројекат, да не испадне да је и ово, не дај Боже, једнонационална иницијатива која долази од Вучића и Иванића.

Било како било, чињенице стоје да Балкан има вишак политиканата и демагога а мањак државника. То је доказ да не постоји храброст у политици оних који би тиме требали највише да се диче јер политика јесте дјелатност која представља ствар могућег али оних који имају визију. Вријеме људи у политици из 90-их година је истекло и прави тренутак је да дођу честити, озбиљни људи са визијом неоптерећени прошлошћу како би ово подручје учинили бољим мјестом за живот сваког човјека.

(крај)

УНЕСКО и Косово

Да ли ће српска културна баштина на Косову и Метохији оличена у великом броју манастира и цркава послије уласка тзв. "независног Косова" у чланству у УНЕСКО бити албанска имовина, најчешће је постављено питање данас у српској јавности.

Пише: Стефан Драгичевић 

Не треба заборавити да су приштинске власти издејствовале да самопроглашено Косово постане чланица многобројних свјетских организација и да би им улазак у УНЕСКО био круцијалан успјех јер је управо ова организација под покровитељством Уједнињених нација. Ово је важно нагласити јер се црвене линије државне политике Србије према приштинским властима управо налазе у УН гдје се не смије допустити да на мала врата "Косово са звјездицом" уопште дође у позицију да се о нечему пита или да евентуално одлучује. 

Нарочито је то битно напоменути због тога што се на територији Косова и Метохије налази велики број цркава, манастира и цјелокупне имовине Српске Православне Цркве а која може бити предмет спорења са приштинским властима уколико Косово са звјездицом постане члан УНЕСКО. Српски народ је  свјестан, а нарочито онај јужно од Ибра, да само тамо гдје су цркве и манастири има живота за српско становништво, а све изван тога је ризик најчешће по безбједност људи. 

Лично ми је незамисливо да Пећка патријаршија, Дечани или Грачаница буду дио неке косовске, а не српске културне баштине, али вријеме у којем живимо нас учи да је у данашњој политици све могуће. Зато треба бити спреман на све изазове и реаговати у тренутку када ствар измиче контроли, а измицаће све до оног момента док сама Приштина не постане чланица УНЕСКО и других међународних организација под покровитељством УН. 

Зашто?

Па зато што су у УН само међународно признате суверене државе, а Косово то није. Оно се за Уједињенице нације и даље води као покрајина у саставу међународно признате државе Србије која је под међународном јурисдикцијом по резолуцији 1244. Сваки дипломатски корак приштинских власти у намјери да се докопају УН је пораз Србије и зато српска дипломатија мора своје ресурсе да усмјери ка једном приоритетном циљу, а то је онемогућити Косово да добија међународна признања јер све то води ка њиховом крајњем циљу - добијање столице у УН. 

Улазак непризнатог Косова у УНЕСКО значило би и  фалсификовање историје. У сваком погледу зна се шта је Србима Косово као света земља и колико су Срби као народ поднијели жртава да би одбранили хришћанство управо на подручју читавог Косова кроз вјекове. Када већ нема народа онда о томе свједоче споменици и манастири који говоре о хиљадугодишњем присуству српског народа. На Косову нема нити једног важнијег албанског споменика или било каквог вјерског објекта саграђеног од 17. до средине 19. вијека. Џамије су отоманско наслијеђе. 1999. године уништено је 170 духовних и вјерских споменика српског народа на Косову, 56 гробаља. И сада Приштина након свега покушава да присвоји преосталу културну баштину себи? То је ниво свјетског лицемјерства у којем се мора јасно и гласно рећи да Приштини није мјесто у УНЕСКО.

Све до оног момента док Приштина буде имала званичну подршку Вашинготона она ће успјевати у подухватима везаним за чланства у међународним организацијама па тако и УНЕСКО, јер за пријем нових чланова у овој организацији се гласа већином гласова. У Извршном савјету као органу УНЕСКО гдје се прво одлучује - већина земаља је признала Косово, а крајњи исход пријема добија се на Генералној скупштини организације. Дакле, правда и правичност не постоје. Постоји само политика јачег и ако још постоји свјетска сила која ти чува леђа онда је 90 посто вјероватноће да ће се успјети у политичком науму. 

Уједињене нације су одмах након Другог свјетског рата изгубили сваки кредибилитет јер се зна да њом управљају свјетске силе које одлучују о свјетској будућности. Но без обзира, оне су важне из формалног разлога, јер није исто бити међународно признат и непризнат. И у том погледу је јасна српска спољна политика која мора бити далеко активнија ако жели да направи бар неко дугорочно рјешење за статус Косова. Сматрам да је потпуно бесмислено писање Дачића генералном секретару УН Бан Ки Муну поводом намјера Косова за улазак у УНЕСКО јер Мун је само фигура на шаховској табли. Он нема никакав политички капацитет нити тежину јер да се не лажемо - низашта се не пита. 

Зашто сматрам да српска спољна политика не може постићи никакав резултат по питању онемогућавања косовског пријема у међународне организације? Зато што се Бриселским споразумом, којег годинама критикујем као потпуни пораз државне политике Србије према Косову, Србија обавезала да неће блокирати чланство самопроглашеног Косова у међународним организацијама, а правних механизама конкретно у УНЕСКО нема да би се пријем блокирао ако је то воља већине држава чланица.

Због погубне државне политике Србије према Косову, СПЦ нема никакву политичку заштиту за своју имовину која је огромна и непроцјењиве духовне вриједности. Колико је политичка заштита битна видјели смо на примјеру од 23. јула када је Приштина хтјела да одузме право на имовину манастиру Високи Дечани, српској светињи из 14. вијека, која је на списку Свјетског културног наслијеђа.

Укратко, тамо гдје се не сачува религија не може се сачувати ни народ. 

(крај)