Учешће на конференцији Савјета Европе у ПС БиХ

У организацији Парламентарне скупштине Савјета Европе, а у сарадњи са Парламентом БиХ одржана је конференција (15. децембра) под називом "Борба против нетолеранције и дискриминације кроз супротстављање говору мржње".

На семинару су учествовали представници законодавне и извршне власти БиХ: Саша Магазиновић, Шефик Џаферовић, Лазар Продановић (парламентарци), Семиха Боровац (министрица за људска права и избјеглице у Савјету министара БиХ), представници Савјета Европе из БиХ и Стразбура, кантони, цивилни сектор и алумни политичке школе Савјета Европе.

Стефан Драгичевић, као члан алумни политичке школе Савјета Европе у БиХ, у свом говору је истакао да се у другој деценији 21. вијека морамо окренути заједничком развоју и одређивању приоритета како би се дефинисао општи интерес свих.

ДИСКУСИЈА

Кроз ову конференцију највише пажње давало се причи о помирењу и превенцији онлајн говора мржње. Сви приказани подаци су нам дати, али да ли ми данас требамо да причамо о помирењу или о суживоту? Сматрам логичним да се послије 1995. године интензивно, унапријед 5-8 година, причало о помирењу али ми данас 21 годину послије Дејтонског мировног споразума и краја рата, не можемо да причамо о помирењу већ о суживоту који треба да нам да могућност да заједничким снагама дефинишемо приоритете за општи интерес свих. Пуно је времена прошло да би смо ми враћали "филм уназад" (свјесни свих отворених националних рана) и да би смо говорили "шта је могло бити другачије", вријеме је да окренемо нови лист у коме акценат морамо да ставимо на развој и привредни раст како би створили перспективу новим генерацијама које долазе.

Даље, овдје су поједини из цивилног сектора износили податке и причали о превенцији онлајн говора мржње. Слажем се да је битно вршити превенцију на сваки могући начин како би ми постали истинско демократско друштво, али да ли смо свјесни која старосна структура становништва највише гласа на изборима у овој земљи? Често имам утисак да то заборављамо када се бавимо одређеним подацима. Дакле, то нису млади већ људи средње доби и пензионери. Колико би се требали бавити превенцијом говора мржње на интернету, толико би требали бити посвећени и промјени свјести код народа те им понудити какву-такву перспективу јер они бирају представике по скупштинама, а не да јавни простор буде "затрован" разним порукама које су у најмању руку недоличне.

И да ме нико погрешно не схвати, послије сваког већег парастоса, сахрана и џеназа те послије сваког хапшења осумњичених за ратне злочине, овдје се повећавају националне тензије. А ко шаље такве поруке? Политичари, наравно, ко други. И због тога, сваке године долази до повећавања политичких тензија које праве трајну штету грађанима у читавој земљи. Због тога, акценат треба ставити на законско дефинисање и санкционисање јавног говора мржње.

Дискриминација - код нас нема бољег примјера од међународне пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци и избора чланова Предсједништва БиХ. Толике године политички представници не могу овдје да нађу рјешење за ову пресуду јер се политизира на све могуће начине. У неколико својих јавних текстова те у  интерним разговорима са појединим политичарима дао сам приједлог за рјешавање овог питања, али без стварног ефекта. Зато, и вама овдје јавно кажем свој приједлог: Један члан (без навођења националности) се директно бира на изборима у Републици Српској, а два члана Предсједништва из Федерације БиХ се бирају индиректно преко Представничког дома Парламента БиХ гласовима посланика који долазе из овог ентитета. На овај начин даје се могућност избора односно предлагања било кога за чланове Предсједништва, демократски те би се на тај начин испоштовала пресуда из Стразбура. 

Хвала на пажњи.

(крај)

Рок трајања ОХР-а

Пошто је БиХ добила упитник ЕК на који има рок да одговори у року од шест мјесеци, постављају се два веома важна питања - судбина ОХР-а и имплементација пресуде Сејдић-Финци.

Пише: Стефан Драгичевић 

Будући да сам у једном од прошлих текстова писао о поновном враћању "на политички дневни ред пресуду у случају Сејдић-Финци" овај пут образлажем своје мишљење око будућности ОХР-а.

Дубоко сам увјерен да земља која има намјеру да постане чланица ЕУ не може да буде протекторат држава. У ЕУ по темељним правима, слободама и декларацијама могу да  уђу само оне државе које у потпуности имају суверену власт. Нажалост, БиХ у садашњем политичко-друштвеном оквиру јесте класични протекторат гдје ПИК односно Савјет за имплементацију мира, састављен од амбасадора, пише и усваја извјештаје, а које проводи и афирмише канцеларија ОХР-а. 

У којој то држави на свијету амбасадори доносе одлуке и иступају у јавност, а гдје је ријеч о унутрашњим политичким процесима? У којој то држави постоји високи представник (странац) који нема никаква политичка ограничења (бонска овлашћења) нити одговорност и који подноси извјештаје Савјету безбједности УН? У којој то држави у Уставном суду постоје судије из других држава?

Одговори на ова три питања, суштински обликују БиХ као класичну земљу протекторат која таква каква јесте (са Републиком Српском, Федерацијом, кантонима и дистриктом) нема искључиву суверену власт него се, око кључних политичких питања, питају стране дипломате и међународне институције инсталиране овдје прије 21 годину. Не треба копати превише по прошлости, довољно је само погледати период владавине Педија Ешдауна па да се схвати бесмисленост политике у БиХ гдје не вриједе ни закони ни устави (БиХ, Републике Српске и Федерације). Само у једном дану Ешдаун је смјенио 60 демократски изабраних представника у извршним и законодавним органима Републике Српске 2004. године; за оне који су му политички били неподобни - забрањивао им политички ангажман и блокирао сву имовину; одузимао пасоше и личне карте; наметао одлуке и законе; преносио надлежности... 

И када имате такво једно искуство поставља се питање, гдје су ту институције и владавина права? То је било класично политичко насиље које је оставило дубоке посљедице данас. Његови насљедници на мјесту високог представника Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак и Валентин Инцко нису били толико радикални али само њихово дјеловање и постојање уливало је политичку неизвјесност постојања БиХ. Из свих тих разлога изворни Дејтон је претрпио огромне измјене и различита тумачења.

Дакле, потребно је створити наду и перспективу, комуницирати и договарати а не самовољно радити. Амбасадор Русије Петар Иванцов јуче изјави како се један дио ПИК-а залаже за затварање ОХР-а и да су неке земље из ЕУ. Мислим да би домаћа јавност хтјела да чује које су то земље ЕУ па да се зна "кога имати за саговорника". Због будућности, треба управо радити са онима који имају слуха, разумјевања и који предност дају договору, а не са страним факторима који својим дјеловањем наносе ненадокнадиву штету својом самовољом.

Постојање ОХР-а и ПИК-а данас за мене лично није проблем ако ће се они на неки начин трансформисати у дипломатске институције који комуникацијом и договором помажу БиХ. Међутим, у овом формату, у којем они имају бонска овлашћења и који се третирају као врховни тумачи Дејтонског мировног споразума, њихово постојање је бесмислено. Ако једна земља тежи ка добијању статуса кандидата за чланство у ЕУ онда је јасно да се она мора (прије или касније) рјешити "страних тутора" да би могла напредовати самостално.

Многи кажу да је вријеме кажњавања у бх политици прошло. Привремено јесте, али ко гарантује да се некада поново неће појавити нови Ешдаун? Ко уопште може гарантовати да ће се на упитник из Европске комисије одговорити на вријеме и да ће сви актери у механизму координације бити кооперативни? 

Декларативно и реторички сви су јаки, али дијела су та која остају, која се памте и која се записују у историју.

(крај)

ЕУ и Турска у размјени политичких удараца

Први (ЕУ) би хтјели да се по сваку цијену отарасе мигрантског таласа који долазе на европско тло са Блиског истока, а други (Турска) би да постану пуноправни члан ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Они могу да размјењују политичке ударце сваки дан као што раде, али мислим да су дугорочно "наслољени" једни на друге. Када се погледа суштински однос ЕУ и Турске видјеће се да је ЕУ потребна Турска како би онемогућила долазак миграната на грчка острва, а с друге стране се очекује, наравно, одређене повластице у виду новца, безвизног режима и чланства. Дакле, Турска је последња "линија одбране" Европе од избјеглица са Блиског истока и баш из тог разлога најновија политичка препуцавања Анкаре и Брисела ми изгледају као "политичко пуцање у празно".

Европски парламент својом резолуцијом гдје се тражи замрзавање преговора са Турском о чланству у ЕУ, а који има савјетодавну форму, изгледа ми као "љутња старијег брата зато што је млађи нешто урадио без његовог знања". Слажем се, људска права у коју се куне модерна Европа а на којима почива ЕУ требају и морају да се поштују ако се жели чланство, али ко је ЕУ да се бави унутрашњим питањима једне независне државе? Је ли Турска жели поново да уведе смртну казну због опште познатих јулских дешавања око покушаја војног пуча? Нека је уведе, али тек када то добије снагу закона онда ЕУ треба да забрани сваку даљу причу око интеграција Турске, а не да реагује на спекулације као што то чини Јункер. 

2005. године од када односи ЕУ и Турске "тапкају у мјесту" није било у питању увођење смртне казне, па што тада неко из Европске комисије или Европског парламента није рекао у чему је проблем? Суштински, свако зна у чему је проблем али се европски званичници боје да то кажу јавности јер их је страх реакција муслиманских заједница унутар својих држава. Када би ЕУ јасно рекла Турској "да је не жели у својој унији" поставља се питање одкуд онда Анкари 1999. године статус кандидата? Политички представници ЕУ, садашњи и бивши, толико су направили политичког циркуса око прикључења Турске да је то за рубрику вјеровали или не, те зато не знају шта сада да раде.

Често се од Брисела може чути да је Реџеп Тајип Ердоган диктатор који хоће да уведе предсједнички систем, а при томе нису дали ниједан доказ који иде томе у прилог. Како може неко бити диктатор када је он легитимно изабран на изборима вољом народа? Како може да неко буде диктатор када у земљи постоји и Влада и Парламент који функционишу у пуном капацитету са позицијом и опозицијом? То што је Ердоган чврст и непоколебљив је његова политичка позиција (може му се) јер му је народ дао огромно повјерење како би га заступао.

Друго, многи заборављају да је Турска чланица НАТО-а и да има улогу "регионалног полицајца" који је у сваком тренутку на располагању запада. То се може најбоље видјети на примјеру Сирије, а прије ње Египта, Израела односно Палестине. Према томе, западу је потребна јака Турска и њена лојалност јер без ње тешко би "управљао хаосом" који годинама и деценијама уназад кључа на Блиском истоку. Ту је свакако и геополитичка позиција Турске која је буквално "на раскрсници" Европе и Азије. 

Убјеђен сам да када би којим случајем Турска "отворила границу" према Европи за мигранте, да би Европска комисија молила на кољенима Ердогана да је затвори без икаквих услова и ултиматума. Но, мислим да би тек тада све било касно јер Ердоган влада чврстом руком те када једном нешто одлучи тако ће и бити. Не треба превише гледати у историју, потребно је само видјети по каквим казаматима су пучисти и побуњеници из државних структура (црне овце у народу) који су у јулу ове године покушали силом да преузму власт.

Као што рекох, сматрам да ЕУ не може без Турске нити Турска може без ЕУ. Из тог разлога питање је дана када ће се односи довести у ред и када ће се у јавности Јункер и Ердоган уз чврст стисак руке смјешкати и изгледати као да су искрени партнери дужи низ година.

 (крај)

Доналд Трамп и први политички потез

Многи свјетски званичници су остали затечени и разочарани избором Доналда Трампа за новог предсједника САД иако врло добро знају да је предсједник више симболична функција у Америци чије стварне политичке потезе повлачи Стејт Департмент, службе безбједности и Пентагон. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Слушајући предсједника Европске комисије и Европског савјета Жан Клод Јункера и Доналда Туска стиче се утисак као да се Европа плаши Трампове политике и његових будућих потеза. Њих двојица, сигуран сам, дубоко у себи имају размишљања слична као Трамп по питању миграната, граница, царине, тржишта и потекционистичке политике државе, оружја, забране абортуса и другог али једноставно су се "стопили" у глобалистичке оквире које запад диктира годинама и деценијама уназад. Када би хтјели да се извуку из те приче били би окарактерисани као одпадници новог свјетског поретка.

Оно што је реалност то је да је Трамп изабран за предсједника САД (45. по реду) легитимно на изборима, свиђало се то некоме или не. Његовим избором пресјечена је осмогодишња владавина демократа Бијелом кућом и потврђено да је народ у Америци, с једне стране уплашен свјетским кризама и ратовима које је САД покренула, а с друге стране, жељан је искрености у политици и бескомпромисне борбе против чиновничког јавашлука и растрошности.

Колики год јаз био између демократа и републиканаца сигуран сам да ће се они и у Сенату и у Конгресу лако договорити за оно што сматрају да је амерички национални интерес. Ако примјера ради, безбједносне службе у САД (ФБИ и ЦИА) процјене да Мексико угрожава САД сталним илегалним мигрантима на граници и трговцима дрогом, они ће подићи зид и бодљикаву жицу. То није ништа друго него остварење предизборног обећања Доналда Трампа који се у кампањи тако страствено залагао за то. Трамп јесте десничар али је исто тако чињеница да ће држава кад-тад морати примјенити неку конзервативну мјеру како би заштитила своју безбједност. Најбољи примјер тога је Мађарска, Виктор Орбан и градња ограде на граници према Србији због миграната са Блиског истока.

Може причати шта год ко хоће, али државом се не може владати без чврсте руке. Ако имаш власт подразумјева се да имаш моћ и народ иза себе, те да би нешто остварио мораш да будеш лидер. То ће бити Трамп у наредне четири године као што је то већ одавно Путин у Русији или Ердоган у Турској. Слажем се, владавина права и правна држава мора да буде присутна али политика је та коју народ бира и она проводи развој или стагнацију државе. Политика поставља и именује функционере у име власти. Политика је та која се пита о спољнополитичким приоритетима. И политика је та која одлучује у име народа.

Позитивно је то што већина свјетске јавности "спушта лопту" према Трампу послије избора и покушава јавности да објасни "да треба сачекати први Трампов политички потез", па тек онда да се суди о њему је ли он политичка нада или илузија већине Американаца. Чак шта више, први међу демократама, Барак Обама и Хилари Клинтон, су честитали и пружили руку Трампу како би био извршен миран пренос власти. Дакле, ко смо ми, који смо удаљени хиљадама километара и који нисмо држављани САД да судимо о томе да ли је Трамп добро или лоше рјешење? Амерички бирачи су рекли своје, Обама и Клинтон су пружили руку сарадње, и зато око "задовољства или незадовољства" избором Трампа, треба ставити тачку.

Такође, европски ултра десничари попут Марин ле Пен или Герта Вилдерса који "трљају руке" избором Доналда Трампа би требали мало да стану на лопту од превеликог узбуђења. Опште позната је чињеница да америчку спољну политику воде искључиво Стејт Департмент и Пентагон, а да је предсједник буквално играч који само одобрава њихове активности. То смо видјели на примјеру Барака Обаме, који није први "истрчао" у борби против Гадафија (Либија), Мубарака (Египат) или Башара ел Асада (Сирија) већ Пентагон и НАТО. Они су ти који су повели ваздушне ударе против легитимних власти које су тада имале подршку народа и они су ти који су "чистили пут" побуњеницима односно ДАЕШ-у да јуришају на институције. Исход Арапског прољећа знамо, осим Сирије која се данас као држава може поистовјетити са Стаљинградом у току Другог свјетског рата или Чернобилом послије нуклеарне катастрофе.

Управо у Сирији сматрам да ће Доналд Трамп да повуче први озбиљнији политички потез, јер не треба заборавити његове предизборне говоре када је говорио "да треба сарађивати са Москвом како би тероризам био побјеђен и истријебљен из човјечанства". То у преводу значи да би он са Путином могао да се договори да очисти ДАЕШ и Исламску државу, али опет се поставља питање "колико ће он бити самосталан у свом одлучивању, баш из разлога што се зна ко највећим дијелом стоји иза Исламске државе".

"Make America great again" - слоган је којим је Трамп побједио на предсједничким изборима. Уколико као предсједник буде самостално доносио одлуке и проводио предизборна обећања која значе повратак традиционализму и конзервативном гледању на свијет, учиниће САД поново великом, у супротном, ако падне под утицај "моћних институција" попут Пентагона и Стејт Департмента учиниће да САД додатно ослаби и дефинитивно изгуби спољнополитичку позицију број један коју је имала највећим дијелом 20. и почетком 21. вијека.

(крај)

Плави дизел и ММФ

Политичка борба око увођења "плавог дизела" пољопривредним произвођачима у читавој БиХ те добијање нове транше ММФ-а за подршку ентитетским буџетима, само је потврда настанка још једног политичког сукоба на релацији Савјет министара - Влада Републике Српске. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Но и поред читаве политичке прашине која се подигла због могућег усвајања закона о акцизама на нивоу БиХ гдје се тачно дефинише позиција плавог дизела, имам осјећај да је и ово само представа за јавност како би једни на друге бацали "дрвље и камење", а на крају ће се све завршити као и са механизмом координације или својевременој адаптацији ССП-а. У земљи у каквој живимо политички сукоби су свакодневница и неминовност, али бар је добро то да политичари "мало" причају о свакодневном животу, економији, пољопривреди и ономе од чега се живи, а не стално о прошлости, рату и страдањима што подиже националне тензије.

Да ли је плави дизел неопходан? Јесте, јер се на све начине мора олакшати пољопривредним произвођачима рад и квалитетан подстицај како би људи живјели и зарађивали на основу продаје онога што су произвели. Да ли је неопходна нова транша кредита ММФ-а? Нажалост јесте, јер овакав админинстративни систем какав има БиХ (заједнички органи, ентитетски ниво, кантони, општине, дистрикт) је толико гломазан и тром да њега једноставно привреда и оно што зовемо реални сектор, не може издржавати. Када на све то додамо "хроничне админинстративне болеснике" као што су ПИО/МИО и ентитетски фондови здравства онда сви треба да буду свјесни "колико је сати". Дугорочно опстанак ентитетских фондова зависи од кредитних инфузија јер давно је утврђено да у овој земљи има више пензионера него радника.

Оно што је проблем то је што политичке елите не знају за "црвене линије" када су у питању кредитна задужења и под којим условима се задужују. Често имам осјећај, да када ММФ одобри траншу кредита да властодржци осјећају невјероватно олакшање или што би се рекло "коначно можемо одахнути, биће плате и пензије у наредна четири мјесеца"... а шта послије? Нови кредит? И тако у круг. Дакле, овдје мора да се схвати да кредит није бесповратно средство већ да је то дуг који се мора вратити уз камату. То што ће привремено бити добро, не значи да у будућности будуће генерације неће осјећати посљедице оволиких задужења.

Из свих тих разлога сматрам да је политички сукоб у настајању потпуно непотребан те да и Савјет министара и Влада Републике Српске раде свој посао за шта сносе одговорност народу и парламенту. Опструкције и напади једних на друге не могу донијети никакве ефекте, осим оне стандардне примитивне приче како би се утврдило "ко је већи Србин".

Прва помисао када споменете у географском смислу БиХ јесте да је она богата природним богатством и да је то идеална земља за развој пољопривреде. Шта је наш проблем око пољопривреде? Проблем је неискориштеност капацитета, немогућност давања квалитетног подстицаја пољопривредним произвођачима, непостојање привредних субјеката који би вршили сигурни откуп, немогућност извоза и проблем одласка омладине из руралних мјеста којима се обављање неке пољопривредне дјелатности не исплати. Из свих тих разлога неопходно је подстаћи пољопривреду, а увођење "плавог дизела" је само једна у низу мјера које треба провести.

Зашто се плави дизел рјешава на нивоу Савјета министара? Зато што је надлежност за прикупљање средстава од акциза у рукама Управе за индиректно опорезивање (УИО - надлежност заједничких органа) и због тога што ће један дио од акциза ићи на поврат за плави дизел. Иницијатор да се плави дизел нађе у новом закону о акцизама је СДС и зато сматрам да је потпуно оправдано инсистирање ове партије да, у преведном значењу, институције и агенције на свим нивоима власти буду сервис грађанима који их суштински и издржавају. Да ли ће бити више или мање средстава у буџету због увођења плавог дизела, по мени, потпуно је небитно, јер власт мора да ради у служби грађана, у овом случају пољопривредних произвођача.

Да смо нормална земља, увјерен сам, да би пољопривреда била итекако исплатива дјелатност  и да би се власт поносила пољопривредним произвођачима. Докле год политика буде давала задњу ријеч у пољопривреди дотле ће наши домаћини, сви вриједни и поштени сељаци пропадати.

(крај)

Сејдић-Финци поново куцају на врата БиХ

Провођење пресуде у случају Сејдић-Финци након извјесног времена полако поново долази на дневни ред босанскохерцеговачке политичке јавности, а као главни разлог је тај што би до краја 2017. године БиХ требала да добије статус кандидата за чланство у ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић 

Толико година неуспјешних и пропалих преговора око провођења случаја Сејдић-Финци и измјена Устава БиХ по питању избора чланова Предсједништва је иза нас, тако да је заиста незахвално било шта прогнозирати по питању ове судске пресуде из Стразбура. Сигурно је то да је Европска комисија на почетку нове власти на нивоу заједничких органа БиХ „прогледала кроз прсте“ политичарима и промјенила редослијед приоритета како земља не би остала у перманентном политичком сукобу и блокади. Ко интензивно прати домаћа политичка дешавања зна да је 2014. године усвојена британско-њемачка иницијатива за БиХ чији фокус дјеловања је био на економским и социјалним реформама на свим нивоима (тада је практично одмрзнут европски пут), потом усвајање реформске агенде, ступање на снагу ССП, подношење апликације за чланство и њено прихватање. Сада су на реду упитници, а једно од кључних питања биће поштивање људских и мањинских права што је директно везано за Сејдић-Финција који није проведен. 

Да ли остаје систем да се бира један члан Предсједништва из Републике Српске (директно на изборима) и два из Федерације (директно на изборима или индиректно кроз Представнички дом Парламента БиХ) остаје да се види, али је чињеница да политички представници три конститутивна народа ни за милиметар нису одступили од својих ранијих ставова по овом питању. Република Српска остала је јединствена при ставу да се Устав БиХ измјени у дјелу избора чланова Предсједништва БиХ гдје би умјесто избора Србина, Бошњака и Хрвата се бирала три члана предсједништва без навођења националне припадности како би се омогућило и националним мањинама да се кандидују. Сам чин кандидовања не значи да ће он бити и изабран од стране народа, али је веома важно да се у политичко-правном процесу рјеши пресуда у случају Сејдић-Финци који оптерећује односе у БиХ годинама уназад. 

Република Српска по овом питању може да буде релаксирана јер поред чињенице што постоји консензус свих српских политичких странака, зна се ко је већински народ и баш због те чињенице зна се, са измјенама Устава БиХ или не, да ће Србин бити дефинитивно изабран за члана Предсједништва БиХ.

Федерација БиХ по питању Сејдић-Финци је велики проблем и ту често долази до политичких препуцавања бошњачких и хрватских политичара. Зна се да су Бошњаци као народ у Федерацији већински и да није уопште упитан избор њиховог човјека у Предсједништво БиХ, али проблем настаје онда када се доведе у питање конститутивност хрватског народа. Сви знамо за случај Жељка Комшића, начина на који је он својевремено биран за хрватског члана Предсједништва и чијим гласовима је на ту позицију дошао. У страху да се "случај Комшић" не би опет поновио Хрватима, често се дешава да се Сејдић-Финци претвара у класично рјешавање хрватског питања али опет не без разлога. 

Ако су Хрвати конститутиван народ у БиХ по уставу, а јесу, зашто онда они требају да буду у неравноправном положају у односу на Србе и Бошњаке по питању избора чланова Предсједништва БиХ? Одговор на ово питање какав год он био управо показује колико је БиХ компликована земља јер већина држава у свијету је уређена по грађанском моделу односно "један човјек - један глас", а БиХ то није нити може да буде.

Због евидентног проблема којег хрватски народ у БиХ има због пресуде у случају Сејдић-Финци, ја видим и лично предлажем једине двије могућности како би се тај проблем отклонио:

1. Да се СДА и ХДЗ односно Изетбеговић и Човић као лидери најјаче бошњачке односно хрватске странке договоре да се избор два члана Предсједништва са територије Федерације БиХ врши ИНДИРЕКТНО односно да се та два члана изаберу гласовима бошњачких и хрватских посланика у Представничком дому Парламента БиХ. На овај начин не дискриминишу се мањине, јер ко брани било ком посланику да предложи неког Јевреја, Рома, Албанца... за члана Предсједништва БиХ? 

2. Да се на дан избора формирају виртуелне изборне јединице (за избор члана Предсједништва БиХ) у Федерацији које би важиле само до окончања изборног процеса. Начин провођења и територијална заступљеност морају бити дефинисани кроз измјене изборног закона, а овај принцип значио би сигуран избор како Бошњака тако и Хрвата за члана Предсједништва БиХ. 

Послије свега, већина људи ће рећи да "је ово је превише компликовано". Јесте, али другачије не може. БиХ није грађанска земља већ земља конститутивних народа. То је Устав БиХ. Да ли је он дискриминаторно оријентисан по питању избора чланова Предсједништва БиХ или делегата у Дому народа, јесте, али како онда рјешити хрватско питање? То ни Дерво Сејдић ни Јакоб Финци нису предвидјели јер они су национална мањина. Проблем постоји и треба наћи адекватно рјешење које лично не видим осим понуђена два модела, која нису сјајна али су опет колико-толико демократска.

(крај)

Предсједнички избори и политичка пијаца

Након што се Јелена Милић јавно огласила са намјером да уђе у трку за предсједника Србије следеће године, не преостаје ништа друго него да се предсједнички избори назову политичком пијацом.

Пише: Стефан Драгичевић

Уважавам сваку ријеч и свако слово грађанских слобода, равноправности полова, устава и закона али да ли су неке ствари реалне? Да ли баш свака јавна личност мисли да може бити предсједник државе? Евентуална кандидатура Јелене Милић за предсједницу државе по мени је исто као када би се Џулијан Асанж кандидовао за предсједника САД.

Јавно се залагати и подржавати НАТО интеграције као што то ради госпођа Милић, а знајући шта српски народ мисли о тој војној алијанси и шта је преживио 1999. године, у старту дисквалификује ту особу сваке озбиљније политичке утакмице не за предсједника државе, већ и за обичног посланика. Из тог разлога потпуно ми је нејасно шта Јелена Милић има да тражи на предсједничким изборима осим промоције коју ће већина народа испљувати, осудити и називати је погрдним именима? 

Дакле, директорица Центра за евроатланске студије би у овом случају требала на вријеме да "повуче ручну" док се додатно још није избламирала у јавности. 

Што се тиче других потенцијалних предсједничких кандидата - сматрам да би најозбиљнији конкурент СНС-овом кандидату био предсједник СРС-а Војислав Шешељ који је реторички и политички веома добро "поткован". Ако имамо у виду да су предсједнички избори борба између индивидуа онда је дефинитивно лидер радикала у већини случајева у предности. Највећи проблем Шешељу представља недостатак квалитетне инфраструктуре и логистике на терену гдје је СНС у великој предности, а што може да буде од пресудне важности за резултат избора. Други проблем којег видим је други круг предсједничких избора гдје сам увјерења да ће већина политичких актера у Србији да се групише око противкандидата Војислава Шешеља под слоганом "не радикалу на предсједничку функцију" и "све је боље него да нам радикал кроји садашњост и будућност". 

Не треба заборавити да је Шешељ на предходним парламентарним изборима у Србији вратио радикалима парламентарни статус и то тако да ни у једном тренутку није био упитан прелазак цензуса већ колико ће СРС освојити мандата. На крају се испоставило да су трећа странка по политичком рејтингу у држави.

СНС као највећа политичка странка у Србији мора добро да анализира стање у својим редовима и предложи више него квалитетног кандидата, добро познатог јавности који може да добије највеће повјерење народа. У супрутном следећа година могла би да буде почетак краја СНС-ове неприкословене власти. Ако је дилема између подршке садашњем предсједнику Томиславу Николићу или Зорани Михајловић, мислим да је ствар јасна, јер Михајловићева није баш нешто "симпатична" у народу. 

Тома Николић колико год имао недостатака, гафова и неразумјевања - ипак је он у политици дуже од 20 година (какав је-такав је) али објективно гледајући као појединац представља лак плијен за Шешеља који га из дана у дан прозива и политички напада. По мом мишљењу, једини који би могао сигурно да побједи Шешеља је Александар Вучић, а пошто је он више пута рекао да неће да се кандидује за предсједника државе то је онда проблем за сам СНС. Шта ће бити на крају и за кога ће се СНС опредјелити остаје да се види, али да је "тијесно - тијесно је".

Када је ријеч о опозиционим партијама - ДС, ЛДП, СДС, ДСС и остали... можда је боље да их не коментаришем јер они заиста не представљају никакав политички фактор. Њих уништава унутрашња трвења које изједају ове странке, тако да то уопште нису важни политички субјекти којима се треба придавати нека пажња у предсједничкој трци. Ко год да буде њихов кандидат тај неће уопште ући у озбиљну политичку борбу јер нити имају јаку инфраструктуру нити имају јаке појединце које би истакли за предсједничку функцију. 

СПС и Ивица Дачић, према мом виђењу ствари, ће због очувања дјела власти коју сада имају, а што укључује чување својих министара, директора, помоћника, сарадника и осталих својих људи одустати од предсједничке трке и подржати СНС-овог кандидата. СПС од коалирања својевремено са Тадићевим ДС-ом, а касније па све до данас са СНС-ом се показао као "странка коју интересује само власт и моћ" тако да заиста сматрам да ће они учинити све само да остану дио власти по сваку цијену. 

У народу се може чути изрека "биће како буде", мада моје мишљење је да ће у другом кругу предсједничких избора бити Томислав Николић и Војислав Шешељ. Ако побједи Николић напредњачка власт биће учвршћена, јака и консолидована али ако побједи Шешељ то је знак да се ближи крај СНС-овој снази и моћи у Србији.

(крај)

Трепча између Београда и Приштине

Питање имовине Рударско-металуршко-хемијског комбината "Трепча" из бриселско-приштинског угла могло би да се преформулише кроз друго питање које гласи: "како на најбезболнији начин отети ову веома вриједну српску имовину на Косову?" 

Пише: Стефан Драгичевић

Свима је јасно да политички представници косовских Албанаца ни у сну не би могли да потегну питање имовине Трепче кроз усвајање закона о истом у својој самопроглашеној скупштини, без прећутног политичког одобрења западних ментора који очигледно имају пословне, бизнис и личне интересе. Да није тако сигурно се у јавности не би толико причало о два имена: Веслију Кларку и Мадлин Олбрајт за које и данас дан важи прича да они пословно кроз своје мултинационалне агенције и компаније желе да овладају Косовом, а притом знајући њихове улоге у рату против СРЈ 1999. године.

Пошто Приштина не преза ни од чега када је у питању отимање имовине на простору Косова, поставља се питање, да ли то значи да они не разликују приватну од државне имовине Републике Србије и друго, да ли они знају која је њихова имовина ако је уопште легална пошто нису међународно признати? По овоме што сада раде политички представници Албанаца на Косову, евидентно је да они сву имовину која се налази на простору КиМ сматрају својом имовином. Тако нпр. када би Мајкрософт или Ауди отворили своју производњу на Косову уз сву легалну процедуру куповине земљишта и регистрације власништва, косовски Албанци би то сматрали својом имовином. 

Да није жалосно било би смијешно, али баш зато овакву врсту политичког преседана треба на вријеме пресјећи од УН јер ово сигурно не би завршило само на косовском примјеру. Ако се једном ово установи сви који имају сличне ситуације у свијету ће се позивати на косовски случај, а онда ће се то заиста тешко контролисати јер неће бити инструмената да се врши квалитетан и непристрасан надзор. Из поузданих извора сазнајем да држава Србија има сву документацију везано за власништво над "Трепчом" и да је управо захваљујући доказима и аргументима спријечен покушај приватизације овог рударског комбината прије неколико година. Србија преко Фонда за развој има 55 посто акција у А.Д. комбината Трепча још од 1991. године тако да правне чињенице и аргументи постоје. У читавој овој политичкој заврзлами не треба заборавити да се вриједност Трепче и рудног богатства које она покрива мјере у милијардама долара и да је свако одустајање од овог комбината - одустајање од природног богатства.

Друго, у сјеверном дјелу комбината Трепче данас ради око 2.470 радника - Срба који колико-толико функционише, а не треба заборавити да велики број породица на сјеверу Косова управо зависи од рада овог комбината. Не желим ни да замислим шта би се десило када би овај дио Трепче престао да ради иако је цијелокупни комбинат у губицима већим од 1,5 милијарде евра. С друге стране, јужни дио Трепче којим управљају Албанци запошљава нешто више од 1.000 радника али који грца дуговима и проблемима пословања.

Да ли је рјешење међународна арбитража за Трепчу? По мени није. На међународне арбитраже иду само међународно признате државе, а самопроглашено Косово то није. Када би Србија то урадила директно би прихватила да је Косово независна држава иако би на том "правном терену" Приштина била згажена и мања од маковог зрна. Зато треба извршити велике дипломатске и политичке активности како би се свијету објаснила погубност овакве насилне политике из Приштине која покушава да под своје стави оно што није њено.

Да ли је рјешење што је предложио Марко Ђурић око захтјева за хитну сједницу Савјета безбједности УН? По мени ни то није рјешење јер сам дубоко увјерен да су УН изгубиле свој кредибилитет међународног посредника те да су се претворили у дебатно друштво које сате и сате проводи причајући, а никакав закључак не може да постигне. Недавна руска и француска резолуција о Сирији и стању у Алепу то само потврђује.

Рјешење које сматрам да је једино логично и нормално са становишта српских националних интереса у овом тренутку јесте да се сви преговори и разговори око будућности Косова и Метохије премјесте из ЕУ под статусно неутралним тимом УН, онако како је резолуција 1244 и прописала. Знам да је то сада тешко изводљиво и да је политички ризик, али све је боље него садашње стање. Стално сам говорио и говорићу, да се не може очекивати од ЕУ да буде непристрасан посредник када је већина чланица ове уније признала независност Косова. Уцјене око телекомуникација све довољно говоре.

Држава Србија се мора борити за свој народ свим политичким и правним средствима, а посебно за онај који живи на сјеверу Косова. Трепча на сјеверу Косова је исто што и Фијат у Крагујевцу и читавој Шумадији или НИС на територији покрајине Војводине и читаве Србије.

(крај)

Милановићева политика вријеђања и понижавања

Социјалдемократа (декларативно) који је идеолошки и реторички скренуо ултра десно - најблажи је мој лични опис политичке личности Зорана Милановића.

Пише: Стефан Драгичевић 

Каква је социјалдемократија коју проводи СДП у Хрватској можда најбоље одсликавају задње увреде на рачун Срба, Србије и БиХ које је изговорио њихов партијски шеф Зоран Милановић приликом сусрета са "хрватским бранитељима". Србе је као народ назвао "шаком јада", а БиХ је назвао земљом "биг шит". 

Да су ово ријечи неког маргиналног политичара ванпарламентарне странке у Хрватској овакве ствари би се већ сутра заборавиле, али пошто је ријеч о човјеку који претендује да поново буде премијер Хрватске, онда су последње увреде веома забрињавајуће не за регион већ за Хрватску као државу јер Хрвате треба да води неко ко је потпуно нарушио односе са два кључна територијална сусједа. Што је најгоре, Милановић уопште не осјећа потребу да се за било шта извињава, него напротив, покушава да идаље подиже тензије потпуно бесмисленим политичким дјеловањем за шта чак добија и подршку неких утицајних људи у хрватској политици као што је Стјепан Месић. 

Дакле, политичка реторика Зорана Милановића је: до подне сам партизан и антифашиста, а послије подне сам усташа. Гдје је ту "здрава логика" заиста не знам, али је очигледно да покушајем да игра на двије стране он жели да обезбједи изборну подршку и антифашиста и подржавалаца НДХ како би остварио свој сан о поновној премијерској позицији.

И да га оствари, поставља се питање - какви ће регионални односи бити Хрватске са Србијом и БиХ? Милановића као политичара већ су прекрижили Александар Вучић, Ивица Дачић и Бакир Изетбеговић тако да би заиста било невјероватно да једна чланица ЕУ као што је Хрватска буде непожељна у регионалним и билатералним односима. Такав имиџ који је о себи направио Милановић може само да иде у корист ХДЗ-у који поново може да буде изборни побједник. Милановић је крив сам себи јер је упао у "политичку јаму коју је он копао".

Лично сматрам да треба видјети реакцију Европске комисије и цијелокупе ЕУ на ове Милановићеве увреде јер је ненормално да се на овакве ствари не реагује. Ако се не реагује то значи да се овакве изјаве оправдавају и да су дозвољене као средство политичке борбе за власт. Ако Милановић оваквом реториком освоји велики број гласова, онда је то јасна потврда да се у Хрватској успјехом сматра напад на Србе и да једино тако политички субјекти постају значајни и утицајни.

Од оних који би тако жељно хтјели да виде грађански концепт на дјелу, волио бих да чујем шта мисле о СДП-у у Хрватској и лично Милановићу јер поставља се кључно питање, каква је то социјалдемократија у којој "цвјета" национализам, увреде и понижавања других народа и држава?!

Такође, било би интересантно питати Зорана Милановића "као будућег премијера" да ли оправдава усташки поклич "За дом спремни" јер ако га оправдава онда то значи да је Милановић прави правцати социјалдемократа који се може сматрати наслиједником "оца комунизма на овим просторима" Јосипа Броза Тита.

(крај)

Турска између САД, ЕУ и Русије

Недвосмислена подршка Русије и лично Владимира Путина демократски изабраној турској власти на челу са њеним лидером Ердоганом након покушаја војног удара у тој земљи, говори о томе да се двије велике и моћне државе зближавају.

Пише: Стефан Драгичевић 

Када посматрамо те односе са војно-стратешког угла, морам признати да је то за мене изненађујуће јер не треба заборавити да је Турска веома активна чланица НАТО и да је са те тачке гледишта она политички ближа Вашингтону и Бриселу него Москви. Из економско-друштвеног угла посматрања, Турска је ближа Москви јер поред најављеног грађења гасовода "Турски ток" не треба заборавити милионе које турски привредници зарађују извозом разних руда, меса, уља, грађевинског сектора у Русију, а са друге стране посебна прича је туризам јер велики број руских држављана одмор тражи управо на турским обалама Медитерана. 

Када све то узмемо у обзир, видимо да је Турска као регионална сила са веома добрим геостратешким положајем интересантна како за Вашингтон и Брисел тако и за Москву. Ако знамо "и за буре барута" звано Блиски исток, а притом знајући да је Турска у том граничном дјелу стабилна и веома јака држава ниједној од поменуте три стране "не би сметало" да имају свог доброг полицајца за чување јавног реда и мира "у немирном региону".

Послије неуспјелог војног пуча у Турској против власти Реџепа Тајипа Ердогана реакције подршке са Запада биле су млаке и неубједљиве, док је из Русије стизала политичка али и обавјештајна подршка свим активностима којим је Ердоганова власт, практично, очистила јавни сектор (админинстрацију, правосуђе, полицију, војску, цивилну заштиту...) од оних који су покушали да изведу војни пуч и удар против народне воље. Не треба такође заборавити да је прва држава коју је Ердоган посјетио након "политичких турбуленција" у земљи била Русија гдје је у Санкт Петербургу са Путином најавио наставак изградње "Турског тока" и зближавање у војној сарадњи. То би заиста требало да буде забрињавајуће за НАТО и западне земље јер су од некада вјерног, лојалног и важног савезника сада добили "познаника на папиру" који се зближава са највећом њиховом конкуренцијом. 

Градњом "Турског тока" Анкара постаје геостратешки веома значајна за Русију и Гаспром јер ће, поред вишемилионских зарада мјесечно, главни вентили за проток гаса према Европи са те стране, бити у Русији и Турској. Управо због најављене градње гасовода, сматрам да ће у ближој будућности Русија и Турска постати веома значајни партнери, гдје не бих искључио могућност да Турска изађе из политичко-војног блока запада који се у последње вријеме претвара у главни политички терет турској држави. 

Питате се зашто се претвара у "политички терет"? 

Прва ствар је везано за мигранте (већином муслиманско становништво са Блиског истока) гдје Брисел тражи од Турске да својом унутрашњом политиком спријечи даљи њихов прилив на европско тло. Врло је незахвално од некога тражити да спријечи хиљаде људи који се третирају као избјеглице да стану и укопају се у шаторе те да то траје годинама. Друго, ти људи бјеже од рата, страха, неимаштине... а не од тога зато што им је лијепо да гледају како им се градови и насеља претварају у рушевине.

Друга ствар - Турска 14 година има статус кандидата за улазак у ЕУ. Да није смијешно било би жалосно, али толико о тој наводној причи како Брисел и Вашингтон гледају Анкару као свог оданог савезника. 

Трећа ствар - кад год загусти у Сирији и Ираку, НАТО тражи од Турске да војно реагује, иако по НАТО базама има и британских, америчких, француских или њемачких војника.

Четврта ствар - турске власти од САД траже изручење муслиманског свештеника Фетулаха Гулена који се оптужује да стоји иза покушаја пуча изведеног 15. јула, али мало је вјероватно да ће до изручења заиста и доћи.

Дакле, све то иде у прилог тези да се у политичком смислу НАТО и Запад удаљио од Турске, а што може да има несагледиве посљедице у будућности по питању њихових међусобних односа.

Опроштено обарање авиона и јачање билатералних односа

Да су односи између Русије и Турске у узлазном тренду довољно говори и чињеница да министарства двије привреде желе да подигну годишњу трговинску размјену на 100 милијарди долара. Не треба заборавити и да је Путин обећао постепено смањивање санкција на пољопривредне производе из Турске као знак прихватања извињења због обарања руског борбеног авиона  Су-24 прошлог новембра.

Ако се још свему томе дода и "Турски ток" онда је јасно да су Путин и Ердоган постали блиски савезници који су политичке несугласице оставили по страни како би двије државе имале отворену сарадњу по многим важним питањима. 

(крај)

Механизам координације постао механизам несугласица

Састанак предсједника СНСД-а и СДА Милорада Додика и Бакира Изетбеговића у ресторану "Барка" гдје се "закључио неки споразум" око механизма координације и постигао договор око новог аранжмана са ММФ-ом, неодољиво ме подсјећа на састанчење чувене политичке шесторке прије неколико година која никако није успјела да нађе рјешење за фамозни случај Сејдић-Финци.

Пише: Стефан Драгичевић 

Свугдје се преговара (од ресторана, викендица, хотела, иностранства), посредује не зна се који више страни дипломата, врше се притисци и опструкције на све стране, али узалуд. Три стране остају "забетониране" у националне ровове и нико не одаје утисак да би се могло наћи неко компромисно рјешење. Пошто судски случај Сејдић-Финци до дана данашњег није рјешен, имам утисак да ако се овако настави договарати за кафанским столом и око механизма координације да ће и ово политичко питање доживјети неславну судбину међународне пресуде из Стразбура. 

Умјесто да се о државним и важним политичким питањима као што је механизам координације разговара и преговара у институцијама које треба да проводе европску политику земље, ми смо дошли до те фазе када о тим питањима политика одлучује у ресторанима. Могу да схватим и да су политичари од крви и меса, могу да схватим да су и они жива бића као и сви ми, али не могу да схватим да систем, институције и државу своде на ниво угоститељства. 

Да ли такво понашање има посљедица? Па наравно да има. Механизам координације у оваквој комплексној земљи као што је БиХ, треба да увеже све институције свих нивоа власти, а то значи да се мора чути по овом питању мишљење не само Додика, Изетбеговића, Цвијановићеве, Звиздића или Новалића већ и представника кантона, дистрикта али и оних на нивоу заједничких институција БиХ који на крају задњи требају да ставе потпис на усаглашени координациони механизам. Отуда и негодовање предсједника СДС-а и ХДЗ-а Младена Босића и Драгана Човића јер нико их не консултује, а они као дио власти на нивоу БиХ треба "да дижу руке" у нечему у чему нису учествовали. То није у реду и није политички коректно. 

Па да ли је ико размишљао о томе да на овакав један састанк треба позвати Драгана Човића (ХДЗ), Младена Босића (СДС), Бранислава Бореновића (ПДП), Младена Иванића (члана Предсједништва БиХ) и друге који представљају власт на нивоу БиХ и без којих се не може донијети не само механизам координације већ ни друге значајне политичке одлуке? Да ли у овој земљи све мора да се договара "у четири ока" иако сви ми знамо да се овдје ништа не може урадити без широког консензуса свих? Најлакше је блокирати процесе потребно је нешто урадити "како би откочили проблем" и бар мало обезбједили перспективе за ово напаћено друштво. Но, од тога нема ништа све док се политика заснива на формулацији "ја теби, ти мени".

Међународна заједница, а прије свега делегација ЕУ у БиХ уколико жели да буде конструктивна она у важне преговоре и састанке мора да укључи све релевантне политичке субјекте ако жели да закључци буду проводиви. Овако, механизам координације остаће мртво слово на папиру јер је неприхватљив прије свега за хрватску страну, те самим тим не може бити усвојен на Савјету министара.

Кантони и Брчко дистрикт маргинализовани

Свјесно или не, али улога кантона и Брчко дистрикта у Изетбеговић-Додиковом споразуму је маргинализована. Најспорнији дијелови су тачке два и три. Иако је предвиђено да представници кантона дају кворум за одржавање састанака и усвајање одлука, они не учествују у могућем преиспитивању тих одлука, док се Брчко дистрикт не спомиње ни у једном процесу одлучивања као да није дио БиХ.

У споразуму под тачком два пише: "Кворум за одржавање састанака и усвајање одлука у тијелима из члана 2. Став (4) ове Одлуке обавезно чине овлаштени представници: 1. представник Савјета министара БиХ, 2. представник Владе Републике Српске, 3. представник Владе Федерације БиХ и 4. кантона, а у складу са уставним надлежностима за материју која се разматра на сједници, односно која је предмет одлуке". 

Под тачком три пише: "Све одлуке усвојене у различитим тијелима система координаије, могу бити преиспитане пред вишим тијелом у систему координације у року од 10 дана од њиховог доношења, а од стране овлаштених представника Савјета министара, представника Владе Федерације и представника Владе Републике Српске." 

Из спорне двије тачке јасно је видљиво да су нижи нивои власти што више "остављени по страни" када је ријеч о процесу одлучивања, иако и кантони и Брчко дистрикт имају значајну аутономију и извршна овлаштења. Да ли је некога страх од могућих блокада, не знам, али је евидентно занемаривање надлежности кантона и дистрикта.

Закључак

Попис становништва, адаптација ССП, предстојећи референдум о Дану Републике Српске као и друга политичка питања укључујући и механизам координације само показују колико је БиХ сложена и компликована земља у којој нема једноставних политичких договора.

Ако икакву поуку из свега можемо да извучемо то је да без договора представника сва три конститутивних народа нема никаквог рјешења и да су преговори гдје учествују двије без треће стране осуђени на пропаст.

(крај)

Тахиријева и Устав Србије

Прије неки дан Едита Тахири, министарка за дијалог у непризнатој косовској влади, тражила је од Србије да из свог устава избаци Косово и Метохију као њен саставни дио како би се технички дијалог у Бриселу наставио.

Пише: Стефан Драгичевић

Да је безобразлук и цинизам у политичком смислу прешао све "границе пристојности" најбоље доказује овакав један јавни иступ, неког назови косовског функционера, који не преза ама баш ни од чега.

Политичким представницима Албанаца који су једностраном политиком уз помоћ запада "загосподарили" већим дијелом Косова, као да није довољно шта су све добили (од територија, институција, етнички чистих подручја, цивилне заштите, правосуђа, полиције, оружаних снага...), па би још да уцјењују и имају образа да уопште нешто траже од државе Србије. Посебно да траже промјену највишег правног акта једне међународно признате државе којом су силом (без одобрење УН) одузели суверенитет и територијални интегритет на Косову и Метохији. 

Свако ко прати политичка дешавања на Косову, схвата да је сваки јавни наступ албанских политичара у сврху омаловажавања и обесмишљавања резолуције 1244 и покушај да се по сваку цијену Косово прикаже као независна држава са којом Србија треба "да његује добросусједске односе". То се и сада дешава, посебно пред наступајући дијалог у Бриселу када се пред Србију стално повлачи приступно Поглавље 35 које говори о добросусједским односима.

Да сам на мјесту премијера Вучића, ја бих јасно ставио до знања Могеринијевој "да о добросусједству са дијелом сопствене територије нема никаквог разговора" јер било каква полемика у том правцу значи да се Србија као држава одриче Косова. То значи управо оно што је Тахиријева и тражила, а то је да Србија из свог устава избаци Косово као свој неотуђиви дио. Као појединцу давно ми је било јасно да је Брисел пристрасна страна јер је већина чланица ЕУ признала независност Косова, али када је већ оваква ситуација каква јесте, ја бих замрзнуо даље приступање па таман се то доводило до сличности са турским и македонским примјером.

Иако је Србија у много чему попустила и пренијела техничке надлежности Приштини, она не смије у међународном формату да призна независност јер када би се то формално десило, то би значило и званично признање. У историји би било уписано "ко је то урадио", па сад, ко смије да политички поклекне и уведе Косово у УН, а заједно с тим и међународни позивни број зарад чланства у ЕУ, нека изволи. Сигуран сам да сем Чедомира Јовановића, ниједан политичар у Србији, ма ко био и какву политику заступао, не може да пређе ову црвену линију јер би се то граничило са националном велеиздајом.

Да приштинској страни итекако смета резолуција СБ УН 1244 довољно говори и задња реакција тзв. министра спољних послова из Приштине Енвера Хоџаја који је мисију Унмик оцјенио као непожељном јер она дјелује по директиви УН која каже да је Косово саставни дио Србије.

Заједница српских општина

С друге стране, колико је Београд спреман на компромис, толико Приштина све више затеже и условљава, а посебна прича је Заједница српских општина, познатија и као ЗСО.

Дакле, Приштина још увијек није почела да проводи Бриселски споразум у домену формирања ЗСО, а као хоће да разговара? Па шта имамо више да разговарамо када једна страна упорно договорене ствари игнорише да проведе па чак и да условљава?! Неки дан сам чуо од једног дипломатског извора, да приштинској страни више није препрека њен уставни суд за ЗСО већ то да она тим питањима уцјењује Србију рјешавањем позивног броја, реконструкцијом моста на Ибру у Косовској Митровици и да се демонтирају институције Србије у покрајини. 

На такву врсту политике нема одговора сем обуставити било какве разговоре до даљњег јер толики безобразлук у политици се не памти. Приштина није урадила ниједан једини политички корак од онога што је обећала, а то је да ће промјенити најмање 20-ак закона како би ЗСО био формиран. Врућ кромпир су пребацили уставном суду, који очигледно под притиском јавности и политичке елите све ово мора "да охлади" како би се видјело "како даље тражити уступке од Србије". 

Годину дана Бриселски споразум "тапка у мјесту" када је ријеч о ЗСО, и умјесто да ЕУ изврши притисак на Приштину она чека "неки дијалог". Ма какав дијалог, натјерајте их да проводе оно што су се двије делегације договориле и оно што су потписале!

Закључак

На крају, сматрам да је сваки даљи разговор са приштинским страном бесмислен, јер ако ће сузавци опозиције у скупштини да заустављају фундаментална питања која су од великог политичког значаја за обје стране, онда је то доказ да на једној страни имамо неозбиљног преговарача.

(крај)

ССП и политичка надмудривања

Ако се неким политичким питањима на европском путу јасно успротиви један дио земље, то не значи да је то против уласка у ЕУ, већ да постоје посљедице око провођења неких процеса у дјело.

Пише: Стефан Драгичевић

Конкретно ради се о адаптираном Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) за БиХ чије провођење се мора спровести, али не на начин да се домаћим произвођачима нанесе тежак ударац по питању рада и пословања.

Ако ћемо ми зарад приближавања ЕУ да угушимо своју, ионако, слабашну привреду и пољопривреду те да их деградирамо због тога "што ЕУ има своје услове" поставља се питање, је ли народ за то дао повјерење политичким странкама и појединцима на изборима? Дакле, и ми морамо са своје стране да кажемо шта је прихватљиво, а шта не, јер не може држава да ради на штету својих грађана. Слажем се, ЕУ има огромно тржиште и самим изласком на њега могу се реализовати бројни производи, али и зато се мора бити спреман и предходно испитати тржиште.

Сјећам се врло добро да када су Србија и Хрватска прилагођавале ССП да су они са људима из Европске комисије тражили различите модалитете његове реализације са јасним ставом шта је проводиво, а шта не. Такав приступ је од самог почетка требала да има БиХ, а не да се гледа у Меркелову или Кристијана Шмита и то "да ли ће нам Њемачка компензовати евентуалну штету".

Нико ме не може убједити да адаптирани ССП погађа само пољопривредни сектор у Републици Српској и то преко 200 милиона КМ штете, а да је у Федерацији износ штете миноран. Ако је БиХ сложена држава, као што и јесте, онда и предности и недостаци подједнако иду "на руку" њеним саставним дјеловима као што су ентитети, кантони и дистрикт. Додатна либерализација тржишта код увоза робе не само за пољопривреду већ и за све остале дјелатности, произвела би милионске губитке и то је нешто што држава не смије себи да дозволи.

Конкретно, ослабађањем царина на увоз млијека минус у Управи за индиректно опорезивање био би око 10 милиона КМ, за месо и рибу око 23 милиона КМ, за житарице 9 милиона КМ... укупни губици по свим важнијим ставкама само пољопривредног и прерађивачког сектора, а везано за ослобађање плаћања царине били би 70 милиона КМ. То аутоматски значи да ће бити мање новца за Републику Српску, Федерацију и Брчко дистрикт. Умјесто да заједничким снагама изнађемо механизме заштите домаће производње ми додатно либерализујемо тржиште, што је потпуно погубно за овакву сиромашну земљу као што је БиХ.

Странци нас често убјеђују како отварање тржишта преко ССП неће значити "потпуно отварање тржишта БиХ", али то у пракси најбоље знају домаћи произвођачи млијека који су због тога трпили огромне губитке све док им се нису поново отворила тржишта, прије свега, Хрватске и Турске.

У земљи као што је БиХ Споразум о стабилизацији и придруживању не може се само посматрати из угла Реформске агенде и економије, већ кроз неизоставну политику гдје се гледа "је ли Додик рекао Иванићу какав је став Републике Српске или Иванић Додику какво је стање у Предсједништву; хоће ли Република Српска подржати или не ССП овакав какав јесте; какав однос Република Српска и Федерација имају по овом питању; како су се поставили пред тим питањима Вигемарку и осталим дипломатама у Сарајеву...". Све су то политичка питања која се стално повлаче у политичком животу ове земље, а гдје ће јавност "да да свој суд" ко блокира, а ко се залаже за даљи европски напредак БиХ.

Ако ће Њемачка или ЕУ да компензује губитке које би претрпила БиХ прихватањем оваквог ССП-а и да се по том питању обавеже неком врстом билатералног споразума, за мене као појединца не би био проблем дати зелено свјетло, а ако гаранције нема, онда ни по коју цијену не би ризиковао уништавање домаће производње. У сваком случају овдје треба добро чути домаће произвођаче и прерађиваче те имати отворене комуникације на релацији Република Српска-Федерација-БиХ-Њемачка-ЕУ.

Ту је и неизоставни механизам координације који је толико исполитизован да је он превазишао оквире неког техничког усаглашавања. Да је питање механизма координације отишло предалеко што се политике тиче, говори и сама изјава Бакира Изетбеговића "да ако не буде усаглашеног механизма координације неће бити ништа ни од аранжмана са ММФ-ом који је више него потребан Републици Српској". Мој став око механизма координације дао сам у једном од прошлих текстова гдје чак ни у прелиминарном дјелу текста нисам нашао ништа проблематично са становништа заједничког одлучивања свих нивоа власти у земљи. Али, не би смо ми били то што јесмо да од нечега не направимо проблем, првенствено себи самима.

Док је механизам координације на чекању, ССП је ратификован јер је Република Српска дала сагласност на њега, али и даље остаје главно питање - хоће ли Њемачка заиста финансијски компензовати милионске губитке у пољопривредном сектору који настану провођењем ССП од 01.01.2017. године или ће се наћи неко друго рјешење које, какво год да било, мора једним дијелом да иде на штету пољопривреде и аграра.

(крај)

Брегзит и Дејвид Камерон

Британским политичарима било је лако проналазити разлоге за останак или излазак из ЕУ док се није одржао сам референдум, а након њега пљуштале су оптужбе, оставке, негодовања и разочарења.

Пише: Стефан Драгичевић

Из тога проистиче једно логично питање, а то је - да ли су владајући конзервативци на челу са Дејвидом Камероном заиста имали искрену намјеру да проведу овај референдум око Брегзита? Зашто? Па зато што су се први људи у Конзервативној странци "ЗА" и "ПРОТИВ" практично повукли из политике, а то су Дејвид Камерон и Борис Џонсон јер и један и други не желе да преузму историјску одговорност за вођење земље "након изласка из Европске уније". 

Камерон је већ најавио своју оставку на премијерско и мјесто првог човјека владајућих конзервативаца, док је Џонсон прије неки дан одустао од жеље да на том мјесту замјени баш свог садашњег страначког лидера иако је на томе инсистирао још од децембра прошле године. Без обзира што су водили два супротстављена политичка табора у власти, једно је јасно, а то је да ниједан ни други нису до краја остали дослиједни својој политици и одговорности према народу и оним начелима за које су се тако страствено политички залагали.

О Најџелу Фаражу можемо имати различита мишљења, да га третирамо као политичког кловна или мудраца, али му не можемо оспорити чињеницу да је једини остао дослиједан својој политици и да је и након референдума јавно објаснио дослиједност своје политичке партије - УКИП-а која по величини и нема Бог зна какву инфраструктуру. Пошто је и посланик у Европском парламенту он је након Брегзита достојно примао ударце првенствено од предсједника Европске комисије Жан Клод Јункера али исто тако константно нападао темеље и политику ЕУ што је сврха његовог политичког дјеловања.

Пошто сам најаву британског референдума о останку или изласку из ЕУ пратио још од неуспјелог референдума о независности у Шкотској, могу слободно да кажем да је управо Дејвид Камерон био главни и једини иницијатор овог политичког хаоса, а све је то произвео под притиском предизборне кампање прошле године када су конкурентски лабуристи имали велике изгледе да побједе на изборима. У недостатку политичких тема на којима би могао да придобије народ и сачува власт, Камерон се фокусирао на евроскептике у властитим редовима, те у жељи да удовољи њиховим захтјевима, предложио је ово велико предизборно обећање на којима је лабуристе потукао до ногу. 

Иако је на почетку кампање за Брегзит Камерон на сва уста говорио како треба рећи "збогом ЕУ" због имиграната, социјалне политике, суверенитета те због одређених политичких криза унутар саме ЕУ - он је послије извјесног времена промјенио реторику за 180 степени и постао главни заговарач останка Велике Британије у европској породици. Такви се у политици наизвају превртљивци, а често имају и погрдан назив "љиге" који немају чврст став око неког крупног питања за народ и државу, а добили су изборе.

Послије Брегзита слиједи распад Велике Британије гдје ће у скоријој будућности сасвим сигурно Шкотска и Сјеверна Ирска постати независне државе јер је народ у тим земљама на референдуму великом већином одлучио да остане у ЕУ. Сваки политички коментар из Енглеске по овом питању мислим да је сувишан, јер ако Лондон самоиницијативно (без консултација са свим земљама које чине Уједињено Краљевство) може да организује референдум као што је био случај са Брегзитом, онда како то исто право не могу имати баш Шкотска и Сјеверна Ирска? Народна воља се мора поштовати до краја, а ако Енглези хоће ван ЕУ, то не значи да то исто хоће Шкоти и Ирци. 

За мене је несхватљиво да се Камерон консултовао искључиво са својим истомишљеницима када је доносио одлуку о референдуму, а да истовремено није чуо бившег британског премијера Џона Мејџора који је још прије изгласавања референдума у парламенту рекао да ће се Велика Британија распасти ако изађе из ЕУ, а баш на трагу приче око статуса Шкотске и Сјеверне Ирске. Брегзит је одушевио крајњу десницу у Европи посебно Марин ле Пен и Герта Вилдерса, али исто тако разочарао све оне који су вјеровали да посебан статус који је уживала Велика Британија у ЕУ (по питању еврозоне, тржишта и монетарне политике) треба да буде знак да они остану ту гдје јесу.

Кључно питање да ли ће Велика Британија бити слабија или јача без ЕУ зависиће по највише од једне ствари - да ли ће и као држава и као привреда задржати тренутни приступ и статус европском тржишту. Ако не задржи, то ће бити тежак ударац за британску привреду јер поред царина и других обавеза за улазак на ЕУ тржиште мораће да се прилагођава ситуацији на тржишту, али овога пута без државе иза себе. Лако је било субвенционисати и договарати повољне аранжмане (иза кулиса) у Бриселу када су Британци били чланица ЕУ, али сада послије Брегзита, мислим да ништа више неће бити исто нарочито послије оштрих порука Јункера, Туска и Могеринијеве "да би Британија што прије требала да почне преговоре о формалном напуштању ЕУ".

23. јун 2016. године остаће упамћен колико по Брегзиту толико и по чињеници да је послије Другог свјетског рата западна Европа политички разједињена, а европски пројекат под називом "Европска унија" више никада неће бити исти ни у политичком, ни у економском, ни у културном погледу.

(крај)

Криза Фијата у Србији

Послије најаве да ће "Фијат-Крајслер аутомобили Србија" отпустити 1.500 радника због смањења потражње за моделом "500-Л" на тржишту, ланчано са тим и сви домаћи кооперанти ће бити принуђени на отпуштање.

Пише: Стефан Драгичевић

Одговор на питање шта се дешава са једном од највећих инвестиција у Србији у последњих 15 година не дају људи ни из власти, а ни из предузећа, па се поставља логично питање до када ће и како ће Фијат у Србији даље пословати? Тржиште, посебно у аутомобилском сектору гдје је конкуренција јака, никада није било предвидиво тако да неко хитно рјешење треба пронаћи како би се очувао социјални мир, прије свега у граду Крагујевцу.

Једно од тих рјешења која видим, може бити и могућност да се на бази слободне трговине испреговара са руском страном улазак одређеног контигента аутомобила за продају Фијата 500-Л, али опет извоз као извоз не гарантује да ће се аутомобили продати. Друго, у свијетлу новонастале ситуације око доласка кинеског предсједника у Србију треба покушати са кинеским партнернима наћи заједнички језик око продора и на тамошње тржиште, без обзира што су сви свјесни да је то тржиште пребукирано.

Како год окренете, суштина пословања треба да буде продаја, оно што ствара вриједност како би се капитал обртао, а то није могуће ако не постоји бар 3-4 тржишта гдје би се извршио сигуран пласман, у овом случају милионских вриједности. Други проблем који се може појавити, јесте да други потенцијални инвеститори виде да држава помаже Фијату, што не само да их може одвратити од инвестирања већ им може створити утисак да држава фаворизује једног произвођача у односу на све остале што онда гуши слободно тржиште.

О посљедицама које су евидентне, је и чињеница да је руководство предузеће већ најавило да ће се производња у фабрици организовати у двије умјесто досадашње три смјене. Недвосмислено отпуштање које ће услиједити неће погодити само раднике и њихове породице већ и сам крагујевачки буџет гдје ће се сливати много мање средстава од пореза него раније. 

Свако смањење потражње на тржишту, аутоматски са собом повлачи и смањење обима пословања што може да угрози ово заједничко предузеће у коме италијански произвођач има већински пакет акција или 67 одсто капитала док држава Србија има 33.

Синдикат предузећа овдје има маргиналан утицај јер је већински власник из реалног сектора, тако да све остаје на одлучивању власнику када и на који начин ће одређени број радника прогласити технолошким вишком. Протести, непослушност, одбијање извршавања посла од стране радника може да створи додатни проблем, али пошто се ради о већинском иностраном власнику мишљења сам да њега ништа не може поколебати у оној намјери за коју он сматра да је исправна. Држава овдје може јако мало да уради за раднике, осим ако не нађе поново неко рјешење са руководством предузећа у виду финансијске инекције преко буџета која ће убризгати средства, а што је директно уплитање у рад привреде.

Да су неке ствари биле јасне и раније могло се видјети из статистичких података које говоре да се из године у годину смањује извоз Фијата у иностранство. 2013. године извоз је био 1,53 милијарде; 2014. 1,36 милијарди; 2015. године 1,18 милијарди. То само по себи је подразумјевало да се укључи црвени аларм који говори о томе да пословање предузећа опада и да се морају увести неке иновације и побољшати продаја.

Не треба заборавити да је Фијат у Србији један од највећих извозника заједно са Жељезаром Смедерево тако да би гашење производње значило опадање бруто друштвеног производа, укупног извоза али и цјелокупне спољне трговине земље. О повећању незапослености не треба посебно трошити ријечи.

Будућност производње на дуже стазе, да је неизвјесна, јесте, али ако би се којим случајем почела производња новог модела са неким новим технолошким достигнућима прихватљивим за купце и по цијени и по квалитету, онда би то сигурно "извукло" предузеће из тренутне кризе. 

(крај)