Штајнмајер и Хамонд у дипломатској акцији званој БиХ

Након четири упропаштене године одлазеће власти на нивоу БиХ која није донијела ниједан битан закон за земљу, а камоли откочила проблем пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци и механизам координације – поставља се питање куда и како даље?

Пише: Стефан Драгичевић

На то питање одговор нам дају њемачки и британски шефови дипломатије Франк Валтер Штајмајер и Филип Хамонд у босанско-херцеговачкој јавности познато још као „Британско-њемачка иницијатива за БиХ“. Наиме, ради се о документу који од нове власти на нивоу БиХ тражи да се фокус пажње усредсреди приоритетно ка економским и социјалним питањима, па тек онда да се имплементира пресуда из Стразбура. Овај нови приступ постао је и званичан приступ цијеле ЕУ према БиХ.

Управо тај приступ ће показати колико власти у Сарајеву имају жеље, воље, мудрости и прагматичности да испуне услове како би се коначно одблокирао европски пут земље, а гдје су нам сусједи итекако поодмакли.

Зашто су нам поодмакли? Зато што бх политичари сматрају да су у перманентној изборној кампањи и да сваки дан треба прикупљати јефтине политичке поене тако што ће фокус свега бити национална трвења и препуцавања на релацији Бања Лука – Сарајево; зато што већина бх политичара има проблем са приказивањем имовине; зато што је криминал и корупција огромних размјера за овако малу земљу; и коначно зато што се боје напретка да не би у политичким круговима били оптужени да су слабићи. На тај начин политичари манипулацијом јавног мњења хране једни друге, а грађани све сиромашнији.

Докле ће тако бити, заиста је питање, али да је грађанска свијест била видљива показали су фебруарски протести у Федерацији гдје су грађани хтјели да поруче да им је доста лопова, и криминалаца који ништа не раде за грађане и да им је свеједно за судбине породица које немају од чега да живе.

Дуо Штајнмајер-Хамонд су подвукли да ће наредне четири године бити одлучујуће за БиХ, што и није далеко од истине, будући да се зна да је скоро пола милиона становника незапослено; да је привреда на кољенима; да су отплате рата иностраних кредита огромне;  правосуђе неефикасно и споро; криминал уништи све пред собом... Онај ко од политичара не буде сада засукао рукаве биће јасно гдје је кочница свега, а будући да је народу свега преко главе заиста ме ништа не би чудило да те исте политичке нераднике физички маса избаци из институција и стави их на стуб срама. Ако ћемо се позивати на демократију, онда можемо рећи да би то била „народна демократија“ у пуном смислу значења у коме народ кажњава политичаре који не раде свој посао зашта су изабрани и што су обећавали у кампањи.

У цијелом овом процесу треба поћи од усвајања антикоруптивних закона и укидања превеликих бирократских препрека како на нивоу заједничких органа тако и на нивоу ентитета те тада покушати изнаћи рјешења да се привреда растерети и омогући инвестициони циклус из иностранства. Такође, ургентно дипломатска представништва морају радити на побољшању политичке и друштвене слике БиХ у иностранству јер ће само на тај начин успјети разбити странцима приче „да је у БиХ још увијек рат“. Прва и основна ствар да би се привукао инвеститор из иностранства је „политичка стабилност“ без тога, ма какве фискалне и привредне олакшице ви њему нудили и ма колико имали јефтину радну снагу он неће доћи јер се боји за капитал који ће уложити да га не поједе „оружје и сукоб“.

Зато треба бити довољно прагматичан и посвећен да се ствари поставе онако како треба и да коначно једном представници српског, бошњачког и хрватског народа (првенствено СДС-а, СДА и ХДЗ) одреде економске и друштвене приоритете да би се знало „куда брод плови у наредне четири године“. Ако нема јасно дефинисан циљ онда ће тај исти брод да заврши у вртлогу као што су завршили и они од прије два мандата не постигавши никакве конкретне и опипљиве резултате на било ком пољу.

Свиђало се нама или не, ми зависимо од ЕУ. 50 посто свјежег иностраног капитала у БиХ долази из земаља из ЕУ (што донације, што фондови, што кредити) тако да у том погледу заједнички приоритет мора бити јасан – а то су европске интеграције. Ми немамо куд. Земља је презадужена, рате кредита су све веће, привреде немамо, криминал је појео све, незапосленост вртоглаво расте. Ако будемо на земљи, а не лебдјели у небесима и вјеровали у некакве митове, онда стратешки циљ свих треба да буде пут БиХ и оба њена ентитета према ЕУ – тамо гдје је већина европских народа уједињена и гдје теже и наши први сусједи.

Њемачко-британска иницијатива односно ЕУ од политичара у БиХ тражи да потпишу заједничку изјаву око реформи у земљи на свим нивоима како би се пут ка ЕУ тачно усмјерио без застоја. Будући је циљ јасно прецизиран, био би коначно ред да се политичка елита усмјери ка рјешавању оних услова који подразумјевају економске и социјалне реформе у интересу свих њених грађана јер то је услов да би се заједно са ЕУ радила мапа пута.

Сврха свега јесте да се одблокира Споразум о стабилизацији и придруживању те да сама БиХ и оба њена ентитета добију могућност кориштења европских фондова за капиталне пројекте и крпљење избушених пензионих фондова. Као о круни свега можемо говорити о подношењу кредибилне апликације за улазак у ЕУ од стране Савјета министара и Предсједништва БиХ што би био изузетно важан догађај за све грађане у овој напаћеној земљи јер отвара још шире врата за кориштење приступних фондова и издашну финансијску помоћ ЕУ.

Што би рекао Валентин Инцко када га новинари питају за бонска овлаштења и улогу ОХР-а „Више Брисела, а мање Дејтона“. Хоће да каже да је формула у демократском одлучивању и да представници народа доносе одлуке, а не да високи представник намеће законе и друге акте као што се то радило за вријеме Педија Ешдауна и осталих високих представника у прошлости.

Сејдић-Финци

Иако је Сејдић-Финци и даље један од најважнијих политичких услова за приближавање према ЕУ ово питање се отвара тек када БиХ поднесе апликацију за чланство а што би касније размотрила Европска комисија која је основни тумач да ли је земља кандидат испунила услове. То значи да се БиХ оставља простор да у први план стави економију и социјалу, а тек у другом (или коначном) политичке попут Сејдић-Финци.

То, по мом дубоком увјерењу, није лош приступ ЕУ према БиХ, чак напротив, мислим да је продуктиван и инспиративан јер тражи од власти да се посвети својим грађанима и основним проблемима – а то су незапосленост и радна мјеста у привреди, те да политичке стави „привремено“ по страни.

Дакле, имамо ситуацију да направимо одлучне кораке за будућност у ЕУ, као што то раде Србија, Црна Гора и Албанија и не смијемо дозволити да будемо изоловано острво у срцу Балкана које ће служити за националне/вјерске/политичке обрачуне.

Ако би све ишло по плану БиХ би чланица ЕУ постала 2025. године што је најоптималнији датум. Будимо реални, године брзо пролазе тако да ако се будемо фокусирали на основне ствари као што су законодавство, дјеловање извршне власти као и судова онда имамо шансу да циљ и остваримо. И да буде јасно, не би требало ово све да  радимо ради формалности „да би нешто испунили“ већ да би наши грађани осјетили промјене у друштву и да коначно крену нека боља времена. Треба да нам циљ буде како да задржимо омладину, факултетски и научно образоване људе, добре љекаре, техничаре, архитекте, правнике, економисте, да пољопривреди дамо нови замајац у развоју јер ми јесмо пољопривредна земља... а не да из године у годину имамо податке који су застрашујући за будућност ових простора због исељавања, напуштање села и уопштено напуштања земље.

Закључак

"Нашим новцем власт се одржава у животу. Ми дајемо за плате и пензије, крпимо буџетске рупе, издвојили смо огроман износ, већи него што сте очекивали, за санацију посљедица поплава. Ако ваши властодршци одбију реформе које тражимо, то значи да можете и без нашег новца ", рекао је прије три мјесеца један високи званичник ЕУ.

Да не би смо били отсјечени од Европе и првих сусједа (Србије, Хрватске и Црне Горе) вријеме је да се почне радити те да одговорност буде сврха доласка и опстанка на власти. Садашња одговорност за ред, рад и дисциплину у земљи је на СДА, СДС-у, ХДЗ-у, ДФ-у и ПДП-у – на њихова плећа падају наслијеђени проблеми али и кројење будућих односа између три конститутивна народа и припадника националних мањина.

  

Новац увијек оставља траг

Свака власт, ако има политичке воље, знања и ресурса, може релативно брзо и лако да открије како се, на који начин и коме, прослеђују велике паре мимо свих прописа

ИНТЕРВЈУ са Мирославом Миленовић; Извор: ПОЛИТИКА

Сваком динару се може ући у траг. Питање је само да ли за то постоје политичка воља, знање и ресурси. Иначе, новац, како год га прикривали, увек оставља траг. Поготово када су у питању кредити које банке одобравају.

Ту је све толико кристално чисто да само онај који неће нешто да види или открије у томе неће успети, каже за наш лист Мирослава Миленовић, форензични рачуновођа и члан Савета за борбу против корупције, одговарајући на питање може ли се ући у траг новцу из државних, али и других банака (од седам државних банака, четири су отишле у стечај због ненаплативих кредита политички подобним бизнисменима).

За то су већ у различитим поступцима осумњичени домаћи бизнисмени Мирослав Богићевић, власник „Фармакома МБ”, и Горан Перчевић, власник „Интеркомерца”. Упркос хапшењу, остало је питање где је тај новац завршио: на приватним рачунима у иностранству или на рачунима компанија скривеним у разним офшор зонама.

Могу ли се протоком времена затрти трагови новца из беле у сиву зону?

Не. Никако. Рекох једном и опет ћу поновити – токови новца увек остављају негде неки траг. Новац може да промени „агрегатно стање”, да из кредита пређе у имовину, из ње у готовину, а потом у хартију од вредности, па опет у готовину, јер се њиме најлакше оперише, али не може да „испари”. Да нестане. Негде нека информација о било којој трансакцији мора да остане записана. Ако то постоји, а хоћемо и имамо с ким да урадимо – питање је само времена до када се све може истерати на чистац.

Четири државне банке отишле су под лед одобравајући зајмове људима који, по свему судећи, нису ни хтели да их врате. Може ли се истражити куда су паре отишле и ко је у том финансијском ланцу од око милијарду евра најодговорнији?

Наравно да може. Но, пре тога, хајде да демистификујемо начин одобравања кредита у банкама. Први чин је – да предузеће НН затражи или, како би се то сада рекло, аплицира за кредит код банке. Први потез је да фирма достави банци своје финансијске извештаје. Ти папири веома често не одражавају праву слику стања. Најчешће имају „пренапумпану” активу, вредност имовине, не би ли тиме показали да су у сасвим доброј пословној „кондицији”. Уз финансијске извештаје иде и бизнис план из којег банка треба да види како ће се доћи до новца којим треба платити камату и вратити главницу. Ту су и колатерали, или средства обезбеђења (јемства, гаранције) за враћање кредита ако нешто крене по злу.

Који је следећи корак?

Сви папири које сам побројала служе за процену кредитне способности предузећа у било којој банци на овом свету, па и код нас. Најпре ризик процене, која мора да одговори на сасвим једноставно питање: Да ли је клијент способан да врати узајмљени динар?

Ко то ради?

Службеници, ако тако смем да кажем, релативно нижег, највише средњег ранга. Моја искуства кажу да су ти чиновници, на примеру Фонда за развој, увек и без грешке знали добро да процене све ризике и да менаџменту укажу на скривене замке. У једној реченици кажу – клијент је презадужен и не испуњава услове за кредит. Био би, по мом суду, страшан грех рећи да ти људи нису знали свој посао. Проблеми долазе тек касније, на много вишим инстанцама.

Директорским, управљачким?

Наравно. Не може ме нико убедити да банке већ на том нивоу одлучивања немају људе који могу да процене с ким имају посла само на основу финансијског извештаја и бизнис плана. Ту се све види. Осим ако неће. С Марса се може видети да ли је и колико „напумпана” актива у, рецимо, временској серији од три године.

Шта је следећи потез?

На основу свега уоченог, процењеног и провереног, чиновник даје препоруку да ли НН фирма може да добије кредит. Једноставно, он мора реално да сагледа бизнис план и својим менаџерима каже: ова идеја стоји на чврстим основама и тај посао може да направи паре за све нас – газду, државу и банку.

Је ли то најризичнији део посла, којим се неки могу аболирати, јер су бизнис планови ствар будућности?

Сагласићу се, условно, да је то доста ризичан део посла, у којем су могуће грешке. Ко је, рецимо, могао да претпостави да ће се овог маја догодити оне силне поплаве? Нико. Али, за искусне људе, какве готово све банке имају, највећи број бизнис планова једноставнији је од обичног буквара. И летимичним прегледом лако се долази до сазнања да је реч о фантастици која нема никаквог додира с реалношћу.

А колатерали? Шта с њима?

Они тек сада долазе на ред. И процена њихове вредности може бити плод субјективне оцене. На динар зајма уобичајено је да се тражи колатерал један, два до три пута већи од кредита. Реткост је један за један. За такве ствари за почетак је довољно здраворазумско процењивање. Не може сто за којим седимо да вреди милион евра, али ни динар. Можемо се, дакле, преварити у процени за десетак до 20 процената, али не и за хиљаду пута. Ако неко у процени омаши за мало, може му се прогледати кроз прсте, али ако за нешто каже да вреди сувог злата, онда није у питању незнање, него смишљена намера. Превара.

Чиновници све одраде. Шта следи?

Иде се на кредитни одбор. Ту, на том месту, већ могу да почну притисци и протежирања коме да се одобри кредит. Има, наравно, банака чије процедуре одмах елиминишу сваки такав гест, али код неких је пролазило. Коначно, сваки кредитни одбор у било којој банци има лимит до којег може да одобри позајмицу. Рецимо, до 500.000 евра. За све преко тога иде се на извршни, односно управни или надзорни одбор. На свим тим телима расправља се и разговара не само о висини кредита, већ и о ономе што су им њихови чиновници ставили на увид.

Где систем почиње да пуца?

Оног часа када се на месту извршног директора нађе човек који је добар војник своје странке на власти, а зајмове траже људи блиски тој власти или довољно моћни да својим именом и репутацијом то изборе. Још ако им за одобравање зајмова нису потребни ни папири, које су им чиновници уредно доставили, ви имате више него јасан систем политичке корупције.

Ко ту страда?

Власник имовине, односно новца у банци. А то је – кад су у питању Агробанка, Развојна банка Војводине, Привредна банка Београд, а добрим делом и Универзал банка – држава.

Има ли ту личне одговорности?

Лична одговорност је ту чиста као дан. Ако су чиновници лоше обавили посао и све намерно преувеличали не би ли своје шефове довели у страшну заблуду, постоји, ипак, толико степеница у одлучивању да је немогуће да се кредит одобри ономе за кога се и на улици зна да није способан да га врати. Не верујем да је за неког од наших тајкуна с неког управног одбора враћен кредитни захтев на дораду, јер су чиновници рђаво обавили посао. Да се не заваравамо, нема великих кредита без директне умешаности кредитних и надзорних одбора тих и таквих банака.

Има ли у томе одговорности НБС?

Централна банка је банка над банкама. Ако су њеном гувернеру, као што је недавно изјавио Дејан Шошкић, руке везане у таквим ситуацијама, а ништа није предузео да их „одреши”, предлажући одговарајуће прописе и мере, ја не могу ништа другачије да закључим него да је и НБС својим нечињењем партиципирала у свему томе.
НБС не може некој банци да каже – одобри зајам Пери, али не дај Жики, али шта може – њена контрола мора стално да бди над адекватношћу капитала сваке банке и да прати њихове резервације за сваки зајам који одобравају. А резервације нису ништа друго до сигнал да нешто с наплатом кредита није како ваља и да су паре дате ризичном клијенту. Шта је с проценом колатерала? НБС може и мора свему томе да се посвети. Нема изненадних сломова банака. Догодило се? Не може.

И за крај – кључно питање. Тајкунима су одобрене стотине милиона, неки кажу и више од милијарде евра. Они грцају у дуговима. Плате радницима нису измиривали месецима. Порези годинама нису плаћани. Где су те паре узете од банака? Има ли им трага?

Има. Још како. Али, да не би све људе који су се зајмили код банака стрпали у исти кош, има примера и случајева да су предузетници све урадили како треба. И банка, што је до ње, али нека виша сила их је гурнула у проблем. Поплаве, рецимо.

Не причамо о њима. То се некако може разумети. Шта је с онима који су узели зајам да направе фабрику или набаве машине, а паре су нестале? Где су?

Има ту свакојаких модалитета, али суштина је у технологији пребацивања новца, рецимо за машину, с једне на другу фирму, које су међусобно повезане. Још ако је нека од њих у офшор зони – бог да те види. Па још ако је реч о половним машинама, фактуре се пумпају до неслућених размера. Те трансакције не виде се баш из авиона. Треба мало труда да се новцу уђе у траг. Слична је ствар кад се паре од кредита, опет за машину, уплате некој, обично својој, посредничкој фирми у свету, која ту машину никад не испоручи.

Је ли то прање новца?

Не. То је класично прављење црних фондова који служе за мито или корупцију. Готовина је за то најпогоднија и све се чини да се до ње дође јер је њене токове најтеже пратити.

Да ли је форензичару вашег калибра проблем да у све то проникне и открије све трагове новца?

Није проблем. Те финансијске операције не раде се од Славије до Калемегдана, већ углавном тамо где наши порезници не могу тек тако да завире. Потребни су, дакле, време, новац и стрпљење да се у све то уђе, али ништа од тога нема, понављам још једном, ако за то не постоје политичка воља, знање и ресурси.

Од Форбса до полиграфа

На овогодишњој листи утицајног америчког магазина, у групи од 10 најбогатијих Срба, налазе се Мирослав Богићевић и Горан Перчевић. Али, данас си на листи Форбса, сутра си на полиграфу. Прекосутра си у Це-Зеу.

Пише: Александар Апостоловски ; Извор: ПОЛИТИКА

Не желим да успостављам манир представника таблоидне елите који ових дана истражују унутрашње органе једни другима и да лицитирам с наредним хапшењима тајкуна. Али, ако је вјеровати неформалним кладионицама обавјештеног свијета, као сљедећи потенцијални кандидат високо се котира – презимењак среског шпијуна Алексе! То је, и коначно, права метафора успона и пада српских тајкуна. Она је, попут толиких овдашњих ствари, једноставно, нушићевска!

Међутим, ни тај занимљиви познавалац српске душе, у бити трагичар, а не писац класичних драмских комедија, каквим га погрешно сматрају, не би могао да замисли овакву конфузију: да се на овогодишњој листи утицајног америчког магазина „Форбс”, у групи од 10 најбогатијих Срба, налазе заједно и Мирослав Богићевић и Горан Перчевић.

Али тако је насликан групни портрет тајкуна. Данас си на листи „Форбса”, сутра си на полиграфу. Прекосутра си у Це-Зеу. Наизглед – чудно. Међутим, да би се ушло на „Форбсову” листу, потребно је да се оствари промет од барем пола милијарде евра, без обзира на задужења код банака, губитке и избегавање плаћања пореза – што класичним безобразлуком, што због скривања капитала кроз ол инклузив аранжмане по пореским рајевима, гдје се, махом, налази закопано српско благо!

Како је „Форбс” најутицајнији магазин неолиберала, помало је глупо чудити се зашто је избила свјетска економска катаклизма, настала на финансијским спекулацијама.

То, међутим, није утјеха ни за нас, ни за њих. Чак ни то што управо присуствујемо смјени генерација пословне елите, која је настала као еволутивно најиздржљивија младунчад транзиције, док је остатак популације, дакле, сви ми остали, доживио судбину побачаја. И свеједно је како су се породили. Неки од њих су изникли из примарних емисија, као људи за бројање шушки. Други су били новорођенчад инфлаторних кредита које су добијали као омиљене бебе Слобиних и Мириних људи.

Трећи су били спољнополитички представници „Генекса” или осталих спољнотрговинских фирми, заклоњених експозитура некадашњег Титовог моћног обавјештајног холдинга, спољне обавјештајне, који су на своје име отварали приватне рачуне како би увозили робу у доба санкција.

Пети, они најколоритнији, од којих неки заиста имају разлога да буду хепи, јер имају и телевизију с националном фреквенцијом, првобитну акумулацију капитала стицали су по Сурчину, Земуну и осталим пекамовским приградским насељима, претачући цистерне с нафтом, уз коришћење хеклера с пригушивачем као средством плаћања.

Сви ти јунаци из ере слобизма и епохе такозване демократије, дошли су до краја пута, ма како били фотошопирани у „Форбсу”. Разлог за то прост је к’о пасуљ. Државни салдо активе и пасиве показује како је процес њиховог богаћења завршен. Они су, наиме, у пакту с политичким странкама, приграбили апсолутно све. Остатак нације добио је апсолутно ништа. Или такозвано дупло голо, чиме је створено кастинско друштво које дјели провалија.

Имају ли политичке и пословне елите довољно мудрости, храбрости и мишића да Србију, док се она ноктима држи како се не би стровалила у амбис, у последњем часу извуку на сигурно? Или ће, када будемо падали заједно, главоње падати ипак нешто спорије, како бисмо прво треснули ми, а онда они на нас, на народни душек?

Али мјеста за такву врсту малициозности нема. Шта нам је, иначе, друго преостало, осим потпуне промјене курса и постављања амбициозних циљева, који ће нас пренути из свеопште националне наркозе? Уколико стање овакве меланхолије потраје, оно може донијети благостање само фармацеутској индустрији, чији профити скачу до неба продајом антидепресива Србима.

Дакле, умјесто да се ваљамо у блату, хајде да се рвемо у чоколади. Да ли је, међутим, пут оздрављења и рађања нове пословне елите на националном нивоу заиста остварив? Удобан живот у изобиљу био је тајкунска тајна коју су љубоморно држали само за себе. Може ли се, ипак, створити таква врста уређења, на путу ка земљи дембелији, подсвесном историјском сну сваког поштеног Србина?

Укратко, рађање друштва с пристојном ловом, али правилно распоређеном, може се постићи само консензусом свих друштвених група, уз поштовање минимума моралних кодекса. Да су наше политичке и пословне елите, умјесто Маркиза де Сада, читале Штиглица, вјероватно се социјална мапа Србије не би претворила у социјалу!

Не треба имати илузије. У српској транзиционој постмодерни, бизнис екипа се неће одрећи чистог интереса, с тим да мудрији дио богатог свијета мора да схвати како тај интерес није могућ на бездушној експлоатацији, какву су нам до сада продавали, као циглу! Да је у стара времена пословала таква жестока сорта неоконзервативаца, Адам Смит би, кладим се у последњу пару, постао делегат Прве интернационале, седећи у првом реду, између другова Карла и Фридриха.

Тај богати свијет у свом изопаченом систему вредности до сада никако није схватао да је неморално да размаженим радницима касни шест плата. Или да, ако је добијају редовно, она не прелази гигантских 200 евра, па шљакери обитавају као зомбији: према економским рачуницама они су одавно мртви. Али биолошки, они ходају, дишу и реже.

Паметнији међу богатима схватају да друштво по аланфордовском моделу од сатиричног стрипа убрзо може еволуирати ка Шекспиру, а од Сир Оливера до Ричарда Трећег. Историја је показала да, кад српска драма постане шекспировска, ту среће нема ни за лордове ни за пук.

Али, изучавање театрологије јесте потребно како би се успоставио консензус свих друштвених група. То не значи да ће пунише сада масовно да се возе шеснаестицом и да купују карте код возача. Зашто би, кад могу да купе себи аутобус?

Не, они душу немају. Идеја да ће пристати на праведнију расподелу друштвеног богатства кроз реформу пореског система, уз дељење слике Вучића који режи, као дела колективне терапије, може бити рецепт за нови друштвени договор полиграфских богаташа и сиротиње.

На то не мора да их подсјећа само актуелни вођа, као што су то, махом јалово, пробали да чине и Ђинђић и Воја и Борис, па се сада ту умјешао и Тома, својим алтруистичким приступом тим богатим душама.

Богаташе би морао да покрене само здрав разум. Каква им је, иначе, другачија опција? Добровољно пристајање на одрицање од дјела богатства ради општег напретка и амортизовања социјалних тензија, које могу да назову како хоће, филантропија или задужбинарство, разумнији је избор. И на то не мора да их подсјећа вожд кад му се смрачи пред очима док гледа јавни дуг, буџетски дефицит и прилив страних инвестиција, од којих је једна и – Војислав Шешељ.

Тајкуни могу изабрати и одржавање статуса кво. Дакле, њима и даље све, а нама и даље – ништа. Али, већ на кратак рок, то подразумева регрутовање ризичне масе која све мање прихвата улогу зомбија на бенсединима.

Шта нам, заиста, друго преостаје, да би се Србија коначно приказала онаквом каквом је сви желимо. Али, ето, не да нам се да буде таква: пристојна, богата и људска.

Можда о томе по коју реч може да каже млада, трочлана београдска екипа. Позајмили су пре три године 3.000 евра од ортака, изнајмили стан на Вождовцу и купили компјутере. После три године, имају фирму од 25 запослених на Сењаку и представништво у Дубаију. Баве се интернет маркетингом, андроид апликацијама и веб-дизајном. То је њихов виртуелни свет. У њиховој реалности, они се друже са шеицима. И, још једна ситница. Партнери су „Гугла”. Они су добар узор. Да, њих треба водити по телевизијама, као Пинкове звездице!

Али, док се ми узалуд боримо за мало разума, најбогатији људи у Србији су постали Ивица Тодорић и Емил Тедески. И то је сасвим у реду. У духу је регионалне сарадње и добросусједских односа. С тим да и на том плану показујемо мањак ИДЕА. Опет другима све, а нама ништа!

Југославија - српски ратни избор

Влада Србије представила, 7. децембра 1914. године, Народној скупштини у Нишу изјаву којом се први пут јасно опредјелила за југословенски програм. Нишка декларација означила је почетак историјског процеса стварања југословенске државе који ће се завршити 1. децембра 1918. формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хравтског и Словеначког Племена. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жрвтвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег повјерења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

Наша млада и мала војска, чувајући лијеп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оцјенити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Увјерена у рјешеност цјелога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбједи успјешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успијех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.

У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се прије сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде вјеран израз те рјешености народне, и она ће, вјерна својим моћним и јуначким савезницима, с повјерењем у будућност чекати час побједе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики дио народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мјере да снабдјевање војске и њега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити.

У споразуму с Вама, Господо Посланици, рјешиће се и мјере којима ће се послије рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу.

Извор: РТС