Братство Чеха и Словака

Подела федерација није ни после 20 година међусобно удаљила два народа

Извор: ПОЛИТИКА

Две деценије после поделе федерације, Чеси и Словаци су међусобно ближи него било који други народи на свету, потврдили су на традиционалној прослави чешко-словачког братства на граничном прелазу Јаворина у Белим Карпатима. премијери две земље.

„Отпали су сви разлози за свађе, а остали сви разлози за братство”, чуло се ових дана док је у Словачкој обележавано 20-годишњица Декларације парламента, којом је проглашен суверенитет Словачке и покренут процес поделе Чехословачке и осамостаљења двеју федералних јединица, окончан крајем 1992.

Премијери Чешке и Словачке, Петр Нечас и Роберт Фицо, сложили су се да су међусобни односи остали надстандардни и да то потврђују и овакви сусрети.

Први сусрет братства Чеха и Словака одржан је у Јаворини 1845. и одржаван је потом сваке године све до стварање заједничке државе 1918. После поделе Чехословачке, традиција је обновљена.

О подели федерације огласила су се и кључни актери и преговарача поделе – тадашњи премијери две федералне јединице, Вацлав Клаус и Владимир Мечијар. 

Клаус је Мечијару честитао 70. рођендан и Декларацију о суверенитету Словачке, истичући да је то био „неопходан и успешан корак и од помоћи свима”. Клаус хвали Мечијара, као „јаког и одлучног политичара, правог словачког родољуба, одлучног човека који се не боји да ризикује, као разумног политичара који је одржао реч”.

Истог дана када је донета словачка Декларација, 20. јула 1992, последњи председник Чехословачке Вацлав Хавел поднео је оставку после чега су се политички врхови у Прагу и Братислави договорили о подели федерације.

Једина мрља на овом цивилизованом разлазу јесте што о томе није одлучивао народ. Но, политичке врхушке добро су знале да је расположење такво да подела не би прошла на референдуму ни у Словачкој, још мање у Чешкој.

Главни архитект Декларације о суверенитету био је Мечијар чија је странка у јуну 1992. убедљиво победила на словачким изборима. Мечијар је касније, као први премијер независне Словачке, остао у лошем сећању домаће и иностране јавности због склоности ка ауторитаризму и проблематичним потезима у унутрашњој и спољној политици, који су водили изолацији и кашњењу земље у евроатлантским интеграцијама.

Словачка је ипак после изборног пораза Мечијара 1998, успела да ухвати корак с Чешком, Пољском и Мађарском и да буде примљена у ЕУ 2004, мада је закаснила неколико година са уласком у НАТО.

Други главни актер поделе, Вацлав Клаус имао је много више успеха и дуже се одржао у врху чешке политике: премијер је био 1992–1997, потом председник Доњег дома парламента 1998–2002, а од 2003. је председник Чешке (други мандат му истиче почетком 2013).

Како је почео Први свјетски рат

Пре тачно 98 година, Никола Пашић је у једној нишкој кафани прочитао поруку да је Беч објавио рат Србији, окренувши наглавце свет који је уведен у Велики рат

Извор: ПОЛИТИКА

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”

Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове речи пре тачно 98 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и песник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је седео сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог светског рата.

У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади следеће:

 „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: „Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, „био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је после сарајевског атентата рекао: „То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској... Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација... Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже „да ће отворити судску истрагу против учесника завере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би „органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвете Љуба Јовановић, који се први јавио за реч: „Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута пре истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест „јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд.

Исте вечери се и српска влада повукла у Ниш, због чега је објава рата Србији и затекла Пашића 28. јула у оној кафани с почетка текста.

Исте ноћи, аустроугарска војска је почела да засипа Београд артиљеријском ватром и тако шест наредних дана и ноћи.

Због тога „Политика” неколико дана није излазила, а када се поново нашла пред читаоцима, 4. августа, на првој страни је објављен извештај „Под аустријским мецима” о нападу на београдску престоницу.

 „Противно сваком међународном праву Аустријанци (су) обасипали куршумима и топовским мецима не војску него мирне грађане и приватне зграде”, писала је „Политика”, наводећи да је „аустријско бомбардовање, коме нема имена ни у ратној тактици нити у историји међународних односа, нанело нашој вароши штете...”.

Срећом, „ни једно једино лице није погинуло”.

 „Политика” је тог дана објавила и ту добру вест, али је биланс смрти, на крају четворогодишњег Великог рата, по Србију и српски народ био застрашујући – изгинуло је или помрло због епидемија више од 1.100.000 људи, 450.000 војника и 650.000 цивила, што је било око 26 одсто становника Краљевине Србије.

Државна блокада

Дејтонска држава БиХ је од свог настанка и међународног признања у потпуној унутрашњој блокади.

Пише: Стефан Драгичевић 

То је у једну руку и схватљиво ако се узме у обзир да су овакву државну конструкцију кројили „амерички експерти“ под покровитељством админинстрације бившег америчког предсједника Била Клинтона, али није у ширeм контексту наших односа, јер ми који живимо овдје смо изгледа процијенили да је најбоље да будемо амерички затвореници, њиховог чувеног дејтонског пројекта.

Држава која се формирала из ратних разарања и сукоба, која има пет предсједника, 13 премијера, више од 139 министара, више од 760 посланика и 148 општина; која има ненормални облик заједничких институција са више од 22.000 запослених; која има безброј агенција и института који ништа не раде, а узимају огроман новац из буџета за покриће својих трошкова (част изузецима који раде); која нема привреду и производњу; која има огромну јавну потрошњу; чија власт зна само за ријеч задуживање; која нема политички консензус око најбаналнијих ствари; која има накарадну политичку сцену у којој буквално сваки дан сијевају варнице као да ће сутра бити избори; у којој не функционише ама баш ништа што би ову државу похвалило, а посебан случај је дефинитивно и Фудбалски савез БиХ; која је по развијености иза једне брдовите и неперспективне Албаније... Зар из свега овога нико од релевантних политичких представника није устао и предложио већ давно познату причу „БиХ ЈЕ ПОТРЕБНА МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА НА КОЈОЈ ЋЕ СЕ РАСПРАВЉАТИ О ЊЕНОЈ БУДУЋНОСТИ“, а о којој сам писао у својој предходној анализи „НОВИ БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС“?

Закључак се сам по себи намеће, али очигледно наша политичка сцена функционише у смислу аутоматског пилота и прихватања страних налога који ову државу и ове народе држе тако чврсто у својим канџама, да би било право чудо када би се домаћа интелектуална елита о нечему питала за добробит овог друштва у цјелини.

Сва прича која се своди о некој доброј будућности за ову земљу пада у воду, а они који гаје такву политичку опцију уз помоћ добро истрениране реторике,  политички су лаици или плаћеници који не желе да схвате реалност на терену, а која показује да је све више оних који губе сваку наду у „боље сутра“ и желе пошто-пото да оду у иностранство у потрази за бољим животом. Наша омладина, наша покретачка снага, овдје не види перспективу; наши млади научници овдје не успијевају, маргинализовани су, али су зато радо виђени у развијеним западно-европским државама попут Њемачке, Француске, В. Британије...

Што се прије суочимо са реалношћу знаћемо да донесемо корјените и болне реформе за ово друштво, али итекако неопходне. Неопходне за будућност нових генерација, нових нараштаја, који ће се у супротном питати: „ко им је оставио овакву изоловану и дисфункционалну државну творевину у којој влада потпуна анархија“.
Овакав облик државе је идеалан за оне који мисле да криминалом стекну огромно богатство јер овдје не постоји правна држава, не постоје надлежни органи који ће бити тако храбри да крупне рибе похватају и покажу их народу на оптуженичкој клупи. Овдје је такво стање да само мудрим, сналажљивим, промишљеним и јасним потезима и ставовима дођеш до неког свог циља, иначе, све је узалуд и увијек си ''доњи''.

Актуелни проблеми

Актуелности које се у посљједње вријеме дешавају у БиХ могу се слободно свести на горуће проблеме који су очигледно неријешиви за актуелне политичке снаге у држави, гдје свака настоји да кроз нека рјешења ушићари и задовољи своје страначке апетите. Боље речено, свака се поставља тако да има што бољу стартну позицију пред наступајуће локалне изборе.

Од судске пресуде Сејдић-Финци која се провлачи дуги низ година и остаје само мртво слово на папиру, од „свјеже теме“ мапе пута за добијање статуса кандидата до краја године (а сва ја прилика да од тога нема ништа); политичке турбуленције и сукоби у Федерацији између СДА и СДП-а; кризе на нивоу БиХ која је настала покретањем виталног националног интереса од стране делегата из СДА како би спријечила смјену својих министара; иступање Жељка Комшића из СДП-а... Све ово показује у каквој се ситуацији налази ова држава и са колико објективних проблема се суочава због политике која све зауставља и кочи. Умјесто да 2012. годину посветимо борби са економском кризом, са алармантном ситуацијом у реалном и друштвеном сектору, са криминалом и корупцијом, политика се бави питањима које спадају у домен пуког политиканства.

Да ли је важно ко ће бити министар безбједности у држави која ће за који мјесец  имати удио дуга у БДП-у већим од 50 одсто? Да ли је важно да се толико времена троши на жучне политичке расправе у односу на све већи јавни дуг ентитета? Да ли је толико важно ко ће да учествује у државној власти (СББ или СДА) када имамо све статистичке показатеље да када Хрватска уђе у ЕУ (излазак те државе из ЦЕФТА споразума) нећемо моћи извозити своје главне брендове, понајвише пољопривредне, због поскупљења царина, такси и осталих намета? Брине ли то некога у овој земљи или је борба за фотељу циљ свих циљева?! Очигледно да не брине, међутим исти ти који се и рукама и ногама боре да се нађу у власти ће први почети напуштати брод који тоне.

Разумије се, политика и ради све то да би прикрила реално стање у држави и финансијама у коме је главни циљ да се народу прикаже „како, ето, нешто бар ради“. Али народ није глуп. Народ види да је стање далеко од доброг и зато тражи одговорност и промјене, а не демагошке утјехе.

Сејдић-Финци

Око судске пресуде из Стразбура Сејдић-Финци подигла се толика прашина када се чуло да ЕУ једино још то захтјева од БиХ да би добила статус кандидата, пошто је претходно ријешено питање војне (државне) имовине и пописа становништва. И умјесто да се нађе рјешење, да се стално трага за компромисним рјешењима, да се састају сваки дан ако треба, политичке странке из Федерације поново долазе са недефинисаним ставовима, са дијаметралном политиком која је потпуно неразумна за оне који врше власт...

У чему је проблем асиметричног рјешења? Није ли и сама БиХ асиметрична и децентрализована држава? Шта је проблем ако ће се у Републици Српској (1 члан Предсједништва, не децидно Србин) бирати директним путем на изборима, а у Федерацији индиректно кроз Парламентарну скупштину БиХ (двоје, наравно)?

Није РС крива што је Вашингтонски споразум ујединио Бошњаке и Хрвате у једну и само њихову Федерацију,у којој су сами хрватски политички представници прихватили да данас буду дискриминсани када је изборни систем у питању, због њихове мањине у односу на већинске Бошњаке. И то је апсурдна ситуација јер је рјешење ту, али је питање коме асиметрија неодговара. Неки кажу СДА, неки СББ, неки потпуно недефинисан став странака из Федерације по овом питању... Данас причамо о систему координације, а „федералци“ нису способни ни да се договоре око битних ствари и питања. И онда као шлаг на торту долази закључак ГО СДП-а у коме се траже опширне уставне промјене, а ни пресуда Сејдић-Финци није рјешена. Па то може само да се дешава у БиХ.

Једини спас и нада за деблокирање државе лежи у новој међународној конференцији на којој ће се одлучити о уређењу и структури БиХ јер са оволико проблема у коме се не зна ни ко пије ни ко плаћа ово друштво тоне у све дубље блато без икакве наде у боље сутра. Ни нама који живимо у овој држави није лако схватити дешавања у истој, а камоли то приближити и објаснити људима који не живе и нису довољно упућени у политичка збивања у БиХ.

Извор: Фронтал.СРБ 

Маргарет Тачер

Маргарет Хилда Тачер, бароница Тачер (Грантхам,  1925. - ) је британска политичарка и бивша прва жена на положају премијера Уједињеног Краљевства, позната као Челична лејди (енг. Ирон Лејди).

Рођена је 1925. у браку Алфреда и Беатрице Робертс у малом трговачком мјесту Грантхам на истоку Енглеске. Породица је имала малу трговину која се налазила у кућу у којој су и живјели Маргарет је похађала мјесну државну школу све док се није уписала на студиј хемије на Оxфорду. Њена менторица била је Доротхy Ходгкин, пионирка у кристалографији X зрака, која ће за свој рад 1964. добити и Нобелову награду.

Промишљајући о својој будућности Маргарет је хемију стављала у други план.Од хемије више ју је занимала политика с којом је већ имала додирних тачака јер је њен отац на локалном нивоу био активан у Конзервативној странци. Током студија изабрана је за предсједницу студентског удружења конзервативаца на оxфордском универзитету. У својим средњим двадесетим годинама кандидовала се се на листи Конзервативне странке на локалним изборима у Дартфорду (1950. и 1951.). Била је тада најмлађа кадидаткиња на изборима у Великој Британији икад. Оба је пута изгубила, али је у Дартфорду упознала свог будућег супруга Дениса Тачера. Денис је био мјесни пословни човјек који је водио породично предузеће. Вјенчали су се 1951. и двије године касније (1953.) добили близанце (син Марк и ћерка Карол).

Током педесетих година прошлог вијека Маргарет се школовала за адвоката. Политички рад није запустила и 1959. успјела је постати чланица локлане скупиштине Финцхлеyа. Када су се конзервативци вратили на власт 1970. и премијер постао Едwард Хеатх добила је мјесто министрице образовања. На мјесту министрице имала је тешке дане јер је почетком седамдесетих Британију захватио вал студентског радикализма. Сваки пут кад би се појавила на протестима извиждали би је, а опозиција је користила сваку прилику да јој оспори способност ношења с проблемима. Комплетна политичка сцена и друштвено расположење у Британији скретали су улијево што се Конзервативној страници нити мало није свиђало. На концу конзервативци су изгубили власт 1974. године. Након овог пораза у Конзервативној је странци почело сазријевати мишљење како су промјене унутар странке нужне. На унутарстранчким изборима дојучерашња блиска Хеатхова сарадница кандидовала се за мјесто предсједнице странке насупрот Хеатху и у другом кругу побиједила. Постала је тако прва предсједница Конзервативне странке и прва жена вођа британске опозиције.

Након четверогодишње владавине лабуриста на општим изборима 1979. поновно побјеђује Конзервативна странка и Тачер постаје прва предсједница владе Велике Британије, који је положај држала од  1979. до 1990. године, што је најдужи мандат једног предсједника владе Уједињеног краљевства од 1827. године. Дошавши на мјесто премијерке одмах је предузела болне и нужне резове јер проблеми с којима се морала суочити били су велики. Број незапослених достизао је три милиона, инфлација је расла, велик дио прерађивачке индустрије је пропао, а државни буџет је био у минусу. У прољеће 1981. британска привреда почела се опорављати и премијерки је популарност расла. Изненада 1982. појавили су се проблеми и на спољнополитичком плану јер је аргентинска војска заузела Фокланде, острва уз аргентинску обалу које је контролисала Велика Британија. Премијерка Тачер није дуго оклијевала - послала је британску војску да успостави надзор на острвима. Фокланди су опет били под британском влашћу.

Оста ће забиљежена као једна од најконтроверзнијих политичарки 20. вијека са подједнаким бројем оних који је идеализују и оних који је оспоравају. Оно што јој, међутим, нико не може оспорити јест чињеница да је показала више одлучности него било који други политичар њене генерације. Позната је по одличним односима са Роналдом Реаганом, који ју је изузетно цијенио и сматрао својим најближим савјетником те по начину на који је Уједињено Краљевство одвела у Фалкландски рат 1982. године.

Када се почело причати о уједињену двије Њемачке Маргарет Тачер је оштро протестовала на томе да до уједињена не дође.То је потврдио и њемачки канцелар Кохл с којим се посвађала на сусрет у Паризу сматрајући да је уједињена Њемачка преснажна за остатак Европе те да слаби Совјетски Савез. Кохл је послије тврдио да је цијело вријеме сусрета била изразито бијесна и лупала ногом у под. Након унутарстраначког превирања поднијела је оставку на премијерско мјесто 1990. и са сузама у очима обратила се британској јавности саопштивши јој ту одлуку. Након 11 и по година непрекинут власт на премијерском мјесту наслиједио ју је Јохн Мајор.

Нови Берлински конгрес

Живјети на трусном и нестабилном Балкану за обичан народ је увијек изазов.

Пише: Стефан Драгичевић

Изазов који дугорочно гледано може поново да разбукти пламен мржње, варварства и злочина, а који би се темељио на II свјетском рату и сукобима на простору бивше СФРЈ почетком 90-их година. Наши народи и обичан свијет балканског менталитета јако тешко заборавља прошлост што барем у овим околностима показује недостатак жеље за помирењем у региону, покушајем да се поједине политике и одговорности пренесу на друге, стварање слике о само једном народу као главном кривцу за сукобе и остало...

Све то представља брану ка заједничким визијама будућности и један вид нефункционалног система који се најбоље може примјетити и видјети на примјеру БиХ.

Када знамо историју 20. вијека и саму хронологију догађаја који су изазивали распиривање мржње с једне и страха с друге стране, неминовно се поставља питање заокруживање сопственог националног корпуса и идентитета. Зар није циљ и задатак сваке конзервативне идеологије да уједињује сопствени народ? Зар није основни циљ да се једном за сва времена закључи национално питање народа на овом подручју југоисточне Европе? Да се граница, вјековна огњишта и живот одвија у околностима примјереним у времену у коме живимо? Све су то питање на које ме је својом анализом подстакао британски дипломата Ајвори Робертс који предлаже међународну конференцију сличну Берлинском конгресу у коме би се трајно дефинисале границе држава и народа на Балкану.

Мултиетничност

Народи који живе на овом врло бременитом подручју су доказали да им мултиетничност и мултикултуралност није јача страна и да је за све потребна нека врста националне идентификације. Од посла, преко обичног рада до стварања личности у обичном друштву. Наравно, треба бити објективан па рећи да је кроз историју Балкан био подручје различитих културних, друштвених и социјалних дешавања који су народе држали у неком окупу и заједништву, али данас је то потпуно неизводљиво. Не само што је неизводљиво него је деградирано самим чином политичких турбуленција који су довели до укрупњавања националног корпуса у коме се човијек „са неког безбједносног аспекта“ чини безбједним и слободним.

Америчка култура која сем тога што нам је овдје наметнула сукобе, рат и разарања; донијела нам је своју западњачку културу која нам се овдје функционално испољава више кроз црну хронику него кроз нормалан живот једне породице и човјека. Будући да је ово подручје увијек било интересна сфера политике Стејт департмента и Пентагона, посебно у дијелу мјешовитног становништва, Американци су знали како да „заваде друштво“ и да из тога они ваде корист и својим огромним приватним корпорацијама испуњавају жеље и циљеве за експлоатацијом природних богатстава. Мултиетничност коју гаје многе државе западне Европе и САД код нас на Балкану је непроводивa јер је превише укоријењене мржње и нетрпељивости да би се из БиХ направио „Њујорк у малом“.

 Модел новог Берлинског конгреса

Као и за сваки проблем увијек се мора трагати за одрживим и разумним ријешењем, а то је у овом случају дефинисање граница и територија српске, хрватске, муслиманске и албанске државе кроз међународну конференцију сличну Берлинском конгресу из 1878. године. Представници народа морају јасно да кажу да је западњачки систем мултиетничности неодржив на подручју бивше СФРЈ и да се коначно дефинише географска и демографска карта једне јединствене етничке групе. Консензус је врло тешко изводљив за државе и политичаре на Балкану када су у питању овако осјетљиве теме, али они се с тим морају суочити, и с дргуе стране, морају пронаћи модалитете да са Балкана пошаљу поруку спремности на мир и договор од општег регионалног значаја. Док имамо неодговорне, себичне и бахате политичаре који више мисле о себи, а мало или никако о народу имаћемо ситуацију „да се не крећемо ни у једном смјеру“, а то даље имплицира на продубљавање кризе која једног дана мора планути.

Но како вријеме све више тече свако разуман ко објективно жели да види ситутацију на терену схвата да су наши политички властодржци само марионете са којима неко други управља са запада. Као беспилотна летјелица са којом војни оперативци у климатизованим просторијама управљају џојстиком и тастатуром и убијају недужан народ по Блиском истоку.

Марионетско понашање

1. Како другачије објаснити ствар када нпр. америчка админинстрација преко посредника Купера од Стефановића у преговорима око Косова издејствује све основне постулате преко кога ће јужна покрајина Србије да добије сва обиљежја државе (админинстративне прелазе, регионално представљање, катастар, земљишне књиге, матичне књиге, телекомуникације, универзитетске дипломе, безбједносне снаге...)?

2. Како објаснити чињеницу да послије сваких проведених избора у Србији америчка админинстрација или позове или преко своје амбасаде активно дјелује у склапању скупштинске већине?

3. Како објаснити тежњу америчке админинстрације да Приштина што прије успостави власт над сјевером Косова?

4. Како објаснити оволику нефункционланост државе БиХ која није у стању да проведе судску пресуду из Стразбура Сејдић-Финци, а камоли да се ухвати у коштац са озбиљним економским и социјалним изазовима?

5. Како објаснити благослов према владајућој структури у Црној Гори која чини све да се истисне из српског биолошког бића и прикаже себе као потпуно независну, националну, културну, духовну, историјску, политичку творевину?

6. Како објаснити све чешће националне испаде у сјеверној српској покрајини Војводини у коме се поставља транспарент „Велкам ту Нови сад, д капитол оф Војводина“?

Ако желимо дугорочну стабилност, без националних трвења и размимоилажења око битних ствари, најбоље ријешење које се само намеће јесте обједињавање националних корпуса у националне државе. Историја Југославије која се почела стварати кроз државу СХС, убиством краља Александра Карађорђевића, Другог свијетског рата и четири деценије под социјалистичко-диктаторском Југославијом у миру до почетка 90их година је показала немогућност заједничке визије јер је контрола народа и држава била концентрисана у једном човијеку и у једној политичкој партији.

Вријеме је да вратимо свој културолошки и национални идентитет народу.

Извор: Фронтал.СРБ

Вјера Мита Ромнија

Црква Исуса Христа светаца каснијих дана – мормонска – шири се у свету, али још изазива подозрење код куће

Поред футуристичког, па помало и ванземаљског здања од белог мермера, без прозора, са шест торњева чији су оштри метални врхови опточени позлаћеним лимом, постављена је висока дизалица. Радници у шлемовима приводе крају поправку те позлате, оштећене пре годину дана у снажном земљотресу који није поштедео ни друге знаменитости америчке престонице: Вашингтонску катедралу и камени обелиск који је меморијал првог председника САД.

Тешка метална врата ове грађевине су закључана и тако је највећим делом године. Отварају се само за давања посебних обавеза Богу, попут венчања и крштења. Јер ово је храм, главни за овај део Америке, „Цркве Исуса Христа светаца каснијих дана”, како гласи њено званично име.

Разумљивије је међутим ако се каже да је ово храм мормона, једине значајне вероисповести која је настала на тлу Америке, мада претендује да је нешто много веће: обновљена црква оснивача хришћанства. Вере која се последњих година шири у свету, али још изазива подозрења код куће.

Поготово од како је један њен верник и функционер, Мит Ромни, обезбедио номинацију Републиканске партије, што му даје шансу да постане први амерички председник који је мормон. Јер реч је о цркви која овде на неки начин већ има своју државу (Јута), али коју овдашња хришћанска матица, евангелисти, сматра сектом или култом.

Храм је, рекосмо, затворен, али зато су широм отворена врата суседног Центра за посетиоце, са великим предворјем и раскошним галеријама чији експонати објашњавају настанак мормонске вере, њено учење и њена правила.

Дочекују нас љубазне девојке, волонтерке и мисионарке, спремне да удовоље нашој радозналости. Али кад сам напоменуо да сам новинар, једна од њих се одмах извинула, да би нам се мало потом представио директор Центра, Дон Олсон, такође спреман да одговори на сва наша питања.

И да нас убеди да у мормонству нема баш ничега спорног. „Прва ствар коју ми истичемо јесте да смо хришћани: Исус и његово јеванђеље су основ свега што ми радимо”, каже нам пошто нас је увео у посебну просторију, очигледно ону за посебне посетиоце.

Следи објашњење да је ова црква организована на исти начин на који је Исус Христ организовао своју „док је био на Земљи”, са апостолима, пророцима, учитељима и тако редом. А оно „свеци каснијих дана” је придодато „да би нас разликовали од цркве коју је основао Спасилац и од првобитних светаца”.

Званично је основана 1830, четири године после божијег указања Џозефу Смиту, младом дрводељи из државе Њујорк. Једног дана 1826, у пустој шуми, он је прво био обасјан ванземаљском светлошћу, а онда су му се обратили Бог и његов Син, рекавши му да ће се кроз њега њихова црква и јеванђеље поново остварити.

Џозефа Смита је потом походила божанска милост у виду анђела Моронаја (отуда име вере), који му је дао књигу од златних плочица, коју је он, мада полуписмен, уз помоћ једног чудесног камена превео са непознатог језика и плочице вратио власнику. Тај превод је „Књига мормона”, која, осим хришћанских  постулата, садржи и записе о изгубљеном израелском племену које је много пре Колумба стигло до Америке, као и о Христовој посети овом континенту, после васкрснућа.

Мормони верују у Библију, али за разлику од других хришћана, њима Свето писмо није једина реч Божија – то је и њихова Књига Мормона, што је повод за неспоразуме са другим хришћанским црквама, које такође не прихватају и да је Џозеф Смит стварни пророк.

Дон Олсен каже да му је тешко да разуме анимозитет других према мормонима. „Не знам зашто нас клеветају: ми смо подједнако хришћанска вера као и све друге. И ми верујемо у Христа као спасиоца света, као што у то верују и други. Постоје неке разлике, али оне не би требало да буду разлог за толико непријатељство”.

Можда је то због њихове историје. Мормоне подозрење других наиме, прати од самог почетка. Отпор традиционалне цркве према новој која се намеће је природан, а сем тога, мормони су имали и чудну праксу и обичаје. На пример, све до 1890. практиковали су полигамију у име вере, али наш домаћин нас уверава да је тако нешто данас кажњиво најстрожом казном: екскомуникацијом из цркве. Тек 1978. престала је са расном дискриминацијом. Они склони теоријама завере уверени су да мормони имају тајни план да овладају светом, указујући да је од 14,4 милиона њених чланова на свим континентима, само 6 милиона у Америци (мање од два одсто њеног становништва), као и на чињеницу да је данас широм света активно њихових чак 55.000 мисионара, захваљујући којима се ова црква најбрже шири…

Напор да се покаже у што бољем светлу видљив је и на њиховом вебсајту. Тамо су одговори на најчешће постављана питања, као и педантни прикази активности и присуства у готово свим земљама света. У поглављу о Србији се каже да је њихов први мисионар који се звао Миша Марков стигао у Београд у мају 1889, али да је протеран после само месец дана, а да никог није покрстио. Наводи се и да је данас у Србији 304 мормона, у три конгрегације. У целој Европи их је 485.403.

Студија о мормонима коју је урадио познати Пју институт, показала је да су они привржени породичним вредностима. Задржали су међутим категоричну одбојност према геј популацији, а приписује им се да је захваљујући њиховом новцу у Калифорнији на референдуму укинут закон о истополним браковима. Њихове финансије су прилично тајанствене, а дисциплина, односно послушност је беспоговорна.

Мит Ромни у ствари није први мормон који ће бити у председничкој трци – то је био и оснивач ове вере Џозеф Смит, који се на изборима 1844. кандидовао као независан, заговарајући свргавање америчке владе и успостављање мормонске теократије, али није доспео на гласачки листић, јер је пре тога убијен од разгневљене гомиле, у затвору, где је доспео због подстрекавања побуне.

Док конзервативци из „Појаса Библије” страхују да би Ромни као председник обезбедио публицитет и дао кредибилитет „лажној вери”, он је изјавио да његова црква неће утицати на његове председничке одлуке. Уосталом, у Конгресу је данас 16 мормона, док су то и многи угледни бизнисмени…

Из Центра за посетиоце испраћени смо са препоруком да свакако прочитамо „Књигу мормона” која ће нам бити достављена на кућну адресу, уз уверавања да ће нам она „променити живот”.

ПОЛИТИКА

Изазивање сукоба

Обарање турског ратног авиона Ф-4 на морској граници између Турске и Сирије показује колико је САД и Пентагону стало да што више и што јаче заоштри односе ове двије државе.

Пише: Стефан Драгичевић

Наиме, догађај који се десио прије неколико дана на турско-сиријској граници несумњиво подсјећају на познате „инциденте“ из којих је касније букнуо прави и немилосрдни сукоб зараћених страна. Наравно, све то прати политика гдје се званичном Вашингтону не свиђа блискост између Русије и Сирије и благонаколност „источног медвједа“ према Башару ал Асаду.

Данас свака војна интервенција, сукоб и хаос у друштву настају због политичке реторике лидера појединих земаља, а још ако та реторика није у интересу запада онда таква реторика мора да се сасјече у корјену. Још ако је таква једна држава богата неким природним ресурсом, онда се то потчињава западу и Америци. Примјера потчињавања у модерном свијету је много али јединствени примјери су Авганистан, Ирак, Либија, Египат из које запад извлачи природне потенцијале који јасно упућују на страхопоштовање према виртуелном окупатору и агресору који се касније трансформише у велике приватне корпорације.

Најбоља паралела са Сиријом може се видјети из примјера Либије у којој имамо идентичне супротстављене стране: Владине снаге и побуњенике које подржава запад. Сирија је данас пресликана слика Либије прије годину дана у којој су размјере сукоба толико велике да их једино нека непристрасна међународна конференција о миру може зауставити у даљем разарању ове државе. Можда битну улогу у свему овоме игра Русија која је бар декларативно на страни Башара ал Асада и која представља тзв. војни штит од западне пропагандне машинерије која би већ давно устврдила да су се стекли услови за војну интервенцију.

Пропагандни рат је требао да има ефикасно дејство на војне старјешине НАТО-а послије обарања турског авиона од стране противвазудшне одбране Сирије, јер је све указивало на то да западна алијанса неће сједити скрштених руку. Од прво помирљивих тонова Абдулаха Гула који је инцидент оцјенио „ненамјерном грешком и једне и друге стране“ до тога да је турски премијер Тајип Ердоган изјавио да реакција Турске може бити снажна и страшна. Касније све иде својим током, дижу се тензије у региону, Иран и Русија бране Сирију, НАТО одржава ванредну сједницу... Све упућује на примјере бомбардовања СРЈ и Либије... али ипак све остаје на домену политичких тензија које пријете да дугорочно поремете односе некада двије блиске државе.

Међутим, поставља се једно логично питање. Како ПВО и војска да реагује у ситуацијама када страни војни авион (за којег се не зна који је тип ) наруши ваздушни простор друге државе и притом лети ниско? Сигурно не благонаколно и мирољубиво и заиста је несхватљиво чему оволика турска галама када би сигурно и они исто поступили да им је био нарушен ваздушни простор. У ери тероризма, разних екстремних покрета и дјеловања ни сам цивилни авион не би био безбједан када би којим случајем нарушио туђи „ваздух“, а камоли војни односно „извиђачки“.

„Здраворазумска политика“ коју потенцира премијер Ердоган је само демагошка фраза којом он жели да кризу претвори у трајну нестабилност овог региона, посебно због држава и народа које подржавају Иран. Да ли је здраворазумска политика да због обарања вашег авиона који јесте направио проблем, ви оптужујете сусједа како је он пријетња по мир и стабилност региона? И опет то да се не схвати као очигледан диктат из врхушке НАТО-а који је Турској издиктирао шта треба да каже у вези Сирије?

Политичко руководство Турске требало би да буде потпуно свјесно да уколико се на власт у Сирији не доведу марионете по жељи запада да ће имати јако ниске односе са првим блискоисточним сусједом јер ће постконфликтни период пробудити свијест сиријског народа о пријатељима и непријатељима. Исламски народи нису глупи народи, а они који их потцјењују ће видјети њихову реакцију послије извјесног времена.

С друге стране, као шлаг на торту иде протестна нота Турске према СБ УН у виду следећег текста: „непријатељски чин сиријских власти против националне безбједности Турске”. Каква је то национална безбједност изван државних граница? То је исто као када би терористи у знак освете побили 20 турских војника који се налазе на мисији у другој држави, а Турска се УН обраћа са угроженошћу националне безбједности.

Очигледан је приступ и жеља да се Асад скине са власти, да се званичном Дамску „залијепе уста“, да Сирија постане нова модерна колонија западних империјалиста и да се додатно унесе раздор и нестабилност на Блиском истоку. Све то зарад приближавања иранским границама тј. својеврсној територијалној окупацији Ирана и припрема за војну инвазију.
 

Извор: Фронтал.СРБ 

Ovo je Stokton najbjedniji grad u Americi

Ugledni magazin „Forbs" već godinama na prvo mesto neslavne liste najgorih gradova za život stavlja Stokton. Ekonomska kriza je od ovog lepog i ušuškanog grada u srcu Kalifornije napravila meku kriminala


Ima oko 290.000 stanovnika. Nalazi se u samom centru Doline snova, 144 kilometra istočno od San Franciska, u Kaliforniji, američkoj saveznoj državi koju mnogi nazivaju najlepšim parčetom naše planete. Ima i prelepu luku, i široke bulevare, i - potpuno je bankrotirao. Dobro došli u Stokton, najbedniji grad u Americi, kako ga već godinama naziva ugledni magazin „Forbs" i koji je prošle nedelje i zvanično proglasio bankrot i time postao najveći američki grad u poslednjih nekoliko decenija koji je to učinio.


Eto, vidiš ti to, u Americi i gradovi mogu da bankrotiraju. Baš kao da su preduzeća.

Gradonačelnica En Džonston kazala je da je to bila „najteža odluka u njenom životu", ali i da je proglašenje bankrota bilo neophodno kako bi započeo mukotrpni proces oporavka od šoka koji je grad pogodio kada se iz temelja zatreslo američko tržište nekretnina.
Šta konkretno znači proglašenje bankrota za opštinu koja je godišnje imala rupu sa minusem od prosečno 26 miliona dolara? Blagu mogućnost, kažu stručnjaci, da se neki poverioci ostave na čekanju, dok se iz budžeta plaćaju isključivo policija i vatrogasci.
Ali samo blagu.


Kad kriza udari

A Stokton je bio, u neku ruku, oličenje američkog sna. Smešten u samom srcu Kalifornije, bio je Meka za sve one koji su imali novca i želeli da ga potroše. Jer ko ne bi kupio posed u mirnom, ali lepom gradiću, koji je za svega nekoliko godina sagradio novu marinu, sportske terene, a zaposlenima u gradskoj upravi nudio nepristojno velike penzije i povoljno zdravstveno osiguranje.
Potom je, za svega tri godine, sve počelo da se ruši. Zvaničnici su shvatili da u guberu nedostaje 90 miliona dolara, pa su otpustili četvrtinu policajaca, trećinu vatrogasaca i 40 odsto svih drugih zaposlenih u gradskoj kući. Onim preostalim smanjene su plate.

Sve to za rezultat je imalo neviđeni porast nezaposlenosti i, konsekvento, kriminala, koji je sada na samom vrhu u Sjedinjenim Američkim Državama. Više od 15 odsto žitelja Stoktona je nezaposleno - dvostruko više od nacionalnog proseka - a oni koji imaju primanja praktično i nemaju gde da ih potroše: svuda su znaci „Out of business". Čak je i planirana nova zgrada gradske uprave oduzeta od vlasti i postala vlasništvo banke koja je dala kredit.
Majk Bruking (50), rođen u Stoktonu i bivši vlasnik jednog kafića, za sve krivi upravo gradske zvaničnike. Tvrdi da su plaćali nerealno velike penzije, ali i zdravstveno osiguranje.
- Uplaćivali su zdravstveno osiguranje čak i onim zaposlenima koji su radili i samo jedan mesec, i to godinama pošto bi ovi našli novi posao. I ne samo njima, već i njihovim porodicama - žali se on. - To nigde na svetu nema. I onda smo dobili ovo: na ulicama gotovo i da nema policajaca, a kriminal je naprosto „podivljao". Posla nema nigde.


Sve je otišlo u Meksiko

Nešto niže niz ulicu od kafića gospodina Brukinga je radnja za suvenire i ostale drangulije „Gusto gifts". Najviše novca zgrtali su od izrade fotografija za pasoše, ali sada su zatvoreni. Džordž Estrada, 35-godišnji kompjuterski programer koji je honorarno radio u ovoj prodavnici, kaže da je za sve odgovorna banka Vels fargo, koja je prvo preuzela nekoliko podzemnih garaža koje je izgradio grad, da bi potom, zbog naplate dugovanja, preuzela i novu zgradu gradske kuće.
- Nemoguće je naći posao, čak i ako ste obrazovani i vredni - govori Džordž Estrada. - Svi bi da pobegnu odavde. Ljudi traže poslove u San Francisku ili Sakramentu. Ovde je sve pošlo po zlu.
Da stvar bude još fascinantnija - ili još gora, pre će biti - Stokton leži u samom srcu jednog od najuspešnijih poljoprivrednih regiona čitave Severne Amerike. Podignut je na kanalu koji je plovan sve do obližnje reke San Hoakin, gde se bogatstva kalifornijskih polja utovaruju u brodove. Grad je oduvek zavisio od poljoprivrede, ali ljudi poput gospodina Estrade i drugih mladih obrazovanih ljudi jednostavno ne žele da se bave teškim fizičkim radom poput branja trešanja, badema ili mandarina na jakom kalifornijskom suncu. Čak su i fabrike za preradu nestale - sve to je ili potpuno automatizovano ili se nalazi daleko od Stoktona.
Uskoro u grad stiže i tržni centar „Volmart", ali pitanje je da li će iko želeti da radi tamo, u uslovima koji su daleko od povoljnih.


- Nama je možda i lakše. Možemo da otputujemo u obližnje gradove, možemo da se borimo za neko novo radno mesto. Ali stariji članovi moje porodice jednostavno ne mogu nigde. A ni ovde više ne mogu.
Najteži deo je ipak pogoršana bezbednost. Jednostavno, kažu meštani, nikada ne možete ni da pretpostavite kada će se nešto loše desiti. To ne taji ni policija.


Penzioneri na udaru

- Kriminala je sve više i sve je nasilniji - kaže Džo Silva, koji već punih 16 godina zadužuje značku i pištolj u policijskoj stanici u Stoktonu. Prošle godine bilo je 58 ubistava, a za prvih pet meseci ove 31. Siguran sam da ćemo oboriti taj neslavni rekor.
Najveći krivac za porast kriminala jesu ekonomske brige koje more Stokton. Pre samo četiri godine u gradskom budžetu je bilo dovoljno novca za 441 policajca. Sada ih ima 317, ali plate nisu toliko redovne, pa mnogi gledaju kako da okače šapku o klin.
Frenk Džon Koli, koji je ceo život proveo u Stoktonu, priseća se lepe strane života.
- Nekada je bilo divno živeti ovde. Bilo je mnogo prodavnica i malih biznisa. Sada su tu samo zatvorene radnje. Grad kao je u nekoj kutiji iz koje nema izlaza. Osim bankrota. Ali kako može da bude bolje ako isti ljudi koji su nas doveli do čabra sada govore da mogu da nas izvuku iz njega - pita se on.

Info

- Stokton se prostire na 167.708 kvadratnih kilometara
- Prema poslednjem popisu, ima 291.707 stanovnika, po čemu je 65. grad u SAD
- U doba „zlatne groznice" Stokton je bio treći po veličini grad u Kaliforniji
- Osnovao ga je Čarls Marija Veber, nemački imigrant koji je u blizini otvorio rudnik zlata
- Prosečna godišnja temperatura je 23 stepena Celzijusa, a kiša pada svega pedesetak dana godišnje
- U Stoktonu su snimani delovi filma „Otimači izgubljenog kovčega", prvog filma u serijalu „Indijana Džons"

Odoše i policajci

Koli je odlučio da ode iz grada.
- Kriminal je ovde užasan. I potpuno je bez kontrole. Recimo, ja živim u lepom kraju, koji je nekada bio pravi porodični, ali sinoć sam čuo neke pucnjeve. Policija nije ni došla, a njihovi oficiri shvataju da mogu da zarade mnogo bolji novac negde drugde i napuštaju službu. Srce mi se cepa, a krv mi vri kada ujutru uzmem novine i pročitam naslove. Penzionere tuku i pljačkaju gotovo svakodnevno. Moja deca su odrasla ovde, ali im više ne dozvoljavam da me posećuju. Umesto toga, ja idem kod njih. Eto, toliko je loše. Mnogo nam je važnija zaštita nego neka priča o bankrotu.
Ima li svetla na kraju kalifornijskog tunela? Teško. Za svega nekoliko godina Stokton je od grada koji nije bio ni na kakvoj lošoj listi postao čuvar vrha neslavne tabele magazina „Forbs", koji rangira američke gradove po bedi. Sve su prilike da će se ove godine samo povećati jaz između Stoktona i drugog grada na listi.


Press.rs

William Alexander Morgen - (Engleska verzija)

William Alexander Morgan (April 19, 1928 – March 11, 1961) was a United States citizen who fought in the Cuban Revolution. He was one of about two dozen U.S. citizen to fight with Castro's forces and one of only two foreign nationals to hold the rank of Comandante in the revolutionary forces

Morgan was born in Cleveland, Ohio, to Alexander Morgan and German American Elira Morgan (née Ruderth).^[2] He spent his youth in Toledo, where he was often in trouble with the law.^[3] He joined the Army after World War II and married to Darlene Edgerton in 1947. The marriage was annulled after a year and a half. He was stationed in Japan, where he fathered a son with a German-Japanese hostess named Setsuko Takeda.

He was court-martialed in 1948.^[2]

He is said to have been skilled with firearms and was rumored to have been a Central Intelligence Agency operative, though there are no public records or witness interviews to support the claim.^[3]

On May 11, 1954 Morgan married Ellen Theresa May Bethel in Miami. They had two children, Anne Marie (1956) and William A. Morgan, Jr. (1957).^[2][4]

[edit]Cuban Revolution

Morgan went to Cuba in 1957.^[2] He opposed the Batista dictatorship and led a guerrilla force of the Second National Front of the Escambray^[2] that operated against Batista's soldiers in the Escambray Mountains in central Cuba.^[3]

In 1958, he wrote a statement to explain his participation in Castro's revolutoin, "Why I Am Here". It said in part:^[4]

I am here because I believe that the most important thing for free men to do is to protect the freedom of others. I am here so that me son, when he is grown, will not have to fight or die in a land not his own, because one man or group of men try to take his liberty from him. I am here because I believe that free men should take up arms and stand together and fight and destroy the groups and forces that want to take the rights of people away.

In December 1958, Che Guevara joined forces with Morgan's group and the Revolutionary Directorate guerrillas of the Escambray mountains. Together they captured the city of Santa Clara on 31 December. Twelve hours later, Batista fled Cuba. Morgan and his men occupied the city of Cienfuegos on January 1-2, 1959.^[5]

In January 1959, he told a reporter that "all I'm interested in is settling down to a nice peaceful existence" but worried how U.S. authorities would respond to his military activities in Cuba. In March 1959, officials of the U.S. embassy in Havana warned Americans that participation in foreign military service could jeopardize their citizenship.^[4]

In August 1959, Morgan helped to foil a coup attempts orchestrated by opponents of the revolution in Trujillos's Dominican Republic by pretending to cooperate and then betraying the plot to Fidel Castro.^[4][6]

In September 1959, when most of the two dozen U.S. citizens who had fought with Castro's forces had returned to the U.S., the U.S. State Department revoked his citizenship, a move Morgan promised to contest.^[7]

It is sometimes claimed that Morgan orchestrated the March 1960 explosion of the French arms ship La Coubre,^[8] but there is no evidence to support this.

[edit]Post-revolution and death

Morgan married a Cuban, Olga Maria Rodriguez Farinas, who was also a revolutionary and together they had two daughters.^[3]

Throughout the struggle against Batista, Morgan was vocal about Castro's anti-communist beliefs. When asked during interviews about Castro's political beliefs and where the new Cuban government was leaning, he remained firm in his belief that Castro was not a communist and that Cuba would become capitalist parliamentary democracy.

As Castro began to reveal his socialist leanings, Morgan became distressed, as did other members of the SFNE (Segundo Frente Nacional de Escambray), who believed in a democratic and capitalist Cuba.

Morgan was arrested in October 1960 and charged with plotting to join and lead the counter-revolutionaries who were active in the Escambrays.

Morgan was shot to death by a firing squad on March 11, 1961. He was 32 years old. Two months later, on 1 May 1961, Castro declared Cuba a socialist nation.^[9]

His wife was tried with him in absentia. She was found guilty of co-conspiracy and sentenced to 30 years in prison.^[3] She was released after 12 years. She left for the United States during the Mariel boatlift. In a series of interviews with the Toledo Blade in 2002, she admitted that she and her husband had begun running guns to anti-Castro guerrillas because he was disenchanted by Castro's pro-Soviet leanings. She also said she wanted Morgan's U.S. citizenship restored and his remains returned to the United States for reburial.^[3] The newspaper stories prompted two Democratic members of the United States House of Representatives, Charlie Rangel and Marcy Kaptur, to travel to Cuba in April 2002 to meet Fidel Castro and ask him to return Morgan's body and Castro agreed.^[3]

In April 2007, the US State Department declared that Morgan's US citizenship was effectively restored, nearly 50 years after the government stripped him of his rights in 1959 for serving in a foreign country's military.