Драгичевић: Тероризам не познаје ни вјеру ни нацију

Многи су данас склони да повјерују да је Исламска држава поражена зато што је побјеђена у својим главним упориштима као што су Сирија, Ирак и добар дио Блиског истока, али већина занемарује идеологију на којој та терористичка група и дан данас функциноише.

Пише: Стефан Драгичевић

Дакле, све до оног тренутка док се коријен проблема "не извади", а то је идеологија, проблем ће постојати и због тога уопште не треба занемаривати чињеницу да је тероризам данас опште-присутан у свијету кроз разне врсте својих ћелија. Организован одлазак читавих породица на страна ратишта као нека врста подршке мушким-одраслим члановима, говори у прилог тези да се ради о координисаној акцији чији је циљ да се заокружи дио територије како би се прогласио калифат. Кажем то, зато што је прије нешто више од четири године самозвани лидер ИСИЛ-а Абу Бакр ел-Багдади прогласио калифат у ирачком граду Мосулу, гдје су прије неколико мјесеци ирачке снаге безбједности протјерале терористе у крвавим уличним окршајима.

Највеће питање које се увијек и свуда провлачи када је у питању проблематика организованог тероризма - јесте и сама индоктринација која практично убјеђује појединца "да ради праву ствар". Зато се ти центри за обуку или како год се називали, морају идентификовати на вријеме, јер када се произведе 50-100 индоктринисаних појединаца којима је "испран мозак" онда је касно за реакцију јер су они већ постали пријетња по националну безбједност.

Када се само погледа спирала терористичких догађаја које су извели тзв. припадници Исламске државе у Европи само од 2015. године - ствар је више него алармантна. Од већ заборављеног напада на редакцију часописа "Шарли Ебдо-а" те харања улицама Париза због напада у Батаклан арени и шоферско-камион гажења цивила у Ници, преко разних убистава цивила у Лондону и Берлину до такође трагичног гажења цивила комбијем у туристички веома фреквентној улици Ла Рамблу у Барселони. Сви ти догађаји су показатељ да је безбједносни ниво и у најразвијенијим земљама свијета слаб, а обавјештајна структура (без обзира била увезана или не) - касно реагује јер је посљедица већ наступила. 

Свједоци смо да се често говори о "превенцији" како у домаћој тако и у свјетској јавности, али је исто тако и чињеница да колико год се о томе причало, ланац безбједносног система закаже када је најпотребније. 

Последњи подаци Европола кажу да је до сада око 800 присталица ИСИЛ-а са западног Балкана отишло да се прикључи Исламској држави на Блиском истоку, што само по себи говори о величини регионалног проблема на које државе немају одговор. Зашто и како немају - то је већ питање за њих, јер је просто несхватљиво да вам радикализовани грађани одлазе на страна ратишта, а ви не користите никакве државне механизме да их у томе спријечите, него кад погину упишете их "да више нису међу живима". Ваљда је свакој држави на свијету у интересу да покуша извршити превенцију и дерадикализацију тих људи јер није поента 21. вијека да се гине за некакву идеологију која нема везе ни са вјером ни са нацијом.

У БиХ конкретно је за придруживање терористичким организацијама на страним ратиштима законом предиђена казна до 10 година, а до сада су осуђене 23 особе на укупно 50 година затвора, гдје је највећа казна затвора која је била изречена - три године и шест мјесеци. Дакле, просјек изречених казни је око двије године што је реално гледајући врло блага казна за овај облик кривичног дјела. Будући да је БиХ уставно посматрајући врло компликована земља овакве ствари не требају да нас изненађују, јер смо навикнути да систем нефункционише нормално - што се одмах рефлектује и на само друштво.

Код нас је постала уобичајна пракса да се прво деси одређени терористички напад, па да се онда реагује што је крајње неозбиљно. Од напада на полицијску станицу у Бугојну 2010. , преко Мевлида Јашаревића и пуцања на америчку амбасаду, убиства војника ОС БиХ у Рајловцу до напада на полицијску станицу у Зворнику... ако ико до сада има искуства са тероризмом и радикализмом у Европи онда су то домаће безбједносне структуре и зато ми је потпуно нејасно - зашто и како до сада не постоји јасна и прецизна стратегија за борбу против тероризма који угрожава читаво наше становништво и које није од јуче?

Такође, и ова мигрантска криза која је због мађарског зида на српској граници промјенила руту, па је сада Албанија, Црна Гора и дио БиХ у фокусу... већина ће рећи "ма пусти, они желе да дођу у Њемачку и западну Европу, неће они овдје да остају"... ко грађанима БиХ, Републике Српске и Федерације гарантује да сви ти људи бјеже од рата у Сирији, када већина нема никакав идентификациони документ? Како ћете осигурати безбједност границе и државе ако не знате ко улази и ко излази из ваше земље? Како ћете одговорити на питање неког европског званичника на који начин пуштате "избјеглице" даље према Хрватској и ЕУ? Како ћете знати да неки од тих избјеглица није радикализован и прерушен у цивила, а све у циљу да дође до западне Европе? То су све питања на које се мора знати одговор, јер ако одговора нема онда држава не може да гарантује безбједност својим грађанима.

Читав проблем, увјерен сам, може да буде ријешен ако безбједносне структуре идентификују три главна фактора: индоктринација, начин финансирања и идеологија. Ако се та три фактора елиминишу и пресјеку, сигуран сам да је безбједносни систем како у региону тако и у свијету на добром путу да се тероризам побједи јер не постоји озбиљна организација која би могла да егзистира без та три кључна фактора.

(крај)